Ова славна угодница Божија роди се у граду Епивату (Пиват – по турски Бојадис), који се налазише између Силинаврије и Цариграда. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског. Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља:“Ко хоће за мном да иде нека де одрекне себе и узме крст свој и за мном нека иде“ (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, ова света девица жељна подвижничког живота напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11 столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других. По промислу Божјем, који хтеде да прослави угодницу своју, откри њене свете мошти после много година и то на веома чудесан начин. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете петке налазе у румунском граду Јашу. У Београду се налази чудотворна и лековита вода (агаизма) ове светитељке, која лечи све болеснике, који са вером у Бога и љубављу према овој светитељки прилазе к њој.

Тропар (глас 4):

Пустиноје и безмолвније житије возљубивши, и во след Христа жениха твојего усердно потекши и того благоје иго во јуности твојеј вземши, кресним знаменијем и мисленим врагом мужески во оружившисја: постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево и ниње в небеснем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу моли о нас почитујушчих честнују памјат твоју.

Фамилијуе које у Шимановцима славе преподобну мајку Параскеву – свету Петку су:

Грујић, Јовановић, Ђурић, Михић, Ђорђевић, Мишовић, Леповић, Лупшић, Богдановић, Калезић и РПЦ „Пешовић“

Родом беше из галилејског града Панеаде. Један је од дванаесторице великих апостола и једини међу њима који није крио своју сумњу у Васкрсење Христово. Кроз ту његову неверицу, добили смо нову потврду тог чудесног догађаја, јер се васкрсли Господ јавио ученицима да би уверио Тому, са речима: „Пружи руку своју и метни у ребра моја и не буди невјеран него вјеран„. На те речи Тома узвикну: „Господ мој, Бог мој“ (Јов. 20)! Овај догађај који се збио, потврђује истинитост васкрсења Господњег, јер је Он заиста васкрсао и јавио се ученицима својим, али не као привиђење, већ у истом телу у ком пострада ради нашег спасења.

Након вазнесења Господа Христа на небо, и силаска Светог Духа на апостоле, они бацише коцке да одлуче куда ће који да иде и да проповеда. Светоме Томи паде коцка да иде у Индију и да тамо, незнабоштвом помрачене крајеве просвети и научи народ истинитој вери. Био је тужан што одлази тако далеко, али охрабрен Господом, успео је да обрати много народа у хришћанску веру, установи Цркву и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома и две сестре, жене двојице кнежева индијских, Тетријану и Мигдонију. Због вере су обе ове сестре биле намучене од својих мужева, али ослободише се брака и поживеше богоугодно до краја живота. Ту је и пример Дионисија и Пелагије, који су били верени међусобно, али када чуше апостолску проповед не саживеше се, но се посветише подвигу. Пелагија пострада као мученица за веру, а Дионисије беше постављен за епископа.

Кнез Муздије, коме је апостол Тома крстио жену и сина Азана, наредио је својим војницима да убију овог Светог Апостола, те га они избодоше копљима. Тако сконча свој земни живот, свети апостол Тома, пострадавши за веру, мученичком смрћу.

Али пре смрти, догоди се и са њим као и са осталим апостолима, који су неком чудесном силом били пренети у Јерусалим да би присуствовали погребу Пресвете Богородице, Деве Марије. Закаснивши на погреб, апостол Тома горко заплака, те на његову молбу отворише гроб Свете Пречисте Деве Марије, али њеног тела не беше у њему, јер Господ узе тело Мајке Своје и пресели га у Царство небеско.

Да ли случајно или са намером, апостол Тома би изабран да нам прво својим неверовањем потврди и утврди веру у васкрсење Христово, а потом и да нам открије чудесно прослављање Мајке Божије.

Тропар (глас 2):

Ученик Христов бив, божественаго собора апостолскаго сопричастник, невјерствијем бо Христово воскресеније извјестив, и того пречистују страст осјазанијем уверив, Томо всехвалне, и ниње нам проси мира и велија милости.

Фамилије које у Шимановцима славе светог апостола тому су:

Манојловић и Кокотовић

Родио се у граду Коринту, у време цара Теодосија Млађег. Отац му је био презвитер свете Саборне Цркве. Свети Киријак се назива Отшелником због својих честих пустињачких усамљивања. Још од детињства, време је проводио читајући Свето Писмо и дивећи се Богу како је од почетка света све премудро уредио за спасење људско. У осамнаестој пође он у Јерусалим, где посети света места, и презими у манастиру Светог Сиона. Ту се почео подвизавати у монашком животу, он стиже на сам врх врлинског живота, он отиде у пустињу преподобном Јевтимију, који га с љубављу прими и предаде га светом Герасиму на реци Јордану, који му нареди да живи код њега у општежићу манастирском и да буде послушан. И ту се млади Киријак показао спреман да изврши све трудове, са благодарношћу Богу, не дајући себи одмора. Након што се упокоји преподобни отац Јевтимије, Киријак се пресели у његову лавру у пустињу. Заветова се он на ћутање, једини разговор би са Богом. Након тога он се пресели у Сикијски манастир, где би примљен као искушеник, обављајући сва послушања и дужности те након четири године би постављен за ђакона, а затим за презвитера и канонарха. У том послушању проведе пуних осамнаест година, али ни то га не задовољи те напусти и тај манастир и оде у пустињу и поведе са собом једног ученика. Чинио је чудеса, јер беше велики угодник Божији. Прочу се он надалеко, многи долазише к њему у пустињу, једни ради благослова, други ради исцељења, а трећи да разговарају са њим и добију какав користан савет за душу. Није желео славу, те се повуче у још дубљу самоћу у пустињу, али и ту га људи пронађоше, доносећи своје болесне ради исцељења, јер свети Киријак својом молитвом исцели многе и из многих истера демоне. Својом молитвом и речју он је сатирао безбожно учење јеретичко, заблуделе је одвраћао од заблуде, а православне утврђивао у вери. Упокоји се у Господу у 109 години живота, овај велики угодник Божији.

Тропар (глас 1):

Пустињиј житељ и в тјалеси ангел, и чудотворец показалсја јеси богоносе оче наш Киријаче; постом, бденијем, молитвоју небеснаја дарованија пријим, исцјељајеши недужнија и души вјероју притекајушчих к тебје. Слава давшему тебје крјепост, слава вјенчавшему тја, слава дјејствујушчему тобоју всјем исцјељенија.

Фамилије које у Шимановцима славе светог Киријака Отшелника – Михољдан су:

Марковић, Радивојевић, Ковачевић и Ивковић