СВЕТА ПОРОДИЦА БРАНКОВИЋ-ВЕЧИТИ СВЕТИОНИК СРЕМА

Постављено дана: 11. 05. 2016.

СВЕТА ПОРОДИЦА БРАНКОВИЋ-ВЕЧИТИ СВЕТИОНИК СРЕМА

Срби у Срему спомињу се од 9. века, a у Митровици све до 1344. године постојао је православни српски манастир. Одмах после косовске катастрофе почињу честе и масовне сеобе српског становништва преко Саве и убрзо сав Срем, простор данашње Војводине и источне Славоније добијају српски карактер.

После неочекиване турске победе у бици код Никопоља 1396., уследили су први турски упади, разарања и пљачке по средњој Европи. Тадашња велика Угарска краљевина увиђа опасност од претеће турске инвазије. Да би лакше бранили јужну границу позивају српске племиће и народ да насељавају простор уз реку Саву и Дунав.

Није се дуго чекало и мађарски краљ-Сигмунд (Жигмунд) додељује 1404. прву титулу деспота српском племићу Стефану Лазаревићу, сину кнеза Лазара. Даје му на управљње најважније утврђене градове у Срему: Купиник, Земун, Митровицу и Сланкамен и то је претеча граничарске службе коју су Срби обављали, са повременим прекидима, скоро шест векова, све до краја 19. века. Срем тада постаје нека врста српског државног средишта, али ипак, под врховном угарском влашћу.

Стефан Лазаревић није имао порода и када му здравље би нагло нарушено одлучи 1426. у договору са краљем Жигмундом да његов наследник буде сестрић Ђурађ Бранковић. Након смрти Стефана 1427., после краћег премишљања, краљ Жигмунд, издаје повељу 1429. у Дебрецину, којом угарски краљ прима Ђурђа за вазала и назива „верним кнезом и деспотом целе државе Рашке и Албаније“. После полагања заклетве, Ђурађ добија од угарског краља владарске ознаке-огртач, митру и мач, као и све повластице које је имао Стефан за живота.

 

10. maj. 2016. Предавање Света породица Бранковић у Срему

Деспот Ђурађ Бранковић 

Ђурађ је син, незаслужено анатемисаног Вука Бранковића, био је наша најтрагичнија личност и као зла коб пратила га је цео живот. Он је био врло способан, интелигентан, лепе спољашности, виталан и снажног стаса, али понекад буран и осветољубив. Читав свој живот борио се да очува Србију која је у том периоду неколико пута пустошена и гажена са свих страна. Ђурађ је насељавао српски народ по Срему и осталим местима која је поседовао по Угарској. Са Дубровачком републиком имао одличне односе и њихови трговци су добијали повластице па су широм Срема развили своје послове. Из препорођене Митровице и Срема вешти дубровачки трговци пласирали су робу широм средње Европе. У то време трговачким караванима је требало целих 12 дана да превале пут од Дубровника до Митровице.

Када је Ђурађ дошао у Беч 1455. да агитује за помоћ у борби протв Турака, тада га је чувени католички проповедник Капистран наговарао да пређе у католичку веру, али му је он тада мудро одговорио:

Ја сам ево већ деведесет година проживео и вазда сам био веран законима мојих предака. Народ мој верује да сам мудар, ма да среће немам. А ти сад тражиш од мене да учуним нешто по чему би народ мој помислити могао, да сам у старости памећу помео! Та волим и у беди умрети, него да веру мојих отаца напустим!

 У то време завади се деспот Ђурађ са Михаилом Силађијем, присталицом Хуњадија, чији су припадници убили Ђурђевог зета Улриха Цељског у Београду. Приликом обиласка својих имања у Доњем Срему, Ђурађа нападоше из заседе Силађијеви плаћеници и ту наста права битка. Остарели Ђурађ јуначки се борио и том приликом изгуби три прста и тако рањен би заробљен. Разбојници су га пустили тек кад су добили 60.000 дуката, али убрзо је умро, 24. децембра 1456. Након његове смрти дошло је до неслоге и сукоба у фамили, поделе на туркофиле и угарофиле, грабежи међу племићима и дефинитивног распарчавања Србије.

Ђурђеве ћерке удаване су из чисто политичких разлога, Мара је удата на исток-за турског султана Мурата II,  а Катарина на запад-за грофа Урлиха Цељског. Турци су из освете, синове Стефана и Гргура, ослепили и за цео живот убогаљили. Трећи син Лазар, иако најмлађи, био је сувладар и деспот, али изненада умире 1458., у напону снаге и то само две године после очеве смрти. Деспот Лазар није оставио мушког потомка јер је имао три ћерке: Јелену, Ирину и Милицу.  Најстарији Ђурђев син Гргур много раније се замонашио у Хиландару, а средњи син Стеван Слепи после сукоба око наслеђа и статуса деспотовине морао је већ 1458. да напусти Србију и оде у избеглиштво.

Тако је политички живот средњевековне Србије неславно завршен у лето 1459.

 

Српски деспоти у Срему  

Змај-Огњен Вук

Ратна и политичка ситуација на Балкану се и даље преламала кроз сукобе Турске и Угарске. После склопљеног примирја 1465. Угарски краљ Матија позва на двор Вука, унука Ђурђа Бранковића и ванбрачног сина Гргура у своју службу. После успешног војевања са Чесима, призна Вука 1471. за српског деспота и поврати му сва имања у Срему. Вук се за стално настанио у утвђеном Купинику. Кроз народне епске песме и приче још увек живе сећања о његовом јунаштву по Купинову и Срему. Вук је окупио добру и многобројну војску од настањених Срба и заједно уз угарску војску у борби против Пољака код Пеште показао велико јунаштво. Од тада га прозваше Змајем„. У документима уписан је као Вук Гргуревић, а у народу упамћен као Змај Огњени Вук Бранковић. Био је пре свека храбар војник и ратовао је за интересе краља Матије против Турске, Пољске, босанско-херцеговачких великаша и против унутрашњих претендената на угарски престо. Обнова српске деспотовине под Змајем Вуком није донела Србима стварну корист, јер су постали само добровољни најамници-граничари а у честим биткама су се топили и бројчано губили. Деспот Вук са једва четрдесет година, изненада умире 1485. не оставивши иза себе порода, а његова жена Варвара, кћи Жигмунда Франкофана преуда је се за хрватског великаша Фрању Бериславића, који уз њу доби у мираз многе Вукове градове и земље.

Стефан Бранковић-Стеван Слепи  

Под притиском и претњама после очеве смрти Стеван Слепи напушта Србију 1458. и склања се у Угарску код сестре Катарине, а затим помаган од Дубровчана, преко Зете налази уточиште у северној Албанији  код старих породичних пријатеља албанског великаша Ђорђа Комнина Аријанита. За време боравка роди се искрена љубав између кнежеве ћерке Ангелине и Стевана Слепог. Уз родитељски благослов венчаше се 1460. у Скадру, и ту им се родио први син Ђорђе. Због турских напада, а на препоруку Ангелининог зета Ђурђа Скендербега, већ 1461. напуштају Албанију, финансијски потпомогути од Дубровчана, селе се у Италију, купују скроман замак у области Фурланија, у месту Београд. Ту им се рађају деца: син Јован и кћер Марија. Са женом Ангелином, иако у туђини и сиромаштву, живели су у складним односима и сво време су посветили образовању и хришћанском васпитању своје деце. Деспот Стефан слепи умире 1476. али већ 1484. у Београду проглашен је за светитеља. Оставши удовица Ангелина са синовима крајем 1478. допутовала је у Беч код цара Фридриха III, и на њену молбу уступљен им замак у Корушкој.

Деспоти Ђорђе и Јован Бранковић

Смрћу Деспота Змаја Вука 1485., стигао је позив краља Угарске Матије Корвина за оба брата Бранковића-Ђорђа и Јована да преузму Срем и сва имања. Током 1486. Бранковићи се налазе у Угарској, у Пешти, Ђорђе добија титулу деспота, а Јован барона и заједно са мајком Ангелином и моштима свога оца Стевана стижу у Купиново. Поред раније положених моштију Св.Луке полажу и мошти деспота Стевана Слепог у истоименој цркви Св.Луке. Нови деспот Ђорђе за разлику од ратоборног Вука својим образовањем и вештином успева да политичким путем издејствује много више за свој народ. Међутим, несрећном женидбом са Изабелом-принцезом из арагонске династије, због сталних свађа и неспоразума долази до развода. Деспот Ђорђе, разочаран због развода и личне срамоте, као и настали неспоразуми око избора за новог краља Угарске-Владислава II, бројних сплетки и унутрашњих војних сукоба, реши да се замонаши. У цркви апостола Луке у Купинову 1497-98. тајно у току ноћи је постриган, те узе монашко име Максим. Раније у Иригу 1495. Јован Бранковић је од стране краља Владислава II, указом већ постављен за српског деспота и одмах свима показао ратоборност и много веће планове за ослобођење Србије. Док је Максим водио дипломатију и често боравио по Европи, деспот Јован је непрестано предводио ратне походе против Турака, и тако исцрпљен зарадио грозницу од које је убрзо умро децембра 1502. Сахрањен је у Купинову у цркви Св.Луке.

Последњи Бранковићи, браћа Јован и монах Максим, су мудрошћу и поступцима подсећали на старе Немањиће, али време и услови су били сасвим различити.

Свети Максим и Мајка Ангелина 

Краљ Владислав II није желео да деспотска титула изађе изван породице Бранковић, али деспот Јован није имао мушког порода са Јеленом, ћерком Стефана Јакшића, као ни брат Ђорђе или монах Максим. Тражио је од јеромонаха Максима да се врати у световни живот и преузме деспотско место, али пошто је одбијен, титула је додељена хрватском племићу Ивану Бериславићу.

Породица Бранковић је тада заувек сишла са политичке сцене.

Максим и мати му Ангелина, после одузимања имања доживели су понижење и убрзо напуштају Срем и уточиште налазе у Влашкој, код војводе Радула Великог. Максим као искусан дипломата и вешт преговарач успева 1507. године да измири војводу Радула и молдавског војводу Богдана III. Основао је штампарију у Трговишту, али крајем 1510. враћа се у Срем са мајком Ангелином и почињу припреме за градњу манастира Крушедол. Током 1513. постао је београдски митрополит и већ тада је био толико цењен да су сви у њему гледали будућег свеца.

Умро је у Крушедолу 1516. и ту сахрањен.

Максимова мајка Ангелина се замонашила око 1509. а у периоду од 1512. и 1516. саградила је у самом селу Крушедолу-Сретењску цркву, првобитно као женски манастир. Ту је мајка Ангелина провела своје последње дане живота и умрла 1520.

Касније су мошти Свете породице Бранковић све пренесене у манастир Крушедол где остају све до 1716. када су их Турци, из освете, спалили заједно са зградама манастира.

Сачувана је само лева рука Свете мајке Ангелине.

Култ преподобне мајке Ангелине у народу Срема рано је изграђен, поштована је од Сремаца свих вера, јер народ се саживео са њеним страдањем: три пута је преносила мошти свога мужа и два пута сина, надживела је мужа, оба сина и кћер Мару. Везла је  за њихове кивоте златним и сребрним нитима прекриваче, активно је учествовала у изградњи и обнови светих храмова и манастира по Фрушкој Гори, Срему, Војводини и Румунији, и предано је окупљала побожан народ.

Према народном веровању од времена мајке Ангелине, деца у Срему бабу зову мајка, јер она се сматра заштитницом породице, свих хришћана и Срема.

Света мајка Ангелина кроз цео свој мученички живот исказивала је хришћанске врлине, чистоту подвижничког живота, стрпљивост и мудрост, оданост супруге и пожртвованост мајке, базгранично милосрђе и кроз молитве предала је сву себе Богу.

Хвала, Светој породици Бранковић, јер да њих није било, не би ни ми постојали у данашњем Срему!

 

10.мај.2016.г.

Предавање у Парохијском дому у Шимановцима-

Бранковићи у Срему                                                                                            Текст приредио и прочитао: Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

Оставите коментар

Морате бити улоговоани да би оставили коментар.

Шимановци рекламни банер

Форум


Маркетинг

Neospindle - IT Usluge I Rešenja Agencija Horizont


Promena pisma

Latinica

Пратите нас


Препоручите нас

Линковање

Ако желите да нас линкујете, наш банер можете преузети ОВДЕ.
Шимановци рекламни банер
Преузимање Банера

Глас Шимановаца

Глас Шимановаца број 1 Глас Шимановаца број 2 Глас Шимановаца број 3
design & development 
by neospindle.com 
all rights reserved 
© 2019.