Е, мој браћа.

Већ дуго се не чује по шоровима Срема и Шимановаца:
-Е, мој браћа! -Ди си баћа! –Како си баћула? –Еееј браћин! –Од’ овамо браћела! –А вид’ мог’ брацу! –Ајд’ живели баћко! – Ево мог баћана!
Одувек је сваком била част, поштовање, али и звање, да буде нечији браћа. Свако има своје име и презиме, ал’ када те житељи прозову браћа онда си сигурно најбољи у целом селу. Браћа се памти и о њему се дуго прича. Браћа може бити: сваки Сремац, брат, рођак, комшија, пријатељ, незнанац ил’ странац, са којим почињеш диван, радиш, једеш, пијеш, певаш, наздрављаш, јадикујеш али и посвађаш.
Размислите, у чему сте утекли од ваши’ корена? Да нисте финији, културнији, поштенији, вреднији, модернији ил’ кобајаги бољи?
Погледај шта су они створили, кол’ко су се патили и кол’ко су својим знојем земљу натопили. Њихове проливене сузе биле су од муке и наде, а не од беса ил’ туге.
Питам вас, а шта сте ви за свога века оправили, или сте само њихово сатирали, арчили, осуђивали и исмевали?
Кад’ сте последњи пут гледали сремско свитање, сремски залазак или сремачко небо пред салауку? Када сте својом вољом обишли Срем уздуж и попреко, па посетили нашу свету Фрушку Гору, манастире, споменике, вароши и села, реке Саву и Дунав, баре, језера, потоке?
Срем вас здраво воле и стрпљиво чека, а ви канда оклевате!
Кад’ сте последњи пут седили на клупи на шору са комшијама, и честито се издиванили о свим овоземаљским темама, и … и баш, баш уживали?
Кад сте с’гуштом попили чашу фрушкогорског вина или домаће дудињаре, олађене у бунару, па појели тањир ваљушака насуво и тацну салчића са пекмезом од шљива?
Кад’ сте запевали бећарац или неку стару бећарску песму, тихо, онако за себе: Широк Дунав раван Срем, Гине вене срце у меника, Диван је кићени Срем, Дођи драга на Обецку бару, и еј, еј …кол’ко и’ само има,… стра’ божија,… па све лепше једна од друге.
Од силне телевизије заборавили смо и Сремачки да диванимо, и као да нас је постало срамота од света и нас самих…Од силног унцута смо се здраво погосподили, ма још горе-пошандрцали и погубили се ко гуске у магли.
Постали смо безвољни, лаковерни, заборавни, заплашени, честитост смо на превару изгубили, отимачини се баш нисмо научили, а све су нам лагано отели и преузели.
Не личимо на себе, уњањили се, попуштамо сваком и свуда, нарав нам омекшала, па нисмо кадри ни загуљени да будемо!
Међутим, фала драгом Богу, имамо ми још увек живе и здраве, браћа Цвеју и браћина Тозу-нашу савест, који воле своје село, они пазе шта други раде и гледе, шацују, бележе, брину и сикираду. Посебно пазиће, ако се нека ујдурма и потрица оправи у селу. Њи’ двојица има ома да скоче и кажеду целом свету истину, к’о кадгод што су добошари добовали по нашим шоровима: вести, наредбе и објаве.
Нису они сами, јер још увек има честити’ Сремаца, наши’ браћина, који ‘оће да помогну и још умеду да напишу: причу, песму, хумореску, афоризам, бећарац, басну и новелу. Да све буде здраво лепо и кићано, објавићемо млого лепи слика-фотографија, цртежа и карикатура.
Показаће наш Срем сву своју раскошну лепоту и душу, како у збиљи тако и шали, па ако се некоме ово свиди мож’ слободно да се јави и придружи се. Ко зна можда једног дана и све то иструкујемо и оправимо праву књигу.
Неће сваком ово писаније бити по вољи, ал’ јебешга, тако је вазда било каде су „вунена и гурава“ времена била.

Новембар. 2016. Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи