SREĆNA NOVA GODINA 2019

Postavljeno dana: 13. 01. 2019.

Humoreska «naši dana»

Zaređali i izređali se, svi ovi naši praznici, pa od svakojake, i bome jake ‘rane i ‘ića, zdravo smo zadrigli, lice nam podulo, dobilo neku bordovsku boju, ko pred-ne daj bože kak’i šlog, i jošte smo se olenjili i kade s’mukom odgegamo par koraka od astala do «čak» otomana ostanemo brez danfa. Napolju zaladilo, kažedu stigla «čestitka» iz Sibira, pa sedimo vazda u toploj sobi i šta drugo, neg’: jej, pij i beči se u «sokoćalo» od rane zore do ponoći. Kade nestane čokanja i drva, e ondak svi graknu:

-Ajd’ «domaćine», ti si «najmlađi», skokni časom i naloži da se vatra ne ugasi! Još se kao sikiradu, pomalo mudruju i dodaju:

– Pazi das’ne posmrzavamo, ko miševi u praznoj kotobanji»!

Marve nemamo, a ono malo živine, oko podne, napojimo mlakom vodom, bacimo im malo bungura i mrva sa astala, a one samo čuče, zgurile se, žmirkaju, nit’ nose jaja, nit peto kukuriče, jerbo i njima zdravo ladno i kanda im nije nidočega.

Sede tako i naš Baća Cveja i Baćin Toza u svojim toplim sobama, al’ većma im dojadilo, pa ajd’malo na šor da vidu, imal’koga za divan naći. Nekako u isti čas obojica se promolili, opazili se i obradovali se jedan drugom ko najrođenijem. Časom bi se oni sastali, samo da su im kuće s’jedne strane, al’treba preći pusti šor, koji se izmeđ’njih poprečio ko nabujala divlja Drina il’ mutna Marica. Taman Cveja kreno preko, kad eto ti odande kolona šlepera, teraju ko nedoneti, jedan točkom uleti posred bare uskraj puta i svog ga je učatliv’o do guše s’tom smrdljivom bljuzgavicom. Ondak, s’druge strane, krenu hrabro, Baćin Toza, al’ i tamo kolona, i baš spram njega neki zagula u džipu dade gas, i mal ga ne potrefi. Kroz prozor mu još opcuje mater seljačku i pokaza srednji prst. Toza ko Toza, već kako je prgav, oma uzvrati, pa mu «spomene» mamu maminu, i još koješta mu složi sve po spisku i na kamaru. Pride mu oštro pripreti pesnicom i doviknu:

-Šta je bitango, oćeš ‘da me zgaziš u mom šoru, pred mojom kućom?

I tako nji’ dvojica, po sata, ko na loto izvlačenju, vrte se i pokušavaju da pređu šor. U par navrata odlučno krenu, pa stanu, al’nikako preći šor, saobraćaj ne popušta, niko ne staje, a jebešga i jači su.                                                              Njihovi očevi su lakše prešli Drinu i Sutjesku, pa se borili tri godine u partizanima po Bosni, neg’ što nji’ dvojica pokušavadu da pređu šor.
Utom prolazi Jova, zagleda ih, poče se smeškati, i glasno im dobaci:

-Zar nemate telefone, il’ fejs buk, pa se izdivante ko ljudi, a ne da se tu kockate sa životom. Braćini, nemoj da me bacite u trošak za sveće!

Toza kad to ču, ne okrećući se, samo mu odbrusi:

– Ajd’ teraj dalje, i mani me se tvoje zajebantske politike, sit sam te odavno!

Konačno, punački Cveja, nekako pretrči šor i mal’se direktno ne sudari sa Tozom na ćupriji. Onako debo, bego je Cveja ko pravi zec, kad u lovu zaprašte puške sa sviju strana. Srećni što su oboje živi i zdravi, prvo se po tom pitanju izljubiše, pa tek onda padoše čestitke i ponovo ljubljenje za Novu godinu, Božić i sve slave.

Baćin Toza oma će srdito:

-Baća, slušaj, ‘vako više ne ide! Čim grane proleće nabavićemo mi, na vašaru u Rumi, onu belu farbu za beton i spram naši kuća namalati «zebru» po putu, i jošte turiti saobraćajne znake, «pešački prelaz» i znak «zabrane 30 km na sat»! Šta je ovo-naopako, svi se sjatili kroz naše selo, pa nije ovo autostrada, il’ avtoput, pa teraju svi do daske ko na trkama.! Jes’, da ovi naši dušebrižnici kažedu da je put proglašen za «magistralni put». Proglasili oni, a nas niko ništa nije ni pito! Jedno su smetli suma; mi smo kadgod samodoprinosom i kulukom opravljali naše šorove, zato da nama bude bolje, pa ih lepo udesili, a sade ispalo da smo mi bili zaludni, glupavi ko noć i sve to rabotili iz čista uncuta. Tobož’, ovo je «magistralni put», pa ispada, da mogu sade ti pusti avtovi da nas «ruše ko kegle u kuglani» po našim šorovima. Bome, situvacija je još zaguljenija,  jer po registracijama avtova to je međunarodni put. Jebešga, baća Cvejo nije ovo u redu, pa nismo mi glineni golubovi na šicari pa udri, i još kad nekog spiči avto ispadnemo furtom mi krivi. Kao, nepoštujemo saobraćajne propise i jošte nalećemo, ko muve brez glave, na nji’ove kamione i avtove!

Sluša sve to Baća Cveja, zabrinuto vrti glavom, briše graške znoja, klimanjem glave sve odobrava i počinje svoj divan:

-Ej baćin Tozo, bio sam onomad u Zemunu, da nešto ‘rane pazarim za praznike jer tamo je dosta jeftinije. Sretnem onog Mileta, …ta znaš ga s’pijace, što je kadgod kupovo «sremački sir» od mog ćaleta, a od vas prasice i bostan, dok smo imali svi po maksim zemlje, naše ledine, puno marve i čopore svinja!
Mile potvrdno klima glavom, uzdahnu i pali cigaru. Toza nastavlja da divani:

– Pita on za sve nas, a u jednom momentu kaže da prati dešavanja u našoj «Zadrugi», te da mu je drago, i još nam čestita što svakog dana sve više napredujemo i sade celi svet zna za Šim’novce!?

Toza se od zaprepašćenja zakašlja, ispade mu cigara pravo ubaru i glasno viknu:

-Zadruga, …kažeš zadruga, pa jel’ on pošandrco, zagula jedna, ili nas ozbiljno zajebava, pa naša zadruga samo što nije izda’nula-gotova je!

Smeška se zagonetno Baća Cveja, zavrće brk i nastavlja:

-Ta, nije on mislio na ovu «našu seljačku», već na onu «lilavsku», pored avto puta. Nap’o me, pa sve ispitiva, pa još umislio, da mi imamo neke vajde i novaca od tog cirkusa i kupleraja! Pito me, … znaš, onako švalerski, dal’ mi ponekad noćom tamo svratimo? Otac ga pusti, … i ovo da ti reknem, i još me pito krajnje ozbiljno; da li imamo mi tamo kak’e protekcije, eto u našem je ataru taj kupleraj, pa bi svratio da se malo i on «omrsi»! Dodo je, da će ako treba i dobro platiti, samo da malo uđe unutri, jer ima jedna sojka po meri, baš kao stvorena za njega!? Oma sam ga otero u očin i materinu, i nisam ni reč više prozborio sa tim zaglajzanom nedokucanim!

Toza se izbečio od čuda i glasne kaže:

-Šta je ovo s’ovim našim svetom, od silne televizije i dangube poludio načisto, a mozak mu ko u pileta, samo mu je do ludiranja, lajanja i sramote! Nemo’š više naći čestito čeljade i ko čovek se lepo izdivaniti, sve im je to «sokoćalo», ko svraka-popila mozak.

Cveja gledi prema raskršću, pali cigaru i zabrinuto će:

– Moj Tozo, znaš onog mog nećaka, završio teški državni fakultet-ej, pravi inžinjer post’o, dobar ko lebac, a onomad potpiso ugovor, i sa još jednim Batanjičanom, ode da radi šest meseci ko kelner na brodu! Kaže, neće on o’de da radi ko viljuškarista za 200 evra, kade tamo zarađuje, čisto-deset puta više, i ‘oće deran još malo da vidi sveta. Došlo neko crno vreme, kade naša čestita sremačka deca, odoše u moreplovce, kod ovako lepe zemlje i našega Srema. Pa to nije bilo nikada-za veka! Pu,…’bem ti nebo, kad’ nas ovake kilave trpi, i kad’ smo dotle dogurali!

Toza se osvrće, nakašlja i besno nastavi:

-Pogledaj samo naše selo! Kadgod smo bili prvi u svemu, primer drugima, a sade smo poslednja rupa na svirali. Nas više ne zovu ni selo Šimanovci, već sve češće «Industrijska zona Pećinci», a mi mu dođemo, ko neko «industrijsko predgrađe», neko «levo smetalo», čak pustara, il’ još gore ardala. Mi smo non-stop blokirani, a u našem ataru tolke firme i još se rasprodaje ono malo preostali’ ledina oko sela. Di su ti naši novci, bog sveti zna?! Onomad, moj unuk, mi pročit’o, na tom internetu da je naš predcednik opštine davo intervju za Novu godinu. Posebno je naglasio da neće odustati od započetih projekata u opštini!… Evo već par dana, tako razmišljam, a šta je to u našem selu lane započeto? Osim «istoriskog puta», od 800 meteri-od ćuprije «Boša» do raskršća i ležećeg policajca na raskršću, ama … ama, baš ništa. Kad razmislim, i to je urađeno zbog teretnog saobraćaja, pa je pitanje; a di smo se mi tu ovajdili! Narod će opet u Golubinačkom šoriću trpeti buku, zagađenje i biti u stalnoj opasnosti. Na nedavnim izborima u decembru 2017-te obećavalo se more stvari: nov vrtić, dom kulture, letnja pozornica, biblioteka, novi putevi, generalno sređivanje raskršća, trotoari pored puta, kanali, ekologija, kultura, sport i nemože se sve čo’ek o’ma ni setiti! Neću da kažem da je neko lažljiv, al’ kad se ne ispune obećanja, šta je ondak? Ajd’, kaži mi ti Baća Cvejo, možda ja grešim, živ sam čovek?

Cveja, sleže ramenima, nervozno vadi dva fraklića  rakije, iz unutrašnjeg džepa reklje i jedan dodaje Tozi :

-E moj, Baćin Tozo, mani se politike, gurava su vremena, biće kako mora biti, sam’ da nebude gore. Jes’li gledo na televizi onog čoveka što kaže:

-Boljeg nemamo, goreg nećemo naći!

Tako je, kako je! Ajd’ pa živeli, i sa srećom u ovoj 2019-oj , i da mi budeš zdrav, čio i kadar za sve!

 

Dan uoči

srpske Nove godine 2019.

Ćirković V. Đorđe, ovdašnji

 

Ostavite komentar

Morate biti ulogovoani da bi ostavili komentar.

Šimanovci reklamni baner

Forum


Marketing

Neospindle - IT Usluge I Rešenja Agencija Horizont


Promena pisma

Ćirilica

Pratite nas


Preporučite nas

Linkovanje

Ako želite da nas linkujete, naš baner možete preuzeti OVDE.
Šimanovci reklamni baner
Preuzimanje Banera

Glas Šimanovaca

Glas Šimanovaca broj 1 Glas Šimanovaca broj 2 Glas Šimanovaca broj 3
design & development 
by neospindle.com 
all rights reserved 
© 2020.