ДИВЧИБАРЕ – ЛЕТЊА РАЗГЛЕДНИЦА 

Постављено дана: 23. 07. 2017.

ДИВЧИБАРЕ-ЛЕТЊА РАЗГЛЕДНИЦА

Браћа Цвеја, изиш’о нашор сео на клупу и док чека друштво, размишља: 
Кадгог, ми Сремци ишли смо на море и планине само кад нас как’а невоља потера, обично ратне аперације или општа бежанија, па се после дуго диванило и допричавало, како је тамо било-сачувај нас Боже, страшна пропаст и само да не дође и код нас о’де у наш лепи шор и равницу. 

Међутим, времена се мењају, и ево већ више од пола века идемо ми Сремци добровољно, поред мора и на планине, као туристи да се: одморимо, здравља накупимо и малчице науживамо. 

Немош’ касти да ми Сремци немамо планину, ал’ фали јој висине, не млого-који’ четрсто метери, па да укечимо иљадарку и ондак да нас драги Бог види! Да, да, … то је наша лепотица и дика Фрушка Гора, и што јес-јес изистинска је планина, јер тако је и натрукавано у свим земљописним картама света. Ма, свете мој, добро је, каде је овако лепо снашом природом испало, па зато не закерајмо и фала свим светима одгоре што имамо Фрушку Гору. Она је ту, и кад год јој споменемо име, само се осврнемо, и ондак је онако лепу спазимо, насмешимо се и фуртом је погледом помазимо. Наше прве комшије Лале и Бачвани немаду планину, па сироти не изволеваду и не приговараду. Еј, а ми Сремци, покадкад смо баш погани, и ‘тели би да имамо свега што има свугда у васцелом свету, па ондак да уживамо, ништа непотребујемо и никог не молимо низашта. Јест’, очин мало, кад’ би’ то тако могло, јер како здудати сва та свецка чудесија на овако малом простору између Саве, Дунава и Босута!? Неки наши браћини, кад мало потегну фрушкогорског вина, расрде се и озбиљно припрете, да треба, у инат свима, прогласити континент Срем и шлус. 

На клупи на шору, кадгод би деда Мита, кад почнемо да се фалимо, улепшавамо и дижемо све наше у небеса, на све то, ‘вако казо:

 -Е, загуле сремачке, манте се фантазија, могло би то тако бити, само кад’ би се у свету за све Ми-Сремци питали! Ал’ оћеш очин мало, недаду други и штаћеш-дићеш, кад и’ има више од нас… 

Еј, матер им њи’ову, брезобразну, из потаје нам завиде, па још нас и неволу!? Ал не’маримо ми, добро знамо  колк’о вреди наш кићени Срем..

Манимо се, шора, клупа и наши’ дивана, било и’ је и биће док је света, већ ваља штагод касти и за наше лепоте које имамо у држави Србији на сваком кораку, а да и незнамо…

Д И В Ч И Б А Р Е  

Дивчибаре, планинска висораван или планинско поље је најближа по изгледу нама равничарима, на свега сто десет километара од Београда. Припада правом планинском масиву Маљен, са идеалном надморској висином од 945 до 1.103 метара.

Многи се питају, а зашто народ из Војводине радо одлази на Дивчибаре? Прво; природа је питома и близу је на сат ипо лагане вожње, затим: има чист планински ваздух, посебно-пријатну климу, богату вегетацију, природни мир и тишину, без вреве и гламура као на Златибору и Копаонику. Планинарење је уствари пријатна шетња или опуштено „ливадарење„, до оближних врхова и видиковаца: Голубац 1.056 м, Паљба 1.051 м, Љути крш 962 м, Велика плећ 1.050 м, Црни врх 1.096 м и највиши Краљев сто 1.103 м надморске висине (нв).

˟

Дивчибаре је старо место, записано још 1476., а почетком 18. века била је граница између два царства аустријског и  турског, и отада место Стража носи то име. Мудри српски кнез Милош Обреновић, откупљује целу висораван од турског побратима Делиаге, па и сам често борави на Дивчибарима. По њему су добили име Господарске колибе, као и извор лековите воде Молошева чесма. Од средине 19. века Дивчибаре постају признато здравствено-туристичко место у Србији.

˟

Дивчибаре се могу обићи клај-клај шетњом али и возићем. Поготово они мало пунији, још и без кондиције или са малом децом, имају на располагању Веселинов „возић“ са кабриолет вагончићима, и за скромних 100-200 динара можете се провозати и успут разгледати прелепу природу.

Ранијих година качио је Веселин и по три-четири пуна вагона са народом, а ове године само се два котрљају и то полупразна. Цена није мењана годинама, али криза је очигледна, па многа деца остану ускраћена за несвакидашњи доживљај. Родитељи, бабе и деде кад сазнају за цену, невешто убеђују дечурлију да ће сутра доћи, али кад тужни погледају у свој новчаник, ипак одустану. Није Веселин само „машиновођа свога возића„, већ од њега можете чути разних корисних прича о шумама, пашњацима, људима и историји Дивчибара, па га слободно питајте увек је рад разговору. Само пре пар година видели смо неколико чобана и повећа стада оваца по прелепим ливадама Дивчибара, а ове године и тај древни занат је нестао и само на Краљевом столу видели смо пар крава на испаши. Бујна и лековита планинска трава крајем јуна чекала је косце, али изгледа да су они остарили, онемоћали и у међувремену отишли у пензију, а младе баш много не интересује тежак рисарски посо. Невиде се више пластови сена великих ко куће, већ тек по који омањи накупљени од три-четр’ навијка са вилама, довољна за једну козу или овцу, тек за своје кућне потребе.

˟

У центру Дивчибара је прелепа православна црква Св. Пантелејмона са вредним и несвакидашњим мозаицима на улазу. Иконостас и унутрашњост цркве је богато осликана у најлепшој традицији српског фреско-сликарства. Цео простор око цркве, парохијског дома је укусно уређен и увек има света на парковским клупама, а у црквеној продавници-галерији можете купити црквена издања Гласа цркве, иконе, сувенире и дечије играчке.

˟

Ту у непосредној близини, у парку, на радост деце, већ годинама у назад, Милан староседелац Дивчибара и његове две мирне кобиле Клара и Сара, за само 100 динара, прописано оседлане, провозају мале јахаче правећи повећи круг. Ако нема гужве, обично Милан части, још један „гратис круг“, па уз пријатан разговор и на радост деце време прође очас. Међутим, јада се Милан, да је лане имао озбиљне проблеме са здрављем и срцем, и још додаје да је сада боље, води рачуна и чува се колико може. Секира се, треба живети и газдинство одржавати, није кадар ко раније, млади имају преча посла, а сеоски посо не може се одлагати, и тако како која година стиже све теже и теже је.

˟

У самом центру је једина и добро снабдевена продавница „Пепа“, иначе припада ланцу трговинско-туристичког предузећа „Пепа“ из Ваљева, која има и повећи хотел и велики ресторан са свим врстама јела. Међутим, одмах ћете приметити у продавници, да су већина цена чак неколико десетина процената више него у оближњим градовима. Каже народ, монополиста-може му се, што је и веома чест случај у мањим местима широм Србије.

˟

На сеоској пијаци је слабија понуда него ранијих година, свега три-четири тезге раде, жале се да је мање посетилаца због већ споменуте кризе. Викендом, ипак све некако оживи и на пијаци одједном има свега у понуди, јер тада неколико стотина, можда и која хиљада људи из градова  допутује у своје викендице и хотеле да бар пар дана ужива у природи и надише се свежег ваздуха. Већ у четвртак поред пијаце, у башти кафане, на променади, почне да се окреће на ражњу прасе и јагње, па лепим мирисима мами пролазнике и најављује доласка већег броја викенд туриста.

˟

Свануло је сунчано јутро, и крећемо у шетњу из центра Дивчибара поред хотела Маљен путићем ка правцу врха Голубац. Пролазимо крај затворених радничких одмаралишта „Колубаре“, „Вреоца“ и других некадашњих гиганата. Ваљда, данашњи радници „пуцају од здравља“, па им и не треба овакав вид рехабилитације, или је то нови свецки тренд у који се ми ревносно уклапамо!?. Међутим, ту на пар стотина метара наилазимо на напуштено огромно градилиште, мегаломански пројекат деведесетих- велики конгресни центар (тако кажу), који више од деценије чека „боље дане„, па већ добро зарђале арматуре штрче из бетонских темеља потопљених по барама са жабокречином и још около набацана је велика количина комуналног ђубрета. Само сто метара даље стоји, напуштен некада прелеп, хотел „Поштански дом“, и како кажу: – Продат је, да пропадне!? Питам се, ко и зашто га је уопште и купио кад овако пропада?

И стварно, сваке године све више личи на руину, са већином полупаних прозорима, поломљеним вратима, отпалом и ишараном фасадом, разбацаним инвентаром, оштећеним кровом и коровом до паса. Идемо даље, и ту у близини, у природном усеку, такође у јадном стању стоји огроман базен-као фудбалско игралиште, који би да је у функцији итекако поправио квалитет мршаве туристичке понуде. На сваком кораку срећемо многа затворена и напуштена одмаралишта (давно бивших социјалистичких гиганата ИМТ-а, Змаја, и др.), као и више спортских терена у веома лошем стању. А онда, наилазимо на ново изграђене хотеле-чуда архитектуре и читава ексклузивна насеља са прелепим вилама, које се нуде на продају или најам на бројним успутним билбордима. Помешале су се куће-викендице из прошлих времена са ново изграђеним луксузним вилама данашњих тајкуна, па тај шарениш осликава најреалније стање у нашем друштву у последњих пола века.

˟

У нашој вили упознајемо једну већ типичну савремену, српско-интернационалну  породицу. Пођимо редом, две баке, једна права Енглескиња из Саутемптона, а друга Српкиња из Суботице (али већ неколико деценија настањена у Америци), са унуцима Миком и Стевом, и родитељима, мајком Енглескињом и оцем Србином, стално настањеним у Хонг Конгу, због посла у страној авио компанији. Они су ове године успели да се окупе на Дивчибарима и проведу недељу дана заједно, јер ко зна када ће се таква шанса поново указати. Унуци већ основци говоре између себе енглески, али баба из Суботице покушава да нам објасни, како они знају и српски, али осим „да, не и добар дан“  нисмо више чули. Не кривимо децу, већ се треба упитати: колико и где има тренутно наше деце широм света и да ли ће се икад вратити у своју земљу!? Прича је компликована јер траје превише дуго и нажалост то је пут у једном правцу.

˟

Са основним намирницама и наоружани са штаповима, унука и ја, без великог напора „освајамо“ Црни Врх-1096 нв, и после обавезног фотографисања и разгледања планина Србије са видиковца, крећемо ниже до  чувеног бора названог „Дрво љубави„, који својим обликом стабла и повијеним гранама задивљује. Однедавно, створено је веровање, да благотворно делује на емоције парова, без обзира на године, после пар минута седења у крошњи, се лудо заљубе и та љубав вечно траје. Ако ништа, бар је лепо веровање.

˟

У том моменту из подножја стиже задихан, прописано опремљен, планинар у касним седамдесетим и ту поред нас реши да направи паузу. Уз осмех и поздрав почињемо разговор, и сазнајем да је господин Швајцарац, пензионер из Лозане, иначе вишегодишњи сремачки зет који воли Србију, Фрушку Гору, традицију и народ, али жао му је што се овде лоше живи, а неби требало. Трудимо се да се споразумемо, и уз помоћ енглеског и помало српског језика, препознајем речи потоњег Швајцарца, др. Арчибалда Рајса и његових пријатељских савета упућених Србима. Све знамо и све је написано, али очигледно ни после скоро сто година, тешко прихватамо промене поготово када је стил власти у питању. Пожелесмо један другом свако добро, и наш зет пожури ка врху јер тамо га чека нестрпљива и како сам каже „незгодна“ Сремица.

˟

Спуштамо се стрмим каменитим кривудавим путићем према згради Сеизмолошког завода Србије и долазомо до асвалта и првих викендица сазиданих пре три-четири деценије. Неке викендице су видно запуштене и ко зна кад је последњи пут била посећена. Испред једне окупила се већа група добро држећих старијих особа и разговарају. Чујем, умро им комшија преклане, а његова деца се разишла по белом свету и не питају за викендицу, а они по навици обилазе и пазе на њу. Испред оближњих викендица паркирани олд тајмери, стари али угланцани „таунус“, „ескорт“ и најмлађи „југић“, као сведоци њиховог прохујалог времена.

Наш први боравак на Дивчибарима почиње 2011 године у вили „Марина“, са јединим прекидом, оне плавне и апокалиптичне 2014-те.

Уствари ми долазимо или боље враћамо се, сваке године код наших сада већ пријатеља породице Дуновић: Данета, Миланке и њихових ћерки Јелене и Марине. Они су саградили вила Марину-прелепи мини хотел 2009, уложивши сву своју имовину, много ризикујући и уз кредитно задужење успели да отпочну са радом. Захваљујући великој посвећености, квалитетној услузи, љубазности и породичној слози хотел је на добром гласу, па соба или апартман се мора резервисати и пар месеци раније. Углавном су то стари гости са децом и сви су сагласни:

-Ко једном посети вила Марину, обавезно се враћа!

ПС: А колико становника имају Дивчибаре? На попису 2002. само 235, а на последњем попису 2011 свега 141! Ето, овај податак је најтужнија страна наше стварности, јер већ сада имају нешто преко сто становника….

 

јун-јул 2017.                                             Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

 

 

Оставите коментар

Морате бити улоговоани да би оставили коментар.

Шимановци рекламни банер

Форум


Маркетинг

Neospindle - IT Usluge I Rešenja Agencija Horizont


Promena pisma

Latinica

Пратите нас


Препоручите нас

Маркетинг

земљорадничка задруга Шимановци YU-MIDI.org - Sajt za muzičare

Линковање

Ако желите да нас линкујете, наш банер можете преузети ОВДЕ.
Шимановци рекламни банер
Преузимање Банера

Глас Шимановаца

Глас Шимановаца број 1 Глас Шимановаца број 2 Глас Шимановаца број 3
design & development 
by neospindle.com 
all rights reserved 
© 2017.