Страница 1 од 1

Мирослав Мика Антић

ПорукаПослато: Сре Јун 22, 2011 12:16 pm
од Šimanovčan
Мирослав Мика Антић (рођен 14. марта 1932. у Мокрину - Кикинда — преминуо 24. јуна 1986 у Новом Саду) je био је српски песник. У родном Мокрину похађао је основну школу, гимназију је завршио у Кикинди и Панчеву, а студије је уписао у Београду. Живео је у Новом Саду.

Пре него што је постао познат бавио се разним пословима - био је морнар, радио у луткарском позоришту. Сем писања бавио се и сликарством, новинарством и филмом. Био је и уредник листа „Ритам“ и Змајевог „Невена“, а такође је био новинар Дневника.

Да се не заборави напишимо по неку Микину песму.

Re: Мирослав Мика Антић

ПорукаПослато: Сре Јун 22, 2011 12:23 pm
од Šimanovčan
НЕПОВРАТНА ПЕСМА

Никад немој да се враћаш
ако стварно у свет крећеш.
Немој да ми несто петљаш
Немој да ми хоћеш-нећеш.
Опасно је као муња,
опасно је као метак
кад у теби вечно куња
и шуња се твој почетак.
Свуд се стаје.
Свуд се може.
Само не у исте коже.

Не гужвај се, не саплићи
о сопствени реп и траг.
Шта ти значи старо сунце?
Старе стазе?
Стари праг?
То је оно зачим може да се пати.
То је оночему можеш срце дати.
Ал' ако се икад вратиш, мораш знати:
тућеш стати
И остати.

Очима се у свет трчи.
Главом рије млако вече.
Од реке сечовек учи
ка морима да потече.
Од звезда сечовек учи
да запара небо сјајем.
И од друма: да се мучи
и вијуга за бескрајем.
Опасно је као змија
опасно је као метак,
кад у теби вечно клија
ићарлија твој почетак.
Нек тичело зоре оре.
Ти за корен ниси створен.
Цео ти је свет отворен.

Па дај, буди таквочудо
што не уме ништа мало,
већ кад кренеш - крени лудо,
устрептало, радознало.
Ко зна кудћеш?
Ко зна зашто?
Ко зна шта те тамочека?
Све су жеље увек беље
кад намигну из далека.
Па ако се и позлатиш,
ил све тешко,
горко платиш,
увек иди само напред.
Никад немој да се вратиш.

Re: Мирослав Мика Антић

ПорукаПослато: Пон Јул 30, 2012 1:31 pm
од siliigor
Oci

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu. Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka. Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida. Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. "Ne zidaj vrata veca od kuce" , kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.

Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina. Ovako sam to cuo: "Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu". Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis. I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: "Niko me na svetu nije pokori sem mene".

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta. I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Miroslav cika Mika Antic