ДИВАН ПРОЛЕЋНИ ДАН
Кроз малени пенџер пробија се упорно зрак сунца и као да ми трља очи. Чујем црквена звона како откуцавају шест сати и мог петла Петронија-Перу, како досадно кукуриче и само што не каже: -Ајд’ диксе, да виш как’и је леп’ дан сван’о!
Полако, облачим се, тражим чарапе, ронцам по фијокама, ал’ никако да нађем две исте, а пред вратима куће, валда чули ме, цвиле, врте се и чекају моји кучићи, чувари Нина и Гвоздена, а више њи’ на грани старог дуда, начичкале се четири, од пет мачака, кол’ко и’ имам тренутно на ‘рани. Пета мачка је, уствари, мачак Фјодор, локални швалер и он обично касније долази уз препознатљиво и гласно маукање. Питам се, у как’ом ће стању данас доћи? Oд ранији’ мегдана фали му парче увета, реп му мало иде укриво, глава сва изгребана, а уколико пада киша дође улопан да га једва препознам. Еј, па никада није било лако ићи у швалерацију, онај ко није иш’о-па како да зна, јер на туђем терену увек има свакојаки иненађења. Коначно, отварам врата, и гле, одједаред сви предамном, цвиле и маучу, кога прво да помазим, а да се онај други не наљути?
Леп пролећни дан, свеж ваздух удишем пуним плућима и подижем високо главу и погледом шарам по ведром небу, а кад’ оно, нигде ни облачка све бескрајно плаветнило. Ех, лепота једна…
Чујем жамор на шору, стиже свет са свих страна пред дућан и гласно се јављају једни другима:
– ‘Бројутро, свима!
И одма’ одговор: -‘Бројутро, жив био, јес’ поранио!
-Да, да, поранијо и зору преварио! Шали се, ново придошли.
Сви чекају лебац, па се успут препричавају сеоске новости и куди дуга зима која је баш свима дозлогрдила. Клупа скроз попуњена, двојица обашка у ћошку већ од сабајле испијају „следовање“ из фраклића, пред вратима две старије жене тихо оговарају, мало даље рођак Цвеја гласно поздравља бициклисту, мало даље тројица праве важне договоре и планови за радове у башти и пољу, ал’ утом’ часу, стиже комби и сви брже боље у војнички ред. Мирис свежег леба рашири се шором. Одвајкада је било правило, дан почиње тек кад се лебац и остала рана постави на астал и сви се окупе из куће на фруштуку, а после може куд који мили моји.
Волем ову земљу и мирисе у ваздуху, волем ово село и његове диване, волем овдашњи начин изражавања и нагласак сељака, веже ме оно што се ту мисли и што се ту једе, јер ми је ту корен и вековно сећање, у коме су му се родили и умрли преци и зато желим да живим о’де.
Волем своју кућу коју сам заједно с’дедом и с’оцом правио, у којој сам ја одрастао и сазрео, одрасло моје дете и моји унучићи… Е, мој браћа па дићеш више, од овога и срце трне.
Волем, та мани ме, волем баш све…
Еј, Србијо и мој Среме, колико имаш лепи страна и танане душе у себи.
Март. 2013. Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи
