Прича о Спиридону-Спири Ћирковићу и икони Св. Часне Вериге-Верижице у цркви Светог Николе у Шимановцима

Постављено дана: 30. 01. 2020.

Прича о Спиридону-Спири Ћирковићу
и икони Св. Часне Вериге-Верижице
у цркви Светог Николе у Шимановцима

Породица Ћирковић је једна од најстаријих у насељу Шимановци, од успостављања писаних трагова са почетка 18. века.
У «Домовним пописима» месне цркве у Шимановцима из 1800. и 1871-73., породична задруга Максима и Анне Ћирковић пописана је као «11. нумера». Такође породица Ћирковић, је у ранијим државним пописима села Керек (расељенo је од 1736-38 и већина становника пресељена у Шимановце), увек је била присутна. У почетку презиме је уписано као Кirco (Ћирко јер на лaтинском нема «Ћ»), па затим Ћирков, да би од 1756. придодато «ић», и добило презиме данашњи облик Ћирковић. Исти принцип формирања шимановачких презимена је и код фамилија: Урошевић, Атанацковић, Арсенијевић, Радивојевић, итд.
Многи од вас, запазили су у месној цркви у Шимановцима, икону Св. Часне Вериге у богато украшеном раму већих димензија са уписаним текстом:
*Ћирковић Спиридон, дао урадити 1883*
Сигурно се питате:
-Ко је Спиридон Ћирковић и како је његова породична икона доспела у цркву?
Одвајкада ме је интересовало моје порекло, па сам раније прикупљао податке и урадио породично стабло породице Ћирковић у Шимановцима, и ево приче о Спиридону Ћирковићу. Почећу од његовог деде Антонија (рођ.1789) у фамили познат као Антоније I (Први) Ћирковић.
Антоније I (Први) имао је бројно потомство: синове Јефтимија-Јефту (1819-1871), Негована (рођ.1821.), Марка (рођ.1826), ћерку Драгињу(1829) и сина Милована (1830-1872).
Најстарији син Јефтимије био је добар домаћин, вредан човек, писмен и частан војник у војно граничарској служби тога времена, и као млад је стекао породицу и изродио бројно потомство-синове: Љубомира-Љубу (рођ.1840 , иначе он је мој наврдеда), Луку (рођ.1842.), Козму-Косту (1845), Спиридона-Спиру (1850) и ћерку Висовку удату Иванић у Огару.
Сва деца су била честита, породична, редовна у цркви и посвећени служби у Војној граници, већ како је то било прописано по законима у царевини Аустро-угарској.
Најмлађи син, Спиридон се истицао у служби и веома млад, као двадесетогодишњак, преузео послове поштанске службе при Војној компанији (гарнизону) у Шимановцима. После развојачења-укидања Војне границе 1871-73, Спиридон преузима пошту и постаје први цивилни управник поште у Шимановцима.
Зграда старе поште, била је на месту данашње Основне школе, и у њој је радило неколико службеника, радника и кочијаша. Пошта је имала неколико пратећих објеката: више канцеларија, спаваоницу, стражару, шупе за поштанске кочије, амбаре и простране штале са неколико пари добрих коња увек спремних за покрет. Шимановачка пошта је била једина у околини и зато је њен значај био изузетан за тадашњу војну организацију и цивилну власт у држави.
Пре неколико година, историчар и лични пријатељ из Кањиже, Сабо Јозеф, пронашао је у државном архиву Угарске запис из 1884:
– Управник поште, Шпира Ћирковић, већ дуже време држи успешно пошту у Шимановцима.
Треба напоменути, да је то била поверљива и велика «титула» у то време.
У црквеним књигама је записано да се Спиридон млад оженијо и добио прво сина Јефту (1871.-1874.), али је као дете рано умро. Затим се рађају ћерке Живана (1874.), Елена-Јелена (1879.) и нешто касније Милена.
Спиридон је био писмен, образован, говорио је више језика, савестан и стручан у свом послу и једно време живи и ради-службује у Угарској-Будимпешти, па се крајем 19. века враћа у Шимановце и Земун.
Био је познат и признат у «Земунском срезу», и имао је добре пословне и политичке везе. Спиридон Ћирковић и Жика Стојковић постају 1900. начелници Општине Шимановци и као заступници у локалној скупштини у Земуну, афирмишу своје насеље и реализују велике и значаје радове у самом селу. Завршене су важне цесте према Војки-Старој Пазови и Ашањи-Купинову, тротоари поред кућа су поплочани-патосани квалитетном циглом, извршено је сађење калемљених дудова по шоровима и друмовима око села, у школама се уче деца калемљењу племенитог воћа, ископани су дубоки канали око села, поправљена је црква, ископано је неколико бунара за пијаћу воду на шоровима, саграђена је нова општинска зграда и трајно доведен лекар-градски физикус Др. Георгије Чучковић , а његова кућа је била данашња (недавно изгорела) кућа Лазе Ћирковића на раскршћу и у месној амбуланти је, по први пут, за стално запослена бабица Агнеса Носек.
Прво се удаје ћерка Живана, у угледну кућу породице индустријалца Коњевића у Земуну-Београду.
Друга ћерка Елена-Јелена није се удавала, али била је музички надарена и свирала је вилолину дуго година у оркестру Народног позоришта у Београду.
Пред Први Светски рат, због потребе државног посла, Спиридон се сели у Загреб, где остаје све до своје смрти. Најмлађа ћерка Милена удала се у кућу Плавшић у Загребу, и тамо изродила два сина Миленка и Божидара. .
После очеве смрти, због гашења презимена, а по старом обичају, Милена је породичну икону «Свете Часне вериге апостола Петра-Верижице» пренела и завештала у месној цркви Светог Николе у Шимановцима.
Наставила је да одржавала породичне везе у Шимановцима, и далеке 1935. поклонила је своју породичну слику са синовима (са посветом), нашем Жики Ћирковићу (синови: Илија-Ика, Бранко-Бане и Сава-Чиле), где сам је и пронашао.
Милена је и после Другог Свецког рата неколико пута писала писма у Шимановце.
Данас, после сто година, о породичној икони се старају живи чланови фамилије Ћирковић из Шимановаца, па нeка тако остане и убудуће.
Слушајући старе дедове и читајући старе списе, написао сам ову животну причу да непадне у заборав као и много ствари до сада.
Данашњим младим, остаје у аманет да наставе да чувају ову породичну и месну реликвију и пренесу је будућим поколењима.