„СРЕМСКА ОФАНЗИВА” ОД 06. ДО 13. СЕПТЕМБРА 1914.- ДАНИ КОЈИ СУ ПОТРЕСЛИ СРЕМ И ШИМАНОВЦЕ

Постављено дана: 16. 02. 2018.

 

Догађаји који су предходили:

На самом почетку Првог светског рата у ратним операцијама у Србији и Церској битци од 12 до 24. августа, српска војска однела је неочекивану и велику победу над фаворизованој Аустро-угарској војсци и натерала на повлачење са своје територије. Савезници Србије; Француска, Енглеска и Русија нису крили задовољство, јер то је била уједно и прва победа савезничких снага нa самом зачетку Великог рата. Поражена страна је била осрамоћена, изненађена и огорчена па је припремала освету и одмазду са новом командом и далеко бројнијом војском. У исто време, на источном фронту, руска војска трпела је озбиљне поразе и била је приморана на повлачење. Савезници су захтевали, а поготово Русија, да Србија хитно пређе у офанзивне операције, како би растеретили своје линије на фронтовима. Регент Александар Карађорђевић, Српска влада на челу са Николом Пашићем и врховна команда доносе одлуку и покрећу војску почетком септембра у правцу Босне и Срема. Српска војска имала је у предходним биткама: велике људске губитке,  осећала се општа премореност и оскудица. Такође наглашаван и уочен је недостатак: оружја и муниције, одела и војне опреме, али и недовољно понтоњерске опреме за прелазак преко река Дрине и Саве у исто време. Међутим, војна команда под притиском владе није имала куд, и почела је опсежне војне припреме за операцију под именом «Сремска офанзива».

 

ПРОДОР СРПСКЕ ВОЈСКЕ У СРЕМ 6-ог СЕПТЕМБРА:

Продор српске војске у Срем почео је већ 6. септембра у раним јутарњим часовима на две тачке:

 

  1. ПРЕЛАЗ ЧЕВРНТИЈЕ-ПОЉЕ ЛЕГЕТ.

Друга армија под командом војводе Степе Степановића имала је у саставу комбиновану Тимочку и Моравску дивизију. За напад одређен је главни прелаз пет километара низводно од Митровице код Чеврнтије и поља Легет на сремској страни. Прелаз је требао да почне у поноћ 5. септембра, али српске јединице усиљеним маршом од 30 км, преморене стижу тек у зору 6-ог, око 7 часова, када и почиње операција. За прелаз су коришћени сплавови и друга приручна средства, а кретање по приобаљу било је отежано по киши и блату. После преласка дела војске и размене пушчане ватре Аустро-угарска војска се повукла  према Руми и Митровици до линије Јарак-Шашинци и ту је успостављен фронт дужине 18 километара. Понтонски мост према Легету почео је да се гради тек пола сата по пребацивању дела пешадије и никад није ни оспособљен због недостатка опреме. Пребацивање муниције, технике и појачања било је практично онемогућено. Под сталном артиљериском ватром непријатеља, дејством монитора (ратних бродова) са Саве, аеропланова (тадашње авијације) и бројчано већим снагама Аустро-угрске војске почеле су српске линије да попуштају. До слома је дошло код Јарка, у вечерњим сатима, када је су јединице 15. пука српске војске остале без муниције и потом се предале. Непријатељ је зашао иза леђа и снажно напао српску војску код Шашинаца. Настао је општи метеж и српска војска у мраку и под пушчаном ватром стихијски се повлачила према месту где је требао да буде постављен мост. Играђени део моста се урушио и у општој паници у Сави се подавило око 2.000 војника, предало се 4.800 а само 600 успело да пређе на десну страну. Мајор Радован Старчевић и Јован Оцокољић извршили су самоубиство не желећи да се предају. Око поноћи утихнули су и последнји пуцњи. Заробљени српски војници приликом спровoђења кроз Руму и друга места доживели су страховиту тортуру. Oдмах су транспортовани у раније оформљене логоре: Осијек, Салцбург, Низидор и Арад и многи се живи нису вратили. Данима низводно Савом су плутали и проналажени лешеви српских војника. Народ и војска су их сахрањивали уз саму обалу често не знајући ни име страдалника. Српска влада у Нишу, после пар дана наложила је истрагу и комадант дивизије Владимир Кондић смењен је због пропуста у командовању и осуђен на годину дана затвора.

У анализама Д. Симовић (Марш операција око реке стр.165-175) наводи шест разлога неуспеха:

  1. Неспремност трупа и старешина за операције те врсте,
  2. Избор Тимочке I дивизије због тек извршеног преоружања на руске пушке,
  3. Недовољна артиљериска подршка,
  4. Недостатак понтона,
  5. Недовољне припреме за прелаз,
  6. Пропуст да се на десној страни изгради ужи мостобран.

 Међутим, после рата одлука је  поништена и касније о самој битци у јавности се говорило стидљиво и мучно.

Место страдања је запамћено као највећа српска речна гробница.

Још током рата 1917. Аустро-угарска држава је подигла споменик на Легету, у облику крста са натписом:

„ОВДЕ ПОЧИВА 800 НЕПРИЈАТЕЉСКИХ ЈУНАКА ИЗ БИТКЕ НА ЛЕГЕТУ 6.9.1914“-Сремска Митровица 1917.

Овај споменик је убрзо срушен, али сремскомитровачки «Соколи» су 1923. прикупили средства и подигли достојан споменик на пољу Легет.

 

  1. ПРЕЛАЗ КУПИНОВО-ПРОГАР

Прва армија под командом генерала Петра Бојовића имала је у саставу Дунавску дивизију, Шумадијску дивизију, Коњичку дивизију и Обреновачки одред. У зору 6. септембра српска војска прелази Саву на више места код Прогара, Купинова и Обрежа и ствара сигуран мостобран. У кратким борбама без већих губитака лако одбацују Аустро-угарске снаге према унутрашњости доњег Срема, али због тешког пораза у битци на пољу Легет операције су на један дан привремено обустављене. Ратна дејства су настављена и кроз серију битака српска војска излази на линију Буђановци, Голубинци и Попинци. Армијски штаб је био у Дебрцу, а комадант армије у Ашањи. Широм јужног Срема забележено је неколико већих битака: 7. септембра код Бечмена пред Сурчином, затим сутрадан код Деча, па опет код Бечмена 9. септембра, затим 10. септембра код Пећинаца, 11 септембра код Попинаца и код Војке и Крњешеваца. Земун је ослобођен 10. септембра у 5 сати и српској војсци је приређен свечани дочек. Истог дана ослобођена је Батајница. У Голубинцима и Старим Бановцима српска војска се задржала само пар сати.

У свим сремским местима, народ је одушевљено дочекао и помагао српску војску, али и давао логистичку подршку у војним операцијама.

Ослобађање Шимановаца.

Деветог септембра уследија је офанзива српске војске из правца Бојчина и Ашање и око 10 часова пре подне заузете су линије Деч-Бечмен. Аустро-уграска војска се у току ноћи 9-ог и без већег отпора повукла у правцу Старе Пазове. Српска војска 10. септембра у раним јутарњим сатима улази у село и народ их одушевљено дочекује.

Из ослобођених Шимановаца ратни извештач Др. Хран. М. Јоксимовић у дневном листу «Политика» од 11. септембра пише подужу репортажу о тешким ратним приликама у селу и предходном нечовечном поступању Аустро-угарске војске према народу и имовини. Такође пише о братској бризи мештана Шимановаца и односу према српској војсци.

Деца у Шимановцима поздрављају српског војника са:

-„Љубим руке!“

Домаћини деле парче хлеба и говоре:

-„Ко им не био дао, Бог њему не дао!“

 

У згради војне амбуланте, војној касарни као и по кућама смештају се војници и рањеници. Забележено је да је у војничкој касарни била смештена команда «Коњичке дивизије», међутим комплетан састав: људство, коњи и опрема били су смештени у Дечу. Имала је активну улогу у извиђању, упадима у позадину непријатеља и у сталним ратним операцијама.

Ратне линије су се стално померале од села до села, по атарима и пољима, а сукоби две војске били су свакодневни и непрекидни уз велики број страдалих и рањених.

Само у једној краткој битци oкo села Голубинаца, мештани су касније сахранили 5. српских и чак 80 аустријских војника. Сигурно да је рањених било много више.

Пруга код Сремске Митровице није била пресечена и Аустро-угрска војска је непрестано довлачила велика појачања из Славоније и Бачке, и припремала се за општи напад.

Непријатељ је 11. септембра од раног јутра довлачио војску на железничку станицу у Путинце. Довезено је 6 дугих композиција пуних војника. Уследио је снажен напад на Попинце, а нешто слабији на Сибач. Око 13,30 дошло је до сукоба две патроле северно од Попинаца.  С’обзиром на јачину непријатељске војске одмах су упућена појачања и после жестоке обостране ватре, непријатељ је заустављен на 600 метара испред Попинаца. Битка се ускоро развила на самом ободу села и непријатељ је до вечери страховито потучен и натеран у бег. Том приликом страдало је, по признању аустријске команде, око 1.200 Аустро-угарских војника и више десетина официра. Нарочито велике губитке имао 4. батаљон 92. пука, (14 официра, 2 подофицира и 499 војника) Била је то уједно освета 57. бригади која је на пољу Легет продрла иза леђа српској војсци и изазвала слом Тимочке дивизије.

У аутобиографији објављеној у Њујорку, познати хрватски политичар Влатко Мачек, председник ХСС (Хрватске Сељачке Странке), наводи да је био у борбама код Попинаца, као војник у 25. пуку аустријске војске. Према војним и историским подацима Јосип Броз Тито је био припадник исте јединице. Међутим, историчар Владимир Дедиер, тај период из живота Тита, на његов захтев, није обрађиван- већ је изостављен. Ко зна, можда је Тито био учесник те битке, али је извукао живу главу?!

Због последица тешког пораза непријатељ се није усудио да уђе у Попинце и Сибач до 13. септембра у 11,00 часова, иако се српска војска дан раније повукла из Срема.  Одмах после Попиначке битке, српска војска почиње организовано повлачење са комплетне територије Срема. У току ноћи 12/13 септембра комплетна војска, рањеници као и штаб Коњичке дивизије напустио је Шимановаце и преко Деча повлачио се ка прелазима на Сави.

Успешно повлачење преко мостобрана на реци Сави завршено је истог дана око 20.00 часова у потпуном реду и без узнемиравања непријатеља.

Велики број цивила из страха од одмазде се такође повукао преко Саве.

 

  1. СТРАДАЊЕ СРБА ЦИВИЛА ПОСЛЕ ПОВЛАЧЕЊА СРПСКЕ ВОЈСКЕ:

Joш у току 1913. години осећала се повећана тортура према српском народу у целој Аустро-угарској, поготово на граничном подручју са Србијом, највише у доњем Срему и местима уз Саву и Дунав. Хапшени и прогањани су представници: српских политичких странака, православне цркве и удружења, а становништву су наметани кулуци и разне дажбине, пооштрене су наплате дажбина, јавно су вређани Срби преко штампе, учестале су војне вежбе и заведена је строга цензура штампе.

 

Када је последњи војник српске војске напустио Срем, аустријски војни комадант надвојвода Јосиф, наредио је кажњавање Срба због «велеиздаје» царевине.

Уведени су: преки судови и терор над цивилима; масовно пљачкање српске имовине; уништаване су српске цркве и манастири (Фенек је потпуно опљачкан и запаљен); попаљена су читава села; убијани су цивили по селима на лицу места. Тоша Искруљев историчар поуздано је утврдио број убијених, око три стотине, а интернирано је на хиљаде цивила од који се многи живи нису вратили.

Једном приликом, на очиглед надвојводе Јосифа, убијен је је један сремски Србин, али на вапаје за помоћ, није одговорио и после егзекуцике хладно је прокоментарисао:

– Тако треба да се поступи са свим рацким нитковима!

 Током тог крвавог септембра у Срему су страдали Срби из следећих места:

Батајнице, Кленка, Платичева, Грабоваца, Бешке, Бољеваца, Јакова, Сурчина, Брестача, Шашинаца, Јарка, Бежаније, Добановаца, Угриноваца, Деча, Карловчића, Доњег Товарника, Огара, Обрежа, Купинова, Ашање, Прогара, Бечмена, Петровчића, Голубинаца, Шимановаца, Попинаца, Пећинаца, Буђановаца, Мишковаца, Старих Бановаца, Прхова , Војке и Земуна.

Сва та зверства су личила на колективни обрачун са српским народом у Срему.

У књизи «Распеће српског народа у Срему 1914. години», писац Тодор Тоша Искруљев (1885-1974), учитељ, историчар, рођени Банаћанин из села Јасеново и писац преко хиљаду чланака. Током целе 1932. обишао Срем и прикупио релевантна сведочења преживелих мештана и очевидаца у 35 (од 40 могућих) сремских села, са детаљним описима зверстава аустријске војске над српским цивилима.

Књига је издата у Новом Саду 1936. и ево неколико сцена и приказа описа тешког страдања у селима Срема после одласка српске војске.

Шимановци.

Комплет текст преносим из књиге:

Чим је изашла српска војска из Шимановаца и пошла натраг ка Купинову, набрзо дођу у село мађарски штрафкорци. Они дођоше увече. Сутрадан изјутра истераше одмах сав српски народ насред села.

Ту издвојише:

  1. Љубу Жежеља, ратара, оца 3 деце, 55 година старог, власника 5 јутара земље;
  2. Мику Грујића (Драгића), ратара, старог 29 година, оца 3 деце, власника 2 јутра земље:
  3. Рају Атанацковића, старог 50 година, ратара, оца 5 деце, власника 25 јутара земље и
  4. Цвеју Љубинковића, старог 50 година, оца 4 деце, власника 20 јутара земље.

 Око 2 сата после подне све их пострељају у дну баште општ. бележника. Родбина их је после сахранила у гробљу, а Мађари поубијаним запалише куће.

Сад ухвате Дамјана Грујића, старог 50 година, а оца 7 деце, ратара, и отераше у Петроварадин, где га стрељаше. Где му је гроб, не зна се.

Јоца Стојковић, 30 година стар, без деце, сиромашан стрељан је у Карловчићу.

Одмах у почетку рата интернирани су:

  1. Цвеја Атанацковић, стар 42 године у Коморан;
  2. Цвеја Јовановић, Циганин, стар 30 година;
  3. Пера Јовановић, Циганин, стар 40 година;
  4. Стева Јовановић, Циганин, стар 35 година;
  5. Милан Ђорђевић, ратар, стар 55 година;
  6. Радован Милошевић, ратар, стар 55 година;

Сви су интернирани у Арад.

  1. Ђока Крстић, учитељ, интерниран је био Жбељићу код Костајнице.

Податке сам добио од Милана Дивјака, општ. бележника, Ђоке Катанића кнеза и Саве Гудурића, гостионичара.

После ових злочина у селу се повећао број војника и од тада је смештена војна болница у школским зградама. У зградама Војне компаније било је много војске која се ту одмарала, груписала и вежбала. Највећи број војника се окупио крајем лета 1915. када је приспео цео 14. аустријски корпус са преко 50.000 војника, који су спавали по раскршћу, покрај зграда и двориштима по селу.

Купиново.

Чим је избио рат и наређена мобилизација, у Купинову се хапсе виђенији људи:

  1. Љубомир Ћирић, гостионичар, стар 50 година;
  2. Мита Гавриловић, ратар, стар 30 година;
  3. Миливој Остојић, ратар, стар 30 година;
  4. Марко Максимовић, ратар, стар 18 година;
  5. Адам Одобашић, ратар, стар 51.годину;
  6. Рада Курјак, ратар, стар 56 година;
  7. Славко Васић, ратар, стар 54 године;
  8. Жика Марковић, стар 45 година;
  9. Пера Милованов, ратар, стар 40 година,
  10. Милан Милутиновић, трговац, стар 42 године;
  11. Иван Милутиновић, трговац, стар 38 година;
  12. Паја Станојевић, шум.чиновник, стар 45 година родом из Краљеваца.

Уз псовке и невиђено понижење спроведени су кроз више села и интернирани у раније припремљен логор у Араду. Због свега учињеног, 6. септембра, улазак српске војске у село, доживљен је радосно и од срца, и дочекани су као спасиоци и ослободиоци народа. По одласку српске војске, убрзо бануше злогласни «штрајфкорци» и по већ устаљеном плану, покупише све мушкарце старије од 14 година код жандармеријске зграде. Одмах опљачкаше и запалише друштвене објекте: кућу свештеника, Српски дом, бележнички дом, Шумску иправу и породичне куће: Љубе Будимчевића, браће Милутиновић (Мозер), Адама Одобашића, Славка Весића, Љубе Которовића и Миленка Перића. Настављен је терор и мучење народа. Сутрадан у кола су измучени и испребијани утоварени:

  1. Иван Грмуша, берберин, момак стар 19 година;
  2. Миша Радосављевић, општ. кнез, стар 50 година, ратар, власник 16 јутара
  3. Никола Ралић, стар 30 година, момак, содар,
  4. Љуба Влашић, стар 55 година, општ. редар, има 1. дете
  5. Живан Мазиљанин, ратар, стар 40 година, има 4. деце.

Код гробља стадоше и истераше их поред ископаних рака. Ударали су их кундацима и боли бајонетима, и тако полу живе побацали у раке. Чуло се запомагање из раке, али су неке земљом живе затрпали. Сутрадан око 60 мештана потераше у правцу Војке и утоварише у воз за Босну. Међутим, после пар дана их измрцварене вратише назад. Од последица батињања и повреда у мукама су умрли: Живко Зорић, Бојка Јовановић, Иван Радосављевић, Иван Богојевић и други.

Ускоро потераше све живо у село Боботу под изговором «Хуманитарног пресељења», а због ратних операција у пограничним селима. У избеглиштву је од глади, зиме и болести умрла трећина прогнаника.

На основу приче и сведочења,  моје бабе-мајке Кате Ђуричић, у току јесени 1914., сви мештани су интернирани у горњи Срем-Славонију, село Боботу и тамо остали до краја 1916. По повратку затекли су потпуно опљачкану кућу, делимично запаљену, урушене објекте, без алата, ствари и стоке. Требало им је скоро деценија да се опораве и поново скуће.

На сеоском гробљу је сахрањено и 12 српских војника страдалих у ратним операцијама, али никада није подигнут споменик.

 

Петровчић

Долазак српске војске у Петровчић био је срдачан и братски. Посебно се истицао матурант и поштован младић Стеван Радишић, стар 19 година , родом из Бечмена. Поздрављао и довикивао је радосно српској војсци:

– «Хвала ти свемогући Боже, када си ме удостојио среће да                                         дочекам овај радостан и сретан дан» !

Спријатељио се са српским официрима и војском, и заједно је обиазио Деч, Бечмен и Батајницу, где су га добро упамтиле присташе Аустро-угарске државе. После повлачења српске војске, завладао је мук и жалост у селу. Стеван Радишић остаје у Петровчићу, не слутећи шта му се спрема. Аустро-угарска војска чим је ушла у село одмах је тражила да се доведе Стеван Радишић, или ће редом побити све мештане. У рану зору, на препад хапсе Стевана и одмах изводе пред стрељачку групу, а он се храбро обраћа аусриском стражмештру, пред смртоносни плотун, речима:

                           Србин сам, за српство гинем»!

Мађарски штрајфкорци хапсе јединог Мађара у селу, Лајоша Сича, сеоског свињара и траже од њега да поткаже ко је помагао српску војску. Међутим, иако су га тукли, није никог одао. Убрзо, је почело опште хапшење по селу, али довитљиви сеоски говедар Румун, Сима Валеа, иначе добар зналац мађарског језика, у договору са сеоским кнезом организује хитно прикупљање хране и пића за војску. Валеа позва војску за богату трпезу на доручак, а ови навалише на храну и пиће, и убрзо се изопијаше. После подне, пијани војници уз песму, напустише Петровчић, а народ коначно одахну.

Шашинци.

  1. септембра предвече упала је у Шашинце аустријска војска и сво становништво истерало на оближњу ледину звану Долић. Опљачкане су све куће у селу а 96 је запањено. Становноштво, неодевено и понижено уз страшне батине је током ноћи потерано у Руму и касније у Ириг. После четири дана малтретирања, три особе су стрељане, одвојили су жене и децу и пустили у уништено село. Мушкарце су одвезли у логоре, где их је умрло око 170 у нечовечним условима.

Јарак.

  1. септембара после поноћи аустријски војници упали су у село и истерали сво становништво на ледине. Све куће су опљачкане и чак 286 кућа запаљено. Стотинак мушкараца по списковима одвели су у Митровицу, а народ остао на згариштима.

Земун.

Са српском војском из Земуна је пошло 600 грађана из страха од освете аустријске војске. Страдање српског становништа и пљачка имовине је била масовна. Размере погрома се најбоље виде у следећим подацима: Пописом становништва из 1910. Земун је имао 18.397 становника (од тога цивила 17.103), а пописом у јануару 1915. само 6.028. што значи да је 11.073 становника било у прогону и интернирано по логорима.

Голубинци.

Иако је српска војска провела сат-два у ослобођеном селу, одлуком преког суда стрељани су 14. септембра на крају Шимановачког шора Веселин Јефтић, вероучитељ и Јован Лазић, ратар, а због изражавања радости, грљења и чашћавања вином и дуваном српских војника (иако су они то одбили што је утврђено). Истог дана аусријска војска је постројила све мушкарце старије од 14 година и саопштила да ће сваког десетог Србина стрељати. Ипак су издвијили само четири «уљеза и шпијуна», а стрељан је Петар Путниковић у својој башти, а остала тројица: Лука Лепшановић, Љуба Дудић и Станко Путниковић су послати у затвор у Лепоглаву. Мештанин Ђока Бабић због нуђења дувана српским војницима стрељан је одлуком преког суда на гробљу  у Старој Пазови.

Ово је био само део страдања у ових неколико места Срема. И у осталим селима при уласку аустро-угарске војске догодила су се слична и још страшнија злодела.

  1. ПОДИГНУТИ СПОМЕНИЦИ У СРЕМУ

Припремајући се за писање овог текста питао-анкетирао сам 50. Сремаца «староседелаца», намерно изабраних, и добио поражавајуће одговоре; њих 47. није имало појма о овим догађајима, двојица су нешто начула а само један је довољно знао.

Срби, ма где живели, као народ одвајкада су познати по кратком памћењу и брзом забораву. Споменици се подижу да би се очувало сећање и изразило поштовање према значајним особама или жртвама, и када то изостане, следи брзи заборав, болни историјски неспоразуми и коначно понављање грешака.

Како и колико смо се одужили сремским војним и цивилним жртвама из 1914 закључите и сами у даљем тексту.

1.Споменик на пољу Легет:

Да се подсетимо; Још током рата 1917. Аустро-угарска држава је подигла споменик на Легету, у облику крста са натписом:

 

ОВДЕ ПОЧИВА 800 НЕПРИЈАТЕЉСКИХ ЈУНАКА

ИЗ БИТКЕ НА ЛЕГЕТУ 6. 9. 1914-Сремска Митровица 1917.  

 Овај споменик је убрзо срушен, али сремско-митровачки «Соколи» су 1923. прикупили средства и подигли достојан споменик на пољу Легет.

Међутим, како је време пролазило ондашња држава (Краљевина Југославија) није много полагала рачуна на одржавање споменика због подсећања на велику погибију и одговорност врхова власти и војне команде, па је све полако пало у заборав. После Другог светског рата победници-српски комунисти су направили оштар дисконтинуитет са предходном државом, јер имали су свог новог вођу Тита, и правили су историју по својој мери. Подигли су безброј својих споменика, и све ресурсе државе упрегли су у своју нову идеологију не марећи за прошлост.

Споменик на Легету је био потпуно заборављен и тешко оштећен, и тек пре три-четири године, на 100. годишњицу Великог рата, коначно је обновљен, и од тада једном годишње се положу венци и одржи парастос мртвима.

2.Српско војничко гробље у Руми:

Захваљујући румском проти Марку Шаули, сачувани су подаци о преминулим српским војницима који су покопани на посебној парцели Градског православног гробља у Руми. Од укупно 55 покопаних 43 је српских војника, а 12 аустро-угарских православаца сахрањених у 48 гробова. Међу њима има погинулих са Церске битке, али највећи број је из битке на Легету. Једино уређено војничко гробље из Првог светског рата је у Руми, и то захваљујући племенитој иницијативи проте Марка Шауле, Српске женске добротворне задруге и других родољуба из Руме. Српско војничко гробље у Руми је изграђено и освећено октобра 1921., али временом остало је запуштено и без обележја.

СУБНОР Руме 2013.покреће иницијативу за обнову. Урађен је детаљан пројекат и обнова је почета током 2014. а завршена током 2015.  У склопу радова потпуно су ревитализовани споменици: мајору Милану Вељковићу, комданту другог батаљона 13. пука Тимочке дивизије и болничарки Рускиљи Наталији Берљиковој, неговатељици рањеника у румској болници.

 

  1. Спомен плоче страдалим из Батајнице и Бешке:

Након ослобађања, нова Југословенска Краљевина је подигла скромне споменике-спомен плоче, побијеним Батајничанима у Петроварадину и стрељаним Бешчанима, али је пропуштено да се суди и казне виновници и подказивачи њиховог страдања. Наставили су да живе у својим кућама, а неки су наставили започет посао,  већ у априлу 1941. Спомен плоче су временом остале запуштене.

  1. Неостварена жеља Тоше Искруљева:

Аутор књиге Распеће Српског народа у Срему 1914. Тоша Искруљев, имао је племениту идеју да сав приход од продаје, искористи за подизање величанственог Споменика палим српским јунацима и палим српским мученицима у Срему , али никада до тога није дошло, иако је до своје дубоке старости то тражио.

Остала је бар његова књига да нас као споменик подсећа, сведочи и опомиње.

Можда ће данашње генерације с’моћи снаге и подићи достојан споменик !?

5.ЗАКЉУЧАК

После више од једног века, и даље се, поставља питање колико је овај читав седмодневни поход био сврсисходан? Због очигледних погрешних одлука, српска војска је доживела страшан пораз, велике губитке и понижење. Аустријска војска је затим искористила српски војни поход као алиби и крваво се обрачуна са цивилним српским становништвом у Срему.

Одговорност лежи на свим нивоима власти Краљевине Србије, и она је вишеструка и сложена. За грех заборава, посебно сносе велику друштвену одговорност: наши пасивни историографи због неангажовања, као и политичари и политичке партије у ново створеној држави. Сви они после Великог рата, али и  касније нису посветили дужну пажњу овој епизоди српске голготе у Великом рату, па су се сличне ствари поновиле већ за две деценије у II Свецком рату…

Стварањем Краљевине Југославије краљ Александар Карађорђевић, наметнуо је идеју «интегралног Југословенства» и на силу је желео да обрише границе између Срба, Хрвата и Словенаца, а сваку одговорност за међунационалне ратне жртве су релативизоване и забашуриване.

Слична, и још гора, ситуација је настала упосле Другог свецког рата, када су комунисти на челу са Титом, наметнули своју идеологију «Братства и Јединства», и својом партијском искључивошћу замаглили страдања и жртве по логорима и тако нанели огромну и ненадокнадиву штету српском народу.

 

  1. PANTA REI

Време тече, али се несме заборавити…

Ми потомци страдалих имамо моралну обавезу, да сваког 6. септембра евоцирамо успомене на наше невино пострадале рођаке, комшије и сународнике, али и све пострадале српске војнике 1914. на пољу Легет и осталим пољима широм равног Срема. Сетимо се свих страдалника и жртава, евоцирајмо успомене, полажимо венце на споменике, запалимо свеће и помолимо се богу у нашим црквама за вечни спас душа свих страдалих.

ПС. Постхумно одајем признање Ратку Рацковићу Ралету (1946-2017), историчару, писцу, патриоти и искреном заљубљенику у Срем, и коатору књиге: «Српско војничко гробље у Руми». Са Ралетом сам водио у више наврата корисне разговоре и размењивао податке о животу и историји Срема. Овај чланак посвећујем њему.

Коришћена литература:

 

  1. Тоша Искруљев-Распеће српског народа у Срему 1914. (Н.Сад 1936.)
  2. Српско војничко гробље у Руми-Група аутора (Рума 2014)
  3. Борбе Прве армије у Срему на линији Инђија-Ириг-Рума-Краљевина Србија и Црна Гора у ратовима 1912-1918 (из књиге)
  4. Дане Клепић-Шимановци (МЗ Шимановци 1987)
  5. Проф. Др. Слободан Бјелица-Страдање Срба у Срему 1914.
  6. Исидора Стојановић-Др. Никола Фугер учесник и сведок рата у Земуну
  7. Бранко Ракочевић-Голубиначки инфермо 11. септембар 1914(трећи део)
  8. Дневни лист «Политика»-11.септембар. 2014. (архивски чланак)

 

У Шимановцима,                                                             Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

Децембар 2017

Фебруар 2018.

Оставите коментар

Морате бити улоговоани да би оставили коментар.

Шимановци рекламни банер

Форум


Маркетинг

Neospindle - IT Usluge I Rešenja Agencija Horizont


Promena pisma

Latinica

Пратите нас


Препоручите нас

Линковање

Ако желите да нас линкујете, наш банер можете преузети ОВДЕ.
Шимановци рекламни банер
Преузимање Банера

Глас Шимановаца

Глас Шимановаца број 1 Глас Шимановаца број 2 Глас Шимановаца број 3
design & development 
by neospindle.com 
all rights reserved 
© 2018.