HAJDUČIJA-PUSTAHILUK U SREMU OD LAZE HARAMBAŠE DO ROME

Postavljeno dana: 23. 12. 2018.

Kadgod, kad’  nije bilo «sokoćala» i interneta, sremačkoj deci su u dugim zimskim  večerima majke (babe) i dede divanili svakojake priče o ajducima. Još uvek su mi u sećanju stari dedovi koji su znali napamet i više desetina narodnih epskih pesama o hajducima, pisanih u desetercu. Okupljeni oko tople peći, deca su sa naćulenim ušima i širom otvorenih očiju, upijali priče i stihove, o životu i raznim «podvizima» ajduka i ajdučkih družina. Kasnije, kada decu uhvati san, i sami su «postajali» hajduci i harambaše, pa su se u toku noći buncajući «borili» sa Turcima i znojavi u krevetu budili. Već sutradan, od rane zore, deca su često, na seoskim guvnima i ledinama, sa kobojagi sabljama, topuzima i motkama u svojim igrama oponašali ajduke. Stariji su ajdučka dela, kao i nedela, opravdavali socijalnom nepravdom i često je hajducima pripisivana pravednost i borba za socijalna i nacionalna prava, iako su uglavnom, bili nemilosrdni razbojnici, pljačkaši karavana, salaša i često seoski lopovi i kabadahije. Običan narod oduvek je teško živeo u Sremu, bio je izložen raznim nepravdama od strane svih vlasti, pa su zato hajduci doživljavani kao spasioci, zaštitnici i osvetnici, mada je u stvarnosti često bilo sasvim drugačije. Duga je tradicija ajdukovanja i ajdučije širom Balkana, i ta društvena pojava uočena je ne samo kod Srba, već je zabeležena i kod drugih naroda. Početak pustahiluka-hajdučije, javlja se odmah po dolasku Turaka, ali i kasnije sve do današnjih dana. U početku su ih zvali pustahije i hajduci, kasnije razbojnici, pljačkši i ubice, a danas su aktuelni nazivi poput: klanovi, mafijaši i tajkuni.                                                          Domaći i strani istoričari u raznim dokumentima pronašli su dokaze o njihovom stalnom prisustvo u Sremu, pogotovo, od uspostvljanja austriske vlasti i njihova masovnost se često osmatrala kao «uobičajeno zanimanje» stanovništva.

Uvod

Turskim osvajanjem 1521. utvrđenog grada Kupinika, pada uskoro i celi Srem pod vlast novih gospodara. Turskoj državi pravi cilj je osvajanje Evrope, i zato turska vojska silovito napreduje i već posle desetak godina pokorava skoro celu Panoniju, kao i prestonicu Budim, velikog Ugarskog kraljevstva.

Srem ostaje naredna dva veka u dubokoj pozadini turskog carstva. Taj period se smatra mirnim, jer lokalno srpsko stanovništvo, bavilo se poljoprivredom i stočarstvom, i imalo je primarnu obavezu plaćanja godišnjeg poreza-desetka, i snabdevanja hranom turskih askera u prolećnim pohodima ka Beču. Velike promene nastaju 1683. posle turskog neočekivanog debakla pod zidinama Beča, i zatim slede serije njihovih teških poraza. Sa turskom vojskom počinje i opšte povlačenje dela stanovništva naklonjenih turskoj državi. To je ujedno i početak, čuvenog «Velikog bečkog rata», koji je trajao neprekidno skoro 35 godina, sa promenjivom vojnom srećom kod obeju strana. Međutim, u toku ratnih dejstava  ispreturana  je većina  naroda Balkana, od Prilepa do Budima i na kraju su uspostavljene nove državne granice, a stanovništvo se u seobama izmešalo.

U Sremu su se odigrale dve velike i sudbonosne bitke između zaraćenih strana, 1691. kod Slankamena , 1716. kod Petrovaradina i u neposrednoj blizini 1697. kod Sente, u kojima su posle više vekova učestvovali i Srbi, u «rackim (srpskim) milicijama», na strani austrijskog carstva.

Požarevačkim mirom 1718. konačno ceo Srem je «oslobođen» od turske vlasti, ali  od tada postaje granična oblast između dva sukobljena carstva, u narednih vek ipo. Posle tih silnih bitaka, svest pokornog i mirnog seljaka u novim okolnostima se počela menjati. Moć oružja i vojna služba postaju sastavni deo života, do tada poljoprivrednog stanovništva. Kada je uspostavljena granica, celom dužinom, na Savi i Dunavu, uspostavljena je nova i izdvojena oblast-tampon zona pod imenom Vojna granica, i od tada stanovnici po rođenju postaju automatski Vojni graničari (Militarci) do kraja života. Većina graničara su bili Raci (odnosno Srbi) na celom prostoru od mora, Dinare, i duž reka Save i Dunava.

Pojava pustahija i hajduka

Početkom 18. veka, narod u celoj Panoniji se teško mirio sa vraćanjem u stanje obespravljenosti feudalnih podložnika-kmetova i nametanja novih obaveza i dažbina, pa se kod stanovnika komorskog Srema iskazivalo ogorčenje i čak pojavu prebega u Tursku (Srbiju) i sve većoj pojavi odmetanja u hajdučke družine.

Najstariji podaci o hajdučiji u Sremu potiču iz 1702. kada je 8 naoružanih ljudi napalo u Irigu i ubilo bogadaša Hornemana i potom opljačkali sve u njegovoj  kući.

Već 1703. u blizini Karlovaca opljačkan i ubijen je  komorski službenik Georg Sebastijan Nihtmajer koji je nosio sto forinti u kasu Petrovaradina.

Pored napada na službenike i predstavnike vlasti, sve više je bilo napada i pljački seljaka, crkvi i manastira, pa su raspisivane nagrade, organizovane potere i česta pogubljenje razbojnika.

Samo u ratnim vremenima hajdučija je malo popuštala, ali je potom još više bujala i stvarala opštu nesigurnost. Koliko je bezakonje uzelo maha najbolje se vidi u kazivanju majora Fligbajla 1722. i izveštaju graničarskog kapetana Save Nikolića u kome navodi;

Narod iz Srema pored Save, je skoro sav naoružan, te da posle rada u polju i kući, odlaze u šume i odaju se razbojništvu!

U to vreme pojavljuju se veće grupe hajduka i harambaša, poput: u gornjem Sremu Đuka Ječmenica, kod Petrovaradina harambaša Lovra, kod Buđanovaca poveća družina Radojica Stefanović, Stojča Radović, Nedeljko Ciganović i još desetak, iz Klenka družine: Milanka Batlajića i Stojana, Petra i Živana, iz Gradiške Milivoja Milatovića, iz Laćarka Živana Grašića, iz Surduka harambaše Maleša, iz Stejanovaca Petra Konstantinovića i još mnogo znanih i neznanih.

U to vreme ceo donji Srem je bio pod gustim stoletnim šumama, koja se spajala sa Fruškom gorom, što je hajdučkim družinama pogodovalo da se neometano kreću i skrivaju, a zabeležene su i česte bežanije preko Save i Dunava kod jataka sa druge strane.

I Šimanovci nisu bili pošteđeni hajdučije, jataka i potera, pa u izveštaju iz avgusta 1730. provizor Kolhunt iz Surčina, navodi sledeće:

-Na salašima u Šimanovcima je pohvatano desetak pastira i slugu koji su bili u vezi sa razbojnicima koji su napali Subotište. U izveštaju se navodi da su panduri tom prilikom ubili dvojicu razbojnika i neke seljake (jatake). Kolhunt navodi; da se trudi da iskoreni razbojništvo, ali da ima utisak da ni panduri, ni seljaci ne progone razbojnike dovoljno energično. Šta više, među njima imaju svoje prijatelje koji ih svemu obaveštavaju, daju im utočište, hranu i piće, iako je zabranjeno pod pretnjom vešala.

(Slavko Gavrilović, «Srem od kraja 17. do sredine 18. veka» strana 384.)

Situacija iz godine u godinu bivala je sve teža i teža sa masovnom hadučijom. Država je zakonski obavezala vojsku da progoni i kažnjava razbojnike po «pravu mača»(izvršenje smrtne kazne) na licu mesta. Radi zstrašivanja po svim selima se grade zatvori, postavljaju vešala i «točkovi»(za razapinjanje) i vrše javne egzekucije pred okupljenim narodom.

Stvoren je poseban pandurski odred od 32 pandura za proganjanje hajduka, i pooštrene su kaznene odredbe «Patent (zakon) o razbojništvu», u tački 5. Zakona nalaže da će porodice onih koji se odmetnu odmah biti uhapšene, i proterane, ako se dotični (hajduk) ne preda u roku 14 dana. Kuća će im zatim biti spaljena, a sva imovina pripašće državi.

Ugarska kancelarija je primetila da «racka nacija» stvara najveće heroje od svojih zločinaca i njihove najgore mane slavi kao najveće vrline, prepričava njihove ili svoje «razbojničke istorije» pa utiče na formiranje omladine u rđavom pravcu. Predlaže, da za iznošenje takvih priča, pesama i istorije najstrože zabrani, odnosno kažnjava; prvi put zatvorom, drugi put sa 100-200 batina, a treći put i smrću. Potkazivači, pak, treba da budu nagrađeni sa po 12 forinti.

Vojna komanda, nalaže Dvorskom ratnom savetu, da traži od «Srpskog Narodno-crkvenog sabora» zabranu javnog pevanja «nemoralnih i razbojničkih pesama», a da saradnicima pustahija zapreti večnim isključenjem iz crkve. Od mitropolita i sveštenstva traži da se na razbojnike baci «anatema», jer Srbi se više plaše «božije kazne» od bilo kakve telesne i novčane, pa i same smrtne kazne.

Vojna komanda, u više mahova je nudila amnestiju hajducima, pogotovo u ratnim vremenima kada je falilo vojnika na ratištima. Međutim, prema jednom izveštaju s proleća 1741, iz redova Trenkovih pandura, od ukupno 589, dezertiralo je čak 273 čoveka i tako naoružani mahom otišli u razbojnike.

U to vreme bio je veoma opasan harambaša Jovan Dijak, koji je operisao sa više desetina surovih momaka po Fruškoj gori. Jednom prilkom upao je u sred bogosluženja u crkvu u Beškoj, i sve prisutne drsko opljačkao, potom je i grupu trgovaca presreo i opljačkao na Banstolu, ubrzo je uhvatio maradičkog kneza Stojka i iznudio 100 dukata, i pljačkao redom imućne kuće po Putincima. Jednom pripucao i na kola pukovnika Raškovića i još počinio mnogo razbojništva u kratkom periodu. Za Dijakovu glavu, provizor je raspisao nagradu od 100 dukata, ali patrijah Arsenije i ritmajer Ignjat Stanković su tražili «amnestiju kako bi doprineli smirivanju» situacije u oblasti. Dijaku harambaši i njegovim hajducima, a bilo ih je 37, planirano i unapred određeno-ukoliko dobiju amnestiju, mesto konjičke «frajkompanije»!? Ustvari, neke vrste dobrovoljačke specijalne čete. Dvorski Ratni savet, ipak odbija amnestiju, zbog mnogo učinjenih zlodela u Astriji i Turskoj, i pokrenuli su veliku poteru. Gonili su ih širom Srema i sve do Save. Posle prebega i prelaska reke, Turci su nastavili sa poterom, i u pravom vatrenom okršaju, sve su ih poubijali na zadovoljstvo austrijske vlasti.

Sredinom 18. veka hajdučija kao masovna pojava u Sremu je polako prestajala, jer su se poboljšale ekonomsko-socijalne prilike. Vojna granica je reformisana, zakonski učvršćena i proširena na više sela, pa je ubrzo formirano desetak novih kompanija (četa).

Pojava i priča, o Lazi Harambaši  

Sredinom 18. veka rodio se Lazar Dobrić, u sremskom selu Sase ili Novim Karlovcima. Bio je opančar po zanimanju, oženjen i porodičan čovek. Prvi put za njega se čulo krajem 18. kada je zbog nezadovoljstva i sukoba sa vlašću-pandurima, napustio selo i otišao u hajduke. Ubrzo je okupio više desetina momaka, i posle nekoliko uspešnih akcija postao vođa družine. Dobio je kratko i upečatljivo ime-Laza Harambaša. Operisao je na širokom prostoru Srema, Bačke, po severnoj Srbiji, a stizao je Dunavom i do Pančeva. Bio je «na dobrom glasu» kod naroda u Sremu, ali i po Srbiji, a imao je i pozitivnu nacionalnu boju, pred ustanak u Srbiji protiv turskih kabadahija. Kao hajduk svetio se narodnim zulumćarima, a sirotinju je pomagao deleći im oteti plen. Po mnogo čemu je podsećao na engleskog «hajduka» Robina Huda i zato ga je narod obožavao i čuvao. Pored napada na suvom, on je napadao i lađe na Dunavu, i oni su po drskosti, maštovitosti, lukavosti i neustrašivosti zadivili i narod i vlast. Često se maskirao, i čak jednom prilikom, preobučen u «mitropolita», upao  kod samog vojnog komadanata, koji mu je glavu visoko ucenio, a da ga nije prepoznao.                                                                                                                          U njegovoj četi su bili hajduci iz Srbije: Stanoje Glavaš, Veljko Petrović i verovatno budući narodni vođa ustanka Crni Đorđe Petrović. Po izbijanju Prvog srpskog ustanka Laza je prešao u Srbiju i tamo postao jako popularan. Ustanici  i narod, pogotovo u rudničkom okrugu su ga slavili, i u njemu videli i budućeg narodnog vođu. Međutim, stradao je od srpske ruke, verovatno po naredbi  pobratima Stanoja Glavaša, a možda i Vožda Karađorđa, u selu Siljevci, trećeg maja 1804. godine, i tako po ko zna koji put iskazana je srpska nesloga i zla kob.

Pisac i svestrani umetnik Predrag Banjeglav iz Sasa, bavio se više godina istraživanjem njegovog života, i kao plod izdao je 2008. roman-romansiranu biografiju Laze Harambaše, pod nazivom «Sremske sene». Ubrzo zatim potaknut željom da zaokruži priču o Lazi Harambaši, uradio je vajarski projekat, i u svom ateljeu 2013. završio dvo metarsku skulpturu Lazara Dobrića, u punoj hajdučkoj opremi. Konačno, ostvario se san mnogih Sremaca, pa pored starih priča, mogu pročitati knjigu i «konačno videti» legendarnog Lazu Harambašu na postamentu. U subotu 28. aprila. 2018., tačno u podne, uz prigodan kulturno-umetnički program otkriven je na raskršću Sasa, spomenik Lazi Harambaši. Lepo vajarsko delo je poklon umetnika svim meštanima Sasa i Srema. Poznato je, da Srbi teško podižu spomenike, jer uvek imaju neke predrasude. Tako je bilo i sa ovim spomenikom, pa uz brojne peripetije sa opštinom Inđija,  posle petogodišnjeg odlaganja ipak je postignut dogovor i hajduk Lazar Dobrić-Laza Harambaša se «konačno skrasio i vratio»  međ’svoje, u svoje rodno Sase,.

Pojava i priča, o Jovi Stanisavljević-Jovi Čarugi

Rodio se 1897. u srpskoj porodici, selu Bare, kod Našica u Slavoniji i odrastao je kao siroče, od desete godine, bez majke. Bravarski zanat je učio u Osijeku, koji je u to vreme više pripadao Sremu nego Slavoniji. Na početku Velikog rata kao sedamnastogodišnjak mobilisan je u Austro-ugarsku vojsku i određen za slanje u rat protiv Srbije. U jednom sukobu, ubija narednika  i to ga trajno određuje ka stranputici. Odmah je dezertirao, kao i hiljade vojnika Austro-ugarske u to vreme. Kriju se po šumama i kukuruzištima i zato ih posprdno nazivaju «Zeleni kadar». Čaruga okuplja oko sebe nekoliko istomišljenika i počinju pljačke državnih službenika i bogataša. Po okončanju rata u novoj državi nastavlja sa hajdukovanjem, pod izgovorom «borbe protiv kapitalizma» i ubrzo biva osuđen i zatvoren u Sremskoj Mitrovici. Uspeva da pobegne iz zatvora, i nastavlja sa još većim pljačkama i svirepim ubistvima, pa se organizuju velike žandarske potere. U svojim akcijama bio je lukav, drzak, surov, i često neuhvatljiv. Živeo je raspusno, voleo je da se javno oglašava i nije se nikog plašio. U jednoj od zaseda, posle vatrenog okršaja, stradaju mu drugovi, a on biva uhvaćen. Organizovano je veliko suđenje, uz veliku pažnju domaće javnosti i sredstava informisanja. Osuđen je na smrt vešanjem.                                                        Po prvi put štampane su plakate i oblepljena su većina mesta po Slavoniji i Sremu, a ulaznice za posmatranje smaknuća su planule u roku par sati. Pred skoro 3.000 gledalaca, kazna je izvršena javno u Osijeku, i čak su dovedeni i glumci da gledaju i «uče kako smrt izgleda» u stvarnosti. Čaruga je bio poznat kao veliki ženskaroš, imao je čak desetak verenica, od seljanki do baronica, od mladih devojaka do sredovečnih udovica, i na izvršenju kazne bilo je mnogo ženskog sveta u prvim redovima. Zabeleženo je, kako se obratio okupljenom narodu, kada se suočio sa vešalima u dvorištu Kraljevskog sudbenog stola u Osijeku.

Nakon prozivanja opštinskog činovnika, Čaruga se okrenuo okupljenom svetu, i glasno obratio u njegovom «stilu»:

Ja sam Jovan Stanisavljević Čaruga. Moj naklon, gospodine krvniče. Zbogom, narode, Čaruga putuje. To nije tako strašno. Idemo veselo!

Smrtna kazna je izvršena 1925.

Jova Čaruga je imao tada, samo 28 godina.

O Jovi Čarugi je napisano nekoliko knjiga, a 1991. godine snimljen je i film u režiji Rajka Grlića. Čarugu je glumio odlični Ivo Gregurević, i to je bila poslednja Jugoslovenska produkcija.

Pojava i priča o Dušanu Ostojiću Romi iz Kupinova

Nekako, u isto vreme, dok je «hajdučka slava» Jove Čaruge, završavala na osiječkim vešalima, u sremskom selu Kupinovu počinje da se stvara novi hajduk. Kupinovo je u svojoj «hajdučkoj istoriji» imalo nekoliko poznatih hajduka tokom 18. veka. Zahvaljujuči geografskom položaju Kupinova, blizini reke Save, stalnog skelskog prelaza, rečnog meandra «Kut», okruženo gustom stoletnom šumom i tajnovitom Obeckom Barom, predstavljalo je sigurno utočište za hajdučke družine. Kupinovo je bilo čitav vek ipo u Vojnoj granici, i na području sela uvek je bilo vojske i oružja na pretek. U toku Velikog rata bilo je nekoliko većih vojnih operacija u samom mestu, i zaostalo oružje meštani Kupinova su vešto posakrivali u raznim «bazama» po selu i šumi, i čuvali za kako se to već, u našem razgovoru kaže: «zlu ne trebalo, ali nek’se nađe, za nedaj bože»,.

Dušan Ostojić Roma, rođen je 1913. u siromašnoj porodici na kraju šorića, cik uz samu Obecku Baru. Živeli su od nadnice, ribolova, ali i od krivolova. Od malena je bio suočen sa siromaštvom i nepravdom koja ga je obeležila, usmerila i pokretala u revolt, bes i kasnije osvetu prema spoljnjem okruženju. Još kao mlad momak od 17. godina počinio je prvo krivično delo, manju krađu i zato dobio kaznu od 6 meseci zatvora. Na osnovu novinskih fotografija i priča samih meštana Dušan Ostojić Roma je bio lep momak, visok, tanak, crnomanjast, bujne kose, pravilnih crta lica, interesantan, svirao je na harmonici, lepo je umeo da peva i nije bilo boljeg igrača u kolu. Odmah su ga zapazile devojke, i nije oskudevao sa njima, a simpatija je bilo još i više. Od starijih meštana sam čuo i ovo:

– Bio je lep momak, ali siroma, i to ga je zdravo tištilo!

U zatvoru upoznaje starije robijaše i iskusne razbojnike i upija u sebe njihove priče. Po izlasku nastavlja sa krađama, i u jednoj akciji počinio je teško razbojništvo. Na suđenju 1934. godine osuđen na  4 godine robije u Sremskoj Mitrovici. Nekako je izdržao dve godine, ali sa nekoliko zatvorenika beži i nastavlja sa krađama. Međutim, posle mesec dana ga hvataju i vraćaju nazad u zatvor. Teško mu pada povratak u zatvor, i sve više razmišlja o osveti prema osobama koje su mu «upropastile» život. Uskoro, u junu 1937. ponovnim begom iz zatvora, počinje njegov životni sunovrat, jer vođen osvetničkim slepilom, u kratkom periodu počinio je više teških ubistava. Posle serije ubistava sa odbeglim drugom Dragoljubom Ristićem, beži preko Save, ali potera ih pronalazi i u obračunu ubija Ristića, a Roma biva teško ranjen u nadlakticu i uhvaćen. U Beogradu se lečio nekoliko meseci i 10-og septembra 1937. vraćen je pod jakim obezbeđenjem u zatvor, u Sremsku Mitrovicu. Počinju ozbiljne pripreme za veliko suđenje. Tadašnja štampa je dosta pisala o Romi iz Kupinova, i svi dnevni listovi u Beogradu su poklanjali mnogo pažnje. Dnevni list «Vreme», «Pravda» i «Politika» su u opširno, u više navrata, pisali o toku istrage, događajima, pripremi optužnice i budućem suđenju.

Suđenje je zakazano za 24. januar. 1938. i u naredna tri dana «Politika» je svakodnevno izveštavala na čitavoj strani o samom toku suđenja.

Prvi dan suđenja, 24. Januar. 1938.

Ispred zgrade suda u Sremskoj Mitrovici, od ranog jutra tiskalo se mnogo sveta. Interesovanje za suđenje je bilo veliko. Narod ne verujući da je Roma uhvaćen razgrabili su ulaznice za veliku salu sudnice sa balkonom, kako bi se sami uverili u istinitost. Prolazeći kroz dvorište sačekali su ga brojni foto-reporteri i novinari. On im se smeška, pozdrvlja ih i pozira, da što lepše ispadne na fotografijama. Dušana Ostojića uvode okovanog u prepunu salu sudnice, sa tri stražara i zapovednikom straže, uz gurkanje i komešanje. Tog momenta, zavladao je tajac u sudnici.

Počinje čitanje optužnice. Dušan se okreće, kao da se dosađuje, smeo i drzak je za vreme čitanja optužnice. Dajući podatke o sebi, Dušan glasno dodaje sudiji, kao da preti:

-Ne zaboravite, uz moje ime da dodate Roma. Poznat sam kao Roma. To je kraće, i lepše, zar ne?

Optužnica je velika i opširna, za sedam krivičnih dela: tri ubistva posle zrelog razmišljanja (sa predumišljajem), jedan pokušaj ubistva, dve teške krađe i zločin protiv javne bezbednosti. Roma se često okreće ka publici i  nezainteresovano zvera po sali, kao da se njega to ne tiče. Na kraju čitanja optužnice, sudija pita Romu:

– Jeste li razumeli optužnicu, i da li se osećate krivim?!

Roma se izčuđava, smeška i odgovara:

-A, šta sam razumeo? Pravi pauzu, i drsko i gromko nastavlja: -Pa, naravno!

Na pitanje o roditeljima i porodičnoj situacije, malo zastajkuje, ali počinje mirnije da priča.

-Otac Milivoj, ubio je komšiju britvom, i sada je u Lepoglavi. Robijaće nezasluženo 10 godina. Majku su mi ubili žandari, a ništa nije bila kriva. Boga mi…Otac mi je imao malu kućicu, a živeli smo loveći ribu. Imao sam još tetku, sestru i starijeg brata. Brat mi je bio ko lutka, dobar,…ali su ga pretukli žandari, nizašta, i ubrzo je umro. Evo kako je to bilo…Bila je jaka klizavica na šoru, kada je naišla poštarica Bosa Budimčić i preturila se. Prijavila je žandarima da je neko podmetnuo nogu i optužila moga brata. Žandari su ga potom strašno pretukli, i on je siroma ubzo umro.

Sudija prekida i dodaje: -To je bilo davno, ima sigurno deset godina!

Roma, odgovara kratko i oštro: -Jeste,…ali ja nisam zaboravio!

Posle kraće pauze Roma nastavlja da priča i objašnjava događaje iz prošlosti vezane za svoj život i optužnicu. Opisuje događaje iz juna 1937. godine kada je, po drugi put sa zatvorenikom Dragoljubom Ristićem, pobegao iz  Mitrovačke kaznione i krenuo na put osvete i zločina. Roma opisuje kako se to desilo:

-Mi, veća grupa zatvorenika, radili smo nešto na Grabovačkom brdu, i iskoristilo smo nepažnju stražara Riste Stojanovića, savladali ga, oteli mu pušku, sve metke i pobegli. Usput smo se presvukli u civilno odelo i krenuli put Rume i Kupinova. Kada smo stigli u Rumu  potražili smo kuću bogatog trgovca Vinka Šefelda, u kojoj je radila kao sluškinja, moja bivša devojka Jelisaveta Hladnik. Bio sam ljut na nju, jer se udala čim sam otišao u zatvor!

Kada su stigli ispred kuće, ušli su kroz prozor unutra, ali ih je spazila sluškinja Jelisaveta. Počela je glasna svađa i prepirka. Tražili su od nje pare, ali je ona zapretila žandarima i počela glasno da viče. Dali su se u beg niz ulicu, ali Jelisaveta je nastavila još jače da zapomaže i viče za njima. U jednom mometu, verovatno Roma, ljutito se okrenuo, stao, nanišanio i opalio. Ona je pala pogođena. Teško je ranjena, ali se oporavila u bolnici i dovedena je da svedoči na sudu protiv Rome.

Iz Rume su na putu ka Kraljevcima presreli Jocu Jocića i primorali da ih vozi u kolima. U kolima su se hvalili, i Joci saopštili:

-Čućeš, Joco, šta će biti za dva dana, ima da se priča!?

Pričali su, kako će kad «nešto obave», opljačkati nekog bogatog posednika kod Beške, i onda pobeći u inostranstvo, možda u Bugarsku, i tamo započeti novi život.

Od Kraljevaca do Pećinaca, vozio ih je neki ćutljiv čovek, a zatim sa drugim kolima, do Mihaljevaca gde pronalaze meštanina Milorada Dragosavca i traže da im pokaže kuću seljaka Dimitrija Jovanovića zvanog Magla, kao bi se sa njim razračunao zato što je jednom ubo britvom njegovog oca. Ispred kuće Dragosavac, na nagovor Rome, poziva Dimitrija da izađe napolje. Roma prilazi i traži od njega iljadu dinara, na ime oštete i duga, ali Dimitrije odbija i nastaje galama i žučna svađa. Roma podiže pušku i puca. Pogađa ga sa dva metka i Dimitrije ostaje mrtav na licu mesta.

Sudija ga prekida i pita kako je tačno izvršio ubistvo. Roma ustaje i imitira ispruženom rukom pušku. Glasno sred sudnice viče:

-Ovako,… i dum, dum! I počinje glasno da se smeje. U sudnici zaprepašćenje.

Bežeći kroz Mihaljevce, prolaze pored pune gostionice Miloša Janković, Roma okreće pušku i bez nišanjenja puca u prozor kafane, kako bi «pozdravio» seljake i glasno dobacuje:

-Zdravo, braćo, evo vašeg Rome!

Roma nastavlja da priča šta je dalje bilo. U sudnici je apsolutna tišina.

-Krenuli smo zagrljeni kroz kukuruze i pevali smo glasno pesme. Kasno naveče stigli smo u Kupinovo. Prikrali smo se kući poštarice Bose (Bosiljke Budimčić) i čekali da uđe u kuću, jer je nešto divanila na šoru sa uniformisanim čovekom. Bosa ulazi u kuću i sprema se za počinak. Prilazim prozoru, …gledam je, presvlačila se, …nišanim i bez upozorenja pucam… samo jednom. Ona mrtva pada.

U glavi, Roma sigurno konstatuje: -Brata sam osvetio, a na redu je sledeći!

Odatle odlaze kod ribara Matije Vrške što ga je davno prijavio žandarima i ostao mu dužan 160 dinara. Želeo je da ga ubije zbog osvete i odmah ga je izveo ispred kuće. Posle kraćeg objašnjenja ispalio je dva metka u njega, i na licu mesta ga ubio.

Roma, još preteći dodaje i likuje u sudnici:

-Hteo sam da mu se osvetim, … i posle prvog metka, samo se stropoštao i tako tresnuo,…da je bilo milina gledati!

Nastao je žamor u sudnici i negodovanje, ali Roma nastavlja sa pričom:

-A kadgod smo bili nerazdvojni drugovi. Posle ovog, krenuli smo ka Savi, i primorali skeledžiju Lazu Dronjka da nas preveze preko vode! Sutradan smo pušku prodali za 100 dinara i nastavili da se krijemo. Kod Umke smo naleteli na patrolu žandarmerije. koja nas je sasula mecima. Tu smo se razišli. On je posle ubijen negde u srezu Veliko Gradiške, a ja kasnije ranjen na drugom mestu, i evo me sada ovde.

Roma završi, a sudija ga upita:

-Žalite li što ste ubijali?

-Pa,…verijte, žao mije… Ali nije trebalo da me diraju…Nije trebalo protiv mene da svedoče i nanose mi nepravdu!

Zatim sud pozva svedoke da svedoče, služavku Jelisavetu Hladnik i stražara Ristu Stojanovića.

Advokat odbrane g. Nebojša Malović, na kraju prvog dana, zatražio je od suda da se utvrdi da li je optuženi duševno zaostao i uračunljiva osoba, i ako nije da se uputi na lečenje. Sud je prihvatio predlog, i dok se veće sudija povuklo na zasedanje, Roma se okrenuo ka publici, namiguje na devojke na galeriji, pa jedna od uzbuđenja pada u nesvest. Publika glasno žagori, sve do povratka sudskog veća kada se smiruje. Sudsko veće saopštava da je prihvaćen predlog branioca.

Sudija zakazuje nastavak suđenja za sutra.

Drugi dan suđenja, 25, januar. 1938.  

Na samom početku lekar specijalista dr. Sava Šijak, pročitao je svoj nalaz:

-Kao lekar, vidim da optuženi ne boluje ni od jedne duševne bolesti, i zato nije potreban nikakav duži i detaljni pregled!

Državni tužilac je tražio smrtnu kaznu, i napomenuo da je Ostojić Dušan planirao da ubije ukupno 8 ljudi zbog osvete, i kao takav opasan je za društvo.

Službeni advokat odbrane g. Nebojša Malović ustaje, i pokušava da opravda postupke neuračunivošću svoga klijenta, teškom situacijom u samom društvu, velikom nemaštinom, stalnim ponižavanjem od okoline i još napominje da je rođen u Velikom ratu i da je kao beba bio interniran. Zahtevao je da se ipak detaljno pregleda, jer kao duševno zaostao imao je umanjen stepen uračunjivosti prilikom izvršenja ubistava.

Kada su svi završili sudija je zakazao, za sutra čitanje presude, u 5 sati posle podne.

Treći dan suđenja 26.januar. 1938.

U zakazano vreme u sali je bilo mnogo sveta, a pogotovo žena u prvim redovima. Roma ulazi nasmejan u salu, seda na stolicu, okreće, osmehuje se, maše i jednom prepoznatom dovikuje:

– Zdravo Lazo, kao si?!

Dežurni umiruje prisutne i sudija počinje sa čitanjem presude. Neka dela su ublažena, ali za ubistvo Bosiljke Budimčić i Matije Vrške nije bilo olakšavajućih okolnosti. Kada su sva krivična dela sabrana, osuđen je za jednu jedinstvenu kaznu-smrt vešanjem. Roma je uzricanje smrtne presude primio sasvim mirno. Publika se polako u žamoru razilazila, kada je u hodniku suda odjeknula pesma: -Oj, živote ne trebam te….Roma je pevao iz sve snage.

Izvršenje smrtne kazne, 12.05. 1938

Dan pre izvršenja smrtne kazne, Roma je celi dan primao posete do kasno u noć. Svet znan i neznan, okupljao se da vidi na smrt optuženog, da se rukuje, kažemu nešto ili poljubi ga. Roma je mlađe pozdravljao sa: -Zdravo baćo! Starijima je s’poštovanjem ljubio ruku i pijući zajedno rakiju nazdravljali jedni drugima.

On njima za dug život, a oni njemu: -Nek’ti je laka crna zemlja!

Celu noć nije oka sklopio, i pred svanjivanje, u zoru, pripit zaključuje:

-Šta, ja još imam,… jedan čas da živim!…Ej, pa to je čitava večnost za mene!

Sređuje se, češlja kosu, namešta kravatu, pozdravlja se sa dve devojke poznanice i bratom od ujaka iz Kupinova. Posle pričesti sa sveštenikom, zamoljava goste da odu. U jednom trenutku, kao da se jada samom sebi, i glasno kaže:

-Teški su ovo časovi za mene, verujte…Ali neka, ja sam zaslužio,….Ubijao sam!

U četiri ujutro, stavljaju osuđeniku lisice na ruke, a on tužno ali glasno peva idući kroz zatvorski hodnik:

– Oj, svanuće mi, zora…

Stižu do vešala i želi sam sebi da stavi omču oko vrata, ali mu ne dozvoljavaju. Poslednji put doviknuo je svim prisutnim kao i drugovima u zatvoru:

-ZDRAVO!… Dželat Hort, namaknuo je omču oko vrata i tiho na uvo šapnuo Romi:

– Dušane, ja nisam kriv za tvoju smrt! Posle desetak minuta, prišao je stolu i saopštio sudiji: -Gospodine sudija, pravda je zadovoljena!

Na ulici je dugo, u tišini stajala velika masa sveta, koja nije mogla da prisustvuje justifikaciji-izvršenju smrtne zazne.

Roma je završio svoj burni život u 25-godini života, i kako je zapisano u njegovom ličnom zatvorskom kartonu br. AJ,63,F-144-18-1939, Dušan Ostojić zvani Roma, Kupinovo, zemljoradnik, neoženjen, pismen, bez imovine, osuđivan za krađe. Kao begunac iz zatvora izvršio više ubistava, razbojništva i krađa. Izveštaj s.k. izvršena 12.05.1938.

IMENIČKI REGISTAR MINISTARSTVA PRAVDE za 1938.g.0-94.

Prošlo je već-ili samo, 80. godina od smaknuća Rome i bombasti novinarski naslovi iz toga vremena su već zaboravljeni:

«Zloglasni razbojnik Dušan Ostojić», «Razbojništva odbeglog robijaša Ostojića», «Mnogostruki ubica Dušan Ostojić sproveden u Sremsku Mitrovicu», «Višestruki ubica i razbojnik Dušan Ostojić pred sudom», «Zločinac Dušan Ostojić osuđen na smrt», itd.

Ubrzo posle smrti Roma je ušao u sremačke divane kao Hajduk Roma, i do dan danas takav ostao. Ispričano je mnogo priča o njemu, često su se menjale i proširivale, u zavisnosti kako je «sremački divandžija»  u datom trenutku bio: vešt, raspoložen, maštovit ili pod dejstvom dudinjare.

Kao dete slušao sam i ja te priče, o poslednjem sremačkom hajduku Romi iz Kupinova, ne znajući da se on zove Dušan Ostojić, i da je bio toliki razbojnik, ubica, zločinac, pa neka ovu priču prime sve divandžije k’znanju i dobro razmisle. Njegov lik sam sasvim drugačije zamišljao, i kada sam pogledao njegove fotografije, zamislio, iznenadio i pomislio sam:

-Ej, pa zar je moguće da je on sve to počinio za svojih 25 godina života!?

Decembra 2018.

Ćirković V. Đorđe, ovdašnji

Ostavite komentar

Morate biti ulogovoani da bi ostavili komentar.

Šimanovci reklamni baner

Forum


Marketing

Neospindle - IT Usluge I Rešenja Agencija Horizont


Promena pisma

Ćirilica

Pratite nas


Preporučite nas

Linkovanje

Ako želite da nas linkujete, naš baner možete preuzeti OVDE.
Šimanovci reklamni baner
Preuzimanje Banera

Glas Šimanovaca

Glas Šimanovaca broj 1 Glas Šimanovaca broj 2 Glas Šimanovaca broj 3
design & development 
by neospindle.com 
all rights reserved 
© 2019.