ХАЈДУЧИЈА-ПУСТАХИЛУК У СРЕМУ ОД ЛАЗЕ ХАРАМБАШЕ ДО РОМЕ

Постављено дана: 23. 12. 2018.

Кадгод, кад’  није било «сокоћала» и интернета, сремачкој деци су у дугим зимским  вечерима мајке (бабе) и деде диванили свакојаке приче о ајдуцима. Још увек су ми у сећању стари дедови који су знали напамет и више десетина народних епских песама о хајдуцима, писаних у десетерцу. Окупљени око топле пећи, деца су са наћуленим ушима и широм отворених очију, упијали приче и стихове, о животу и разним «подвизима» ајдука и ајдучких дружина. Касније, када децу ухвати сан, и сами су «постајали» хајдуци и харамбаше, па су се у току ноћи бунцајући «борили» са Турцима и знојави у кревету будили. Већ сутрадан, од ране зоре, деца су често, на сеоским гувнима и лединама, са кобојаги сабљама, топузима и моткама у својим играма опонашали ајдуке. Старији су ајдучка дела, као и недела, оправдавали социјалном неправдом и често је хајдуцима приписивана праведност и борба за социјална и национална права, иако су углавном, били немилосрдни разбојници, пљачкаши каравана, салаша и често сеоски лопови и кабадахије. Обичан народ одувек је тешко живео у Срему, био је изложен разним неправдама од стране свих власти, па су зато хајдуци доживљавани као спасиоци, заштитници и осветници, мада је у стварности често било сасвим другачије. Дуга је традиција ајдуковања и ајдучије широм Балкана, и та друштвена појава уочена је не само код Срба, већ је забележена и код других народа. Почетак пустахилука-хајдучије, јавља се одмах по доласку Турака, али и касније све до данашњих дана. У почетку су их звали пустахије и хајдуци, касније разбојници, пљачкши и убице, а данас су актуелни називи попут: кланови, мафијаши и тајкуни.                                                          Домаћи и страни историчари у разним документима пронашли су доказе о њиховом сталном присуство у Срему, поготово, од успоствљања аустриске власти и њихова масовност се често осматрала као «уобичајено занимање» становништва.

Увод

Турским освајањем 1521. утврђеног града Купиника, пада ускоро и цели Срем под власт нових господара. Турској држави прави циљ је освајање Европе, и зато турска војска силовито напредује и већ после десетак година покорава скоро целу Панонију, као и престоницу Будим, великог Угарског краљевства.

Срем остаје наредна два века у дубокој позадини турског царства. Тај период се сматра мирним, јер локално српско становништво, бавило се пољопривредом и сточарством, и имало је примарну обавезу плаћања годишњег пореза-десетка, и снабдевања храном турских аскера у пролећним походима ка Бечу. Велике промене настају 1683. после турског неочекиваног дебакла под зидинама Беча, и затим следе серије њихових тешких пораза. Са турском војском почиње и опште повлачење дела становништва наклоњених турској држави. То је уједно и почетак, чувеног «Великог бечког рата», који је трајао непрекидно скоро 35 година, са промењивом војном срећом код обеју страна. Међутим, у току ратних дејстава  испретурана  је већина  народа Балкана, од Прилепа до Будима и на крају су успостављене нове државне границе, а становништво се у сеобама измешало.

У Срему су се одиграле две велике и судбоносне битке између зараћених страна, 1691. код Сланкамена , 1716. код Петроварадина и у непосредној близини 1697. код Сенте, у којима су после више векова учествовали и Срби, у «рацким (српским) милицијама», на страни аустријског царства.

Пожаревачким миром 1718. коначно цео Срем је «ослобођен» од турске власти, али  од тада постаје гранична област између два сукобљена царства, у наредних век ипо. После тих силних битака, свест покорног и мирног сељака у новим околностима се почела мењати. Моћ оружја и војна служба постају саставни део живота, до тада пољопривредног становништва. Када је успостављена граница, целом дужином, на Сави и Дунаву, успостављена је нова и издвојена област-тампон зона под именом Војна граница, и од тада становници по рођењу постају аутоматски Војни граничари (Милитарци) до краја живота. Већина граничара су били Раци (односно Срби) на целом простору од мора, Динаре, и дуж река Саве и Дунава.

Појава пустахија и хајдука

Почетком 18. века, народ у целој Панонији се тешко мирио са враћањем у стање обесправљености феудалних подложника-кметова и наметања нових обавеза и дажбина, па се код становника коморског Срема исказивало огорчење и чак појаву пребега у Турску (Србију) и све већој појави одметања у хајдучке дружине.

Најстарији подаци о хајдучији у Срему потичу из 1702. када је 8 наоружаних људи напало у Иригу и убило богадаша Хорнемана и потом опљачкали све у његовој  кући.

Већ 1703. у близини Карловаца опљачкан и убијен је  коморски службеник Георг Себастијан Нихтмајер који је носио сто форинти у касу Петроварадина.

Поред напада на службенике и представнике власти, све више је било напада и пљачки сељака, цркви и манастира, па су расписиване награде, организоване потере и честа погубљење разбојника.

Само у ратним временима хајдучија је мало попуштала, али је потом још више бујала и стварала општу несигурност. Колико је безакоње узело маха најбоље се види у казивању мајора Флигбајла 1722. и извештају граничарског капетана Саве Николића у коме наводи;

Народ из Срема поред Саве, је скоро сав наоружан, те да после рада у пољу и кући, одлазе у шуме и одају се разбојништву!

У то време појављују се веће групе хајдука и харамбаша, попут: у горњем Срему Ђука Јечменица, код Петроварадина харамбаша Ловра, код Буђановаца повећа дружина Радојица Стефановић, Стојча Радовић, Недељко Цигановић и још десетак, из Кленка дружине: Миланка Батлајића и Стојана, Петра и Живана, из Градишке Миливоја Милатовића, из Лаћарка Живана Грашића, из Сурдука харамбаше Малеша, из Стејановаца Петра Константиновића и још много знаних и незнаних.

У то време цео доњи Срем је био под густим столетним шумама, која се спајала са Фрушком гором, што је хајдучким дружинама погодовало да се неометано крећу и скривају, а забележене су и честе бежаније преко Саве и Дунава код јатака са друге стране.

И Шимановци нису били поштеђени хајдучије, јатака и потера, па у извештају из августа 1730. провизор Колхунт из Сурчина, наводи следеће:

-На салашима у Шимановцима је похватано десетак пастира и слугу који су били у вези са разбојницима који су напали Суботиште. У извештају се наводи да су пандури том приликом убили двојицу разбојника и неке сељаке (јатаке). Колхунт наводи; да се труди да искорени разбојништво, али да има утисак да ни пандури, ни сељаци не прогоне разбојнике довољно енергично. Шта више, међу њима имају своје пријатеље који их свему обавештавају, дају им уточиште, храну и пиће, иако је забрањено под претњом вешала.

(Славко Гавриловић, «Срем од краја 17. до средине 18. века» страна 384.)

Ситуација из године у годину бивала је све тежа и тежа са масовном хадучијом. Држава је законски обавезала војску да прогони и кажњава разбојнике по «праву мача»(извршење смртне казне) на лицу места. Ради зстрашивања по свим селима се граде затвори, постављају вешала и «точкови»(за разапињање) и врше јавне егзекуције пред окупљеним народом.

Створен је посебан пандурски одред од 32 пандура за прогањање хајдука, и пооштрене су казнене одредбе «Патент (закон) о разбојништву», у тачки 5. Закона налаже да ће породице оних који се одметну одмах бити ухапшене, и протеране, ако се дотични (хајдук) не преда у року 14 дана. Кућа ће им затим бити спаљена, а сва имовина припашће држави.

Угарска канцеларија је приметила да «рацка нација» ствара највеће хероје од својих злочинаца и њихове најгоре мане слави као највеће врлине, препричава њихове или своје «разбојничке историје» па утиче на формирање омладине у рђавом правцу. Предлаже, да за изношење таквих прича, песама и историје најстроже забрани, односно кажњава; први пут затвором, други пут са 100-200 батина, а трећи пут и смрћу. Потказивачи, пак, треба да буду награђени са по 12 форинти.

Војна команда, налаже Дворском ратном савету, да тражи од «Српског Народно-црквеног сабора» забрану јавног певања «неморалних и разбојничких песама», а да сарадницима пустахија запрети вечним искључењем из цркве. Од митрополита и свештенства тражи да се на разбојнике баци «анатема», јер Срби се више плаше «божије казне» од било какве телесне и новчане, па и саме смртне казне.

Војна команда, у више махова је нудила амнестију хајдуцима, поготово у ратним временима када је фалило војника на ратиштима. Међутим, према једном извештају с пролећа 1741, из редова Тренкових пандура, од укупно 589, дезертирало је чак 273 човека и тако наоружани махом отишли у разбојнике.

У то време био је веома опасан харамбаша Јован Дијак, који је оперисао са више десетина сурових момака по Фрушкој гори. Једном прилком упао је у сред богослужења у цркву у Бешкој, и све присутне дрско опљачкао, потом је и групу трговаца пресрео и опљачкао на Банстолу, убрзо је ухватио марадичког кнеза Стојка и изнудио 100 дуката, и пљачкао редом имућне куће по Путинцима. Једном припуцао и на кола пуковника Рашковића и још починио много разбојништва у кратком периоду. За Дијакову главу, провизор је расписао награду од 100 дуката, али патријах Арсеније и ритмајер Игњат Станковић су тражили «амнестију како би допринели смиривању» ситуације у области. Дијаку харамбаши и његовим хајдуцима, а било их је 37, планирано и унапред одређено-уколико добију амнестију, место коњичке «фрајкомпаније»!? Уствари, неке врсте добровољачке специјалне чете. Дворски Ратни савет, ипак одбија амнестију, због много учињених злодела у Астрији и Турској, и покренули су велику потеру. Гонили су их широм Срема и све до Саве. После пребега и преласка реке, Турци су наставили са потером, и у правом ватреном окршају, све су их поубијали на задовољство аустријске власти.

Средином 18. века хајдучија као масовна појава у Срему је полако престајала, јер су се побољшале економско-социјалне прилике. Војна граница је реформисана, законски учвршћена и проширена на више села, па је убрзо формирано десетак нових компанија (чета).

Појава и прича, о Лази Харамбаши  

Средином 18. века родио се Лазар Добрић, у сремском селу Сасе или Новим Карловцима. Био је опанчар по занимању, ожењен и породичан човек. Први пут за њега се чуло крајем 18. када је због незадовољства и сукоба са влашћу-пандурима, напустио село и отишао у хајдуке. Убрзо је окупио више десетина момака, и после неколико успешних акција постао вођа дружине. Добио је кратко и упечатљиво име-Лаза Харамбаша. Оперисао је на широком простору Срема, Бачке, по северној Србији, а стизао је Дунавом и до Панчева. Био је «на добром гласу» код народа у Срему, али и по Србији, а имао је и позитивну националну боју, пред устанак у Србији против турских кабадахија. Као хајдук светио се народним зулумћарима, а сиротињу је помагао делећи им отети плен. По много чему је подсећао на енглеског «хајдука» Робина Худа и зато га је народ обожавао и чувао. Поред напада на сувом, он је нападао и лађе на Дунаву, и они су по дрскости, маштовитости, лукавости и неустрашивости задивили и народ и власт. Често се маскирао, и чак једном приликом, преобучен у «митрополита», упао  код самог војног комаданата, који му је главу високо уценио, а да га није препознао.                                                                                                                          У његовој чети су били хајдуци из Србије: Станоје Главаш, Вељко Петровић и вероватно будући народни вођа устанка Црни Ђорђе Петровић. По избијању Првог српског устанка Лаза је прешао у Србију и тамо постао јако популаран. Устаници  и народ, поготово у рудничком округу су га славили, и у њему видели и будућег народног вођу. Међутим, страдао је од српске руке, вероватно по наредби  побратима Станоја Главаша, а можда и Вожда Карађорђа, у селу Сиљевци, трећег маја 1804. године, и тако по ко зна који пут исказана је српска неслога и зла коб.

Писац и свестрани уметник Предраг Бањеглав из Саса, бавио се више година истраживањем његовог живота, и као плод издао је 2008. роман-романсирану биографију Лазе Харамбаше, под називом «Сремске сене». Убрзо затим потакнут жељом да заокружи причу о Лази Харамбаши, урадио је вајарски пројекат, и у свом атељеу 2013. завршио дво метарску скулптуру Лазара Добрића, у пуној хајдучкој опреми. Коначно, остварио се сан многих Сремаца, па поред старих прича, могу прочитати књигу и «коначно видети» легендарног Лазу Харамбашу на постаменту. У суботу 28. априла. 2018., тачно у подне, уз пригодан културно-уметнички програм откривен је на раскршћу Саса, споменик Лази Харамбаши. Лепо вајарско дело је поклон уметника свим мештанима Саса и Срема. Познато је, да Срби тешко подижу споменике, јер увек имају неке предрасуде. Тако је било и са овим спомеником, па уз бројне перипетије са општином Инђија,  после петогодишњег одлагања ипак је постигнут договор и хајдук Лазар Добрић-Лаза Харамбаша се «коначно скрасио и вратио»  међ’своје, у своје родно Сасе,.

Појава и прича, о Јови Станисављевић-Јови Чаруги

Родио се 1897. у српској породици, селу Баре, код Нашица у Славонији и одрастао је као сироче, од десете године, без мајке. Браварски занат је учио у Осијеку, који је у то време више припадао Срему него Славонији. На почетку Великог рата као седамнастогодишњак мобилисан је у Аустро-угарску војску и одређен за слање у рат против Србије. У једном сукобу, убија наредника  и то га трајно одређује ка странпутици. Одмах је дезертирао, као и хиљаде војника Аустро-угарске у то време. Крију се по шумама и кукурузиштима и зато их поспрдно називају «Зелени кадар». Чаруга окупља око себе неколико истомишљеника и почињу пљачке државних службеника и богаташа. По окончању рата у новој држави наставља са хајдуковањем, под изговором «борбе против капитализма» и убрзо бива осуђен и затворен у Сремској Митровици. Успева да побегне из затвора, и наставља са још већим пљачкама и свирепим убиствима, па се организују велике жандарске потере. У својим акцијама био је лукав, дрзак, суров, и често неухватљив. Живео је распусно, волео је да се јавно оглашава и није се никог плашио. У једној од заседа, после ватреног окршаја, страдају му другови, а он бива ухваћен. Организовано је велико суђење, уз велику пажњу домаће јавности и средстава информисања. Осуђен је на смрт вешањем.                                                        По први пут штампане су плакате и облепљена су већина места по Славонији и Срему, а улазнице за посматрање смакнућа су плануле у року пар сати. Пред скоро 3.000 гледалаца, казна је извршена јавно у Осијеку, и чак су доведени и глумци да гледају и «уче како смрт изгледа» у стварности. Чаруга је био познат као велики женскарош, имао је чак десетак вереница, од сељанки до бароница, од младих девојака до средовечних удовица, и на извршењу казне било је много женског света у првим редовима. Забележено је, како се обратио окупљеном народу, када се суочио са вешалима у дворишту Краљевског судбеног стола у Осијеку.

Након прозивања општинског чиновника, Чаруга се окренуо окупљеном свету, и гласно обратио у његовом «стилу»:

Ја сам Јован Станисављевић Чаруга. Мој наклон, господине крвниче. Збогом, народе, Чаруга путује. То није тако страшно. Идемо весело!

Смртна казна је извршена 1925.

Јова Чаруга је имао тада, само 28 година.

О Јови Чаруги је написано неколико књига, а 1991. године снимљен је и филм у режији Рајка Грлића. Чаругу је глумио одлични Иво Грегуревић, и то је била последња Југословенска продукција.

Појава и прича о Душану Остојићу Роми из Купинова

Некако, у исто време, док је «хајдучка слава» Јове Чаруге, завршавала на осијечким вешалима, у сремском селу Купинову почиње да се ствара нови хајдук. Купиново је у својој «хајдучкој историји» имало неколико познатих хајдука током 18. века. Захваљујучи географском положају Купинова, близини реке Саве, сталног скелског прелаза, речног меандра «Кут», окружено густом столетном шумом и тајновитом Обецком Баром, представљало је сигурно уточиште за хајдучке дружине. Купиново је било читав век ипо у Војној граници, и на подручју села увек је било војске и оружја на претек. У току Великог рата било је неколико већих војних операција у самом месту, и заостало оружје мештани Купинова су вешто посакривали у разним «базама» по селу и шуми, и чували за како се то већ, у нашем разговору каже: «злу не требало, али нек’се нађе, за недај боже»,.

Душан Остојић Рома, рођен је 1913. у сиромашној породици на крају шорића, цик уз саму Обецку Бару. Живели су од наднице, риболова, али и од криволова. Од малена је био суочен са сиромаштвом и неправдом која га је обележила, усмерила и покретала у револт, бес и касније освету према спољњем окружењу. Још као млад момак од 17. година починио је прво кривично дело, мању крађу и зато добио казну од 6 месеци затвора. На основу новинских фотографија и прича самих мештана Душан Остојић Рома је био леп момак, висок, танак, црномањаст, бујне косе, правилних црта лица, интересантан, свирао је на хармоници, лепо је умео да пева и није било бољег играча у колу. Одмах су га запазиле девојке, и није оскудевао са њима, а симпатија је било још и више. Од старијих мештана сам чуо и ово:

– Био је леп момак, али сирома, и то га је здраво тиштило!

У затвору упознаје старије робијаше и искусне разбојнике и упија у себе њихове приче. По изласку наставља са крађама, и у једној акцији починио је тешко разбојништво. На суђењу 1934. године осуђен на  4 године робије у Сремској Митровици. Некако је издржао две године, али са неколико затвореника бежи и наставља са крађама. Међутим, после месец дана га хватају и враћају назад у затвор. Тешко му пада повратак у затвор, и све више размишља о освети према особама које су му «упропастиле» живот. Ускоро, у јуну 1937. поновним бегом из затвора, почиње његов животни суноврат, јер вођен осветничким слепилом, у кратком периоду починио је више тешких убистава. После серије убистава са одбеглим другом Драгољубом Ристићем, бежи преко Саве, али потера их проналази и у обрачуну убија Ристића, а Рома бива тешко рањен у надлактицу и ухваћен. У Београду се лечио неколико месеци и 10-ог септембра 1937. враћен је под јаким обезбеђењем у затвор, у Сремску Митровицу. Почињу озбиљне припреме за велико суђење. Тадашња штампа је доста писала о Роми из Купинова, и сви дневни листови у Београду су поклањали много пажње. Дневни лист «Време», «Правда» и «Политика» су у опширно, у више наврата, писали о току истраге, догађајима, припреми оптужнице и будућем суђењу.

Суђење је заказано за 24. јануар. 1938. и у наредна три дана «Политика» је свакодневно извештавала на читавој страни о самом току суђења.

Први дан суђења, 24. Јануар. 1938.

Испред зграде суда у Сремској Митровици, од раног јутра тискало се много света. Интересовање за суђење је било велико. Народ не верујући да је Рома ухваћен разграбили су улазнице за велику салу суднице са балконом, како би се сами уверили у истинитост. Пролазећи кроз двориште сачекали су га бројни фото-репортери и новинари. Он им се смешка, поздрвља их и позира, да што лепше испадне на фотографијама. Душана Остојића уводе окованог у препуну салу суднице, са три стражара и заповедником страже, уз гуркање и комешање. Тог момента, завладао је тајац у судници.

Почиње читање оптужнице. Душан се окреће, као да се досађује, смео и дрзак је за време читања оптужнице. Дајући податке о себи, Душан гласно додаје судији, као да прети:

-Не заборавите, уз моје име да додате Рома. Познат сам као Рома. То је краће, и лепше, зар не?

Оптужница је велика и опширна, за седам кривичних дела: три убиства после зрелог размишљања (са предумишљајем), један покушај убиства, две тешке крађе и злочин против јавне безбедности. Рома се често окреће ка публици и  незаинтересовано звера по сали, као да се њега то не тиче. На крају читања оптужнице, судија пита Рому:

– Јесте ли разумели оптужницу, и да ли се осећате кривим?!

Рома се изчуђава, смешка и одговара:

-А, шта сам разумео? Прави паузу, и дрско и громко наставља: -Па, наравно!

На питање о родитељима и породичној ситуације, мало застајкује, али почиње мирније да прича.

-Отац Миливој, убио је комшију бритвом, и сада је у Лепоглави. Робијаће незаслужено 10 година. Мајку су ми убили жандари, а ништа није била крива. Бога ми…Отац ми је имао малу кућицу, а живели смо ловећи рибу. Имао сам још тетку, сестру и старијег брата. Брат ми је био ко лутка, добар,…али су га претукли жандари, низашта, и убрзо је умро. Ево како је то било…Била је јака клизавица на шору, када је наишла поштарица Боса Будимчић и претурила се. Пријавила је жандарима да је неко подметнуо ногу и оптужила мога брата. Жандари су га потом страшно претукли, и он је сирома убзо умро.

Судија прекида и додаје: -То је било давно, има сигурно десет година!

Рома, одговара кратко и оштро: -Јесте,…али ја нисам заборавио!

После краће паузе Рома наставља да прича и објашњава догађаје из прошлости везане за свој живот и оптужницу. Описује догађаје из јуна 1937. године када је, по други пут са затвореником Драгољубом Ристићем, побегао из  Митровачке казнионе и кренуо на пут освете и злочина. Рома описује како се то десило:

-Ми, већа група затвореника, радили смо нешто на Грабовачком брду, и искористило смо непажњу стражара Ристе Стојановића, савладали га, отели му пушку, све метке и побегли. Успут смо се пресвукли у цивилно одело и кренули пут Руме и Купинова. Када смо стигли у Руму  потражили смо кућу богатог трговца Винка Шефелда, у којој је радила као слушкиња, моја бивша девојка Јелисавета Хладник. Био сам љут на њу, јер се удала чим сам отишао у затвор!

Када су стигли испред куће, ушли су кроз прозор унутра, али их је спазила слушкиња Јелисавета. Почела је гласна свађа и препирка. Тражили су од ње паре, али је она запретила жандарима и почела гласно да виче. Дали су се у бег низ улицу, али Јелисавета је наставила још јаче да запомаже и виче за њима. У једном момету, вероватно Рома, љутито се окренуо, стао, нанишанио и опалио. Она је пала погођена. Тешко је рањена, али се опоравила у болници и доведена је да сведочи на суду против Роме.

Из Руме су на путу ка Краљевцима пресрели Јоцу Јоцића и приморали да их вози у колима. У колима су се хвалили, и Јоци саопштили:

-Чућеш, Јоцо, шта ће бити за два дана, има да се прича!?

Причали су, како ће кад «нешто обаве», опљачкати неког богатог поседника код Бешке, и онда побећи у иностранство, можда у Бугарску, и тамо започети нови живот.

Од Краљеваца до Пећинаца, возио их је неки ћутљив човек, а затим са другим колима, до Михаљеваца где проналазе мештанина Милорада Драгосавца и траже да им покаже кућу сељака Димитрија Јовановића званог Магла, као би се са њим разрачунао зато што је једном убо бритвом његовог оца. Испред куће Драгосавац, на наговор Роме, позива Димитрија да изађе напоље. Рома прилази и тражи од њега иљаду динара, на име оштете и дуга, али Димитрије одбија и настаје галама и жучна свађа. Рома подиже пушку и пуца. Погађа га са два метка и Димитрије остаје мртав на лицу места.

Судија га прекида и пита како је тачно извршио убиство. Рома устаје и имитира испруженом руком пушку. Гласно сред суднице виче:

-Овако,… и дум, дум! И почиње гласно да се смеје. У судници запрепашћење.

Бежећи кроз Михаљевце, пролазе поред пуне гостионице Милоша Јанковић, Рома окреће пушку и без нишањења пуца у прозор кафане, како би «поздравио» сељаке и гласно добацује:

-Здраво, браћо, ево вашег Роме!

Рома наставља да прича шта је даље било. У судници је апсолутна тишина.

-Кренули смо загрљени кроз кукурузе и певали смо гласно песме. Касно навече стигли смо у Купиново. Прикрали смо се кући поштарице Босе (Босиљке Будимчић) и чекали да уђе у кућу, јер је нешто диванила на шору са униформисаним човеком. Боса улази у кућу и спрема се за починак. Прилазим прозору, …гледам је, пресвлачила се, …нишаним и без упозорења пуцам… само једном. Она мртва пада.

У глави, Рома сигурно констатује: -Брата сам осветио, а на реду је следећи!

Одатле одлазе код рибара Матије Вршке што га је давно пријавио жандарима и остао му дужан 160 динара. Желео је да га убије због освете и одмах га је извео испред куће. После краћег објашњења испалио је два метка у њега, и на лицу места га убио.

Рома, још претећи додаје и ликује у судници:

-Хтео сам да му се осветим, … и после првог метка, само се стропоштао и тако треснуо,…да је било милина гледати!

Настао је жамор у судници и негодовање, али Рома наставља са причом:

-А кадгод смо били нераздвојни другови. После овог, кренули смо ка Сави, и приморали скелеџију Лазу Дроњка да нас превезе преко воде! Сутрадан смо пушку продали за 100 динара и наставили да се кријемо. Код Умке смо налетели на патролу жандармерије. која нас је сасула мецима. Ту смо се разишли. Он је после убијен негде у срезу Велико Градишке, а ја касније рањен на другом месту, и ево ме сада овде.

Рома заврши, а судија га упита:

-Жалите ли што сте убијали?

-Па,…веријте, жао мије… Али није требало да ме дирају…Није требало против мене да сведоче и наносе ми неправду!

Затим суд позва сведоке да сведоче, служавку Јелисавету Хладник и стражара Ристу Стојановића.

Адвокат одбране г. Небојша Маловић, на крају првог дана, затражио је од суда да се утврди да ли је оптужени душевно заостао и урачунљива особа, и ако није да се упути на лечење. Суд је прихватио предлог, и док се веће судија повукло на заседање, Рома се окренуо ка публици, намигује на девојке на галерији, па једна од узбуђења пада у несвест. Публика гласно жагори, све до повратка судског већа када се смирује. Судско веће саопштава да је прихваћен предлог браниоца.

Судија заказује наставак суђења за сутра.

Други дан суђења, 25, јануар. 1938.  

На самом почетку лекар специјалиста др. Сава Шијак, прочитао је свој налаз:

-Као лекар, видим да оптужени не болује ни од једне душевне болести, и зато није потребан никакав дужи и детаљни преглед!

Државни тужилац је тражио смртну казну, и напоменуо да је Остојић Душан планирао да убије укупно 8 људи због освете, и као такав опасан је за друштво.

Службени адвокат одбране г. Небојша Маловић устаје, и покушава да оправда поступке неурачунивошћу свога клијента, тешком ситуацијом у самом друштву, великом немаштином, сталним понижавањем од околине и још напомиње да је рођен у Великом рату и да је као беба био интерниран. Захтевао је да се ипак детаљно прегледа, јер као душевно заостао имао је умањен степен урачуњивости приликом извршења убистава.

Када су сви завршили судија је заказао, за сутра читање пресуде, у 5 сати после подне.

Трећи дан суђења 26.јануар. 1938.

У заказано време у сали је било много света, а поготово жена у првим редовима. Рома улази насмејан у салу, седа на столицу, окреће, осмехује се, маше и једном препознатом довикује:

– Здраво Лазо, као си?!

Дежурни умирује присутне и судија починје са читањем пресуде. Нека дела су ублажена, али за убиство Босиљке Будимчић и Матије Вршке није било олакшавајућих околности. Када су сва кривична дела сабрана, осуђен је за једну јединствену казну-смрт вешањем. Рома је узрицање смртне пресуде примио сасвим мирно. Публика се полако у жамору разилазила, када је у ходнику суда одјекнула песма: -Ој, животе не требам те….Рома је певао из све снаге.

Извршење смртне казне, 12.05. 1938

Дан пре извршења смртне казне, Рома је цели дан примао посете до касно у ноћ. Свет знан и незнан, окупљао се да види на смрт оптуженог, да се рукује, кажему нешто или пољуби га. Рома је млађе поздрављао са: -Здраво баћо! Старијима је с’поштовањем љубио руку и пијући заједно ракију наздрављали једни другима.

Он њима за дуг живот, а они њему: -Нек’ти је лака црна земља!

Целу ноћ није ока склопио, и пред свањивање, у зору, припит закључује:

-Шта, ја још имам,… један час да живим!…Еј, па то је читава вечност за мене!

Сређује се, чешља косу, намешта кравату, поздравља се са две девојке познанице и братом од ујака из Купинова. После причести са свештеником, замољава госте да оду. У једном тренутку, као да се јада самом себи, и гласно каже:

-Тешки су ово часови за мене, верујте…Али нека, ја сам заслужио,….Убијао сам!

У четири ујутро, стављају осуђенику лисице на руке, а он тужно али гласно пева идући кроз затворски ходник:

– Ој, свануће ми, зора…

Стижу до вешала и жели сам себи да стави омчу око врата, али му не дозвољавају. Последњи пут довикнуо је свим присутним као и друговима у затвору:

-ЗДРАВО!… Џелат Хорт, намакнуо је омчу око врата и тихо на уво шапнуо Роми:

– Душане, ја нисам крив за твоју смрт! После десетак минута, пришао је столу и саопштио судији: -Господине судија, правда је задовољена!

На улици је дуго, у тишини стајала велика маса света, која није могла да присуствује јустификацији-извршењу смртне зазне.

Рома је завршио свој бурни живот у 25-години живота, и како је записано у његовом личном затворском картону бр. АЈ,63,F-144-18-1939, Душан Остојић звани Рома, Купиново, земљорадник, неожењен, писмен, без имовине, осуђиван за крађе. Као бегунац из затвора извршио више убистава, разбојништва и крађа. Извештај с.к. извршена 12.05.1938.

ИМЕНИЧКИ РЕГИСТАР МИНИСТАРСТВА ПРАВДЕ за 1938.г.0-94.

Прошло је већ-или само, 80. година од смакнућа Роме и бомбасти новинарски наслови из тога времена су већ заборављени:

«Злогласни разбојник Душан Остојић», «Разбојништва одбеглог робијаша Остојића», «Многоструки убица Душан Остојић спроведен у Сремску Митровицу», «Вишеструки убица и разбојник Душан Остојић пред судом», «Злочинац Душан Остојић осуђен на смрт», итд.

Убрзо после смрти Рома је ушао у сремачке диване као Хајдук Рома, и до дан данас такав остао. Испричано је много прича о њему, често су се мењале и проширивале, у зависности како је «сремачки диванџија»  у датом тренутку био: вешт, расположен, маштовит или под дејством дудињаре.

Као дете слушао сам и ја те приче, о последњем сремачком хајдуку Роми из Купинова, не знајући да се он зове Душан Остојић, и да је био толики разбојник, убица, злочинац, па нека ову причу приме све диванџије к’знању и добро размисле. Његов лик сам сасвим другачије замишљао, и када сам погледао његове фотографије, замислио, изненадио и помислио сам:

-Еј, па зар је могуће да је он све то починио за својих 25 година живота!?

Децембра 2018.

Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

Оставите коментар

Морате бити улоговоани да би оставили коментар.

Шимановци рекламни банер

Форум


Маркетинг

Neospindle - IT Usluge I Rešenja Agencija Horizont


Promena pisma

Latinica

Пратите нас


Препоручите нас

Линковање

Ако желите да нас линкујете, наш банер можете преузети ОВДЕ.
Шимановци рекламни банер
Преузимање Банера

Глас Шимановаца

Глас Шимановаца број 1 Глас Шимановаца број 2 Глас Шимановаца број 3
design & development 
by neospindle.com 
all rights reserved 
© 2019.