ШИМ`НОВЧАНИ НЕБОЈ` ТЕ СЕ-СТИЖУ „СЕДАМ ВЕЛИЧАНСТВЕНИХ”

Постављено дана: 24. 02. 2016.

Хумореска, наши дана…

ШИМ`НОВЧАНИ НЕБОЈ` ТЕ СЕТИЖУ „СЕДАМ ВЕЛИЧАНСТВЕНИХ”:

Оде предговор у експозе!

Кадгод, каде изиђемо на шор, раскршће, ил` одемо на свечаре, диванило се: кол`ко је чија крмача опрасила и како усеви напредују, ко се фест опио и лумпово по кафанама, ко се ноћом с`тамбурашима керио шором, која је девојка одбегла и ко се с`ким` швалера, ко се здраво побол`о и имали как`а редња, оћел бити дрва до краја зиме и дал` ће бити вина у бурадима, волемо да чујемо как`и штос или добар виц да се слатко намејемо. Ипак некако, највише волемо да чачнемо у општу политичку ситувацију у свету и утврдимо које јачи, дал Руси ил` Американци. Неможе да прође, а да се не доватимо расправе о нашим партијама и партијашима. Никад за века се нисмо ту слагали, па се ома посвађамо ко как`е загуледне.

Чика Бриле, вол`о је тада да каже:

-Еј, манте се ти гурави разговора, одо ја кући!

Дешавало се да у ватреној политичкој расправи на сред шора или пред млекаром, кажемо један другом:

-Ти си, баш загуљен и глупав и зато ниш не разумеш од политике!

-А, ти дирнути, кобојаги разумеш се у политику ко Мара у крив андрак!

На так`е погане речи, прво се умудримо, а отим се зајапуримо у образима и из очију само што несевне муња.  Расте бес брже нег` тесто у лебарнику, кроз зубе промрнђамо каку грдњу уместо поздрава, бесно седамо на бециклове и бритва-куд који мили моји. А кодкуће, смишљамо натенане цел` дан како да му сутрадан зајутра на раскршћу осветимо, и то пред целом „партијом“.

У себи кажемо:

-Ма, утераћу му ја прц, има само да се пуши и чеше тамо ди га не сврби, упамтиће он мене, јер нисам Ја макарко и од макаркаки!

Плеве се куће, а кад ће коров?

Јес, јес,…тако је било доскора, јер све се некако променило на тумбе, а ево и зашто!

Ономад, изјутра истерива Мита Клакер бецикли на шор и таман да га зајаши, кад ето комшије Јоце Чикова. Брез поздрава, ома поче, онако нуз уво, да конспиративно шапуће, ваљда да штагод неби неко чуо, иако до пете куће нема ни живе душе и чак ни комшијски керетина:

-Јесил` чуо,… јуче задана оплевили три куће у Широком шору?

-Па јесу ли и`уватили?. Просто закука Мита Клакер од изненађења.

-Јес, уватили и`, ко`и оне што су, дан пре, начисто претресли четр-пет кућа у Главном шору док су ови били на свечарима!.

Прилази деда Тоша Сиц, баш држећи дејка, у својој поодмаклој деветој деценији, све то пажљиво слуша и одједаред распали:

-Ау, матер им јебем лоповску, ови непоштују ни Свеце Божије и канда иду редом, скуће накућу, ко кадгод вршалица. А јел`, браћин, има ли оде милиције и власти код нас? Можда треба, да ми узмемо ушаке усрану мотку, па ондак све редом ш`њoмe? Љут и црвен у лицу деда Тоша Сиц, побеснио скроз, па наједаред окрену се у правцу општине Равнодола,  ил` по нашки ка Бабином буџаку, па штаком некако млати и прети ли прети… Некоме,… тамо у даљину, ваљда само њему знаном?!

Дал`, због великог једа, ал` и дејства дудињаре, поче он спомињати неке покојне  другове ко`и су нас, кобојаги, усрећили у прошлости, па нас метули у састав општине Равнодол. Настави још гласније и све одједаред пређе у ларму:

– Ми смо саде забачени једанајст километери од Равнодола, а до Бевограда нема ко досад 28 километери, већ 39 километери! Шта, не разумеш тај рачун? Додаш само ову најфришкију забаченост и биће ти јасно! Јебешга, поштено да ти рекнем, сви мислиду у нашем селу да ми одтад` највише трпимо грдну неправду због так`е минџеће политике у срезу и садашњег општег разјебандуса око власти у држави. Само, само … ипак ми најтеже пада подсмевање јабане и гологузије око нас, кад и` сретнемо на вашарима, па кад почну онако подмукло, да подјебавају и кажу нам:

-Ди сте Шим`новчани, и ди је та ваша кобојаги општина! Јавте нам, кад` се појави да дођемо на част!

Јоца Чиков, смешка се и као да смирује поче тихо говорити:

-Чекај мало дејка, мани се историје, политике, покојни` другова, смири се и не зијај тол`ко, чуће нас полак села?….Мож`, неки савесни друкер  и милицију да позове, па немој, к`о седамдес`пете, право са свечара у Лединце у каменолом, на „фискултуру”!

Наста тајац, к`о пред салауку. Деда Тоша Сиц, немрда, нетрепће, укочио се к`о кад на додолу сруче ведро ладне бунарске воде па све вата данфа јер га је здраво засопило у грудима. Гледи га испод ока и одједаред поче још гласније да зија:

-Шта, ти мени који очин ћути, и откуд ти балоња знаш за Лединце? Мора да ти се  фалио твој чика, удбашка цинкара и картарош, хоштаплер каки свет још није видо. Знам ја, ко је позво милицију и ко ми је то сместио у комитету? Ја, Тоша Сиц, јесам загула, ал` да знаш нисам се ја бој`о: ни краља, ни Швабе Итлера, ни усташа, ни оног риђог из Кумровца, ни так`и к`о твој стриц, па и ни ови данаске гуланфера што слуђиваду свет,… Упамти, отац те јебо недонети, нисам никад ништа укр`о,…а сви они јесу,…И да знаш, матер им јебем њиову-свима на камару!

Како заврши, окрену се бесно и оде преко шора кући.

Насталу тишину прекинуше две кумрије са бандере у љубавном заносу, к`о да и` неинтересује овај мали рат исподњи` на шору.

Утом, ето стиже од раскршћа деран Мики Свракалов, и у једном даху изговори:

«Еј, људи, отоич ме звале комшије од деда Боде Колара, јер опет су га похарали. Однели ноћаске чак и неко старо гвожђе из авлије. Мита Клакер поче да се крсти, левом па десном и само што непоче да запева, к`о как`а нарикача на сарани:

-Па, шта који очин тамо више краду, канда је нешто и остало песле сигур туце  пљачки у последњи` две-три године? Е, жалосна нам мајка, диће ово све изићи!

Мита Клакер цурикну бацикли у авлију и скроз дешперантан реши да данас неиде нигде из своје авлије.

Сит је прича, села, свог света и баш свију.

Ииију на`пако, стигли Бони и Клајд!

До сумрака само је ћут`о, дув`о, леж`о на банку пећи и лагано пио своју дудињару. Зарана намири марву и после добре вечере, одједаред му се припило баш пиво. Заповеди, својој жени Јули да му ома донесе два-три Јеленка из оближњег дућана. Није прошло ни фртаљ сата, а Јула улеће у авлију и поче брзо ко швапски митрољез, да штекће:

-Иијуу на`пако, саде су опљачкали и наш дућан, и то сножом,…ма оволиком ножекањом, и само да сам дошла ко`и минут раније можда би и мене убо? Настави још гласније да кука:

-Маајкоо мооја мила шта јее оовооо санама?!?!

Мита се трже од изненађења мало се прибра, па видевши је зајапурену, промешкољи се на столици, одмери је, па смешкајући се, дода мало шеретски:

-Еее, ниси ти те среће, лутко моја бела, да тебе неко убоде, па макар то било и сножом!

Љута и разочарана Јула одбруси Мити:

-Срам те било, маторо ђубре, само ти је до так`и глупости у тој главурди, а могло је свашта да се деси!,

Овај немарећи на Јулину срџбу, набрзину скочи с`отомана, истрча испред куће, па у мраку спретно нашоља нечије тесне шоље. Скоро трчећи дође до капиџика и промоли се онако гологлав нашор. Поплашио се како неби нешто пропустио са дешавања на шору. Мал` даље, у дућану млада трговкиња плаче од страја, а поред дућана поче народ да се сакупља, причаду, пуше цигаре и нервозно сви чекаду милицајце да дођу и реше овај незапамћен случај у нашем шору и селу. Утом, наиђе Луне Струја из шорића, крено код шурака спуном торбом којекак`и ножекања да  припремаду забијачку засутра. Кад је чуо сучим су обавили пљачку, мало се замисли, али ипак замуцкујући умеша се у разговор:

– И шта кажете,… уш`о са ножекањом, и от`о новце!…Ваљда, није усп`о да прибави шта друго, јер том бојџији се изгледа здраво журило!…Кад помислим, мого је зграбити штабило из авлије, как`и зарђали вагов, кључ из сламе, мотику, левчу од кола, дренову буџу ил` недај Боже ћускију, па јуриш у плаћкање ?…

Преко шора са штаком, гегајући стиже полако, деда Лала Крајцара, старо спадало и увек пун бува. Прво се накашља, упути  дуг поглед на  лунетову торбетину, тако да су ома сви то приметили, и поче да мудрује:

-Има о`де један сумљив међ` нама и прво треба њега  милиција да испита!.

Још није ни завршио деда Лала Крајцара своје излагање, а Луне Струја без поздрава крупним кораком журно крену низ шор, скоро к`о да бега, а све правдајући се да има преча посла нег` да трабуња глупости по шору. Неко му од окупљених гласно добаци:

-Јел`, Луне да није то био неки твој колега? Можда се и знате, аа..?

Утом, ето и наше народне милиције. У пролазу рекоше да им је ово данаске већ пети случај у нашој општини и да незнаду ди им је глава од посла. Дојадило, и њима да вазда залазиду по селима, тераду и арче државне автове и јоште троше државни бендзин. Народ још фуртом запиткива:

-Јесте ли и` уватили?, ил`: -Каде ћете и` уватити ?.

Они најбрезобразнији још провоцираду:

– Ај`, каж`те, ал` поштено, каде сте последњег уватили?

Обрезобразио се и наш свет па фуртом изумева макаркака питаља. Смирено и озбиљним гласом, милицајци лепо и увек исто кажеду окупљеном народу:

-Истрага је у току, и скоро 100 % знамо ко су извршитељи кривичног дела, ал` чекамо доказе па ћемо и` све поватати и дати ома на судове!.

Из групе окупљеног света неко тихо добацује:

-Јест, доће докази сами, можда с`родама и с`ластама на пролеће, хе, хе, хе…!

Јави још један паметни, некако скраја, скривајући се испод поцепаног шешира и широки леђа Боже Цара, стидљиво добацива к`о нека шушумига:

-Хм,… хе…, а тек ови наши жалибоже судови, који нерадиду од летос јербо су се: фишкали, бележници и власт озбиљно закачили, па се истериваду по телевизији и новинама, ко жентурњаче на бездану !

Стрина Мира, смешкајући додаје:

-Јес, то ти је ко у нашем старом сремачком бећарцу, Терај кера лутко моја бела, терај кера кера кад си започела,…

Сви се слатко насмејаше, баш! Није ни народ више честит ко што је кадгод био. Пост`о је: незахвалан, нестрпљив и здраво брезобразан.

Кад милицајци оду, оће народ у потаји и да лаје зањима и оњима:

-„Те, како су они сви исти”…

ил`-„Те, да и` баш боле лела за нас”…

ил`-„Те да у држави треба чврста рука, а не ова кобојаги демокрација и да ће ондак за један дан бити све нариктано”!…

Неки би волели, па често Бога „моле”и призиваду, да се врати: друг Тито-  Ранковић- Кардељ и све ђутуре с`њи`ови комунисти, па друг Стаљин с`његови` Инфобировци с` Голог Отока, те Краљ и његови џандари, па Цар Фрања Јосип, па  Царица Марија Терезија с`њини пандури и чак Цар Душан и његов Законик. Добро што наша историја ту стаде јер би ми терали ко зна докле!

Свако мисли, да би баш њи`ов кандидат био најбољи за ту работу. Има и они који призиваду страшни потоп и Суд Божији. Та манте ме и наше народне памети, јебеш и таки народ, кад су њему увек најбољи они ко`и нема, и што гођ је вођа више мртав све га више славимо и волемо. Није бадава реч вампир наша, србска реч јер изгледа одвајкада у мртве се здраво разумемо, а живе ич не фермамо.

Таман смо помислили ово је најгори дан у тривековној историји нашег ушореног шора, кад сутрадан у први мрачак, преко високог комшијског платна прескочиле лопурде и испретурале целу кућу и награбили тек нешто новаца. Причаду по шору да су направили грдну штету по стварима и роби јер су разтрговчили све покући. Још се вест није ни ни докотрљала до раскршћа, а наш комшијски дућан још једаред опљачкан и то опет соном ножекањом. Е, саде је ома било јасно да је то исти браћин. Натакарио је на главу исту ону штрикану капу фатомку ал` су га по ходу препознали! Лопурда је брзо утеко у сокачић, ди га је чеко пајтос с`автом. Што јес-јес, одмаглили они, ал` не далеко и не задуго. Уватили и` бевоградски милицајци, малко после фртаљ сата на автопуту. Еј браћела, кад оно, да неверујеш, жена и њен човек, из наши` Шим`новци и то ђутуре, каво у кадгод  преказиваном американском филму „Бони и Клајд”.

Саде смо доказали свој светској неверији да и ми пратимо так`у моду и при`ватамо њи`ов начин живота!

Компанија расправља на раскршћу

Зајутра, пред пекаром, на севоским вестима, кажеду добро обавештене мустре, да су тог дана још од сабајле, ови наши „Бони и Клајд”, дебело зарајтали по граду, па су зато и добили тајну пратњу целим путом. Исто је то, ко кад ловци крену у хајку на лисице после штеточинства, и ондак и` пратиду, па сачекаду у бусији и поватаду од лаке ласти. Мало даље, мушка јутарња компанија на раскршћу, више од сата, само дивани отим стварима и каво да је свима лакнуло. Ал` очин мало, увек се нађеду међ` нама контраши,  па се њима баш то несвиђа, јер видиду неку политику у том апшењу. Неки се кобојаги једе, намигиваду около, клибере се и правиду шале па ондак све личи на комендију и вашарски скеч.

2. М.З. Шимсити у заседању

-Шта има они градски милицајци да ловиду по нашем забрану, јер то су само наши лопови, ха, ха, ха!. Лаки Зец, јавља се из прикрајка, из последњег реда, шћућурен тихо започиње да задева и оправдава свој „храбри“ надимак.

Много света није кадро да оваке диване разуму, па ондак боље ћуте, гледе да се макну устрану, не мешаду се и не навијаду ни за ког. Тако је то вазда било, јер кад` почне наша подјебанција и прцажа обично награишу они који су се у пролазу затекли, најмање диванили ил` само климали главама. Каде се дигне прашина лако можеш да испаднеш гурав због туђег лајања, па ни крив ни дужан доспеш на суд, а тамо како каже покојни деда Трива Шацер:

-На судовима се причаду највеће овоземаљске лажије, и још кад те увате, они-фини фишкали, па те свашта набеде и затефтере у њиове теке, мож` да награбусиш низашта!

Неко спомену и нашу сеоску влас`, ил` локалну како се саде зоведу, која је баш напречац изданула ома после „изборне победе“ и саде смо ми, сви заједно, каво нека ратна сирочад. Ситувација у селу је ко пред фајронт или каво у неком кавубојском филму пред обрачун у чувеној вароши Таксас. Осилили се ти грдни лопови и фуртом залазиду по нашем селу без страја и срама.  Препуштени смо сами себи, па саде можеду да се истресаду на нас кадгод оћеду и кад им се ћефне. У народу се за так`у ситувацију каже: „и зец оштри лелу на сироче”!

Мита Клакер уздахну дубоко, па здраво тужно једва изговори:

– Е, кад се само сетим, нема ту ни годин` дана од последњи` избора… Е, каки су то избори били… А, онако жустра, да некажем врела кампања… А, обећања су пљуштала са свију страна, ко как`а летња салаука каде удари па цели шор плива у водурини… Аааа, тек како су обрађивани и грљени гласачи. Ајој, браћо моја, како су нас партијаши, од свију фела, витлали покућама, шоровима и кафанама,…Ееее, мој браћин, ал` су то били историјски избори! Мислио сам да ће после избора ома наступити рај, ал` овај наш овоземаљски и изистински, што га сви већ дуго, дуго изчекивамо!…

Наста тужан тајац и мал` је фалило да неким присутнима сузе не ударе. Јави се,  Миленце Штрукс, матори севоски шнајца, превејана шпицловчина, стручњак да поквари све с`војим унцутаријама:

– Шта лапрдаш који очин, кад нису саставили на окупу ни полак године, само су се међ`собом бирали и смењивали. Бегали из једне партије у другу, отрцави и олајавали једни друге, а ноп-стоп се улизивали и намештали своје гузице у општинском Равнодолу. Обећања нама дата одоше сва у мајчину, заједно с`првом јесењом кошавом. Имали смо само здраво леп вашар, прави циркус и наслушали се макаркаки гадарија. Од једа помислим , ко да ће скоро смак света. Еј, ти Мито, Митице, намоловани од бело до црно, знам ја, за кога ти  навијаш, кога симпатишеш, и који ти је на срцу, од ови наши девет величанствених кавубоја у Месној зајебници!

Мита Клакер није само поцрвенио него и помодрио, уши дункл плаве ко пред как`и шлог, глас одједаред посто пискав, ал` уз напор, ипак осу паљбу:

-Миленце Пиленце, штрукс мајсторчићу, ти боље да ћутиш и нелајеш јер сви оде знаду, ко си ти и кога све ниси сашио с`твоји` унцутарија и лагарија. Што не кажеш, који је твој омиљени кавубој у месној заједници, а не зајебници како брезобразно изврћеш. Ајд` што ланеш, како си лане укечио онај кредит преко партије и купио ону издрндану шиваћу машину. Как`и си ти мајстор кад и даље фирцаш с`шиватком, ко пре оног, та … оног Првог рата! Ха, ха, ха…

Миле Штрукс, отпљуну, преви десну руку у лакту, и промрмља:

-Ево ти га на!. Још одмахну шаком и к`о мало ждребенце касајући оде право у бирцуз.

Љубче Трунтош, кад то чу, реши и он да испадне паметан, па дода  коју на камару:

– Шта вам је људи, та манте се једа, јер код нас се за лоповлук каже крадуцкање или још лепше сналажење. Очин ће га знати одкад је така мода и спорт дошла, ал` одвајкада се најбоље разумемо у таку работу! Ето, баш сам се наједаред сетио Мићаге Врапца, како је само лепо коперисо у задруги и с`овереним налогима преоро њиве целог Срема, а да није ни честит трактор им`о. Био би он још увек здраво сналажљив да није лане пијан лај`о у биртији па га је директор ома изгустиро и одквинто из бизмиса. Саде, јадан кука како нема новаца да покрије викендицу на Фрушкој и доврши други локал у Широком шору. Упо човек у кризу, а баш га је лепо кренуло!.

Почеше около да се гуркају и смешкају. Слуша све то Жиле Крофна, дотад неприметан, иначе први комшија и пајтос Мићаге Врапца, па заштитнички и успијајући устима, ко как`ва стрина ил` нова млада, поче измењеним гласом објашњавати:

-Другови, није то баш тако…Ајд` кажте сад, шта је то данас поштено зарађено? Ето, видите…незна нико на овоземаљском свету! Он је само здраво вредан и сналажљив па се ето снашо у тим грдним папирима. Ако је шта и узо, није од нас, узо је из банкине кесе а тамо ионако има вазда лоповски` новаца.  Него, наш народ је љубоморан к`о кера и непрашта туђи успех и ондак само нешто задева! Јел` тако људи?… Мало застаде, па онако префриган осети да целу причу може окренути на тумбе, узе ваздух и још гласније настави:

-Ми, честити људи оде се свађамо за сићу, а свакдан с`камионима одоше наши новци, жито и марва у Бевоград код они изелица у Србији! Еее, отим ми треба да диванимо!… Јел`тако другови?….Мислим господо, у тој политики су наши проблеми…Јел`, моји прави Сремци и Војвођани!

Умислио Жиле Крофна да је овладо ситувацијом, на пречас посто велики трибун и окупљен свет убедио да је ставио тачку на пљачку.  Испрси се, па канда је порасто који центиметар преко своји метарипо и жилет. Међутим, посто је још смешнији него што је био. Ликом и стасом подсећао је на мало већу крофну, онако румену и фришко печену на масти.

4. Хумореска- Све мутиводе бићеду поватани

Сви ћуте, мало зинули и само трепћу. У трећем реду круга Драга Цврчак, ослоњен лактовима на трафику, спикавцем у ћошку уста, гледа испод ока и све пажљиво слуша. Дотад је био по страни, ал` од говорањције Жилета Крофне пост`о је напет ко бешига кад се напуни, па прети да пукне сваког трена. Није мог`о више да истрпи па се у пар корака нађе пред Жилетом Крофном и загалами ко из мегафона:

– Е, сад си ми препиздио с`твојом причом; Ти „сналажљиви поштењачино”, базирани Автомашу и Војвоџанеру, политиканту што комшијама одораваш њиве, царски друм си одавно присвојио, кад сејеш има дваестпет јутара, а кад жањеш, вид` га јадан, немаш ни максим. Ваташ субвенције и на авлију, саксије и празне штале. Кад продајеш прасиће и браове целу ноћ и`раниш и појиш водурином, па зајутра, онако бушави изгледају ко да и` је поплава избацила. Чекај, чекај само, и још да рекнем, …сам` ово,… још су те, ономад, уватили да магнете лепиш на сат за струју!

На моменат стаде да узме ваздух, ал` Жиле Крофна искористи па ома узвраћа:

– Ајд`, ждеро једна, немој да Ја почнем да причам. Како си пре дваест година, к`о преседник комисије, оне славне севоске комисије, све лепо удесио и истргово онолку задружну земљу, меканизацију и зградурине економије. У школи ниси знао да бројиш ни до десет, ал` си ома научио шта је десет осто. Ко ти је крив што си све новце пождеро и прокурво, па си саде лихт. Чекај, чекај ти,… саде сам се сетио,… а шта би са они десет задружни јуница што пред раздужење испарише на вашар у Шабац, ааа?. Зна, Жиле и за то!

Драга Цврчак од ови неочекивано тешки и сниски речи, ко да се мало занео у страну, вата се рукама за киоск и каво боксер малко би гроги. Мало ошамућен, ал` ипак сасу бујицу претњи право у лице:

-Не лај, не лај,… има за ово да те тужим па ћеш ондак видути, свог Бога зацело!

Видли људи да је враг одно шалу, па ко по команди, сви на лево круг и правац  свако у свој шор, јер како је почело мал` је фалило да дође до правог бокс меча, ил` недај Боже вађења брица.

Таки смо ми свет, сви бесни, преки, једно започнемо и завршимо с`трећом, ил` с`петом темом. Обично се посвађамо због: политике, туђи марифетлука, љубоморе и скроз надрндани разиђемо. Никад ко дотад, компанија с`раскршћа није се тако експресно  разишла кућама. Неки су идући шором, онако успут, ко какве луде, наглас се расправљали и свађали сами са собом.

А сутрадан, склањамо се једни од другога, срамота нас од света, више дана дувамо, па тек кад нас прође и попусти љутња, штаћеш-дићеш, нег` опет на раскршће и међ` живе људе. Таки смо одвајкада-сремске загуле и нема нам куд.

Беж` кући рођеној!

Мита Клакер, идући кући, кад је мало излуфтиро мозак, наједаред би му жао што се због прави` лопурда ипак, кол`к` тол`ко честити људи и стари другови међ`собом вређаду и свађаду насред раскршћа, пред црквом и школом.

Можда баш тада лопурде негде плеве нечију кућу ил` недај Боже пушницу. Како ово последње помисли ома даде гас у папуче, па очас стиже здраво задуван предкућу. Хитро гурну капиџик, уђе у авлију, ал` нама заопшија у шре`, па негледајући ди иде, право кроз блато и стиже пред гвоздена врата од пушнице. У скривеном џепићу од рекље, напипа дрхтавим рукама малени гвоздени калауз и тури га у локот. Кад, оно… локот већ отворен. Помисли на оно најстрашније:

-Да нису,… мајку им јебем стигли пре мене! У главу му наједаред јурнуше најцрње мисли а претисак моментално скочи, сигурно преко двеста.Тресући се полагано отвара врата пушнице, па се добро избечи у мрак. Требало му је пар тренутака да се очи навикну. Полагано, ко у бијоскопу, почеле су да се преказују из мрака његове лепе поле сланинице, шункице, кобасице, куленчићи и џигерњаче. Осмех се рашири лицем а у души наста нека неописива милина. Добро је, све је ту у број, само фали пар кобаисица које су отоич завршиле у тигању за данашњи ручак. Код нас у Срему, кад имаш пуну пушницу ондак си прави газда и тек тада имаш право да се фалиш и правиш здраво важан. Уранити чет`р-пет браова од два метера живе ваге је велика сељакова мука ал` и извор живота и сигурности за све укући. Заото нема Сремца који неби лопова, уколико га затекне у пушници, брез млого оклевања, ровашио бритвом, дуно буџом посред тинтаре ил` запрашио двоцевком.

Из стражње собе изиђе жена Јула, стаде насред гонка, забезекну се и прекину тишину у авлији:

-Ајој, жалосна ми мајка, вид` мог човека, учатливо се до дупета и стоји ко как`а загула на сред авлије пред пушницом и још се крсти! Није ти то црква, улази укућу, мож` неко наићи па ће се још свашта причати шором да си мало запрђен. Астал је давно постављен, супа ће се оладити и ондак ћеш још и беснити на мене!. У сличним ситувацијама кад Јула пусти језичину спомено би Мита Клакер, ома њену матер, па род, порекло и цели корен по списку. Ал` овог пута, погледа је равнодушно па ће тихо и помирљиво:

-Ево,… ево ома улазим! У тишини очиташе оченаш, обавише ручак и све без млого дивана. Разиђоше се затим сви у трену, неко ће: на отоман да одрема, ил` на шор по вести, ил` у предњу собу пред телевизор, ил` у комшилук на кафу и једно сат-два завлада мир укући.

Браћа Јова, дошо из Винодола 

Кад, таман почело смркавање, неко на капиџику загалами:

– Газдеее, имали кога, газдеее!. По лајању кере, Мита Клакер, ома је знаво да је неко познат уш`о у авлију и зато окрену штекер да упали светло на авлији па полагано изиђе у папучама нагонак. Кад оно браћа Јова, од Сакајдови, синовац теча Ђоке Бенгеша из Винодола, носи у шакама канистер и омањи цегер. Онако, увек весо и насмејан унесе радост у авлију и укућу. Изљубише се, ко род рођени и утолико поседаше за астал у стражњој соби. Уз ракију и топлу гибаницу поче леп диван. Прво утврдише да су сви поименце добро, живи и здрави, што је и најважније. Теча Ђока од кад је очо у пемзију, сваке године крајем јанувара шиље деци некол`ко тегли меда и Мити велики канистер вина од грожђа сланкаменке. Јова прво предаде течине „поздраве”. Мита се захвали и узе канистер вина, ал` канда се ове године нешто здраво смањио. Помало стидљиво Јова извади из цегерчића само једну теглу меда и нешто мало колача. Сви су то ома приметили. Помало одсутан, Мита Клакер покушава у себи да растумачи шта се то десило. Падају му на памет којекак`е мисли: да није наступила как`а  штедња, мож` бит` как`а квара напала виноград па грожђе подбацило, ил` мож` бити челињак страдо од летошње салауке ил` силне гамади! Јова се наједаред уозбиљи и поче тихо дивани, скоро ко да шапуће, каво да је неко недај Боже умро:

– Теча Ђока је им`о грдну потрицу…Ома после свечара, на други дан Светог Николе, бануле му лопурде у подрум у винограду и украли два бурета вина од четр` акова и оно моје од шес` акова. Тели су они и оног ардова од девет акова ал` изгледа нису били кадри да га тоскају узбрдо до друма, па га оставили у винограду…Сви за асталом избечише очи, а Мита гласно арлаукну ко кад вук види јагње и још неконтролисано опсова:

-Аууу, аууу… пичка им материна, и бурад с`вином крадеду из подрума,…дабогда и` црна губа убила!

Баба Мара, Митина матер, прекрсти се и оштро запрети :

-Мито, оћеш ћутати и не лај више за асталом, пред: децом, матером и Иконом Светог Игњатија Богоносца, на зиду! Мита  ућута, ал` се од узбуђења тако задуво, ко да је трчо од чело баште до шора.

Браћа Јова, још тише и тужније настави:

-Није то све,… јер,…летос у августу, таман кад се спремо твој теча-а мој чика Ђока, да врцамо мед, ноћом из горње баште, украдуму петнајс` кошница, ђутуре с`челама и саде му остало једва шес`!

Дотад мирна Баба Мара, несачека крај већ и она показа како уме да грди и ларма, кад` се здраво наједи:

-Ију, па ово никад за века није било,…отаци` јебо гадни и дабогда им се руке лоповске осушиле. А, јел` Јово, а како и` челе нису изуједале кад су и` дирали?.

Јова погледа на велики векер на зиду, канда му се жури, и дода још само ово:

-Е, то су неки испраксовани лопови што се разуму у челе. Само овог лета, у пар наврата, отерали су чудо кошница из нашег села. Кажеду људи, неки и` видли, каде су оне ноћом пребродиле чак преко реке Саве и Дрине!

Испи ракију на бело и  истог трена устаде и поче се редом са свима поздрављати. Баба Мара, донесе из вајата литру ракије од наши бељица на поклон, умотану у новине, и поче набрајати кога све да поздрави у Винодолу. Каже, волела би да дођеду деца на поседак на ферије. Ето, да и` види, док је још жива, јер скоро је свашта снивала.

Мита испрати Јову на шор и поздравише се ко људи. Уђе Јова у свој бордо стојадин стар скоро триест година и кресну га из цуга. Махао му Мита са ћуприје све док није стиго до самог раскршћа, а у глави навалише сећања на заједничке  момачке дане и швалерације с`пријама по кадгодашњим сремачким Партизанским славама.

Мита баци поглед и добро осмотри лево-десно низ шор, а оно нигде ни живе душе. Помисли, ко да је недај Боже сав свет помро ил` наступила как`а ратна окупација. Срећом, најпре ће бити да се свет добровољно посакриво покућама и свако се базиро испред свог телевизора или компуктера па буљи ли буљи у екран. Дошла нека чудна мода, навече више неидемо једни код други на диван, клупе иструлиле испред кућа, нове неоправљамо, па тако и заборавили да диванимо ко људи једни с`другима. На шору каде се сретнемо све се ређе јављамо једни другима јер и то нам припало мрско и сувишно. Немамо времена ни за поздрав или људску реч, правдајући се, од кобојаги силног и врло важног посла-саде се каже бизмиса. Журимо ко залудне ремунде по раскршћу, ал` ниједан честит посо нит смо кадри урадити нит оћемо. Сви би тели да буду газдурине, брез рада и знања. Саде се так`и стручњаци зоведу манаџери, јер они се у све разумеду, а низашта нису приспели. Прођемо шором, ко как`и мулци ил` несвет и само бело гледимо у даљину. Наша деца, ваљда видла од нас матори, па и они ћуте, нејављаду се ником као да кроз гробље иду. Тек уколико им се неко први јави, ондак дечурлија некако уморно и безвољно одговара:

Еј, ћааао!.

Наш лепи шор се измето у пусту варошку улицу, и кад је већ тако испало , е ондак јебеш и нас овако глупаве.

Еј, поново филм: «Седам Величанствених» 

Мита улази укућу, изгледа ко да је цел` дан бацо стајско ђубре по њиви, уморно седа свом тежином на хоклицу, лактовима обе руке ослони се на астал и лице обу`вати шакама. После фртаљ сата, нагло скочи, наспе пуну чашу течиног вина и наискап је попи. Задовољан испусти глас, узе балон вина, погледа по соби и рече:

-Јуло, треба ноћас да још додимим месо у пушници па ћу спавати у кујници на отоману!

Јула, на тренутак склони поглед са телевизије, и турске серије о Сулејману и вољеном Бали бегу, и само кратко добаци:

-Пази Мито како димиш и немој сутра да те боли глава од течиног вина!

Реко би он њој, већ нешто сочно, о зијању у телевизију, ал` овај пут само изиђе без речи. Пређе Мита преко патосане авлије у топлу кујницу, баци мало чокања на жар у шпорету, пружи се на стари дедин отоман и покуша да заспи. Тео би он да заспи, ал` сан тешко надолази. Коначно утону у сан, ал` уместо весели оваца што скачу по ливади нагрнуше му у сан којекакве знане и незнане лопурде па прескачу преко његовог платна, тараба и капија и односе шта год довате из авлије и куће. Мита виче, рве се и трчи зањима. Невреди, немош и` шакама уватити-клизави ко чикови из канала, хитри, бржи и још му се клибере у лице:

-Мито Клакеру, дошо ред и на тебе, има да ти и црно испод ноктију узмемо!

У том рвању с`лопурдама паде Мита с`отомана и главом право у патос. Отвори очи, боли га нос, жглавак десне руке, лево колено одеро а са чела капље зној. Некако дође себи и седе за мали асталчић. Руком довати балон вина , нађе неку музгаву и  крњаву чашу у креденцу. Насу пуну чашу до горе и на бело попи. Баш му је пријала та прва чаша вина, друга још више, трећа ко лек, па четврта само клизну и тек следећу попи смераком. Одједаред, Мита Клакер се заправо смирио, ил` како данас ови клинци кажеду урадио се људски.

Реши да уз мали црно-бели телевизор покуша поново да заспи јер од димљења ноћас нема вајде. Напипа оно мало дугменце и притисну. Поче старудија мало да крчи и шушти, а снег прекри цео екран. Подиже Мита руку и малко га шопи са горње десне стране и гле-слика ома стигла. Е, ондак поново нанишани па га малко јаче ошину по левој доњој страни и нама чу људски диван из телевизије ко да су сви код њега у кућерку. Насмеши се задовољно јер је потрефио из цуга баш ди треба. Гледи Мита, све се бечи и неможе да верује својим очима и ушима, јер на телевизији преказивају његов омиљени кавубојски филм «Седам величанствених». Код нас у бијоскопу у Дому културе преказиво се триред, у вароши га је гледо бар дваред и још на телевизији дваред. Научио тако Мита и енглешки да кобојаги дивани, мада ништа неразуме па изгледа ко циркуски папагај. Мало му још фали да све наизусћ издеклемује ко как`у нашу  јуначку песму о Марку Краљевићу. Закаснио на почетак, ал` немари, зна Мита филм боље нег` сви осам партизански офанзива, што је кадгод, без нарочите воље бубо из књига школске историје.

Гледи омиљени филм „Седам величанствених”, баш каде кавубоји спасиоци јашући стижу у мало, заплашено и оплаћкано максиканско село. Њи` седам решили да стану на мегдан и одбране село и сељаке. Каде тамо, чека и` Калверо, чувени бандит и ајдук. Има буљук којекак` вагабунда, измећара и сецикеса, и кад год му се ћефне плаћка и месецима понижава јадне сељаке.

У Мити се накупило баш свашта, капци све тежи, претисо умор, делује чаролија лепог течиног вина и ошамућује јара из шпорета.  Неда се Мита, гледо би филм, бори се  с`муком да не заспи, ал`очин мало, у трену гласно за`рче, тако да се кер у шупи трже и залаја.

3. Хумореска- стижу 7 величанствених до преображења

Страшни сан-ко судњи дан!  

Кажеду, ево слатког сна, ал` ово што поче Мита да снива, недо вам драги Бог. Ама,  баш ником`. Сањ`о је он досад свашта; вештице, вешцове, але и ратове, ал овак`е необичне страоте никада за века.

Није честито ни сан утврдио, јави се неки чудан, промукао глас ко из земље да долази. Сети се, деда Лале кад` је кадгод скак`о у бунар,  па кад` се прво окупо у ладној води, нама се предомслио и ондак дозиво спасиоце да га изваде у ведру.

Глас страшни, незна се чији позва га оштро-војнички:

– Ајд` ома да си изиш`о нашор,… чека те друштво на дивану. Диксе, Мито Клакеру  отац те јебо лењцовски! Немој да ми дођемо по тебе!

Послуша глас, више ко војничку наредбу, и скоро маршевским кораком изиђе на шор. У полумраку на ћошку, код шорића скупило се море једно мушког света, па стоје канда неког изчекиваду. Мита Клакер прилази и поче да загледа окупљене, ал` то нису ови садашњи и познати. Међутим приметио је да су сви лепо избријани и чисти, обучени у разна свечана одела, цивилна и војничка, а на њима: беле кошуље, чакшире од цајга и чоје, рекље од штрукса, сомотски прслуци, громби капути, војничке доламице, навиксане: чизме, ципеле ил` папуче, а на главама лепе астраганске шубаре, црни свечани шешири и старе војничке капе. Стаде му кнедла у грлу од страја и изненађења. Скупио се свет кадгодашњи, све покојни, да нерекнем мртви, мештани села, комшије и рођаци. Мита Клакер прилази несигурним кораком, баш се утроњо па све бечи очи, оћел` кога препознати међ` њима. У првом реду круга стојали су неки које је једва познаво, а остали присутни, около, били су ко у как`ој маглуштини, некако брез лица. Неке је видо на пожутелим старим сликама, као војне граничаре и кадгодашње војнике. О њима је највише слуш`о од стари` људи у зимским безбрижним диванима, кад` се терала ленка све док је било вина у бурадима. Неке је упамтио, као дете или ко момчић, у разним животним ситувацијама на раскршћу, сватовима и са фузбала. Начисто се Мита збунио. Кад је пришо сасвим близу, климну им главом у знак поздрава и поче тихо да говори, уствари-шапатом замуца:

– `Барвече људи, ево и ја стиго на диван, ето … па каде, каде… сте ме призвали, … Настави да гута кнедле и још лупи глупост:

-Па, како сте и шта има ново?. Очекивано, из групе, чу се жамор и кисели смех, ал` ома се јави Бора Бритва, кадгодашљи комшија испред куће:

-А, шта код нас може бити ново, Мито Клакеру! Ми смо све своје бриге одавно пребринули. Ал` кад гледимо вас, Вас живе, како пропадате и арчите наше село, не можемо ни ми бити баш «мртви ладни»! Здраво нас сикирате, јер скроз сте се изметнули, постали сте мрзећи једни спрам други, безвољни, бесни и још распикуће најгоре феле. Еј, шта би ми мртви дали да поново можемо живети живот! Та, ми бисмо наше село позлатили и довели очас све у ред и неби били срески фењераши, ко што сте саде!

-Народе, нема више срезова, укинути су, има пол` века, а ми одтад припали у нову општину Равнодол!. Рече значајно Мита Клакер.

Сви га у чуду погледаше јер чега се паметан стиди, луд се сотим поноси.

Арса Џија, кадгодашљи учитељ и црквени перовођа, зачућено и љутито сасу неколко питања:

-Еј, на`пако, да вам они буду вармеђе и комеданти из Равнодола. Тако нешто никад за века није било! Да нису то ка`ка нова властелинства к`о кадгод што су била широм Срема? Јел`, а знали се ко су ти властелини ?  Одакле су, ко и` је дов`о и как`е законе имаду спрам Вас ? Кажи ми дал` се наше село још увек зове Шим`новци, ил` сте можда и име променили?

Из групе искорачи, бркат, стамен у граничарској униформи, унесе се у лице Мити Клакеру и поче к`о на војничком рапорту да деклемује::

-Ја сам Спиридон Црни, исписник твог чукундеде Димитрија-Мите, с`којим сам ратово широм Јевропе. У једној бици сабљом га обогаљише и он доби инвалиду таман тол`ко да купи петнај`с јутара земље и увећа грунтовни капитал на скоро педесетспет јутара. Видиш, та земља је скоро стопедес` година ранила и изранила пуно чељади из ваше честите куће. И ја сам купио земље и оставио мојим синовима да кад прође солдатеска, буду за веки векова, ироши и газде на свом грунту !… Држава ће се звати по народу који буде грунтовно уписан и заото паз` каде продајете земљу, да небуде после касно, јер ће вас наследници по злу спомињали! Тако је било одвајкада… и квит! Незнате Ви садашљи ништа, само зјакате и дангубите. Незнате своје предке даље од деде, ко да вас је ветар доно па из буђавог семена никли на ливади овако недонети … Црно нам се пише и вама доле и нама горе, ако се нешто не уради и нарикта…

Зачуђен и збуњен Мита брзоплето настави:

-Еј,  да сам јуче умро неби све ово сазн`о!…Нагло застаде, јер по погледима схвати да је опет одвалио глупост. Спиридон га, само погледа испод густи обрва, штака се заљуља и мало је фалило да га оплете по леђи.

Из гужве промоли се Ђока Баћин, одскора фришко мртав, па се обрати:

– Видиш Мито, како год окренеш, дал` бијо жив ил` мртав, данас би све то сазн`о. Ми о`де све знамо, а имамо напретек времена да се људски и натенане издиванимо и сити расправимо. Ниси, ни ти Мито цвећка, како се кобајаги представљаш,  прод`о си буд зашто, незнаш ни коме, чет`р јутра, баш те чукундедине земље и списко на којека`е унцутарије жене Јуле, деце и твоје. Кад мало цврцнеш одвежеш језичину и на раскршћу свашта лупеташ. Лане си, Боже ме опрости, кудијо рођеног деду што ти је капитал оставио и најружније псово њиве и земљу. Фалио си се да ти нетреба земља ни у саксијама и паметово како се ништа неисплати радити. Јел`, а саде купујеш курузе за браове и кукаш како су здраво скупи и да млого једу? Волеш да кркаш сланину, шунку и кобасице, а вид` чуда, неће оне саме да расту на тараби и по дрвећу!.

Спиридон Црни, стаде испред свих и поче:

-Нема више циле-миле и времена за дангубу, нег` да се ома на раскршћу оправи нова Војна компанија и уведе Војни закон. Е, ондак да видиш оћел бити лопурда,  вагабунда и лапрдања по селу. Они који буду кршили Војна правила има једна клупа, по имену лемеш на коју се натрћиш, а онда на раскршћу пред целим селом, пред децом, женом, оцом, матером, кумовима, најачи војник удари ти по дупету дваест-триест са воловском жилом, све док се не унередиш у гаће… Јел, јасно!

Прво се чу хук, а затим наста гробни тајац.

Из другог реда промоли се Ђура Бољшевик, и поче страсно износити свој предлог:

-Другови, дошло је време за нову комунистичку револуцију у којој ћемо све домаће издајнике, анархо-либерале, техно-бирократе, стране плаћенике, кулаке и све наше противнике немилосрдно осудити у преким судовима и експресно ликвидирати. Да знате, биће без милости и до краја!…

Из групе загаламише и прекинуше говорника:

-Стани мало друже Бољшевик, па још се нисмо опоравили од ваших надавних чиски, а ти би опет!

Са друге стране јави се један баш здраво бесан:

-Бољшевик, мани се комендије, ови што праве садашњи белај су ваши најбољи ђаци и синови револуције! Како мислиш са њима изићи на крај јер они ће најпре прво тебе базирати у базу? Нећеш бити једини који ће завршити у њивама ко как`и бесни кер! Знаш ти добро шта сте радили и зато боље ћути!

Испред свих, изиђе Сава Кец, јединац и сироче погинулог партизана у Босни, вешт у картању, одан чаши до смрти, од детинства заљубљен у бијоскоп и американске кавубојске филмове, тихо рече:

-Људи, све смо ово већ видли на делу и ништа. Највећи и најпоштенији борци за правду и људску част су јуанаци из филма „Седам величанствених“. Ја сам тај филм глед`о сигурно дваест пута и мислим да само они могу помоћи нашом селу и завести ред. Довољно је да се они само појаве на раскршћу па да настане општа бежанија битанги и хоштаплера. Они имаду баш пуно посла широм света, траже их људи, … Ономад кад смо се срели, обећ`о ми је њи`ов вођа, онај ћелави, да сигурно долазе у Шим`новце, на Преображеље када је Сеоска слава и море света у селу.

Мита Клакер и још неколико повикаше:

-Тако је, нека дођу баш, за Преображење, па да се од тог дана и наше село преокрене, преобрази и врати старој слави!

Међутим, Ђура Бољшевик, протестујући загалами:

-Који ће нам очин ти Американци, сит сам ја њи`ови: кавубоја, кавубојштине и пиштољ правде, па ваљда има још честитих бораца на овом свету? Ево например браћа Руси, може и Јапанци, Кинези или …

Нервозно га прекину Сава Кец:

-Друже Бољшевик, у поверењу да вам кажем, њи`ов шеф, знаш онај ћелави, уствари је Руја, Рус сто одсто. Промено је кобајаги име због филма, ал` у души је наш Баћушка, Баћко!

-Ако је тако, нека дођу, а ја ћу им помоћи што се тиче наоружања, имам ја тога посакривано по њивама, кол`ко оћеш! Никад незнаш кад ће запуцати, па нек се нађе? Имам ја и спискове, које треба прве…

Нико га више неслуша јер сви одједаред повикаше:

-Слажемо се сви, нека дођу, нека дођу!

Таман кад су се спремали да једни другима честитају и по српки триред пољубе, нешто шушне и изненада јако тресну.

Б у м!

Бежте људи, спасавај се ко може!

Нови дан и нова нада

Мита скочи са отомана, пипа се по грудима, схвати да није погођен и нагло отвори очи. Кад оно, мачак Кића, отац га јебо пусти, срушио шерпу са астала, па од страја скаче по вратима и гребе. Поплашио се мачак, од самог себе и `оће напоље.

Мита му отвори врата, а мачак шмугну ка гувну.

Напољу се већ разданило па крене у шталу да намирива. Мита је малко љут на мачка што је мало раније прекинуо тако леп сан.

Смешка се, од задовољства, па наглас промрмља себи у браду:

-Јебешга, ипак на крају смо се сложили, живи и мртви Шим`новчани, па макар то било само у сну!

Приђе капији, шаком гурну резу, уз шкрипу отвори капиџик и изиђе на шор.

Лепо јутро, ведро, цунце извирива преко цркве и сваког трена обасјаће цел` шор. Гледа лево, па десно, кад у сусрет иде његов друг Луне Струја са месарском торбом. Крен`о опет на забијачку, ал` саде код Раде Лепог па ваља на сабајле стићи. Чекају га три бравца од двеста кила.

-`Бројутро!,

-`Бројутро!- назваше један другом и руковаше се.

Луне Струја, на тренутак стаде и проговори:

-Еј браћин, јесил` гледо синоћ, онај наш филм, „Седам величанствених“? Знаш, размишљ`о сам дуго ноћас о филму… Само, кад би могло да се некако то изведе у збиљи! Знаш Мито, што би вол`о да они дођу у наше село и направе реда!

– Луне, ко зна, чуда су могућа јер само нас она могу спасти!

Рече Мита Клакер, насмеја се и уђе у своју авлију.

Дођосмо до епилога, а ди су епикурејци?   

Ова хумореска смишљана и писана је од зиме 2015. до зиме 2016. и баш ме је здраво намучила. У ову чудну шерпу убачени су свакојаци састојци и саде се крчкају: истинити догађаји, истинити ликови са измишљеним именима-због  предострожности, делимично измишљени топоними места, разне историске приче, сеоске приче, нечија машта, а све зачињено нашим сремачким језиком, намерним правописним грешкама и зајебанцијом и то на  температури бунцања од 42 степени целзијуса.

Када конзумирате ову хумореску покушајте да уживате и немој те  млого да закерате.

Ако вам се ово свиђа, мож` да се деси ускоро наставак.

И на крају немојте преписивати и објављивати а да нас прво непитате.

Фебруара, 2016.                                                            Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

Оставите коментар

Морате бити улоговоани да би оставили коментар.

Шимановци рекламни банер

Форум


Маркетинг

Neospindle - IT Usluge I Rešenja Agencija Horizont


Promena pisma

Latinica

Пратите нас


Препоручите нас

Линковање

Ако желите да нас линкујете, наш банер можете преузети ОВДЕ.
Шимановци рекламни банер
Преузимање Банера

Глас Шимановаца

Глас Шимановаца број 1 Глас Шимановаца број 2 Глас Шимановаца број 3
design & development 
by neospindle.com 
all rights reserved 
© 2019.