simanovci.rs

Српске родољубиве песме

Реч кроз перо

Порукаод Šimanovčan » Уто Јун 14, 2011 11:16 pm

ЂУРА ЈАКШИЋ

ОТАЏБИНА


И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, -
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!"
Šimanovčan Није на вези


 
Поруке: 292
Придружен: Нед Апр 24, 2011 9:13 pm

Порукаод Šimanovčan » Уто Јун 14, 2011 11:17 pm

ОСКАР ДАВИЧО

СРБИЈА



Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи,
гледао сам твоје очи, разумем шта кажу, шта крију.

Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси,
ја знам твоја уста шта љубе, шта пију.

Еј, пију од туге, од зноја, од муке,
од ноћи, од сијерка који се тешко меље,
Ја сам у млину, сред буке
жрвња, чуо све твоје жеље.

И бриге твоје, ој, Србијо међу песмама међу шљивама
ој Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама, међу стадима,
ој Србијо, песмо међу народима.

Песмо тужна, мека си милошта
што плаче као крв грожђа, као суза моста,
као онај пољубац, онај мирис перја што утка
у гугутање своје гугутка.

Ој, милошто мека, клик си дивље пловке
над јармом из које стаса

Црвени угаљ сунца
у зрну сваког класа.

Али боса песмо глуве жалопојке,
кад престају песме, кад почињу псовке?
Гладна руке, слепе јадиковке,
кад ће хајдук буне из тебе да груне?

Псовке и псовке, еј, у чије здравље
залуд је орање, залуд је летина?
Клетве и клетве, за чије трупло кравље
набрекла Мачва од жита, отекло Поморавље,

Буре у буне, за чије се зубе лавље
дими од млека овца и дими планина,
кад Мачва није сита, кад Мачва није сита?

Кроз мукле ланце дана кожа сувоњави.
Сву су је продерали дубоки ровови бора.
Од рововског рата од земље поплави
и скори се лице преко глади - кора;

То лице што није лице, ти дани што нису дани,
ти дани рањених лица, та лица као табани;
трње им не може ништа и ништа - удари...
А свако од туге за дан
као век читав остари

И збрчка се, ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој Србијо међу људима
на њивама,
ој Србијо међу песмама, мећу брдима,
ој Србијо,
песмо међу народима.

Тужна песмо, мајко стара,
брат нам је у таљигама довукао из града
камену плочу, каменог динара,
за мед нашег зноја, вино нашег рада.

А ђикају деца у лазигаћама, под косом,
у блату, међу свињама, међу паткама,
храниш их Србијо, друже, више просом, више постом,
више бајкама, успаванкама, више гаткама,

И покриваш их мраком што тако тешко пада
да гнев по целе ноћи до облака пали
буном из колиба, поља, винограда,
певајући срцем што себе не жали
низ седму рупу на крајњој свирали,

Ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама у грудима,
ој, Србијо,
буно међу народима.
Šimanovčan Није на вези


 
Поруке: 292
Придружен: Нед Апр 24, 2011 9:13 pm

Порукаод Šimanovčan » Уто Јун 14, 2011 11:18 pm

МИЛУТИН БОЈИЋ

ПЛАВА ГРОБНИЦА



Стојте, галије царске! Спутајте крме
моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе
ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан
хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до
брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна питомина?
То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће
моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, к'о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек
утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ
црну
побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне
поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!
Šimanovčan Није на вези


 
Поруке: 292
Придружен: Нед Апр 24, 2011 9:13 pm

Порукаод Šimanovčan » Уто Јун 14, 2011 11:18 pm

Алекса Шантић

Остајте овдје


Остајте овдје!.. Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.

За ову земљу они беху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.

Ко пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат'те се њојзи у наручја света;
Живите зато да можете мријети
На њемом пољу гдје вас слава срета!

Овде вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји кршеви и голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братски руку стеже -
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света.

Остајте овдје!.. Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије, -
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није...
Šimanovčan Није на вези


 
Поруке: 292
Придружен: Нед Апр 24, 2011 9:13 pm

Порукаод Šimanovčan » Уто Јун 14, 2011 11:19 pm

ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

ДОМОВИНА


Нека друга земља у срећи сија,
мени си ти увек најмилија.
Нек другу земљу богатство кити,
у теби волим сиромах бити.
Сем тебе никуд не тражим блага
Србијо драга

И ако кадгод на страну пођем,
опет ћу теби натраг да дођем
ко миле ласте, што некуд лете,
ал' после опет натраг долете.
Ван тебе нећу да знам за блага,
Србијо драга

Нек туђе небо радост пролама,
нек туђе горе јече с песмама,
ја волим, мајко, у теби бити,
па макар мор'о и сузе лити.
Ван тебе нећу среће ни блага,
Србијо драга

Тек када гусле преда мном гуде,
па ми се жеље синовље буде;
кад чујем твоју негдашњу славу,
ја онда вес'о подижем главу,
ко да сам стеко силнога блага,
Србијо драга

Када о Вуку слушати станем,
ја онда гневом синовљим планем.
Ал' кад се Милош у песми пева,
е онда миље душу разгрева,
а срцу нова придође снага,
Србијо драга

Када се о турском зулуму збори,
крв ми узаври, кипи и гори.
А кад се пева о Вељку славном,
ил' бојном пољу, Мишару равном,
то ми је драже од светског блага,
Србијо драга

Нека те моје уздање прати,
нек ти се негдашња слава врати
Нека те туга занавек мине,
нека ти сунце занавек сине
Од тога већег не тражим блага,
Србијо драга
Šimanovčan Није на вези


 
Поруке: 292
Придружен: Нед Апр 24, 2011 9:13 pm

Порукаод Šimanovčan » Уто Јун 14, 2011 11:23 pm

АЛЕКСА ШАНТИЋ

МОЈИ СУ ОЧЕВИ


Моји су очеви из онијех страна
Гдје мотика звони и гдје красна бије;
Гдје зној с чела капље и гдје рало рије,
И тврде се груде дробе испод брана...

Моји су очеви из колиба груби',
Гдје се гусле чују, приповјести, бајке,
Гдјено дјецу уче просте, добре мајке
Кам рођени како брани се и љуби...

Моји су очеви са тимора тије'
Гдје гнијездо своје крсташ орô вије,
И са вихорима бије се и туче...

Моји су очеви бунтовници свети,
Са душом олуја што хрли и лети,
И крлима златне распаљују луче...
Šimanovčan Није на вези


 
Поруке: 292
Придружен: Нед Апр 24, 2011 9:13 pm

Порукаод Šimanovčan » Уто Јун 14, 2011 11:45 pm

АЛЕКСА ШАНТИЋ

О КЛАСЈЕ МОЈЕ


О, класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?

Скоро ће жетва... Једро зрње зрије...
У сунцу трепти моје родно село.
Но мутни облак притиска ми чело,
И у дно душе гром пада и бије.

Сјутра, кад оштри заблистају српи
И сноп до снопа као злато пане,
Снова ће тећи крв из моје ране -
И снова пати, сељаче, и трпи...

Сву муку твоју, напор црног роба,
Појешће силни при гозби и пиру...
А теби само, кô псу у синџиру...
Бациће мрве... О, срам и грдоба!...

И нико неће чути јад ни вапај -
Нити ће ганути бол пјану господу...
Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!

О, класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?!
Šimanovčan Није на вези


 
Поруке: 292
Придружен: Нед Апр 24, 2011 9:13 pm

Порукаод Šimanovčan » Суб Апр 28, 2012 2:43 pm

СРПСКО СРЦЕ ЈОВАНОВО

Ово су моје опроштајне речи
које приносим времену што следи,
можда ће неком рану да залечи
неког ће другог љуто да увреди
Зовем се Јохан, Немац по рођењу,
од оца Ханса и мајке Грете
наша је кућа знана по чувењу,
у раскоши живех к'о једино дете.
Наследих фабрике, силна имања,
непрегледне шуме и бројна стада
радост ми трајаше све до сазнања
да тешка болест мноме влада.
Доктори рекоше да нећу дуго
годину једну ил' можда две
свет ми се сруши, о моја туго,
у једном дану нестаде све.
Рекоше нећу издржат више
најбољи доктори који постоје,
једини лек је, сви се сложише,
да замене другим срце моје.
О, судбо моја, о дивни часи,
најлепши мој животни трене,
када из болнице стигоше гласи,
нашли су доктори срце за мене.
За цену човек тада не хаје,
и не знам да ли за то постоји,
нисам чак пит'о ни ко га даје,
кад живот нови мени предстоји.
Операција прође у најбољем реду
са новим срцем несташе боли,
тек онда схватих, кад скинух беду,
колико се живот цени и воли.
* * *
Недуго затим, кроз ноћи тавне
у сну ми прилазе лица нека
и звона цркве православне,
буди ме њихова тужна јека.
Јасно видим пределе стране,
прелепе шуме и поља плодна,
ливаде и потоке разигране
брдашца блага и винородна.
Видим и двориште између плота,
амбар и шталу, стазу до куће,
старину неку што дуван мота,
док гледа кера и звиждуће.
Старица крхка живину ваби
док баца просо из мале зделе,
а онда журно ка штали граби
да пусти на воду шарено теле.
Прелепа жена, гипка к'о срна,
двориштем хита да ручак стави
за њом вијори коса јој црна
и мало дете очију плави.
О, та ме слика ходила често,
сновима мојим давала срећу,
спавао нисам ал' то је место,
стварало љубав у мени већу.
* * *
А онда дођоше ружни снови,
које не могах да пребродим,
насташе неки предели нови,
којима свезан, у колони ходим.
Угураше нас затим у нека кола,
пут је трајао бескрајно дуго,
уз псовке, претње, тренутке бола,
од звери се нисмо надали друго.
У Жутој кући, у граду Бурељу,
сазнасмо тако је месту име,
у албанском приватном мардељу,
тамничише нас до почетка зиме.
Последња слике које се јежим
беше зелена маска докторска
и лице које видех, док лежим,
како се кези мрцина мрска.
И светло јако, јаче од сунца,
које ми сева мозгом к'о стрела
док ме на живо секу к'о јунца
и крв док шикља, последња врела.
Задње што видех бејаху руке,
шиптарске како дигнуте стоје,
на њима дрхтећ' уз тешке муке
још увек куца - то срце моје.
* * *
Тај урлик страшан што небо пара
враћ'о ме стално из ноћних мора
све сам мислио да сан ме вара
и спас да доноси једино зора.
Кренух на пут, непознат, далек
да нађем извор несаних ноћи,
да решим једном, али за навек,
куд срце вуче - где морам поћи?
Косово беше циљ мога пута
тамо ме поведе душа и тело
кренух к'о путник који не лута
коме је познат и крај и село.
Угледах цркву из снова мојих
пред њом је стража, то ме зачуди,
са војском неку реч прозборих
кажу да чувају цркву од људи.
Какви су људи што би да сруше
лепоту ову из средњег века
имају ли они бар мало душе
знају ли каква их судбина чека?
Пред мојим очима пукло село
око њега свуда бодљикава жица
к'о да га нешто за век проклело
и људе у њему згрчених лица.
Гледај Европо, завриштах тада
погледај свете ту правду нашу
докле ће овај народ да страда,
а други и даље оружјем машу.
Изнад те туге, изнад те жице,
осетих поглед који ме тражи
угледах познато дечије лице
које ме ноћу сновима блажи.
И приђе мени кроз жица сплет,
загрли ручицом око врата
то божје биће, небески цвет,
прозбори нешто: "Тата, тата".
А срце моје к'о лудо скаче,
шавови хоће да попуцају,
шта ли те речи њему значе
да ли се можда препознају?
Нисам ни хтео ал' моје руке
кренуше к њему некако саме
то дете нежно, о моје муке,
беше к'о зрачак из љуте таме.
Жена из снова дојури с врата,
из оног истог дворишта преко,
"Милане сине, то није тата,
он је на небу негде далеко.
Наш Јован сине Косово чува
заједно горе с Лазаром светим
чујем га увек кад ветар дува,
тебе кад гледам њега се сетим."
Стојимо тако, жица нас дели,
а срце спаја љубављу истом,
и свет је застао, управо цели,
заустављен божанском искром.
У повратку мало застах по страни
задивљен, поносан и препун среће,
док Јован и мртав Косово брани,
Србима га нико одузети неће.
Од јуче ја сам Петровић Јанко,
рођењем Немац, Србин по вери,
написах ово јер желим жарко,
истину да сазнају светске звери.
Од стида мало да погну главу,
злочинце казне - добро их знају,
жртвама српским да одају славу,
имена њихова вечно да трају.


Веселин Џелетовић Павлов
Šimanovčan Није на вези


 
Поруке: 292
Придружен: Нед Апр 24, 2011 9:13 pm


Повратак на Књижевност

Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 2 госта

cron
design & development 
by neospindle.com 
all rights reserved 
© 2011.