Archive for the ‘Чкаљ’ Category

ШИМАНОВЦИ – ПОМЕНИ И ТРАЈАЊА

Постављено дана: 22. 08. 2017.

ШИМАНОВЦИ – ПОМЕНИ И ТРАЈАЊА

 

 

Окупили смо се овде, ипред споменика Солунским добровољцима, да  вратимо достојанство сећању на све наше претке и тако очувамо континуитет трајања нашег идентитета и постојања. Историја је строга учитељица живота и ако не познајемо прошлост, ма каква била, сигурно садашњост нећемо разумети, а у будућност нећемо исправно гледати.

Кратка историја насеља Шимановци:

Шимановци спадају у ред најстаријих средњевековних насеља у доњем Срему, основани су 1385-е. указом Мачванског Бана Стјепана И. Коргија. Оснивање насеља поверено је, извесном Шимонолцу, који је био „важан човек“ у служби код мачванског бана. Са својим поданицима-војницима добија данашњи простор села Шимановаца и ту оснива насеље, које од тада по њему носи назив. У то време Мачва и Срем, припадају Краљевини Угарској, под именом „доња земља“ и имају статус посебне бановине-претече будуће граничарске службе.

У богатој шестовековној историји насеље Шимановци су припадали под више државних управа и територијалних подела, било је различитих развојних периода и друштвених улога, падова и успона и неколико варијатета у самом називу места. Првих век и по’ насеље се назива Шимонолц(и), у турско доба Шимоновци, од почетка 18-ог века у аустријско доба Шимуновци, у време Војне границе Шанац Шимуновци и од краја 19. века данашње име Шимановци.

У овој години наше село обележава неколико јубилеја везаних за важне догађаје из наше даље и ближе историје.

  1. Навршило се 250 година од уласка Шимановаца у Војну границу, и сигурно највећих промена у урбанистичком уређењу и организацији друштвеног живота у нашем месту до тада. Од средине 18. века почиње ушоравање свих села Срема, а уласком у Војну границу 1767-е у Шимановцима се формира простран трг-раскршће, на коме се плански граде војни објекти за потребе граничарске компаније-чете, као и војна амбуланта, отвара се српско-немачка школа, копају канали и војни шанчеви, исушују мочваре, граде путеви, лоцира гробље и међу првим местима у околини, 1791-е почиње градња велике садашње црква Св. Николе. Због државно-војних потреба долази до расељавања појединих околних места, пре свега Керека, затим Долинаца, Толинаца, Сакула,Обеда и осталих.                                                   Од 1738-е у Шимановце се плански досељавају многе породице током трајања Војне границе. Данашњи потомци првих староседелачких  породице су 14-о или чак 15-о колено својих далеких предака. Попис из 1749-е године потврђује континуитет постојања следећих породица: Вујичић, Катанић, Војкић, Урошев(ић), Мандић,  Љубинков(ић), Тодоров(ић), Атанацков(ић), Ћирков(ић), Добрић, Милошев(ић), Радивојев(ић), Чавић, Шимановачки(?) итд. У каснијим пописима свим презименима је углавном придодато, на крају, ић и које је остало до данашњих дана. Наши преци су били углавном из околних места и та врста сеоба се називала унутрашње пресељење у Срему. Шимановци пописом 1746-е имају 21-о домаћинство, или нумеру како се то тада звало, на следећем попису 1749-е имају 28 нумера, а већ 1766-е пред сам добровољни улазак у Војну границу село има 73 нумере. Црквеним детаљним пописом свих чланова домаћинстава, на преласку у Нови век, 1800-те Шимановци имају 94 нумере и око 1.045 становника, па већ тада спадају у значајна места у доњем Срему.

Треба бити поносан на наше претке-Војне граничаре јер они су припадали  важном делу војне границе-коридору одбране Европе од „Јадрана до Црног мора“.  Захваљујући храбрости, истрајности и свести, наши преци су сачували национални и верски идентитет, културно се уздизали, постали  равноправни грађани и толерантни према осталим народима у великом аустријском царству. После више од века, строге граничарске службе, долази до  развојачења-укидања 1873-ће Војне границе и од тада постајемо грунтовни власници кућа и земље, и све стечене и коришћене имовине. Шимановачки атар је тада имао 5.966 јутара земље.

 

  1. Широм света ове године обележава се 100 година Првог светског рата, јер баш те 1917-е године, сплетом догађаја, одлучен је исход страшног сукоба вођеног пре свега на тлу Европе. Споменик пред нама је подигнут 1934-е и он нас подсећа на наше храбре претке који су поднели велике жртве у Првом светском рату. Шимановци су поред војничких имали тада и прве веће цивилне жртве и запаљено је неколико кућа у самом селу. Овде на плочи поред наших предака уписано је име Светислава Крстића, рођеног 1896. у Шимановцима од оца Ђорђа Крстића, овдашњег учитеља и перовође. Као ђак петог разреда Карловачке гиманазије, са непуних 18 година, обрео се у Батајници 1914-е, када је српска војска победоносно продрла у Срем све до Руме. Међутим, славље је кратко трајало, јер се аустро-угарска војска убрзо консолидовала и потиснула српску војску преко Саве. Светислав Крстић, звани Лала, и многи младићи, из Срема тајно прелазе Саву, неки још увек деца од 14 година, ступају у Сремски добровољачки одред и припремају се за одбрану Београда.

На Дунавском кеју 1915-е прочитана је чувена наредба мајора Драгутина Гавриловића 24. септембра.1915.г.  

 

“Војници, тачно у три сата непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници, јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за Краља и Отаџбину. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје… Зато напред, у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ!

Живео Београд!”

 

Настала је страшна битка и у року три септембарска дана у крвавим борбама од 340 припадника Сремског одреда, избачено је из строја 223 војника. Светислав, лакше рањен, чудом остаје жив и са остатком јединице повлачи се на југ са целокупном српском војском. Отац Ђорђе Крстић је 1915-е интерниран у Констајницу, а мајка Даринка и млађи брат Бранко, пред опасношћу од хапшења напуштају Шимановце. Светислав учествује у пробоју „Солунског фронта“ и другим биткама, и на крају рата стиче чин артиљериског капетана. Његова ратна сведочења су објављена у историјским делима и публикацијама, као и у познатој књизи Антонија Ђурића- „За част отаџбине„, по којој је урађена и позоришна представа.

 

  1. Обележавамо и 80 година од почетка изградње данашњег „Дома културе“, односно „Соколског дома“ у Шимановцима. Генерација солунских добровољаца је од почетка подржавала и помагала „Соколски пансловенски спортски покрет“ и 1934-е основан је у Шимановцима од стране учитеља Ђорђа Јовановића, др. Стевана Радосављевића бановног лекара с још неколико младића из села. Од почетних 40 чланова, већ у првој години се број вежбача удвостручио и на неколико слетова у: Скопљу, Загребу, Софији и Купинову, остварени су велики такмичарски успеси. Иницијатива за градњу Соколског дома покреће се 1936-е и у најкраћем року обезбеђена је пројектна документација, материјал и новац. У пролеће 1937-е ангажовањем свих мештана почела је изградња „Соколског дома-Соколане“, и већ следеће године објекат је стављен под кров. Данас, после 80 година објекат вапи за поправком. Очекујемо и надамо се, да ће у што скорије време бити урађена озбиљна санација и адаптација, како би се објекат користио у пуном капацитету. Шимановци, су насеље са око четири хиљаде становника и такав објекат је насушна потреба свима.

  1. Навршава се 50 година од велике и вишегодишње изградње комуналне инфраструктуре села Шимановаца, када је за само три-четири године од 1964-1967. великом слогом, општим ангажовањем, самодоприносом и личним радом, изграђени главни сеоски путеви, уређени риголи-канали, бетонске ћуприје, бетонски тротоари, обновљен парк, засађене нове саднице по шоровима и село је добило изглед лепе вароши. Свакако највеће заслуге имају иницијатори тадашњи шеф Месне канцеларије Милан Ћирковић и директор задруге Ђорђе Ђокица Мандић.

Споменици се подижу да не заборавимо своје хероје, мислиоце, градитеље и знамените особе, како би сачували своју историју, културу, памћење и особеност. Код споменика се евоцирају успомене и даје млађим генерацијама пример и подстрек да буду честити људи одани своме завичају, народу и држави.

Као народ и мештани морамо прекинути досадашњу праксу да после сваког рата, сваког устанка, сваке династије и сваког владара стално почињемо испочетка. Само у 20. веку имали смо четири трагична дисконтинуитета са предходним генерацијама. Учесталим одрицањем, потирањем предходника сами себи бришемо памћења и губимо свест о континуитету и трајању.

Како ће ова генерација Шимановчана бити упамћена, сведочиће само њихова дела, јер њих ће у будућности оцењивати следеће генерације.

 

Живели, у слози, раду, успеху и нади у боље дане!

 

Прочитано приликом полагања венаца

на споменику Солунским добровољцима

  1. августа. 2017. У Шимановцима

Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

 

 

ПАРОЛА – СНАЂИ СЕ!

Постављено дана: 04. 08. 2017.

ПАРОЛА-СНАЂИ СЕ!
Сваког трећег у месецу на десетине хиљада људи запути се пут Руме на надалеко чувени РУМСКИ ВАШАР. По регистарским таблицама има света из свих државица Еx-Yу (да не нанабрајам) као и из Мађарске, Румуније,… Где наћи паркинг је највећи проблем. Па, кад је већ проблем, е однак, ту има и новаца!?

Стигли ми зарана, око пола седам и у споредној улици, испред једне лепе преке куће са анфортом паркирали се. Брзо смо обавили пазар и шетњу, купили ситнице, славину, федер за браву, мало шрафова, старински бонбона и мало алве, али не оне што бломбе вади, па лагано до аута. Сунце упекло, брига нас, наш авто у дебелој ладовини. У даљини двојица са кесама леба и патлиџана, осматрају нас и погледом прате… Прилазимо ауту, кад око њега некакво камење поређано, тако да се не можеш честито испаркирати! Таман се сагли се, и кад смо узели камење, ево ти једног: -Ко вам је дозволио да дирате камење? Погледамо увређеног и дрчног „кесеџију“, а около по целој улици, еј човече, камења к’о да је пала метеорска киша по Срему. Крајње озбиљно настави: -Не можете ви тек тако, да померате МОЈЕ камење, мора да се плати паркинг!? Коментаришемо: -Опа, …откуд сад то, а где то пише и кол’ко новаца! Бизнисмен ће, ко из топа: -Двеста динара! Питам га ја: – А чија је ова кућа испред које смо се паркирали, јер ваља прво видети домаћина! Одговара нервозно: -Нико ту тренутно не живи, али то је кућа моје сестре(?) и ја је „обилазим“! Кроз смех додајемо: -Поготово „сваког трећег“ кад’ је вашар! Одмах спушта цену на 100 динара, јер управо стиже нова „овца за шишање“, а и почела је и незгодна расправа! Добија тих његових, „крваво зарађених“ СТО ДИНАРА, и љубазно помера камење, а ми му допацујемо да ћемо га пријавити „органу реда“ што стоји на оближњој раскрсници. Само се победоносно насмеши. Прилазимо органу и таман да га упитамо, хитро замаче међ’ тезге…
Није луд да сече грану на којој седи!

Сећам се давних седамдесетих у Београду је било у „моди“ да локалне силеџије продају цигле народу у пролазу, као улазницу, на пример: у Сарајвску, на Калемегдан, итд. Изгледа да је овај „камењарски“ занат једини преживео, а све друго је отишло до бестрага?!

ДИВЧИБАРЕ – ЛЕТЊА РАЗГЛЕДНИЦА 

Постављено дана: 23. 07. 2017.

ДИВЧИБАРЕ-ЛЕТЊА РАЗГЛЕДНИЦА

Браћа Цвеја, изиш’о нашор сео на клупу и док чека друштво, размишља: 
Кадгог, ми Сремци ишли смо на море и планине само кад нас как’а невоља потера, обично ратне аперације или општа бежанија, па се после дуго диванило и допричавало, како је тамо било-сачувај нас Боже, страшна пропаст и само да не дође и код нас о’де у наш лепи шор и равницу. 

Међутим, времена се мењају, и ево већ више од пола века идемо ми Сремци добровољно, поред мора и на планине, као туристи да се: одморимо, здравља накупимо и малчице науживамо. 

Немош’ касти да ми Сремци немамо планину, ал’ фали јој висине, не млого-који’ четрсто метери, па да укечимо иљадарку и ондак да нас драги Бог види! Да, да, … то је наша лепотица и дика Фрушка Гора, и што јес-јес изистинска је планина, јер тако је и натрукавано у свим земљописним картама света. Ма, свете мој, добро је, каде је овако лепо снашом природом испало, па зато не закерајмо и фала свим светима одгоре што имамо Фрушку Гору. Она је ту, и кад год јој споменемо име, само се осврнемо, и ондак је онако лепу спазимо, насмешимо се и фуртом је погледом помазимо. Наше прве комшије Лале и Бачвани немаду планину, па сироти не изволеваду и не приговараду. Еј, а ми Сремци, покадкад смо баш погани, и ‘тели би да имамо свега што има свугда у васцелом свету, па ондак да уживамо, ништа непотребујемо и никог не молимо низашта. Јест’, очин мало, кад’ би’ то тако могло, јер како здудати сва та свецка чудесија на овако малом простору између Саве, Дунава и Босута!? Неки наши браћини, кад мало потегну фрушкогорског вина, расрде се и озбиљно припрете, да треба, у инат свима, прогласити континент Срем и шлус. 

На клупи на шору, кадгод би деда Мита, кад почнемо да се фалимо, улепшавамо и дижемо све наше у небеса, на све то, ‘вако казо:

 -Е, загуле сремачке, манте се фантазија, могло би то тако бити, само кад’ би се у свету за све Ми-Сремци питали! Ал’ оћеш очин мало, недаду други и штаћеш-дићеш, кад и’ има више од нас… 

Еј, матер им њи’ову, брезобразну, из потаје нам завиде, па још нас и неволу!? Ал не’маримо ми, добро знамо  колк’о вреди наш кићени Срем..

Манимо се, шора, клупа и наши’ дивана, било и’ је и биће док је света, већ ваља штагод касти и за наше лепоте које имамо у држави Србији на сваком кораку, а да и незнамо…

Д И В Ч И Б А Р Е  

Дивчибаре, планинска висораван или планинско поље је најближа по изгледу нама равничарима, на свега сто десет километара од Београда. Припада правом планинском масиву Маљен, са идеалном надморској висином од 945 до 1.103 метара.

Многи се питају, а зашто народ из Војводине радо одлази на Дивчибаре? Прво; природа је питома и близу је на сат ипо лагане вожње, затим: има чист планински ваздух, посебно-пријатну климу, богату вегетацију, природни мир и тишину, без вреве и гламура као на Златибору и Копаонику. Планинарење је уствари пријатна шетња или опуштено „ливадарење„, до оближних врхова и видиковаца: Голубац 1.056 м, Паљба 1.051 м, Љути крш 962 м, Велика плећ 1.050 м, Црни врх 1.096 м и највиши Краљев сто 1.103 м надморске висине (нв).

˟

Дивчибаре је старо место, записано још 1476., а почетком 18. века била је граница између два царства аустријског и  турског, и отада место Стража носи то име. Мудри српски кнез Милош Обреновић, откупљује целу висораван од турског побратима Делиаге, па и сам често борави на Дивчибарима. По њему су добили име Господарске колибе, као и извор лековите воде Молошева чесма. Од средине 19. века Дивчибаре постају признато здравствено-туристичко место у Србији.

˟

Дивчибаре се могу обићи клај-клај шетњом али и возићем. Поготово они мало пунији, још и без кондиције или са малом децом, имају на располагању Веселинов „возић“ са кабриолет вагончићима, и за скромних 100-200 динара можете се провозати и успут разгледати прелепу природу.

Ранијих година качио је Веселин и по три-четири пуна вагона са народом, а ове године само се два котрљају и то полупразна. Цена није мењана годинама, али криза је очигледна, па многа деца остану ускраћена за несвакидашњи доживљај. Родитељи, бабе и деде кад сазнају за цену, невешто убеђују дечурлију да ће сутра доћи, али кад тужни погледају у свој новчаник, ипак одустану. Није Веселин само „машиновођа свога возића„, већ од њега можете чути разних корисних прича о шумама, пашњацима, људима и историји Дивчибара, па га слободно питајте увек је рад разговору. Само пре пар година видели смо неколико чобана и повећа стада оваца по прелепим ливадама Дивчибара, а ове године и тај древни занат је нестао и само на Краљевом столу видели смо пар крава на испаши. Бујна и лековита планинска трава крајем јуна чекала је косце, али изгледа да су они остарили, онемоћали и у међувремену отишли у пензију, а младе баш много не интересује тежак рисарски посо. Невиде се више пластови сена великих ко куће, већ тек по који омањи накупљени од три-четр’ навијка са вилама, довољна за једну козу или овцу, тек за своје кућне потребе.

˟

У центру Дивчибара је прелепа православна црква Св. Пантелејмона са вредним и несвакидашњим мозаицима на улазу. Иконостас и унутрашњост цркве је богато осликана у најлепшој традицији српског фреско-сликарства. Цео простор око цркве, парохијског дома је укусно уређен и увек има света на парковским клупама, а у црквеној продавници-галерији можете купити црквена издања Гласа цркве, иконе, сувенире и дечије играчке.

˟

Ту у непосредној близини, у парку, на радост деце, већ годинама у назад, Милан староседелац Дивчибара и његове две мирне кобиле Клара и Сара, за само 100 динара, прописано оседлане, провозају мале јахаче правећи повећи круг. Ако нема гужве, обично Милан части, још један „гратис круг“, па уз пријатан разговор и на радост деце време прође очас. Међутим, јада се Милан, да је лане имао озбиљне проблеме са здрављем и срцем, и још додаје да је сада боље, води рачуна и чува се колико може. Секира се, треба живети и газдинство одржавати, није кадар ко раније, млади имају преча посла, а сеоски посо не може се одлагати, и тако како која година стиже све теже и теже је.

˟

У самом центру је једина и добро снабдевена продавница „Пепа“, иначе припада ланцу трговинско-туристичког предузећа „Пепа“ из Ваљева, која има и повећи хотел и велики ресторан са свим врстама јела. Међутим, одмах ћете приметити у продавници, да су већина цена чак неколико десетина процената више него у оближњим градовима. Каже народ, монополиста-може му се, што је и веома чест случај у мањим местима широм Србије.

˟

На сеоској пијаци је слабија понуда него ранијих година, свега три-четири тезге раде, жале се да је мање посетилаца због већ споменуте кризе. Викендом, ипак све некако оживи и на пијаци одједном има свега у понуди, јер тада неколико стотина, можда и која хиљада људи из градова  допутује у своје викендице и хотеле да бар пар дана ужива у природи и надише се свежег ваздуха. Већ у четвртак поред пијаце, у башти кафане, на променади, почне да се окреће на ражњу прасе и јагње, па лепим мирисима мами пролазнике и најављује доласка већег броја викенд туриста.

˟

Свануло је сунчано јутро, и крећемо у шетњу из центра Дивчибара поред хотела Маљен путићем ка правцу врха Голубац. Пролазимо крај затворених радничких одмаралишта „Колубаре“, „Вреоца“ и других некадашњих гиганата. Ваљда, данашњи радници „пуцају од здравља“, па им и не треба овакав вид рехабилитације, или је то нови свецки тренд у који се ми ревносно уклапамо!?. Међутим, ту на пар стотина метара наилазимо на напуштено огромно градилиште, мегаломански пројекат деведесетих- велики конгресни центар (тако кажу), који више од деценије чека „боље дане„, па већ добро зарђале арматуре штрче из бетонских темеља потопљених по барама са жабокречином и још около набацана је велика количина комуналног ђубрета. Само сто метара даље стоји, напуштен некада прелеп, хотел „Поштански дом“, и како кажу: – Продат је, да пропадне!? Питам се, ко и зашто га је уопште и купио кад овако пропада?

И стварно, сваке године све више личи на руину, са већином полупаних прозорима, поломљеним вратима, отпалом и ишараном фасадом, разбацаним инвентаром, оштећеним кровом и коровом до паса. Идемо даље, и ту у близини, у природном усеку, такође у јадном стању стоји огроман базен-као фудбалско игралиште, који би да је у функцији итекако поправио квалитет мршаве туристичке понуде. На сваком кораку срећемо многа затворена и напуштена одмаралишта (давно бивших социјалистичких гиганата ИМТ-а, Змаја, и др.), као и више спортских терена у веома лошем стању. А онда, наилазимо на ново изграђене хотеле-чуда архитектуре и читава ексклузивна насеља са прелепим вилама, које се нуде на продају или најам на бројним успутним билбордима. Помешале су се куће-викендице из прошлих времена са ново изграђеним луксузним вилама данашњих тајкуна, па тај шарениш осликава најреалније стање у нашем друштву у последњих пола века.

˟

У нашој вили упознајемо једну већ типичну савремену, српско-интернационалну  породицу. Пођимо редом, две баке, једна права Енглескиња из Саутемптона, а друга Српкиња из Суботице (али већ неколико деценија настањена у Америци), са унуцима Миком и Стевом, и родитељима, мајком Енглескињом и оцем Србином, стално настањеним у Хонг Конгу, због посла у страној авио компанији. Они су ове године успели да се окупе на Дивчибарима и проведу недељу дана заједно, јер ко зна када ће се таква шанса поново указати. Унуци већ основци говоре између себе енглески, али баба из Суботице покушава да нам објасни, како они знају и српски, али осим „да, не и добар дан“  нисмо више чули. Не кривимо децу, већ се треба упитати: колико и где има тренутно наше деце широм света и да ли ће се икад вратити у своју земљу!? Прича је компликована јер траје превише дуго и нажалост то је пут у једном правцу.

˟

Са основним намирницама и наоружани са штаповима, унука и ја, без великог напора „освајамо“ Црни Врх-1096 нв, и после обавезног фотографисања и разгледања планина Србије са видиковца, крећемо ниже до  чувеног бора названог „Дрво љубави„, који својим обликом стабла и повијеним гранама задивљује. Однедавно, створено је веровање, да благотворно делује на емоције парова, без обзира на године, после пар минута седења у крошњи, се лудо заљубе и та љубав вечно траје. Ако ништа, бар је лепо веровање.

˟

У том моменту из подножја стиже задихан, прописано опремљен, планинар у касним седамдесетим и ту поред нас реши да направи паузу. Уз осмех и поздрав почињемо разговор, и сазнајем да је господин Швајцарац, пензионер из Лозане, иначе вишегодишњи сремачки зет који воли Србију, Фрушку Гору, традицију и народ, али жао му је што се овде лоше живи, а неби требало. Трудимо се да се споразумемо, и уз помоћ енглеског и помало српског језика, препознајем речи потоњег Швајцарца, др. Арчибалда Рајса и његових пријатељских савета упућених Србима. Све знамо и све је написано, али очигледно ни после скоро сто година, тешко прихватамо промене поготово када је стил власти у питању. Пожелесмо један другом свако добро, и наш зет пожури ка врху јер тамо га чека нестрпљива и како сам каже „незгодна“ Сремица.

˟

Спуштамо се стрмим каменитим кривудавим путићем према згради Сеизмолошког завода Србије и долазомо до асвалта и првих викендица сазиданих пре три-четири деценије. Неке викендице су видно запуштене и ко зна кад је последњи пут била посећена. Испред једне окупила се већа група добро држећих старијих особа и разговарају. Чујем, умро им комшија преклане, а његова деца се разишла по белом свету и не питају за викендицу, а они по навици обилазе и пазе на њу. Испред оближњих викендица паркирани олд тајмери, стари али угланцани „таунус“, „ескорт“ и најмлађи „југић“, као сведоци њиховог прохујалог времена.

Наш први боравак на Дивчибарима почиње 2011 године у вили „Марина“, са јединим прекидом, оне плавне и апокалиптичне 2014-те.

Уствари ми долазимо или боље враћамо се, сваке године код наших сада већ пријатеља породице Дуновић: Данета, Миланке и њихових ћерки Јелене и Марине. Они су саградили вила Марину-прелепи мини хотел 2009, уложивши сву своју имовину, много ризикујући и уз кредитно задужење успели да отпочну са радом. Захваљујући великој посвећености, квалитетној услузи, љубазности и породичној слози хотел је на добром гласу, па соба или апартман се мора резервисати и пар месеци раније. Углавном су то стари гости са децом и сви су сагласни:

-Ко једном посети вила Марину, обавезно се враћа!

ПС: А колико становника имају Дивчибаре? На попису 2002. само 235, а на последњем попису 2011 свега 141! Ето, овај податак је најтужнија страна наше стварности, јер већ сада имају нешто преко сто становника….

 

јун-јул 2017.                                             Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

 

 

“ДОМ КУЛТУРЕ-СОКОЛАНА” У ШИМАНОВЦИМА-80 ГОДИНА ТРАЈАЊА

Постављено дана: 06. 06. 2017.

“ДОМ КУЛТУРЕ-СОКОЛАНА” У ШИМАНОВЦИМА-80 ГОДИНА ТРАЈАЊА

 

Пре осамдесет година, тачније 23. маја. 1937. године постављени су темељи Соколског дома у Шимановцима. Организована је тада, велика манифестација-јавна вежба, на раскршћу и фудбалском стадиону на којoj су Соколске чете из Сурчина, Прогара, Грабоваца, Купинова и уважени гости из матичног друштва Земуна и друштава Старе Пазове и Батајнице приредили спортско надметање и приказали разне вежбе у духу прокламованог телесног васпитања. Посебно је било громогласно поздрављен и наступ «Руског сокола», основаног од емиграната избеглих после победе Октобарске револуције, у којем су Козаци изводили спектакуларне вежбе на коњима у трку.

Соколска чета је основана у Шимановцима 1934., на иницијативу учитеља Ђорђа Јовановића и лекара др.Стевана Радосављевића-зета трговца Саве-Бате Гудурића. За старешину чете изабран је др.Стеван Радосављевић, његов заменик Негован Љубинковић, а секретар и начелник Ђорђе Јовановић, као и још три члана управе били су омладинци. Становници Шимановаца су били одушевљени телесним вежбањима и спортским духом, и од почетних четрдесет чланова Соколске чете, убрзо се број удвостручио. Прво се вежбало у школској учионици, али је постала сувише тесна за гимнастичке справе и све већи број чланова. Чланови шимановачке чете учествовали су, почев од 1935. на свим слетовима у оквиру среза и имали запажене успехе. Учествовали су на слетовима у Загребу, Суботици, као и у Софији 1935. на «Свесоколском слету».

 

 

На једном од јавних наступа, 1936. учитељ Ђорђе Јовановић се обратио мештанима села и представио идеју о градњи великог Соколског дома по узору на сличне у већим местима. Окупљени народ се сложио и цело село одушевљено прихватило предлог. План зграде урадио је бесплатно инж. Јован Станковић, из Земуна, иначе и сам члан матичног Соколског друштва и координатор за рад свих доњосремских сеоских друштава. Направљен је план обезбеђења финансијских средстава и поступак градње. Општина Земун је из буџета финансијски подржала градњу, а омладинци су у више наврата сакупљали добровољна новчана средства по селу. Учитељ Ђорђе Јовановић и бановни (срески) лекар др. Стеван Радосављевић су искористили свој политички и друштвени утицај и успели да обезбеде, као поклон: пола „вагона“ (5.000 кг) цемента од Беочинске фабрике и 40.000 комада цигли од циглана из Старе Пазове и Војке. Мештани села су добровољно и бесплатно превозили на својим коњским запрегама сав потребан грађевински материјал за градњу. Сакупљена су велика и средства од освећења заставе, коју је чети даровао Душан Вујичић, лугар у пензији, а сва имена давалаца од 500 и више динара су била урезана на позлаћене клинце и затим укуцана у копље заставе. Највећи прилог је обезбеђен од организовања велике сеоске томболе, када су чланови чете прикупљали по трговинама и фирмама у Земуну, Ст.Пазови, Београду и осталим  селима. Сакупљено је много: одевних предмета, обуће, платна, посуђа, кућни предмета, пољопривредних алата, а сељаци су давали прилоге у стоци: прасе, јагње, овца, гуска, патка  или у храни: чабар масти, чабрица сира, или метар дрва, чак и балон ракије или буре вина. Сви томболски листићи су распродати и убрзо је, на пролеће, почиње са градњом. Копање темења су добровољно обавили чланови Соколске чете и мештани села. Груби грађевински радови су већ 1938. били завршени. Била је озидана и покривена зграда, и сваке наредне године је довршавана и опремана. Вежбало се предано преко целе године и наши соколи су постизали све веће успехе на слетовима у Купинову и Скопљу 1939. Нај успешнији шимановачки сокол био је Јован Живић-Курло.

Соколски дом постаје и место културних дешавања, па су 1940. глумци позоришта из Београда давали четири вечери за редом представе у препуној сали. Поред мештана Шимановаца присуствовао је и народ из суседних села. Почетком ратних дејстава и доласком окупационе војске 1941. у село престало се са радом, али чланови Соколске чете су одмах масовно приступили у партизанске јединице.

Окончањем рата и успостављања нове Југословенске државе, свим Соколским друштвима забрањен је рад и убрзо је промењан и сам назив зграде, у „Дом културе-Шимановци“. Нове власти у Дому културе одржавају честе политичке скупове, конференције и организују приредбе и игранке. Када је уведена струја у селу 1955. одмах је електрифициран и Дом културе и убрзо су почеле редовне биоскопске представе, двапут недељно и празником, као и гостовања познатих „радио“ певача и позоришних представа. Крајем осамдесетих урађена је до тада највећа поправка на самој згради: реконструисан је улаз са новом настрешницом, замењени подови, реконструисана бина, електро инсталација и остало. У Дому културе се у то време одвијао богат културно-забавни живот све до почетка деведесетих година прошлог века, када полако све замире. Нажалост, и у овом веку се ништа није променило, у Дому културе одржавају се годишње свега неколико фолклорно-школских приредби у току целе године. Зграда је запуштена без сталне људске бриге и контроле, неадекватно се одржава и почиње озбиљно да пропада.

    1. маја.2017. одржана је у Шимановцима, већ традиционална „Трећа смотра фолклорних друштава Србије“ уз учешће 15 ансамбала, и том приликом уочено је да се дрвена бина опасно угиба, шкрипи и превише „таласа“ и сваког момента, сви присутни, стрепели да се не уруши и дође до повређивања учесника. Такође, бина по дубини нема довољно простора и јако ограничава могућности, како фолклорне, тако и позоришне представе. Комуникација и кретање учесника се одржава искључиво из сале преко бинских неподесних степеница и тако се успорава и ремети нормалан ток већих манифестација. Стање остале опреме и уређаја је у лошем стању: бинске завесе већ одавно нема, расвета спорадично ради, каљеве пећи су оштећене па фактички нема грејања, прозори оштећени, већина врата се не закључавају, и ко зна шта још. Библиотека је претесна, без читаонице а спиралне степенице за библиотеку су опасне и дотрајале, као и само техничко решење није прихватљиво за јавну употребу. Најбоље је да се образује стручна комисија која ће пописати све недостатке, запажања и тако указати на опасне тачке и спречити даље пропадање.

     

    Када је зидана зграда пре 80 година село је имало скоро дупло мање становника. Према садашњим реалним предвиђањима број становника у Шимановцима ће се сигурно убрзано увећавати, а самим тим и потребе за културним манифестацијама ће бити све изражајније.

    Дому културе предстоји капитална, стручна и хитна реконструкција па овом приликом предлажем идејно решење за:

 

 

АДАПТАЦИЈУ И ПРОШИРЕЊЕ ДОМА КУЛТУРЕ ШИМАНОВЦИ:

Ово техничко решење би створило основне услове за квалитетно одржавање свих врста културних манифестација: позоришне представе, школске приредбе, биоскопске пројекције, музичке концерте и фолклорне фестивале, а на спрату анекса у читаоници: књижевне промоције-вечери, трибине, ликовне изложбе и фунционалан рад сеоске библиотеке.

ГРАЂЕВИНСКИ  РАДОВИ-ТЕХНИЧКИ ОПИС:

Доградња анекса са задње стране зграде Дома културе, дим. Основе 10 ˟ 15 м. а висине као постојећи објекат, без нарушавања облика и висине крова.

Предложени анекс садржаће следеће просторије по етажама:

Приземље анекса:

а) Пробија се зид постојеће зграде и бина се продужава-по дубини за минимум 3 метра. Бина има четири бочна улаза-излаза и посебан технички (повећан) улаз за уношење сценографије.

б) На спољњој страни зграде анекса отвара се посебан бочни улаз у објекат са настрешницом и двокрилним вратима 2 ˟ 2,2 м, по потреби служи као службени улаз за учеснике манифестација и улаз за кориснике библиотеке и читаонице.

в) Централни ходник (ширине 1,5 дужине 15м), повезан је са: позорницом и сценским пролазима(леви и десни), двема просторијама за пресвлачење (4,8 ˟ 4 м), два тоалета и туш кабином и комотним степеништем за одлазак на први спрат.

Први спрат анекса:   

а) Библиотека и депо за књиге укупне површине око 32 м2

б) Читаоница и по потреби сала за књижевне промоције, трибине и ликовне изложбе дим. око 6,5˟8,5 м.

в) Депо за сценску опрему, сценографију, кулисе и слично око 25 м2.

Свуда у свету друштвене заједнице поклањају велику пажњу старим и историјским грађевинама, и друштвена брига о њима је стална и стручна.

Поставља се свима питање, зашто је дошло до оваког немара?

Отворено треба питати надлежне у Општини Пећинци каква је судбина Дома културе у Шимановцима?!

Можда је, послератна комунистичка, неразумна, забрана рада свих «Соколских удружења» још увек на „снази“, па је то разлог за садашње дерастирање овако важног, историјског и лепог здања на раскршћу села.

 

Требало би бар, поставити скромну спомен плочу на улазу у Дом културе, ради очувања успомене, на заслужне мештане, који су личним несебичним трудом и визионарством, пре осам деценија подигли највећу општу друштвену зграду, икада у селу. Спомен плоча треба да потакне садашње и будуће генерације мештана на слична неимарска дела од опште друштвене користи.

Треба по сваку цену сачувати и одржавати „Соколоски дом-Дом културе“, јер то је део наше светле историје, који су нама оставили преци у аманет!

Надам се да ће овај текст и предлог допрети и позитивно утицати на:

– Чланове Савета месне заједнице Шимановци и

– Надлежне службе у Општини Пећинци.

 

Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

 

Сећање проф.Мирко Ђорђевић 2014-2017.

Постављено дана: 18. 04. 2017.

Сећање проф.Мирко Ђорђевић 2014-2017.

Пре три године, 18. априла. 2014. заувек нас је напустио наш житељ, комшија, професор, уважени мислилац и пре свега добар и частан човек, Мирко Ђорђевић. Недостаје нам, његова мудра реч да нас посаветује и отрезни у ова бурна и неспокојна времена. Увек је проналазио праву меру и реалну оцену за сва наша друштвена: лутања, беспућа и недоумице. Упурно је указивао и опомињао, све нас на честе појаве: нетолеранције, паланачког менталитета, митоманије, грандоманије, партиократије, клерикализма и лажних вредности у нашем друштву, које после сваког мањег потреса у свету ничу на нашем тлу као „отровне печурке после кише“. Професор Мирко Ђорђевић, оставио нам је бројне књиге и публикације, које како време пролази, уопште не бледе, већ напротив, сваким даном добијају на актуелности и значају, па сигурно постају незаобилазно штиво и за бројне будуће генерације.

 

Вероватно, би овде био крај овог текста, да нисам случајно прочитао једну интересантну информацију у Васкршњем броју-Пећиначке новина бр.98, страна12.

Наслов текста гласи: На згради школе у Обрежу, постављена споменплоча Паји Радосављевићу. По свему судећи, догодио се  преседан- револуционарни догађај, у новијој историји и пракси Општине Пећинци. Од самог настанка (1960-е године), важило је неписано правило у Општини Пећинци, да у свим јавним манифестацијама буду приоритено заступњени искључиво „партизанско-комунистички историјски период“ од 1941-45-е. Данас имамо ситуацију у општини да називи већине јавних: установа, школа, вртића, објеката, улица, предузећа и удружења су промењени или су добили искључиво имена народних хероја, војних формација и догађаја из периода НОБ-а у Другом свецком рату.

Руку на срце, претеривало се-већ како ми умемо и знамо, често без мере и стварне потребе.

Сигурно се већина пита; Ко је Павле-Паја Радосављевић?

Он је научник светског формата, доктор психологије, рођен у Обрежу 1879. а оба родитеља пореклом су из Карловчића. Учитељ по образовању, краћи период ради у Ашањи, Сомбору и Мостару, али жељан знања и образовања одлази на студије 1900-те у Беч, где 1904 успешно брани први докторат. По завршетку студија 1905-е, као двадесетшестогодишњак, сели се у Америку и наставља плодан научно истраживачки рад из области психологије, људског памћења, педагогије и објављује велики број научних радова као и одбрану другог доктората. У Америци, искрено другује више од 40 година са Николом Теслом, уређује лист „Србобран“ и безгранично верује у пансловенство до краја свога живота. Умире у Флориди 1958.

Међутим, као уредник српског листа „Србобран“, сигурно није био по вољи послератног комунистичког режима у Југославији. Вероватно, то је и једини разлог „кашњења“ (59 година од смрти) признања у виду спомен-плоче на основној школи у Обрежу. Нажалост, сви његови научни радови писани су на енглеском језику, и тек следују обимна превођења и тренутно су само малом броју људи у Србији доступни научни радови.

Жељко Трбовић, начелник пећиначке Општинске управе, је на скромној свечаности открио спомен плочу, и том приликом рекао-цитат:

Павле Паја Радосављевић, велики српски научник, који је потекао из овог места, заслужује да има спомен плочу и заслужује да мештани Обрежа никада не забораве тог знаменитог свог суграђанина...

Нема се шта, ни додати, ни одузети овом говору, као и самом чину, јер то је коначан повратак цивилном животу, трајним и универзалним вредностима нашег друштва.

У самом новинском тексту није речено ко је иницирао или дао идеју за постављање спомен плоче !? Остаје непознаница, који је орган-комисија-служба у општини донео одлуку о постављању спомен-плоче?

 

ПОДСЕЋАЊЕ

У Шимановцима је покренута иницијатива да се огранак (безимене) библиотеке назове по проф. Мирку Ђорђевићу из истиг разлога које је навео и сам начелник у свом говору у Обрежу.

Потсетимо се, иницијативу је уредно потписало 124 лица: културни посленици, просветни радници и мештани, плус приложен је додатак (уредна биографа и библиографија) и све је предато-послато на меил адресу челника Општине Пећинци, још 18. маја. 2015. Међутим, осим прошлогодишњег штурог и нејасног објашњења општинског ПР, датој ТВ-б92, до сада се нико није обратио иницијатору или било ком од потписника. Незна се званично разлог двогодишњег ћутања, оклевања или можда не прихватања, једне потпуно бенигне иницијативе од које може само да има велике друштвене користи и сама Општина Пећинци.

Читајући биографију Паје Радосављевића и упоређујући је са Мирком Ђорђевићем, уочио сам следеће:

-Обоје су уско везани за просвету. Паја Радосављевић као учитељ и психолог бави се људским памћњем, а Мирко Ђорђевић као професор српско-хрватског језика, и каснике на Педагошкој академији као професор предмета „Култура говора“.

-Мирко Ђорђевић долази у Срем у својој 26. години и остаје заувек у Шимановцима. Обоје су радили као просветни радници у Срему. Паја Радосављевић напушта заувек Срем и родно село у својој 26. години живота и одлази неповратно у бели свет.

-Обоје су се дивили Словенима и њиховој култури. Мирко Ђорђевић је активно преводио класике и савремене руске писце, а Паја Радосављевић у својим научним делима исказује велику љубав према Пансловенству.

-Обоје су за пријатеље и поштоваоце својих дела имали бројне савременике свога доба из целог света.

-Обоје су се често бавили у својим делима сличним темама: социологијом друштва, религијом, образовањем, понашањем групе као и односом појединаца према околини.

-Паја Радосављевић је после читавих 59 година од смрти, политичком одлуком добио скромну спомен таблу на основној школи и Обрежу.

Да ли ће Мирко Ђорђевић морати да чека својих „пола века“ на спомен таблу на сеоској библиотеци од 16 квадрата, тек треба да се види, јер власт има неограничену моћ одлуке или срамног игнорисања.

Као решење проблема, све чешће се чује, да ће се сеоска библиотека укинути, због „рационализације“, па ће тако и велики проблем имена бити коначно решен!

 

Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

 

 

 

КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ У ИРИГУ, ПЕСНИКА РАДИВОЈА ПРОКОПЉЕВИЋА ПРОКЕ

Постављено дана: 26. 03. 2017.

КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ У ИРИГУ, ПЕСНИКА РАДИВОЈА ПРОКОПЉЕВИЋА ПРОКЕ


Први дан пролећа уједно је и «Светски дан поезије», али у времену велике медијске буке око учесталих избора, када смо сви већ преморени од свакодневних политичких порука, са малим закашњењем, десило се сремачко књижевно вече, за памћење у Иригу. Лепа варошица Ириг на падинама наше Фрушке Горе, стара је престоница књиге, са најстаријом Српском читаоницом у Срему, дугим трајањем већ 175 година и бројним другим традиционалним културним догађајима и манифестацијама током целе године.

Гостољубиви домаћини директорица библиотеке Вера Новковић и главни библиотекар-наш другарчина Бранислав Јовичић Чварак и Удруженје жена из Ирига, дочекали су широм отворених руку, 23. марта. 2017-те, песника и легенду Радивоја Прокопљевића Проку и његову пратећу дружину: водитеља Бошка Неговановића, пријатеље: песника Тодора Бјелкића, писца Ђоку Филиповића, афористичара Бошка Маринковића, глумце Милицу и Мићу Дудића, музичаре «Чарли бенда» и бројне госте поштоваоце његових стихова.

Представље су три најновије књиге: Прва збирка избора из поезије: Не будите ме , као и две најновије збирке песама: Господа из каљавог шора и Исповест Вуку.

Пред стотинак присутних и поред бисте прослављеног писца Борислава Михајловића Михиза  рођеног у Иригу, програм је непрекидно трајао скоро два сата уз смех, аплаузе и по који уздах. Прока нас је провео диљем целог Срема, од Земуна до Руме, од Саве до Дунава, од свињског до винског, са свим нашим наравима и обичајима у Срему, пуног весеља, смеха, туге, успомена али и правих сремачких загула.

 

Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

ДИВАН ПРОЛЕЋНИ ДАН

Постављено дана: 20. 03. 2017.

ДИВАН ПРОЛЕЋНИ ДАН

 

Кроз малени пенџер пробија се упорно зрак сунца и као да ми трља очи. Чујем црквена звона како откуцавају шест сати и мог петла Петронија-Перу, како досадно кукуриче и само што не каже: -Ајд’ диксе, да виш как’и је леп’ дан сван’о!

Полако, облачим се, тражим чарапе, ронцам по фијокама, ал’ никако да нађем две исте, а пред вратима куће, валда чули ме, цвиле, врте се и чекају моји кучићи, чувари Нина и Гвоздена, а више њи’ на грани старог дуда, начичкале се четири, од пет мачака, кол’ко и’ имам тренутно на ‘рани. Пета мачка је, уствари, мачак Фјодор, локални швалер и он обично касније долази уз препознатљиво и гласно маукање. Питам се, у как’ом ће стању данас доћи? Oд ранији’ мегдана фали му парче увета, реп му мало иде укриво, глава сва изгребана, а уколико пада киша дође улопан да га једва препознам. Еј, па никада није било лако ићи у швалерацију, онај ко није иш’о-па како да зна, јер на туђем терену увек има свакојаки иненађења. Коначно, отварам врата, и гле, одједаред сви предамном, цвиле и маучу, кога прво да помазим, а да се онај други не наљути?

Леп пролећни дан, свеж ваздух удишем пуним плућима и подижем високо главу и погледом шарам по ведром небу, а кад’ оно, нигде ни облачка све бескрајно плаветнило. Ех, лепота једна…

Чујем жамор на шору, стиже свет са свих страна пред дућан и гласно се јављају једни другима:

– ‘Бројутро, свима!

И одма’ одговор: -‘Бројутро, жив био, јес’ поранио!

-Да, да, поранијо и зору преварио! Шали се, ново придошли.

Сви чекају лебац, па се успут препричавају сеоске новости и куди дуга зима која је баш свима дозлогрдила. Клупа скроз попуњена, двојица обашка у ћошку већ од сабајле испијају „следовање“ из фраклића, пред вратима две старије жене тихо оговарају, мало даље рођак Цвеја гласно поздравља бициклисту, мало даље тројица праве важне договоре и планови за радове у башти и пољу, ал’ утом’ часу, стиже комби и сви брже боље у војнички ред. Мирис свежег леба рашири се шором. Одвајкада је било правило, дан почиње тек кад се лебац и остала рана постави на астал и сви се окупе из куће на фруштуку, а после може куд који мили моји.

Волем ову земљу и мирисе у ваздуху, волем ово село и његове диване, волем овдашњи начин изражавања и нагласак сељака, веже ме оно што се ту мисли и што се ту једе, јер ми је ту корен и вековно сећање, у коме су му се родили и умрли преци и зато желим да живим о’де.

Волем своју кућу коју сам заједно с’дедом и с’оцом правио, у којој сам ја одрастао и сазрео, одрасло моје дете и моји унучићи…                                        Е, мој браћа па дићеш више, од овога и срце трне.

Волем, та мани ме, волем баш све…

Еј, Србијо и мој Среме, колико имаш лепи страна и танане душе у себи.

 

Март. 2013.                                                       Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

 

СРЕЋНА НОВА 2017.

Постављено дана: 30. 12. 2016.

СРЕЋНА НОВА 2017.

-1-

 

Крај је календарске године и обично се тада подвлачи црта, направи завршни рачун како би се знало колико је урађено и шта даље чинити. Такође морамо утврдити где смо оманули како би исправити грешке и направили што боље планове за будућност. Тако је вазда било oд како је света и века. Сви праве планове: појединци, породице, групе људи, фирме, шорови, села, вароши и државе, а најгора ситуација наступи када се ништа не планира. Може појединац да изгради и уреди своју породичну кућу и окућницу, али све је то џаба, ако заједничке сеоске вредности системацки пропадају, па онда и та лепа кућа губи на вредности. Наше село већ одавно стагнира, а последњих година све више личи на запуштено и загађено индустријско предграђе без основних комуналних, културних и цивилизацијских садржаја. Општина издаје невероватне грађевинске дозволе за фабричке хале и чудне стамбене зграде  које свакодневно и несметано ничу у самом срцу села. Све сеоске ледине су углавном распродате и остао је још пространи „Дрободол“-бивша бара, кадгодашњи рибњак села, последња нада за развој општег друштвеног напредка, који је на вишегодишњој мети разних мешетара, а општинска олигархија чека само погодан тренутак да прода и од тих пара лагодно проживи годину-две. Да ли неко не размишља, треба ли житељима Шимановаца квалитетан спортско-рекреациони центар, вртић, савремена здравствена амбуланта, базен, простран зелени парк, културни центар, етно кућа, летња позорница, аутобуска станица  и остали садржаји. Шимановци су највеће насеље у Општини Пећинци са преко четири хиљаде становника што безмало представља ЧЕТВРТИНУ целокупног становништва општине, и доминантно пуни општински буџет из овдашњих компанија у индустријској зони.

Прошла година је испливало у јавност неколико већих афера; -Средином године „откривен је покушај отуђења“ 12 хектара земљишта „поклоњеног“ фондацији Младен Селак, вредног невероватних 2,5 милиона евра, и није објављено докле је стигла  обећана истрага; Средином године Државна Ревизорска Институција (ДРИ) открила је невероватно трошење буџетских пара, кроз плаћање рада чак 62 општинске комисије? Углавном највиши функционери су извукли око 14 милиона динара и стрпали у свој џеп;-Крајем године, наводно пуштена је „најмодернија фабрика воде“ али и даље колају бројне нејасноће око целог пројекта и квалитета воде; -У августу, у време Сеоске славе извршено је спектакуларно рушење темеља споменика Вл. Николају Велимировићу уз асистенцију снага специјалне полиције, а да ни до данас ништа обелодањено, осим што је формирана општинска Комисија за споменике; -Средином године покренута је иницијатива за доградњу летње позорнице у парку поред школе, али нико званичан се није огласио; -Преко целе године обећавано је и причало се о продужењу линија Београдског градског превоза, али осим којекаквих прича ништа званично није решено; -Средином године одржани су ванредни избори, под велом конспиративности, за Савет месне заједнице Шимановци и резултирало је избором оних особа које је званично протежирала Општина. Ни после пола године није успостављен ваљан дијаог између житеља и савета месне заједнице, па све више изазива подозрење и сумње у честитост поступка; ….. итд. …

 

 

 -2-

 

Пећиначке Новине у броју 95, децембарско издање за 2016. објавиле су на две стране новогодишњи интервију са председницом општине Пећинци, лекарком Дубравком Ковачевић Суботички. Очекивали смо одговоре на многа отворена питања будућности нашег места Шимановци, као и рада и развоја Општине Пећинци.

Недавно је председница Дубравка Ковачевић Суботички обишла Шимановце и том приликом је од стране руководства савета месне заједнице упозната са проблемима села. У таквим приликама се организују јавни скупови грађана који непосредно могу постављати питања. Нажалост, све се свело на петнајстоминутну шетњу по раскршћу и случајне сусрете са грађанима.

Због тих разлога са зебњом и нестрпљењем сам прочитао интервију, па неверујући самом себи, то исто урадио још једном. Опширан интервију није потписан, а самим тим остао је свима нама непознат уводничар и постављач питања-новинар. На самом почетку анонимни новинар даје приказ и подужи историјат финансијских бравура у нашој општини и отворено изражава жал за недостатком великих инвестиција (мислећи на ранију продају шимановачког атара) и наслеђеног огромног дуга од предходне власти, али заборављајући да су већина данашњих руководилаца били део те „неодговорне власти„. Шимановци се углавном спомињу као географски топоним у коме се налази индустријска зона са преко 50 компанија.

У другом или трећем питању констатује се да је вођено рачуна о равномерном развоју кроз догађаје и да више неће бити везани само за Шимановце и Пећинце(!?) Председница у одговору спомиње само Пећинце, а Шимановци су изостављени, а затим набраја улагања у Брестачу и Доњем Товарнику.

Зашто су Шимановци споменути у овом контексту волео бих да знам, јер било каква озбиљна улагања у село су потпуно престала у последњој деценији. Ваљда је свима јасно да „крпарења и шминкања“ по раскршћу не могу се сврстати у улагања и инвестиције.

У петом или шестом питању љубазни пропитивач жели да зна који је догађај у 2016. години оставио најачи утисак. И гле, ево споменути су и Шимановаци у контексту „реновирања„- кречења школе, а захваљујући донацији друштвено одговорне фирме «Др Оеткер». Значи општински буџет и у овом случају није оштећен и средства су усмерена у друге пројекте широм општине.

На крају интервијуа уследило је последње питање у вези планирања стратешких циљева Општине Пећинци у 2017-ој години. Шимановци се само узгред спомињу у једној реченици-цитат:

Већ дуго у плану имамо изградњу нове зграде Предшколске установе у Шимановцима. И даље се трудимо да обезбедимо средства за реализацију ових инвестиција, вероватно у фазама, јер за тако обимне радове одједном једноставно немамо довољно новца. …

Напомињем, проблем вртића постоји више од деценије и овакав одговор никоме не служи на част. Ето, драги моји шимановчани, наше село Шимановци су споменути чак три пута, и то је та права мера наше епизодне улоге у Општини Пећинци, или можда ми немамо проблема и живимо у рају, а да ни сами нисмо свесни!?

Сад ми је некако лакше, бар нема празних обећања, па се у Нову 2017. нећемо ни разочарати, јер нема шта ни да очекујемо од наше општинске власти.

Биће тешко, али нисмо ни ми шака јада.

Ипак, радујмо се Новој години и пазимо мало више своје село, поштујмо комшије и волите ближње, па ћемо сви бити срећнији и успешнији.

 

Децембар 2016.                               Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

БУКА У СЕЛУ УГРОЖАВА ЗДРАВЉЕ МЕШТАНА

Постављено дана: 09. 12. 2016.

БУКА У СЕЛУ УГРОЖАВА ЗДРАВЉЕ МЕШТАНА

sleperi-na-soru

 **1**

 

Шта се то дешава у главном шору, све мање света седи на клупама и дивани?!

Они боље упућени кажеду:

– Та мода је прошла, саде имамо телевизију ди нам све лепо преказивају и шта ко’и очин дангубити на шору!

А дал’је то баш тако?

Ономад сретнем тетка Јованку на шору испредкуће, која је била стални члан женског друштва и забринуто је питам:

– Па, дисте не видим ни вас, као ни ваше друштво на шору? Јел’сте здрави?

Насмеја се тетка Јованка, јер питати неког старијег за здравље и није увек лепо а ни здраво паметно.

– Фала Богу здрава сам, мало се забуњивам с’послом по авлији, спремам зимницу, а не седимо више нашору…, јер немош’ честито диванити од овог страшног савобраћаја. Сва се унервозим и глава ме болe од тутњаве. Намамо мира, ни укући, сва се тресе, стакло у пенџеру звони, сервис звечи у креденцу, као да је земљотрес и зато већ одавно неспавам у соби саулице већ у стражњој соби!

Кад боље помислим, добро је што сам кућу далеко одмако од шора, јер и ја би’ сада спаво у как’ој помоћној згради ил’ нову кућу оправљо.

Наједаред, на путу наста гужвањац, оштро кочење, поглед скрену и заћутасмо у трену. Нашу пажњу заокупи ново настала ситувација. Неки овдашњи тракториста с’приколицом нагло заопшијо у страну и стао, а остали на путу, уз бесно свирање, почеше нагло кочити и за пол’ минута створи се повећа колона: шлепера, афтобуса, камијона, трактора, лимузина.  Нервозни шофери свираду и додају гас, па почели снажни мотори гласно да брекћу, а људски глас на шору би надјачан и слаб ко зујање комарца. Некако спрам нас, стала два шлепера, дугачки и високи ко две сремачке старе куће „на дуж“ и очас нађосмо се у облаку црног дима.  Бука и непријатне вибрације осетих у стомаку и грудима. На брзину кратко се изпоздрављасмо, тетка Јованка беж’ у авлију, а ја на бецикли и журно што даље одатле.

Успут размишљам-кадгод би стари људи за оваке ситувације говорили: – Стигли дивљи а питоми побегоше!

Са буком се већ дуже време патимо, ал’ сада је баш прекардашило.

 

**2**

Вероватно, је неко и раније упозоравао на проблем буке у селу, јер наша Општина Пећинци ангажовала је АТС лабораторију из Сремске Митровице и почетком децембра 2013. вршена су мерења буке на три тачке: једна у центру села Пећинаца, друга у центру Шимановаца и трећа у улици Ново Насеље-Шимановци поред фирме „Тримо“. Према закључку стручног налаза све је у границама дозвољеног нивоа буке!  Ко год жели може погледати документацију на сајту Општине Пећинци и увери ти се!?

Међутим, пажљивим читањем извештаја уочавају се озбиљне мањкавости мерења у Шимановцима које нису у сагласју са реалном ситуацијом на терену.

 

Критеријум избора репрезентативних мерних места:

Место број 2. Дом културе, Трг Светог Николаја, Шимановци, паркинг испред улаза на фудбалски терен удаљен 10-15м (можда и 25м) од саобраћајнице, без хоризонталних и вертикалних препрека простирању звука (отворен простор).

Место број 3. преко пута фирме „Тримо“у улици Ново Насеље, Шимановци отворен простор јер нема препрека (?).

Избором ових не типичних тачака директно је утицано на искривљену слику стварног стања угрожености становништва од претеране буке.                 Поставља се питање ко је правио избор мерних тачака?

izvestaj-o-merenju-buke-na-soru

Реално место за мерење буке треба да буде у сеоском шору, на пример: средина улица Прховачке, Крњешевачке око раскрснице „Пепин Ћошак“ и средине Голубиначке. Наши шорови нису пројектовани за шлеперски друмски саобраћај и спадају у уже шорове (око 20 м ширине) па кад се одузиме око 7 м ширина коловоза, тешки шлепери пролазе на само 6-7 метара од зидова кућа и некад при брзини већој од 80 км/сат.

Такве екстремне појава изазивају снажну буку и чак подрхтавање тла. Снажни звучни таласи нема где „да оду“ у ушореној градњи, већ „ударају“ у објекте (куће и зидане ограда-платна) и стварају амбијент „звучне-акустичне кутије“ са продуженим ехом појачавају дејство буке. На отвореном простору нема препрека и ниво буке је зато много мањи и безопаснији.

Критеријум избора времена-сатнице мерења:

У извештају извршено је мерење: ујутро од 10.31, поподне од 13.32, вече од 18.31, ноћ до поноћи од 22.33 и ноћ после поноћи од 01.31 отприлике у трајању око 15 минута.

Посебно у извештају је проблематичан избор јутарњег и после подневног термина, јер то је сигурно најмирнији део дана. Случајно или не?

Поставља се питање ко је изабрао термине за мерење?

Саобраћајни јутарњи шпиц траје од 7.00 до 9.30,  а после подневни шпиц од 14.30 до 17.30  и тада је интезитет саобраћаја вишеструко увећан, а самим тим и ниво буке, трескања и аеро загађења.

Ко не верује, нека буде присутан у тим терминима на шору!

Табела броја пописаних возила на 15 минута праћења, посебно је индикативна јер простим бројањем у шпицу само у року 5 минута прође више возила него у приложеним табелама, а самим тим и повећан је интезитет буке и осталих загађења.

Треба узети у обзир да се интезитет саобраћаја осетно појачао у последњих три године и самим тим стање опште загађености и појачане буке се погоршало.

Овакви мањкави извештаји само продубљују неповерење, изазивају сумње, подижу тензије и огорчење житеља села Шимановаца.

Сетимо се само контраверзних извештаја о квалитету воде у сеоском водоводу, као и сумњивим извештајима о аеро загађењу о којима ће још бити речи.

 

 **3**

 

Шта је то без боје, мириса и укуса, не види се, а свуда је око нас? Креће се преко звучних таласа кроз ваздух. То је звук и када је снажан и непријатан онда се зове бука и спада у подмукло и веома опасно загађења човекове средине. Мери се у децибелима (dB), и у свету су веома строги прописи и свако прекорачење прописаних величина се драстично кажњава и хитно отлања. На скали уређаја, нормалан-тих разговор показаће до 50 dB, и не смета организму, а јачина око 60 dB је средња бука и уједно гранична вредност. Међутим, већ јака бука-галама или рад мотора и мањих машина производи 70 до 80 dB и она je штетна по здравље. Заглушујућа бука је од 80-100 dB, и она је веома штетна по здравље и обично се достиже у учесталом саобраћају, фабричким халама, аеродрому, ватромету, грмљавини и пуцању ватреним оружјем. Ако се нађете у непосредној близини ових извора вредности могу да пређу и преко 100-110 dB, што може да изазове бол, оштећење слуха и угрожавање целокупног здравља. Звук јачине 88 децибела почиње штетно да делује после четири сата, а бука од 92 децибела већ после два сата.

buka-opasnost-za-zdravlje

Дуже излагање дејству повишене буке делује погубно на цео организам: оштећује слух, подиже крвни притисак, шкоди раду срца, повећава нервозу и раздражљивост, изазива поремећај сна и хроничан умор, зујање у ушима, губитак апетита, а код младих поремећај код учења и коцентрације. Утврђено је да бука изазива инфаркт и веома штетно утиче на труднице и плод, као и малу децу предшколског узраста.

Треба избегавати бучна места, користити личну заштиту, изоловати животне објекте, посадити густе засаде на јавним површинама, поставити антизвушне паное и стално контролисати ниво буке у животној средини, на радном месту или на месту повременог боравка.

Са буком се не треба играти и треба обавезно предузети све мере максималне заштите.  Солидан уређај за мерење буке кошта само око 10.000 динара и ваљда има толико новца МЗ Шимановци да купи и да честим контролама открије, укаже и заштити своје житеље од могућих штетних здравствених последица.

 

**4**

Треба и ово рећи. Зашто и како је дошло до овакве трагичне ситуације? Основна грешка је настала што одмах по доношењу одлуке – о формирању „првобитне индустријске зоне“, пре продаје парцела, није урађен пројекат и обилазница-саобраћајни прстен са посебном унутрашњом мрежом путева-комуникација. Касније, сумњивим проширивањима индустријске зоне још више се погоршало стање. Дошло је стихијске изградња објеката и цео саобраћај се слио у срце села. Примарни циљ тадашњих општинских власти било себично присвајање средстава од продаје земље, за пуко одржавање ликвидности и преживљавање Општине. Новац се неодговорно трошио на високе принадлежности запосленима (кроз бројне комисије, радна тела, неразумне пројекте итд.) али и подизање мегаломанских објеката и канцеларија у седишту Општине. Трошена су велика средства на инфраструктуру и у неком селима блиским људима на власти. Последице таквог односа сада постају озбиљан проблем и њихово заоштравање биће све израженије у будућности.

buka-i-saobracaj-na-soru

Поставља се питање: „Како спречити загађење животне средине буком у Шимановцима?“ Јасно је свима, да ће сваким даном ситуација бити све гора, јер индустријска зона се шири и простире прстенасто око села.

Једини ефикасан начин је елеминисати теретни и пролазни саобраћај из насељеног места. Питате се, али где и како?!

Најбољи и најефикаснији начин је изградња модерног саобраћајног прстена или обилазнице око села, као што имају село Пећинци. !?

Зауставити било какву даљу градњу индустријских објеката док се не уради детаљан пројекта путног правца-прстена. Обезбедити средства и почети са градњом. Постојећу мрежу путева око села одмах адаптирати, доградити, повезати и усмерити на њих тешка возила из индустријске зоне на улазе у село- периферију. Пролазни и регионални саобраћај усмерити на ауто пут.

Још увек има шансе да се саобраћајна ситуација поправи и хитним привременим решењима ублажи даље угрожавање и загађење животне средине у самом месту.

На потезу је општина, проблеми се гомилају а времена је све мање за одлагање.

 

Новембар.2016.                                            Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

bosko-marinkovic-detelina-sa-cetiri-lista bosko-jovanovic-poslednji-sati

КОМИСИЈЕ НАШЕ НАСУШНЕ

Постављено дана: 04. 12. 2016.

e-moj-braca-metamorfoza-nekad-i-sad
Хумореска

КОМИСИЈЕ НАШЕ НАСУШНЕ

Заладило ови’ дана, ал’ баћа Цвеја и баћин Тоза изишли мал’ нашор, да штагод издиване. Та још нису честито ни стали, на ћошак, кад Тоза нешто здраво бесан ома поче:
– Јел’ баћа Цвејо јес’ глед’о ономад шта причаду на оној N1 телевизији о нашем начелнику Жељку и како је он оправио море једно којекакви’ комисија с’којима фуртом извалачиду новце из државне касе!
Баћа Цвеја смирено покушава да објасни:
– Та мани се, те телевизије и тог новинарчића-балоње једног, што је нап’о и још брезобразно испитив’о нашег начелника! Човек му лепо објашњава да је све по закону, а он само тера по своме и још брезобразно пребројава силне комисије и спомиње неке велике новце, канда ми …
Прекину га бесно баћин Тоза:
-Стани ако бога знаш, шта ‘оћеш да кажеш да нема 62-е комисије у нашој општини, да није сам начелник члан у 11, и да није наплатио 1.520.000 динара у последње две године? Па јесил’ чуо, да су њи’ девет главешина били у шест, седам, осам и чак шеснајст комисија и укупно стрпали уџеп државни’ новаца 11.000.000 милиона! Еј, сунце ти жарено, па шта си онда упамтио, ако си глед’о?
Здраво се зајапурио, ал’ ућута да се мало смири и узме ваздук. Међутим, ту прилику искористи баћа Цвеја да мало стиша и уразуми свога друга:
-Еј, мој браћа, па те новце нисмо видли сви ми заједно у селу, за целог нашег века! Право да ти кажем, та телевизија N1 само изумева и потпаљива народ. Наш начелник је завршио велике школе, бијо је вазда руководилац и валда он најбоље зна кол’ко и какви’ треба комисија у нашој општини! Начелник је стварно добар човек, па кол’ко је само за последњи месец-два дана помого ловце, школе, вртиће и спортисте по нашој општини?
баћин Тоза, пали цигару и ома настави:
-Слушај ти, заглајзане па све те бројеве и новце је објавила наша Државна Ревизорска Институција, или скраћено ДРИ, а телевизија N1, новине «Блиц» и «Ало» су само преписали и ‘тели да провере на лицу места. Еј, напоако, па они су преточили за годин’ дана, око 14 милиона динара, у своје кесе и џепове. Кажеду, да наша општина саде држи и неки неславни државни рекорд у тим муљавинама! Хм, бар у нечему смо први! Могло се са тим новцима свашта урадити и оправити. Јебешга, ал’ знам, … кад год се код нас мазну велики државни новци џабе се после натежемо и једимо-пој’о вук магарца и шлус!
Уследила је краћа пауза и баћа Цвеја, настави мирно:
– И шта кажеш, објавила ТА- ДРИ-ја, … па Тв-N1, … па новине «Блиц» и «Ало»! Право да ти кажем, сви су они мени сумљиви јер ко зна за кога раде! Опеко сам се ја већ сто пута и такима зато ниш не верујем!
Баћин Тоза уздише, гледа га попреко и скида од муке са главе шешир, брише зној и поче:
-Видим, видим за кога ти навијаш, … све ми је јасно. Па да те нешто приупитам, а што твој синовац Рале-ново печени политичар и брат од тетке Мићага-онај мутни прелетач, мало-мало па на састанак комисије у општину. Сав свет види, нисмо ћорави, кренуло их заправо, оправљаду се, па нов авто и још летовање. Па то није било ни за време Тита! А зашто ти, који нема кер зашта да те уједе браниш таке? Тебе је срамота за њихове мутне радње, … штаћеш, разумем те, твоји су, … ал’ буди сигуран не би ти они ни окрајку леба дали да цркаваш! Добро ја познајемја так’у фелу људи!
Баћа Цвеја, само процеди кроз зубе:
– Одо ја кући, нећу о политики са тобом, да се џаба не замерамо! И покуњен убрза корак преко шора. Баћин Тоза му добаци:
– Могло се о политики диванити, све док нисам чачно у твоје осиње гнездо, а вид’ саде како се дури! Ајд’ уздравље! Баш си најиван!

Децембар. 2016. Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

 

bosko-marinkovic-na-parama-ne-pise-cije-su radivoj-prokopljevic-proka-postenje

Шимановци рекламни банер

Твитер


Маркетинг

Neospindle - IT Usluge I Rešenja Agencija Horizont


Promena pisma

Latinica

Пратите нас


Препоручите нас

Линковање

Ако желите да нас линкујете, наш банер можете преузети ОВДЕ.
Шимановци рекламни банер
Преузимање Банера

Глас Шимановаца

Глас Шимановаца број 1 Глас Шимановаца број 2 Глас Шимановаца број 3
design & development 
by neospindle.com 
all rights reserved 
© 2021.