„SREMSKA OFANZIVA” OD 06. DO 13. SEPTEMBRA 1914.- DANI KOJI SU POTRESLI SREM I ŠIMANOVCE

Postavljeno dana: 16. 02. 2018.

 

Događaji koji su predhodili:

Na samom početku Prvog svetskog rata u ratnim operacijama u Srbiji i Cerskoj bitci od 12 do 24. avgusta, srpska vojska odnela je neočekivanu i veliku pobedu nad favorizovanoj Austro-ugarskoj vojsci i naterala na povlačenje sa svoje teritorije. Saveznici Srbije; Francuska, Engleska i Rusija nisu krili zadovoljstvo, jer to je bila ujedno i prva pobeda savezničkih snaga na samom začetku Velikog rata. Poražena strana je bila osramoćena, iznenađena i ogorčena pa je pripremala osvetu i odmazdu sa novom komandom i daleko brojnijom vojskom. U isto vreme, na istočnom frontu, ruska vojska trpela je ozbiljne poraze i bila je primorana na povlačenje. Saveznici su zahtevali, a pogotovo Rusija, da Srbija hitno pređe u ofanzivne operacije, kako bi rasteretili svoje linije na frontovima. Regent Aleksandar Karađorđević, Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem i vrhovna komanda donose odluku i pokreću vojsku početkom septembra u pravcu Bosne i Srema. Srpska vojska imala je u predhodnim bitkama: velike ljudske gubitke,  osećala se opšta premorenost i oskudica. Takođe naglašavan i uočen je nedostatak: oružja i municije, odela i vojne opreme, ali i nedovoljno pontonjerske opreme za prelazak preko reka Drine i Save u isto vreme. Međutim, vojna komanda pod pritiskom vlade nije imala kud, i počela je opsežne vojne pripreme za operaciju pod imenom «Sremska ofanziva».

 

PRODOR SRPSKE VOJSKE U SREM 6-og SEPTEMBRA:

Prodor srpske vojske u Srem počeo je već 6. septembra u ranim jutarnjim časovima na dve tačke:

 

  1. PRELAZ ČEVRNTIJE-POLJE LEGET.

Druga armija pod komandom vojvode Stepe Stepanovića imala je u sastavu kombinovanu Timočku i Moravsku diviziju. Za napad određen je glavni prelaz pet kilometara nizvodno od Mitrovice kod Čevrntije i polja Leget na sremskoj strani. Prelaz je trebao da počne u ponoć 5. septembra, ali srpske jedinice usiljenim maršom od 30 km, premorene stižu tek u zoru 6-og, oko 7 časova, kada i počinje operacija. Za prelaz su korišćeni splavovi i druga priručna sredstva, a kretanje po priobalju bilo je otežano po kiši i blatu. Posle prelaska dela vojske i razmene puščane vatre Austro-ugarska vojska se povukla  prema Rumi i Mitrovici do linije Jarak-Šašinci i tu je uspostavljen front dužine 18 kilometara. Pontonski most prema Legetu počeo je da se gradi tek pola sata po prebacivanju dela pešadije i nikad nije ni osposobljen zbog nedostatka opreme. Prebacivanje municije, tehnike i pojačanja bilo je praktično onemogućeno. Pod stalnom artiljeriskom vatrom neprijatelja, dejstvom monitora (ratnih brodova) sa Save, aeroplanova (tadašnje avijacije) i brojčano većim snagama Austro-ugrske vojske počele su srpske linije da popuštaju. Do sloma je došlo kod Jarka, u večernjim satima, kada je su jedinice 15. puka srpske vojske ostale bez municije i potom se predale. Neprijatelj je zašao iza leđa i snažno napao srpsku vojsku kod Šašinaca. Nastao je opšti metež i srpska vojska u mraku i pod puščanom vatrom stihijski se povlačila prema mestu gde je trebao da bude postavljen most. Igrađeni deo mosta se urušio i u opštoj panici u Savi se podavilo oko 2.000 vojnika, predalo se 4.800 a samo 600 uspelo da pređe na desnu stranu. Major Radovan Starčević i Jovan Ocokoljić izvršili su samoubistvo ne želeći da se predaju. Oko ponoći utihnuli su i poslednji pucnji. Zarobljeni srpski vojnici prilikom sprovođenja kroz Rumu i druga mesta doživeli su strahovitu torturu. Odmah su transportovani u ranije oformljene logore: Osijek, Salcburg, Nizidor i Arad i mnogi se živi nisu vratili. Danima nizvodno Savom su plutali i pronalaženi leševi srpskih vojnika. Narod i vojska su ih sahranjivali uz samu obalu često ne znajući ni ime stradalnika. Srpska vlada u Nišu, posle par dana naložila je istragu i komadant divizije Vladimir Kondić smenjen je zbog propusta u komandovanju i osuđen na godinu dana zatvora.

U analizama D. Simović (Marš operacija oko reke str.165-175) navodi šest razloga neuspeha:

  1. Nespremnost trupa i starešina za operacije te vrste,
  2. Izbor Timočke I divizije zbog tek izvršenog preoružanja na ruske puške,
  3. Nedovoljna artiljeriska podrška,
  4. Nedostatak pontona,
  5. Nedovoljne pripreme za prelaz,
  6. Propust da se na desnoj strani izgradi uži mostobran.

 Međutim, posle rata odluka je  poništena i kasnije o samoj bitci u javnosti se govorilo stidljivo i mučno.

Mesto stradanja je zapamćeno kao najveća srpska rečna grobnica.

Još tokom rata 1917. Austro-ugarska država je podigla spomenik na Legetu, u obliku krsta sa natpisom:

„OVDE POČIVA 800 NEPRIJATELJSKIH JUNAKA IZ BITKE NA LEGETU 6.9.1914“-Sremska Mitrovica 1917.

Ovaj spomenik je ubrzo srušen, ali sremskomitrovački «Sokoli» su 1923. prikupili sredstva i podigli dostojan spomenik na polju Leget.

 

  1. PRELAZ KUPINOVO-PROGAR

Prva armija pod komandom generala Petra Bojovića imala je u sastavu Dunavsku diviziju, Šumadijsku diviziju, Konjičku diviziju i Obrenovački odred. U zoru 6. septembra srpska vojska prelazi Savu na više mesta kod Progara, Kupinova i Obreža i stvara siguran mostobran. U kratkim borbama bez većih gubitaka lako odbacuju Austro-ugarske snage prema unutrašnjosti donjeg Srema, ali zbog teškog poraza u bitci na polju Leget operacije su na jedan dan privremeno obustavljene. Ratna dejstva su nastavljena i kroz seriju bitaka srpska vojska izlazi na liniju Buđanovci, Golubinci i Popinci. Armijski štab je bio u Debrcu, a komadant armije u Ašanji. Širom južnog Srema zabeleženo je nekoliko većih bitaka: 7. septembra kod Bečmena pred Surčinom, zatim sutradan kod Deča, pa opet kod Bečmena 9. septembra, zatim 10. septembra kod Pećinaca, 11 septembra kod Popinaca i kod Vojke i Krnješevaca. Zemun je oslobođen 10. septembra u 5 sati i srpskoj vojsci je priređen svečani doček. Istog dana oslobođena je Batajnica. U Golubincima i Starim Banovcima srpska vojska se zadržala samo par sati.

U svim sremskim mestima, narod je oduševljeno dočekao i pomagao srpsku vojsku, ali i davao logističku podršku u vojnim operacijama.

Oslobađanje Šimanovaca.

Devetog septembra usledija je ofanziva srpske vojske iz pravca Bojčina i Ašanje i oko 10 časova pre podne zauzete su linije Deč-Bečmen. Austro-ugraska vojska se u toku noći 9-og i bez većeg otpora povukla u pravcu Stare Pazove. Srpska vojska 10. septembra u ranim jutarnjim satima ulazi u selo i narod ih oduševljeno dočekuje.

Iz oslobođenih Šimanovaca ratni izveštač Dr. Hran. M. Joksimović u dnevnom listu «Politika» od 11. septembra piše podužu reportažu o teškim ratnim prilikama u selu i predhodnom nečovečnom postupanju Austro-ugarske vojske prema narodu i imovini. Takođe piše o bratskoj brizi meštana Šimanovaca i odnosu prema srpskoj vojsci.

Deca u Šimanovcima pozdravljaju srpskog vojnika sa:

-„Ljubim ruke!“

Domaćini dele parče hleba i govore:

-„Ko im ne bio dao, Bog njemu ne dao!“

 

U zgradi vojne ambulante, vojnoj kasarni kao i po kućama smeštaju se vojnici i ranjenici. Zabeleženo je da je u vojničkoj kasarni bila smeštena komanda «Konjičke divizije», međutim kompletan sastav: ljudstvo, konji i oprema bili su smešteni u Deču. Imala je aktivnu ulogu u izviđanju, upadima u pozadinu neprijatelja i u stalnim ratnim operacijama.

Ratne linije su se stalno pomerale od sela do sela, po atarima i poljima, a sukobi dve vojske bili su svakodnevni i neprekidni uz veliki broj stradalih i ranjenih.

Samo u jednoj kratkoj bitci oko sela Golubinaca, meštani su kasnije sahranili 5. srpskih i čak 80 austrijskih vojnika. Sigurno da je ranjenih bilo mnogo više.

Pruga kod Sremske Mitrovice nije bila presečena i Austro-ugrska vojska je neprestano dovlačila velika pojačanja iz Slavonije i Bačke, i pripremala se za opšti napad.

Neprijatelj je 11. septembra od ranog jutra dovlačio vojsku na železničku stanicu u Putince. Dovezeno je 6 dugih kompozicija punih vojnika. Usledio je snažen napad na Popince, a nešto slabiji na Sibač. Oko 13,30 došlo je do sukoba dve patrole severno od Popinaca.  S’obzirom na jačinu neprijateljske vojske odmah su upućena pojačanja i posle žestoke obostrane vatre, neprijatelj je zaustavljen na 600 metara ispred Popinaca. Bitka se uskoro razvila na samom obodu sela i neprijatelj je do večeri strahovito potučen i nateran u beg. Tom prilikom stradalo je, po priznanju austrijske komande, oko 1.200 Austro-ugarskih vojnika i više desetina oficira. Naročito velike gubitke imao 4. bataljon 92. puka, (14 oficira, 2 podoficira i 499 vojnika) Bila je to ujedno osveta 57. brigadi koja je na polju Leget prodrla iza leđa srpskoj vojsci i izazvala slom Timočke divizije.

U autobiografiji objavljenoj u Njujorku, poznati hrvatski političar Vlatko Maček, predsednik HSS (Hrvatske Seljačke Stranke), navodi da je bio u borbama kod Popinaca, kao vojnik u 25. puku austrijske vojske. Prema vojnim i istoriskim podacima Josip Broz Tito je bio pripadnik iste jedinice. Međutim, istoričar Vladimir Dedier, taj period iz života Tita, na njegov zahtev, nije obrađivan- već je izostavljen. Ko zna, možda je Tito bio učesnik te bitke, ali je izvukao živu glavu?!

Zbog posledica teškog poraza neprijatelj se nije usudio da uđe u Popince i Sibač do 13. septembra u 11,00 časova, iako se srpska vojska dan ranije povukla iz Srema.  Odmah posle Popinačke bitke, srpska vojska počinje organizovano povlačenje sa kompletne teritorije Srema. U toku noći 12/13 septembra kompletna vojska, ranjenici kao i štab Konjičke divizije napustio je Šimanovace i preko Deča povlačio se ka prelazima na Savi.

Uspešno povlačenje preko mostobrana na reci Savi završeno je istog dana oko 20.00 časova u potpunom redu i bez uznemiravanja neprijatelja.

Veliki broj civila iz straha od odmazde se takođe povukao preko Save.

 

  1. STRADANJE SRBA CIVILA POSLE POVLAČENJA SRPSKE VOJSKE:

Još u toku 1913. godini osećala se povećana tortura prema srpskom narodu u celoj Austro-ugarskoj, pogotovo na graničnom području sa Srbijom, najviše u donjem Sremu i mestima uz Savu i Dunav. Hapšeni i proganjani su predstavnici: srpskih političkih stranaka, pravoslavne crkve i udruženja, a stanovništvu su nametani kuluci i razne dažbine, pooštrene su naplate dažbina, javno su vređani Srbi preko štampe, učestale su vojne vežbe i zavedena je stroga cenzura štampe.

 

Kada je poslednji vojnik srpske vojske napustio Srem, austrijski vojni komadant nadvojvoda Josif, naredio je kažnjavanje Srba zbog «veleizdaje» carevine.

Uvedeni su: preki sudovi i teror nad civilima; masovno pljačkanje srpske imovine; uništavane su srpske crkve i manastiri (Fenek je potpuno opljačkan i zapaljen); popaljena su čitava sela; ubijani su civili po selima na licu mesta. Toša Iskruljev istoričar pouzdano je utvrdio broj ubijenih, oko tri stotine, a internirano je na hiljade civila od koji se mnogi živi nisu vratili.

Jednom prilikom, na očigled nadvojvode Josifa, ubijen je je jedan sremski Srbin, ali na vapaje za pomoć, nije odgovorio i posle egzekucike hladno je prokomentarisao:

– Tako treba da se postupi sa svim rackim nitkovima!

 Tokom tog krvavog septembra u Sremu su stradali Srbi iz sledećih mesta:

Batajnice, Klenka, Platičeva, Grabovaca, Beške, Boljevaca, Jakova, Surčina, Brestača, Šašinaca, Jarka, Bežanije, Dobanovaca, Ugrinovaca, Deča, Karlovčića, Donjeg Tovarnika, Ogara, Obreža, Kupinova, Ašanje, Progara, Bečmena, Petrovčića, Golubinaca, Šimanovaca, Popinaca, Pećinaca, Buđanovaca, Miškovaca, Starih Banovaca, Prhova , Vojke i Zemuna.

Sva ta zverstva su ličila na kolektivni obračun sa srpskim narodom u Sremu.

U knjizi «Raspeće srpskog naroda u Sremu 1914. godini», pisac Todor Toša Iskruljev (1885-1974), učitelj, istoričar, rođeni Banaćanin iz sela Jasenovo i pisac preko hiljadu članaka. Tokom cele 1932. obišao Srem i prikupio relevantna svedočenja preživelih meštana i očevidaca u 35 (od 40 mogućih) sremskih sela, sa detaljnim opisima zverstava austrijske vojske nad srpskim civilima.

Knjiga je izdata u Novom Sadu 1936. i evo nekoliko scena i prikaza opisa teškog stradanja u selima Srema posle odlaska srpske vojske.

Šimanovci.

Komplet tekst prenosim iz knjige:

Čim je izašla srpska vojska iz Šimanovaca i pošla natrag ka Kupinovu, nabrzo dođu u selo mađarski štrafkorci. Oni dođoše uveče. Sutradan izjutra isteraše odmah sav srpski narod nasred sela.

Tu izdvojiše:

  1. Ljubu Žeželja, ratara, oca 3 dece, 55 godina starog, vlasnika 5 jutara zemlje;
  2. Miku Grujića (Dragića), ratara, starog 29 godina, oca 3 dece, vlasnika 2 jutra zemlje:
  3. Raju Atanackovića, starog 50 godina, ratara, oca 5 dece, vlasnika 25 jutara zemlje i
  4. Cveju Ljubinkovića, starog 50 godina, oca 4 dece, vlasnika 20 jutara zemlje.

 Oko 2 sata posle podne sve ih postreljaju u dnu bašte opšt. beležnika. Rodbina ih je posle sahranila u groblju, a Mađari poubijanim zapališe kuće.

Sad uhvate Damjana Grujića, starog 50 godina, a oca 7 dece, ratara, i oteraše u Petrovaradin, gde ga streljaše. Gde mu je grob, ne zna se.

Joca Stojković, 30 godina star, bez dece, siromašan streljan je u Karlovčiću.

Odmah u početku rata internirani su:

  1. Cveja Atanacković, star 42 godine u Komoran;
  2. Cveja Jovanović, Ciganin, star 30 godina;
  3. Pera Jovanović, Ciganin, star 40 godina;
  4. Steva Jovanović, Ciganin, star 35 godina;
  5. Milan Đorđević, ratar, star 55 godina;
  6. Radovan Milošević, ratar, star 55 godina;

Svi su internirani u Arad.

  1. Đoka Krstić, učitelj, interniran je bio Žbeljiću kod Kostajnice.

Podatke sam dobio od Milana Divjaka, opšt. beležnika, Đoke Katanića kneza i Save Gudurića, gostioničara.

Posle ovih zločina u selu se povećao broj vojnika i od tada je smeštena vojna bolnica u školskim zgradama. U zgradama Vojne kompanije bilo je mnogo vojske koja se tu odmarala, grupisala i vežbala. Najveći broj vojnika se okupio krajem leta 1915. kada je prispeo ceo 14. austrijski korpus sa preko 50.000 vojnika, koji su spavali po raskršću, pokraj zgrada i dvorištima po selu.

Kupinovo.

Čim je izbio rat i naređena mobilizacija, u Kupinovu se hapse viđeniji ljudi:

  1. Ljubomir Ćirić, gostioničar, star 50 godina;
  2. Mita Gavrilović, ratar, star 30 godina;
  3. Milivoj Ostojić, ratar, star 30 godina;
  4. Marko Maksimović, ratar, star 18 godina;
  5. Adam Odobašić, ratar, star 51.godinu;
  6. Rada Kurjak, ratar, star 56 godina;
  7. Slavko Vasić, ratar, star 54 godine;
  8. Žika Marković, star 45 godina;
  9. Pera Milovanov, ratar, star 40 godina,
  10. Milan Milutinović, trgovac, star 42 godine;
  11. Ivan Milutinović, trgovac, star 38 godina;
  12. Paja Stanojević, šum.činovnik, star 45 godina rodom iz Kraljevaca.

Uz psovke i neviđeno poniženje sprovedeni su kroz više sela i internirani u ranije pripremljen logor u Aradu. Zbog svega učinjenog, 6. septembra, ulazak srpske vojske u selo, doživljen je radosno i od srca, i dočekani su kao spasioci i oslobodioci naroda. Po odlasku srpske vojske, ubrzo banuše zloglasni «štrajfkorci» i po već ustaljenom planu, pokupiše sve muškarce starije od 14 godina kod žandarmerijske zgrade. Odmah opljačkaše i zapališe društvene objekte: kuću sveštenika, Srpski dom, beležnički dom, Šumsku ipravu i porodične kuće: Ljube Budimčevića, braće Milutinović (Mozer), Adama Odobašića, Slavka Vesića, Ljube Kotorovića i Milenka Perića. Nastavljen je teror i mučenje naroda. Sutradan u kola su izmučeni i isprebijani utovareni:

  1. Ivan Grmuša, berberin, momak star 19 godina;
  2. Miša Radosavljević, opšt. knez, star 50 godina, ratar, vlasnik 16 jutara
  3. Nikola Ralić, star 30 godina, momak, sodar,
  4. Ljuba Vlašić, star 55 godina, opšt. redar, ima 1. dete
  5. Živan Maziljanin, ratar, star 40 godina, ima 4. dece.

Kod groblja stadoše i isteraše ih pored iskopanih raka. Udarali su ih kundacima i boli bajonetima, i tako polu žive pobacali u rake. Čulo se zapomaganje iz rake, ali su neke zemljom žive zatrpali. Sutradan oko 60 meštana poteraše u pravcu Vojke i utovariše u voz za Bosnu. Međutim, posle par dana ih izmrcvarene vratiše nazad. Od posledica batinjanja i povreda u mukama su umrli: Živko Zorić, Bojka Jovanović, Ivan Radosavljević, Ivan Bogojević i drugi.

Uskoro poteraše sve živo u selo Bobotu pod izgovorom «Humanitarnog preseljenja», a zbog ratnih operacija u pograničnim selima. U izbeglištvu je od gladi, zime i bolesti umrla trećina prognanika.

Na osnovu priče i svedočenja,  moje babe-majke Kate Đuričić, u toku jeseni 1914., svi meštani su internirani u gornji Srem-Slavoniju, selo Bobotu i tamo ostali do kraja 1916. Po povratku zatekli su potpuno opljačkanu kuću, delimično zapaljenu, urušene objekte, bez alata, stvari i stoke. Trebalo im je skoro decenija da se oporave i ponovo skuće.

Na seoskom groblju je sahranjeno i 12 srpskih vojnika stradalih u ratnim operacijama, ali nikada nije podignut spomenik.

 

Petrovčić

Dolazak srpske vojske u Petrovčić bio je srdačan i bratski. Posebno se isticao maturant i poštovan mladić Stevan Radišić, star 19 godina , rodom iz Bečmena. Pozdravljao i dovikivao je radosno srpskoj vojsci:

– «Hvala ti svemogući Bože, kada si me udostojio sreće da                                         dočekam ovaj radostan i sretan dan» !

Sprijateljio se sa srpskim oficirima i vojskom, i zajedno je obiazio Deč, Bečmen i Batajnicu, gde su ga dobro upamtile pristaše Austro-ugarske države. Posle povlačenja srpske vojske, zavladao je muk i žalost u selu. Stevan Radišić ostaje u Petrovčiću, ne sluteći šta mu se sprema. Austro-ugarska vojska čim je ušla u selo odmah je tražila da se dovede Stevan Radišić, ili će redom pobiti sve meštane. U ranu zoru, na prepad hapse Stevana i odmah izvode pred streljačku grupu, a on se hrabro obraća ausriskom stražmeštru, pred smrtonosni plotun, rečima:

                           Srbin sam, za srpstvo ginem»!

Mađarski štrajfkorci hapse jedinog Mađara u selu, Lajoša Siča, seoskog svinjara i traže od njega da potkaže ko je pomagao srpsku vojsku. Međutim, iako su ga tukli, nije nikog odao. Ubrzo, je počelo opšte hapšenje po selu, ali dovitljivi seoski govedar Rumun, Sima Valea, inače dobar znalac mađarskog jezika, u dogovoru sa seoskim knezom organizuje hitno prikupljanje hrane i pića za vojsku. Valea pozva vojsku za bogatu trpezu na doručak, a ovi navališe na hranu i piće, i ubrzo se izopijaše. Posle podne, pijani vojnici uz pesmu, napustiše Petrovčić, a narod konačno odahnu.

Šašinci.

  1. septembra predveče upala je u Šašince austrijska vojska i svo stanovništvo isteralo na obližnju ledinu zvanu Dolić. Opljačkane su sve kuće u selu a 96 je zapanjeno. Stanovnoštvo, neodeveno i poniženo uz strašne batine je tokom noći poterano u Rumu i kasnije u Irig. Posle četiri dana maltretiranja, tri osobe su streljane, odvojili su žene i decu i pustili u uništeno selo. Muškarce su odvezli u logore, gde ih je umrlo oko 170 u nečovečnim uslovima.

Jarak.

  1. septembara posle ponoći austrijski vojnici upali su u selo i isterali svo stanovništvo na ledine. Sve kuće su opljačkane i čak 286 kuća zapaljeno. Stotinak muškaraca po spiskovima odveli su u Mitrovicu, a narod ostao na zgarištima.

Zemun.

Sa srpskom vojskom iz Zemuna je pošlo 600 građana iz straha od osvete austrijske vojske. Stradanje srpskog stanovništa i pljačka imovine je bila masovna. Razmere pogroma se najbolje vide u sledećim podacima: Popisom stanovništva iz 1910. Zemun je imao 18.397 stanovnika (od toga civila 17.103), a popisom u januaru 1915. samo 6.028. što znači da je 11.073 stanovnika bilo u progonu i internirano po logorima.

Golubinci.

Iako je srpska vojska provela sat-dva u oslobođenom selu, odlukom prekog suda streljani su 14. septembra na kraju Šimanovačkog šora Veselin Jeftić, veroučitelj i Jovan Lazić, ratar, a zbog izražavanja radosti, grljenja i čašćavanja vinom i duvanom srpskih vojnika (iako su oni to odbili što je utvrđeno). Istog dana ausrijska vojska je postrojila sve muškarce starije od 14 godina i saopštila da će svakog desetog Srbina streljati. Ipak su izdvijili samo četiri «uljeza i špijuna», a streljan je Petar Putniković u svojoj bašti, a ostala trojica: Luka Lepšanović, Ljuba Dudić i Stanko Putniković su poslati u zatvor u Lepoglavu. Meštanin Đoka Babić zbog nuđenja duvana srpskim vojnicima streljan je odlukom prekog suda na groblju  u Staroj Pazovi.

Ovo je bio samo deo stradanja u ovih nekoliko mesta Srema. I u ostalim selima pri ulasku austro-ugarske vojske dogodila su se slična i još strašnija zlodela.

  1. PODIGNUTI SPOMENICI U SREMU

Pripremajući se za pisanje ovog teksta pitao-anketirao sam 50. Sremaca «starosedelaca», namerno izabranih, i dobio poražavajuće odgovore; njih 47. nije imalo pojma o ovim događajima, dvojica su nešto načula a samo jedan je dovoljno znao.

Srbi, ma gde živeli, kao narod odvajkada su poznati po kratkom pamćenju i brzom zaboravu. Spomenici se podižu da bi se očuvalo sećanje i izrazilo poštovanje prema značajnim osobama ili žrtvama, i kada to izostane, sledi brzi zaborav, bolni istorijski nesporazumi i konačno ponavljanje grešaka.

Kako i koliko smo se odužili sremskim vojnim i civilnim žrtvama iz 1914 zaključite i sami u daljem tekstu.

1.Spomenik na polju Leget:

Da se podsetimo; Još tokom rata 1917. Austro-ugarska država je podigla spomenik na Legetu, u obliku krsta sa natpisom:

 

OVDE POČIVA 800 NEPRIJATELJSKIH JUNAKA

IZ BITKE NA LEGETU 6. 9. 1914-Sremska Mitrovica 1917.  

 Ovaj spomenik je ubrzo srušen, ali sremsko-mitrovački «Sokoli» su 1923. prikupili sredstva i podigli dostojan spomenik na polju Leget.

Međutim, kako je vreme prolazilo ondašnja država (Kraljevina Jugoslavija) nije mnogo polagala računa na održavanje spomenika zbog podsećanja na veliku pogibiju i odgovornost vrhova vlasti i vojne komande, pa je sve polako palo u zaborav. Posle Drugog svetskog rata pobednici-srpski komunisti su napravili oštar diskontinuitet sa predhodnom državom, jer imali su svog novog vođu Tita, i pravili su istoriju po svojoj meri. Podigli su bezbroj svojih spomenika, i sve resurse države upregli su u svoju novu ideologiju ne mareći za prošlost.

Spomenik na Legetu je bio potpuno zaboravljen i teško oštećen, i tek pre tri-četiri godine, na 100. godišnjicu Velikog rata, konačno je obnovljen, i od tada jednom godišnje se položu venci i održi parastos mrtvima.

2.Srpsko vojničko groblje u Rumi:

Zahvaljujući rumskom proti Marku Šauli, sačuvani su podaci o preminulim srpskim vojnicima koji su pokopani na posebnoj parceli Gradskog pravoslavnog groblja u Rumi. Od ukupno 55 pokopanih 43 je srpskih vojnika, a 12 austro-ugarskih pravoslavaca sahranjenih u 48 grobova. Među njima ima poginulih sa Cerske bitke, ali najveći broj je iz bitke na Legetu. Jedino uređeno vojničko groblje iz Prvog svetskog rata je u Rumi, i to zahvaljujući plemenitoj inicijativi prote Marka Šaule, Srpske ženske dobrotvorne zadruge i drugih rodoljuba iz Rume. Srpsko vojničko groblje u Rumi je izgrađeno i osvećeno oktobra 1921., ali vremenom ostalo je zapušteno i bez obeležja.

SUBNOR Rume 2013.pokreće inicijativu za obnovu. Urađen je detaljan projekat i obnova je početa tokom 2014. a završena tokom 2015.  U sklopu radova potpuno su revitalizovani spomenici: majoru Milanu Veljkoviću, komdantu drugog bataljona 13. puka Timočke divizije i bolničarki Ruskilji Nataliji Berljikovoj, negovateljici ranjenika u rumskoj bolnici.

 

  1. Spomen ploče stradalim iz Batajnice i Beške:

Nakon oslobađanja, nova Jugoslovenska Kraljevina je podigla skromne spomenike-spomen ploče, pobijenim Batajničanima u Petrovaradinu i streljanim Beščanima, ali je propušteno da se sudi i kazne vinovnici i podkazivači njihovog stradanja. Nastavili su da žive u svojim kućama, a neki su nastavili započet posao,  već u aprilu 1941. Spomen ploče su vremenom ostale zapuštene.

  1. Neostvarena želja Toše Iskruljeva:

Autor knjige Raspeće Srpskog naroda u Sremu 1914. Toša Iskruljev, imao je plemenitu ideju da sav prihod od prodaje, iskoristi za podizanje veličanstvenog Spomenika palim srpskim junacima i palim srpskim mučenicima u Sremu , ali nikada do toga nije došlo, iako je do svoje duboke starosti to tražio.

Ostala je bar njegova knjiga da nas kao spomenik podseća, svedoči i opominje.

Možda će današnje generacije s’moći snage i podići dostojan spomenik !?

5.ZAKLJUČAK

Posle više od jednog veka, i dalje se, postavlja pitanje koliko je ovaj čitav sedmodnevni pohod bio svrsishodan? Zbog očiglednih pogrešnih odluka, srpska vojska je doživela strašan poraz, velike gubitke i poniženje. Austrijska vojska je zatim iskoristila srpski vojni pohod kao alibi i krvavo se obračuna sa civilnim srpskim stanovništvom u Sremu.

Odgovornost leži na svim nivoima vlasti Kraljevine Srbije, i ona je višestruka i složena. Za greh zaborava, posebno snose veliku društvenu odgovornost: naši pasivni istoriografi zbog neangažovanja, kao i političari i političke partije u novo stvorenoj državi. Svi oni posle Velikog rata, ali i  kasnije nisu posvetili dužnu pažnju ovoj epizodi srpske golgote u Velikom ratu, pa su se slične stvari ponovile već za dve decenije u II Sveckom ratu…

Stvaranjem Kraljevine Jugoslavije kralj Aleksandar Karađorđević, nametnuo je ideju «integralnog Jugoslovenstva» i na silu je želeo da obriše granice između Srba, Hrvata i Slovenaca, a svaku odgovornost za međunacionalne ratne žrtve su relativizovane i zabašurivane.

Slična, i još gora, situacija je nastala uposle Drugog sveckog rata, kada su komunisti na čelu sa Titom, nametnuli svoju ideologiju «Bratstva i Jedinstva», i svojom partijskom isključivošću zamaglili stradanja i žrtve po logorima i tako naneli ogromnu i nenadoknadivu štetu srpskom narodu.

 

  1. PANTA REI

Vreme teče, ali se nesme zaboraviti…

Mi potomci stradalih imamo moralnu obavezu, da svakog 6. septembra evociramo uspomene na naše nevino postradale rođake, komšije i sunarodnike, ali i sve postradale srpske vojnike 1914. na polju Leget i ostalim poljima širom ravnog Srema. Setimo se svih stradalnika i žrtava, evocirajmo uspomene, polažimo vence na spomenike, zapalimo sveće i pomolimo se bogu u našim crkvama za večni spas duša svih stradalih.

PS. Posthumno odajem priznanje Ratku Rackoviću Raletu (1946-2017), istoričaru, piscu, patrioti i iskrenom zaljubljeniku u Srem, i koatoru knjige: «Srpsko vojničko groblje u Rumi». Sa Raletom sam vodio u više navrata korisne razgovore i razmenjivao podatke o životu i istoriji Srema. Ovaj članak posvećujem njemu.

Korišćena literatura:

 

  1. Toša Iskruljev-Raspeće srpskog naroda u Sremu 1914. (N.Sad 1936.)
  2. Srpsko vojničko groblje u Rumi-Grupa autora (Ruma 2014)
  3. Borbe Prve armije u Sremu na liniji Inđija-Irig-Ruma-Kraljevina Srbija i Crna Gora u ratovima 1912-1918 (iz knjige)
  4. Dane Klepić-Šimanovci (MZ Šimanovci 1987)
  5. Prof. Dr. Slobodan Bjelica-Stradanje Srba u Sremu 1914.
  6. Isidora Stojanović-Dr. Nikola Fuger učesnik i svedok rata u Zemunu
  7. Branko Rakočević-Golubinački infermo 11. septembar 1914(treći deo)
  8. Dnevni list «Politika»-11.septembar. 2014. (arhivski članak)

 

U Šimanovcima,                                                             Ćirković V. Đorđe, ovdašnji

Decembar 2017

Februar 2018.

Ostavite komentar

Morate biti ulogovoani da bi ostavili komentar.

Šimanovci reklamni baner

Forum


Marketing

Neospindle - IT Usluge I Rešenja Agencija Horizont


Promena pisma

Ćirilica

Pratite nas


Preporučite nas

Linkovanje

Ako želite da nas linkujete, naš baner možete preuzeti OVDE.
Šimanovci reklamni baner
Preuzimanje Banera

Glas Šimanovaca

Glas Šimanovaca broj 1 Glas Šimanovaca broj 2 Glas Šimanovaca broj 3
design & development 
by neospindle.com 
all rights reserved 
© 2019.