Archive for the ‘Дивани’ Category

Прича о Спиридону-Спири Ћирковићу и икони Св. Часне Вериге-Верижице у цркви Светог Николе у Шимановцима

Постављено дана: 30. 01. 2020.

Прича о Спиридону-Спири Ћирковићу
и икони Св. Часне Вериге-Верижице
у цркви Светог Николе у Шимановцима

Породица Ћирковић је једна од најстаријих у насељу Шимановци, од успостављања писаних трагова са почетка 18. века.
У «Домовним пописима» месне цркве у Шимановцима из 1800. и 1871-73., породична задруга Максима и Анне Ћирковић пописана је као «11. нумера». Такође породица Ћирковић, је у ранијим државним пописима села Керек (расељенo је од 1736-38 и већина становника пресељена у Шимановце), увек је била присутна. У почетку презиме је уписано као Кirco (Ћирко јер на лaтинском нема «Ћ»), па затим Ћирков, да би од 1756. придодато «ић», и добило презиме данашњи облик Ћирковић. Исти принцип формирања шимановачких презимена је и код фамилија: Урошевић, Атанацковић, Арсенијевић, Радивојевић, итд.
Многи од вас, запазили су у месној цркви у Шимановцима, икону Св. Часне Вериге у богато украшеном раму већих димензија са уписаним текстом:
*Ћирковић Спиридон, дао урадити 1883*
Сигурно се питате:
-Ко је Спиридон Ћирковић и како је његова породична икона доспела у цркву?
Одвајкада ме је интересовало моје порекло, па сам раније прикупљао податке и урадио породично стабло породице Ћирковић у Шимановцима, и ево приче о Спиридону Ћирковићу. Почећу од његовог деде Антонија (рођ.1789) у фамили познат као Антоније I (Први) Ћирковић.
Антоније I (Први) имао је бројно потомство: синове Јефтимија-Јефту (1819-1871), Негована (рођ.1821.), Марка (рођ.1826), ћерку Драгињу(1829) и сина Милована (1830-1872).
Најстарији син Јефтимије био је добар домаћин, вредан човек, писмен и частан војник у војно граничарској служби тога времена, и као млад је стекао породицу и изродио бројно потомство-синове: Љубомира-Љубу (рођ.1840 , иначе он је мој наврдеда), Луку (рођ.1842.), Козму-Косту (1845), Спиридона-Спиру (1850) и ћерку Висовку удату Иванић у Огару.
Сва деца су била честита, породична, редовна у цркви и посвећени служби у Војној граници, већ како је то било прописано по законима у царевини Аустро-угарској.
Најмлађи син, Спиридон се истицао у служби и веома млад, као двадесетогодишњак, преузео послове поштанске службе при Војној компанији (гарнизону) у Шимановцима. После развојачења-укидања Војне границе 1871-73, Спиридон преузима пошту и постаје први цивилни управник поште у Шимановцима.
Зграда старе поште, била је на месту данашње Основне школе, и у њој је радило неколико службеника, радника и кочијаша. Пошта је имала неколико пратећих објеката: више канцеларија, спаваоницу, стражару, шупе за поштанске кочије, амбаре и простране штале са неколико пари добрих коња увек спремних за покрет. Шимановачка пошта је била једина у околини и зато је њен значај био изузетан за тадашњу војну организацију и цивилну власт у држави.
Пре неколико година, историчар и лични пријатељ из Кањиже, Сабо Јозеф, пронашао је у државном архиву Угарске запис из 1884:
– Управник поште, Шпира Ћирковић, већ дуже време држи успешно пошту у Шимановцима.
Треба напоменути, да је то била поверљива и велика «титула» у то време.
У црквеним књигама је записано да се Спиридон млад оженијо и добио прво сина Јефту (1871.-1874.), али је као дете рано умро. Затим се рађају ћерке Живана (1874.), Елена-Јелена (1879.) и нешто касније Милена.
Спиридон је био писмен, образован, говорио је више језика, савестан и стручан у свом послу и једно време живи и ради-службује у Угарској-Будимпешти, па се крајем 19. века враћа у Шимановце и Земун.
Био је познат и признат у «Земунском срезу», и имао је добре пословне и политичке везе. Спиридон Ћирковић и Жика Стојковић постају 1900. начелници Општине Шимановци и као заступници у локалној скупштини у Земуну, афирмишу своје насеље и реализују велике и значаје радове у самом селу. Завршене су важне цесте према Војки-Старој Пазови и Ашањи-Купинову, тротоари поред кућа су поплочани-патосани квалитетном циглом, извршено је сађење калемљених дудова по шоровима и друмовима око села, у школама се уче деца калемљењу племенитог воћа, ископани су дубоки канали око села, поправљена је црква, ископано је неколико бунара за пијаћу воду на шоровима, саграђена је нова општинска зграда и трајно доведен лекар-градски физикус Др. Георгије Чучковић , а његова кућа је била данашња (недавно изгорела) кућа Лазе Ћирковића на раскршћу и у месној амбуланти је, по први пут, за стално запослена бабица Агнеса Носек.
Прво се удаје ћерка Живана, у угледну кућу породице индустријалца Коњевића у Земуну-Београду.
Друга ћерка Елена-Јелена није се удавала, али била је музички надарена и свирала је вилолину дуго година у оркестру Народног позоришта у Београду.
Пред Први Светски рат, због потребе државног посла, Спиридон се сели у Загреб, где остаје све до своје смрти. Најмлађа ћерка Милена удала се у кућу Плавшић у Загребу, и тамо изродила два сина Миленка и Божидара. .
После очеве смрти, због гашења презимена, а по старом обичају, Милена је породичну икону «Свете Часне вериге апостола Петра-Верижице» пренела и завештала у месној цркви Светог Николе у Шимановцима.
Наставила је да одржавала породичне везе у Шимановцима, и далеке 1935. поклонила је своју породичну слику са синовима (са посветом), нашем Жики Ћирковићу (синови: Илија-Ика, Бранко-Бане и Сава-Чиле), где сам је и пронашао.
Милена је и после Другог Свецког рата неколико пута писала писма у Шимановце.
Данас, после сто година, о породичној икони се старају живи чланови фамилије Ћирковић из Шимановаца, па нeка тако остане и убудуће.
Слушајући старе дедове и читајући старе списе, написао сам ову животну причу да непадне у заборав као и много ствари до сада.
Данашњим младим, остаје у аманет да наставе да чувају ову породичну и месну реликвију и пренесу је будућим поколењима.

На Часне Вериге-Верижице
29/16. јануара.2о20. Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

 

ХАЈДУЧИЈА-ПУСТАХИЛУК У СРЕМУ ОД ЛАЗЕ ХАРАМБАШЕ ДО РОМЕ

Постављено дана: 23. 12. 2018.

Кадгод, кад’  није било «сокоћала» и интернета, сремачкој деци су у дугим зимским  вечерима мајке (бабе) и деде диванили свакојаке приче о ајдуцима. Још увек су ми у сећању стари дедови који су знали напамет и више десетина народних епских песама о хајдуцима, писаних у десетерцу. Окупљени око топле пећи, деца су са наћуленим ушима и широм отворених очију, упијали приче и стихове, о животу и разним «подвизима» ајдука и ајдучких дружина. Касније, када децу ухвати сан, и сами су «постајали» хајдуци и харамбаше, па су се у току ноћи бунцајући «борили» са Турцима и знојави у кревету будили. Већ сутрадан, од ране зоре, деца су често, на сеоским гувнима и лединама, са кобојаги сабљама, топузима и моткама у својим играма опонашали ајдуке. Старији су ајдучка дела, као и недела, оправдавали социјалном неправдом и често је хајдуцима приписивана праведност и борба за социјална и национална права, иако су углавном, били немилосрдни разбојници, пљачкаши каравана, салаша и често сеоски лопови и кабадахије. Обичан народ одувек је тешко живео у Срему, био је изложен разним неправдама од стране свих власти, па су зато хајдуци доживљавани као спасиоци, заштитници и осветници, мада је у стварности често било сасвим другачије. Дуга је традиција ајдуковања и ајдучије широм Балкана, и та друштвена појава уочена је не само код Срба, већ је забележена и код других народа. Почетак пустахилука-хајдучије, јавља се одмах по доласку Турака, али и касније све до данашњих дана. У почетку су их звали пустахије и хајдуци, касније разбојници, пљачкши и убице, а данас су актуелни називи попут: кланови, мафијаши и тајкуни.                                                          Домаћи и страни историчари у разним документима пронашли су доказе о њиховом сталном присуство у Срему, поготово, од успоствљања аустриске власти и њихова масовност се често осматрала као «уобичајено занимање» становништва.

Увод

Турским освајањем 1521. утврђеног града Купиника, пада ускоро и цели Срем под власт нових господара. Турској држави прави циљ је освајање Европе, и зато турска војска силовито напредује и већ после десетак година покорава скоро целу Панонију, као и престоницу Будим, великог Угарског краљевства.

Срем остаје наредна два века у дубокој позадини турског царства. Тај период се сматра мирним, јер локално српско становништво, бавило се пољопривредом и сточарством, и имало је примарну обавезу плаћања годишњег пореза-десетка, и снабдевања храном турских аскера у пролећним походима ка Бечу. Велике промене настају 1683. после турског неочекиваног дебакла под зидинама Беча, и затим следе серије њихових тешких пораза. Са турском војском почиње и опште повлачење дела становништва наклоњених турској држави. То је уједно и почетак, чувеног «Великог бечког рата», који је трајао непрекидно скоро 35 година, са промењивом војном срећом код обеју страна. Међутим, у току ратних дејстава  испретурана  је већина  народа Балкана, од Прилепа до Будима и на крају су успостављене нове државне границе, а становништво се у сеобама измешало.

У Срему су се одиграле две велике и судбоносне битке између зараћених страна, 1691. код Сланкамена , 1716. код Петроварадина и у непосредној близини 1697. код Сенте, у којима су после више векова учествовали и Срби, у «рацким (српским) милицијама», на страни аустријског царства.

Пожаревачким миром 1718. коначно цео Срем је «ослобођен» од турске власти, али  од тада постаје гранична област између два сукобљена царства, у наредних век ипо. После тих силних битака, свест покорног и мирног сељака у новим околностима се почела мењати. Моћ оружја и војна служба постају саставни део живота, до тада пољопривредног становништва. Када је успостављена граница, целом дужином, на Сави и Дунаву, успостављена је нова и издвојена област-тампон зона под именом Војна граница, и од тада становници по рођењу постају аутоматски Војни граничари (Милитарци) до краја живота. Већина граничара су били Раци (односно Срби) на целом простору од мора, Динаре, и дуж река Саве и Дунава.

Појава пустахија и хајдука

Почетком 18. века, народ у целој Панонији се тешко мирио са враћањем у стање обесправљености феудалних подложника-кметова и наметања нових обавеза и дажбина, па се код становника коморског Срема исказивало огорчење и чак појаву пребега у Турску (Србију) и све већој појави одметања у хајдучке дружине.

Најстарији подаци о хајдучији у Срему потичу из 1702. када је 8 наоружаних људи напало у Иригу и убило богадаша Хорнемана и потом опљачкали све у његовој  кући.

Већ 1703. у близини Карловаца опљачкан и убијен је  коморски службеник Георг Себастијан Нихтмајер који је носио сто форинти у касу Петроварадина.

Поред напада на службенике и представнике власти, све више је било напада и пљачки сељака, цркви и манастира, па су расписиване награде, организоване потере и честа погубљење разбојника.

Само у ратним временима хајдучија је мало попуштала, али је потом још више бујала и стварала општу несигурност. Колико је безакоње узело маха најбоље се види у казивању мајора Флигбајла 1722. и извештају граничарског капетана Саве Николића у коме наводи;

Народ из Срема поред Саве, је скоро сав наоружан, те да после рада у пољу и кући, одлазе у шуме и одају се разбојништву!

У то време појављују се веће групе хајдука и харамбаша, попут: у горњем Срему Ђука Јечменица, код Петроварадина харамбаша Ловра, код Буђановаца повећа дружина Радојица Стефановић, Стојча Радовић, Недељко Цигановић и још десетак, из Кленка дружине: Миланка Батлајића и Стојана, Петра и Живана, из Градишке Миливоја Милатовића, из Лаћарка Живана Грашића, из Сурдука харамбаше Малеша, из Стејановаца Петра Константиновића и још много знаних и незнаних.

У то време цео доњи Срем је био под густим столетним шумама, која се спајала са Фрушком гором, што је хајдучким дружинама погодовало да се неометано крећу и скривају, а забележене су и честе бежаније преко Саве и Дунава код јатака са друге стране.

И Шимановци нису били поштеђени хајдучије, јатака и потера, па у извештају из августа 1730. провизор Колхунт из Сурчина, наводи следеће:

-На салашима у Шимановцима је похватано десетак пастира и слугу који су били у вези са разбојницима који су напали Суботиште. У извештају се наводи да су пандури том приликом убили двојицу разбојника и неке сељаке (јатаке). Колхунт наводи; да се труди да искорени разбојништво, али да има утисак да ни пандури, ни сељаци не прогоне разбојнике довољно енергично. Шта више, међу њима имају своје пријатеље који их свему обавештавају, дају им уточиште, храну и пиће, иако је забрањено под претњом вешала.

(Славко Гавриловић, «Срем од краја 17. до средине 18. века» страна 384.)

Ситуација из године у годину бивала је све тежа и тежа са масовном хадучијом. Држава је законски обавезала војску да прогони и кажњава разбојнике по «праву мача»(извршење смртне казне) на лицу места. Ради зстрашивања по свим селима се граде затвори, постављају вешала и «точкови»(за разапињање) и врше јавне егзекуције пред окупљеним народом.

Створен је посебан пандурски одред од 32 пандура за прогањање хајдука, и пооштрене су казнене одредбе «Патент (закон) о разбојништву», у тачки 5. Закона налаже да ће породице оних који се одметну одмах бити ухапшене, и протеране, ако се дотични (хајдук) не преда у року 14 дана. Кућа ће им затим бити спаљена, а сва имовина припашће држави.

Угарска канцеларија је приметила да «рацка нација» ствара највеће хероје од својих злочинаца и њихове најгоре мане слави као највеће врлине, препричава њихове или своје «разбојничке историје» па утиче на формирање омладине у рђавом правцу. Предлаже, да за изношење таквих прича, песама и историје најстроже забрани, односно кажњава; први пут затвором, други пут са 100-200 батина, а трећи пут и смрћу. Потказивачи, пак, треба да буду награђени са по 12 форинти.

Војна команда, налаже Дворском ратном савету, да тражи од «Српског Народно-црквеног сабора» забрану јавног певања «неморалних и разбојничких песама», а да сарадницима пустахија запрети вечним искључењем из цркве. Од митрополита и свештенства тражи да се на разбојнике баци «анатема», јер Срби се више плаше «божије казне» од било какве телесне и новчане, па и саме смртне казне.

Војна команда, у више махова је нудила амнестију хајдуцима, поготово у ратним временима када је фалило војника на ратиштима. Међутим, према једном извештају с пролећа 1741, из редова Тренкових пандура, од укупно 589, дезертирало је чак 273 човека и тако наоружани махом отишли у разбојнике.

У то време био је веома опасан харамбаша Јован Дијак, који је оперисао са више десетина сурових момака по Фрушкој гори. Једном прилком упао је у сред богослужења у цркву у Бешкој, и све присутне дрско опљачкао, потом је и групу трговаца пресрео и опљачкао на Банстолу, убрзо је ухватио марадичког кнеза Стојка и изнудио 100 дуката, и пљачкао редом имућне куће по Путинцима. Једном припуцао и на кола пуковника Рашковића и још починио много разбојништва у кратком периоду. За Дијакову главу, провизор је расписао награду од 100 дуката, али патријах Арсеније и ритмајер Игњат Станковић су тражили «амнестију како би допринели смиривању» ситуације у области. Дијаку харамбаши и његовим хајдуцима, а било их је 37, планирано и унапред одређено-уколико добију амнестију, место коњичке «фрајкомпаније»!? Уствари, неке врсте добровољачке специјалне чете. Дворски Ратни савет, ипак одбија амнестију, због много учињених злодела у Астрији и Турској, и покренули су велику потеру. Гонили су их широм Срема и све до Саве. После пребега и преласка реке, Турци су наставили са потером, и у правом ватреном окршају, све су их поубијали на задовољство аустријске власти.

Средином 18. века хајдучија као масовна појава у Срему је полако престајала, јер су се побољшале економско-социјалне прилике. Војна граница је реформисана, законски учвршћена и проширена на више села, па је убрзо формирано десетак нових компанија (чета).

Појава и прича, о Лази Харамбаши  

Средином 18. века родио се Лазар Добрић, у сремском селу Сасе или Новим Карловцима. Био је опанчар по занимању, ожењен и породичан човек. Први пут за њега се чуло крајем 18. када је због незадовољства и сукоба са влашћу-пандурима, напустио село и отишао у хајдуке. Убрзо је окупио више десетина момака, и после неколико успешних акција постао вођа дружине. Добио је кратко и упечатљиво име-Лаза Харамбаша. Оперисао је на широком простору Срема, Бачке, по северној Србији, а стизао је Дунавом и до Панчева. Био је «на добром гласу» код народа у Срему, али и по Србији, а имао је и позитивну националну боју, пред устанак у Србији против турских кабадахија. Као хајдук светио се народним зулумћарима, а сиротињу је помагао делећи им отети плен. По много чему је подсећао на енглеског «хајдука» Робина Худа и зато га је народ обожавао и чувао. Поред напада на сувом, он је нападао и лађе на Дунаву, и они су по дрскости, маштовитости, лукавости и неустрашивости задивили и народ и власт. Често се маскирао, и чак једном приликом, преобучен у «митрополита», упао  код самог војног комаданата, који му је главу високо уценио, а да га није препознао.                                                                                                                          У његовој чети су били хајдуци из Србије: Станоје Главаш, Вељко Петровић и вероватно будући народни вођа устанка Црни Ђорђе Петровић. По избијању Првог српског устанка Лаза је прешао у Србију и тамо постао јако популаран. Устаници  и народ, поготово у рудничком округу су га славили, и у њему видели и будућег народног вођу. Међутим, страдао је од српске руке, вероватно по наредби  побратима Станоја Главаша, а можда и Вожда Карађорђа, у селу Сиљевци, трећег маја 1804. године, и тако по ко зна који пут исказана је српска неслога и зла коб.

Писац и свестрани уметник Предраг Бањеглав из Саса, бавио се више година истраживањем његовог живота, и као плод издао је 2008. роман-романсирану биографију Лазе Харамбаше, под називом «Сремске сене». Убрзо затим потакнут жељом да заокружи причу о Лази Харамбаши, урадио је вајарски пројекат, и у свом атељеу 2013. завршио дво метарску скулптуру Лазара Добрића, у пуној хајдучкој опреми. Коначно, остварио се сан многих Сремаца, па поред старих прича, могу прочитати књигу и «коначно видети» легендарног Лазу Харамбашу на постаменту. У суботу 28. априла. 2018., тачно у подне, уз пригодан културно-уметнички програм откривен је на раскршћу Саса, споменик Лази Харамбаши. Лепо вајарско дело је поклон уметника свим мештанима Саса и Срема. Познато је, да Срби тешко подижу споменике, јер увек имају неке предрасуде. Тако је било и са овим спомеником, па уз бројне перипетије са општином Инђија,  после петогодишњег одлагања ипак је постигнут договор и хајдук Лазар Добрић-Лаза Харамбаша се «коначно скрасио и вратио»  међ’своје, у своје родно Сасе,.

Појава и прича, о Јови Станисављевић-Јови Чаруги

Родио се 1897. у српској породици, селу Баре, код Нашица у Славонији и одрастао је као сироче, од десете године, без мајке. Браварски занат је учио у Осијеку, који је у то време више припадао Срему него Славонији. На почетку Великог рата као седамнастогодишњак мобилисан је у Аустро-угарску војску и одређен за слање у рат против Србије. У једном сукобу, убија наредника  и то га трајно одређује ка странпутици. Одмах је дезертирао, као и хиљаде војника Аустро-угарске у то време. Крију се по шумама и кукурузиштима и зато их поспрдно називају «Зелени кадар». Чаруга окупља око себе неколико истомишљеника и почињу пљачке државних службеника и богаташа. По окончању рата у новој држави наставља са хајдуковањем, под изговором «борбе против капитализма» и убрзо бива осуђен и затворен у Сремској Митровици. Успева да побегне из затвора, и наставља са још већим пљачкама и свирепим убиствима, па се организују велике жандарске потере. У својим акцијама био је лукав, дрзак, суров, и често неухватљив. Живео је распусно, волео је да се јавно оглашава и није се никог плашио. У једној од заседа, после ватреног окршаја, страдају му другови, а он бива ухваћен. Организовано је велико суђење, уз велику пажњу домаће јавности и средстава информисања. Осуђен је на смрт вешањем.                                                        По први пут штампане су плакате и облепљена су већина места по Славонији и Срему, а улазнице за посматрање смакнућа су плануле у року пар сати. Пред скоро 3.000 гледалаца, казна је извршена јавно у Осијеку, и чак су доведени и глумци да гледају и «уче како смрт изгледа» у стварности. Чаруга је био познат као велики женскарош, имао је чак десетак вереница, од сељанки до бароница, од младих девојака до средовечних удовица, и на извршењу казне било је много женског света у првим редовима. Забележено је, како се обратио окупљеном народу, када се суочио са вешалима у дворишту Краљевског судбеног стола у Осијеку.

Након прозивања општинског чиновника, Чаруга се окренуо окупљеном свету, и гласно обратио у његовом «стилу»:

Ја сам Јован Станисављевић Чаруга. Мој наклон, господине крвниче. Збогом, народе, Чаруга путује. То није тако страшно. Идемо весело!

Смртна казна је извршена 1925.

Јова Чаруга је имао тада, само 28 година.

О Јови Чаруги је написано неколико књига, а 1991. године снимљен је и филм у режији Рајка Грлића. Чаругу је глумио одлични Иво Грегуревић, и то је била последња Југословенска продукција.

Појава и прича о Душану Остојићу Роми из Купинова

Некако, у исто време, док је «хајдучка слава» Јове Чаруге, завршавала на осијечким вешалима, у сремском селу Купинову почиње да се ствара нови хајдук. Купиново је у својој «хајдучкој историји» имало неколико познатих хајдука током 18. века. Захваљујучи географском положају Купинова, близини реке Саве, сталног скелског прелаза, речног меандра «Кут», окружено густом столетном шумом и тајновитом Обецком Баром, представљало је сигурно уточиште за хајдучке дружине. Купиново је било читав век ипо у Војној граници, и на подручју села увек је било војске и оружја на претек. У току Великог рата било је неколико већих војних операција у самом месту, и заостало оружје мештани Купинова су вешто посакривали у разним «базама» по селу и шуми, и чували за како се то већ, у нашем разговору каже: «злу не требало, али нек’се нађе, за недај боже»,.

Душан Остојић Рома, рођен је 1913. у сиромашној породици на крају шорића, цик уз саму Обецку Бару. Живели су од наднице, риболова, али и од криволова. Од малена је био суочен са сиромаштвом и неправдом која га је обележила, усмерила и покретала у револт, бес и касније освету према спољњем окружењу. Још као млад момак од 17. година починио је прво кривично дело, мању крађу и зато добио казну од 6 месеци затвора. На основу новинских фотографија и прича самих мештана Душан Остојић Рома је био леп момак, висок, танак, црномањаст, бујне косе, правилних црта лица, интересантан, свирао је на хармоници, лепо је умео да пева и није било бољег играча у колу. Одмах су га запазиле девојке, и није оскудевао са њима, а симпатија је било још и више. Од старијих мештана сам чуо и ово:

– Био је леп момак, али сирома, и то га је здраво тиштило!

У затвору упознаје старије робијаше и искусне разбојнике и упија у себе њихове приче. По изласку наставља са крађама, и у једној акцији починио је тешко разбојништво. На суђењу 1934. године осуђен на  4 године робије у Сремској Митровици. Некако је издржао две године, али са неколико затвореника бежи и наставља са крађама. Међутим, после месец дана га хватају и враћају назад у затвор. Тешко му пада повратак у затвор, и све више размишља о освети према особама које су му «упропастиле» живот. Ускоро, у јуну 1937. поновним бегом из затвора, почиње његов животни суноврат, јер вођен осветничким слепилом, у кратком периоду починио је више тешких убистава. После серије убистава са одбеглим другом Драгољубом Ристићем, бежи преко Саве, али потера их проналази и у обрачуну убија Ристића, а Рома бива тешко рањен у надлактицу и ухваћен. У Београду се лечио неколико месеци и 10-ог септембра 1937. враћен је под јаким обезбеђењем у затвор, у Сремску Митровицу. Почињу озбиљне припреме за велико суђење. Тадашња штампа је доста писала о Роми из Купинова, и сви дневни листови у Београду су поклањали много пажње. Дневни лист «Време», «Правда» и «Политика» су у опширно, у више наврата, писали о току истраге, догађајима, припреми оптужнице и будућем суђењу.

Суђење је заказано за 24. јануар. 1938. и у наредна три дана «Политика» је свакодневно извештавала на читавој страни о самом току суђења.

Први дан суђења, 24. Јануар. 1938.

Испред зграде суда у Сремској Митровици, од раног јутра тискало се много света. Интересовање за суђење је било велико. Народ не верујући да је Рома ухваћен разграбили су улазнице за велику салу суднице са балконом, како би се сами уверили у истинитост. Пролазећи кроз двориште сачекали су га бројни фото-репортери и новинари. Он им се смешка, поздрвља их и позира, да што лепше испадне на фотографијама. Душана Остојића уводе окованог у препуну салу суднице, са три стражара и заповедником страже, уз гуркање и комешање. Тог момента, завладао је тајац у судници.

Почиње читање оптужнице. Душан се окреће, као да се досађује, смео и дрзак је за време читања оптужнице. Дајући податке о себи, Душан гласно додаје судији, као да прети:

-Не заборавите, уз моје име да додате Рома. Познат сам као Рома. То је краће, и лепше, зар не?

Оптужница је велика и опширна, за седам кривичних дела: три убиства после зрелог размишљања (са предумишљајем), један покушај убиства, две тешке крађе и злочин против јавне безбедности. Рома се често окреће ка публици и  незаинтересовано звера по сали, као да се њега то не тиче. На крају читања оптужнице, судија пита Рому:

– Јесте ли разумели оптужницу, и да ли се осећате кривим?!

Рома се изчуђава, смешка и одговара:

-А, шта сам разумео? Прави паузу, и дрско и громко наставља: -Па, наравно!

На питање о родитељима и породичној ситуације, мало застајкује, али почиње мирније да прича.

-Отац Миливој, убио је комшију бритвом, и сада је у Лепоглави. Робијаће незаслужено 10 година. Мајку су ми убили жандари, а ништа није била крива. Бога ми…Отац ми је имао малу кућицу, а живели смо ловећи рибу. Имао сам још тетку, сестру и старијег брата. Брат ми је био ко лутка, добар,…али су га претукли жандари, низашта, и убрзо је умро. Ево како је то било…Била је јака клизавица на шору, када је наишла поштарица Боса Будимчић и претурила се. Пријавила је жандарима да је неко подметнуо ногу и оптужила мога брата. Жандари су га потом страшно претукли, и он је сирома убзо умро.

Судија прекида и додаје: -То је било давно, има сигурно десет година!

Рома, одговара кратко и оштро: -Јесте,…али ја нисам заборавио!

После краће паузе Рома наставља да прича и објашњава догађаје из прошлости везане за свој живот и оптужницу. Описује догађаје из јуна 1937. године када је, по други пут са затвореником Драгољубом Ристићем, побегао из  Митровачке казнионе и кренуо на пут освете и злочина. Рома описује како се то десило:

-Ми, већа група затвореника, радили смо нешто на Грабовачком брду, и искористило смо непажњу стражара Ристе Стојановића, савладали га, отели му пушку, све метке и побегли. Успут смо се пресвукли у цивилно одело и кренули пут Руме и Купинова. Када смо стигли у Руму  потражили смо кућу богатог трговца Винка Шефелда, у којој је радила као слушкиња, моја бивша девојка Јелисавета Хладник. Био сам љут на њу, јер се удала чим сам отишао у затвор!

Када су стигли испред куће, ушли су кроз прозор унутра, али их је спазила слушкиња Јелисавета. Почела је гласна свађа и препирка. Тражили су од ње паре, али је она запретила жандарима и почела гласно да виче. Дали су се у бег низ улицу, али Јелисавета је наставила још јаче да запомаже и виче за њима. У једном момету, вероватно Рома, љутито се окренуо, стао, нанишанио и опалио. Она је пала погођена. Тешко је рањена, али се опоравила у болници и доведена је да сведочи на суду против Роме.

Из Руме су на путу ка Краљевцима пресрели Јоцу Јоцића и приморали да их вози у колима. У колима су се хвалили, и Јоци саопштили:

-Чућеш, Јоцо, шта ће бити за два дана, има да се прича!?

Причали су, како ће кад «нешто обаве», опљачкати неког богатог поседника код Бешке, и онда побећи у иностранство, можда у Бугарску, и тамо започети нови живот.

Од Краљеваца до Пећинаца, возио их је неки ћутљив човек, а затим са другим колима, до Михаљеваца где проналазе мештанина Милорада Драгосавца и траже да им покаже кућу сељака Димитрија Јовановића званог Магла, као би се са њим разрачунао зато што је једном убо бритвом његовог оца. Испред куће Драгосавац, на наговор Роме, позива Димитрија да изађе напоље. Рома прилази и тражи од њега иљаду динара, на име оштете и дуга, али Димитрије одбија и настаје галама и жучна свађа. Рома подиже пушку и пуца. Погађа га са два метка и Димитрије остаје мртав на лицу места.

Судија га прекида и пита како је тачно извршио убиство. Рома устаје и имитира испруженом руком пушку. Гласно сред суднице виче:

-Овако,… и дум, дум! И почиње гласно да се смеје. У судници запрепашћење.

Бежећи кроз Михаљевце, пролазе поред пуне гостионице Милоша Јанковић, Рома окреће пушку и без нишањења пуца у прозор кафане, како би «поздравио» сељаке и гласно добацује:

-Здраво, браћо, ево вашег Роме!

Рома наставља да прича шта је даље било. У судници је апсолутна тишина.

-Кренули смо загрљени кроз кукурузе и певали смо гласно песме. Касно навече стигли смо у Купиново. Прикрали смо се кући поштарице Босе (Босиљке Будимчић) и чекали да уђе у кућу, јер је нешто диванила на шору са униформисаним човеком. Боса улази у кућу и спрема се за починак. Прилазим прозору, …гледам је, пресвлачила се, …нишаним и без упозорења пуцам… само једном. Она мртва пада.

У глави, Рома сигурно констатује: -Брата сам осветио, а на реду је следећи!

Одатле одлазе код рибара Матије Вршке што га је давно пријавио жандарима и остао му дужан 160 динара. Желео је да га убије због освете и одмах га је извео испред куће. После краћег објашњења испалио је два метка у њега, и на лицу места га убио.

Рома, још претећи додаје и ликује у судници:

-Хтео сам да му се осветим, … и после првог метка, само се стропоштао и тако треснуо,…да је било милина гледати!

Настао је жамор у судници и негодовање, али Рома наставља са причом:

-А кадгод смо били нераздвојни другови. После овог, кренули смо ка Сави, и приморали скелеџију Лазу Дроњка да нас превезе преко воде! Сутрадан смо пушку продали за 100 динара и наставили да се кријемо. Код Умке смо налетели на патролу жандармерије. која нас је сасула мецима. Ту смо се разишли. Он је после убијен негде у срезу Велико Градишке, а ја касније рањен на другом месту, и ево ме сада овде.

Рома заврши, а судија га упита:

-Жалите ли што сте убијали?

-Па,…веријте, жао мије… Али није требало да ме дирају…Није требало против мене да сведоче и наносе ми неправду!

Затим суд позва сведоке да сведоче, служавку Јелисавету Хладник и стражара Ристу Стојановића.

Адвокат одбране г. Небојша Маловић, на крају првог дана, затражио је од суда да се утврди да ли је оптужени душевно заостао и урачунљива особа, и ако није да се упути на лечење. Суд је прихватио предлог, и док се веће судија повукло на заседање, Рома се окренуо ка публици, намигује на девојке на галерији, па једна од узбуђења пада у несвест. Публика гласно жагори, све до повратка судског већа када се смирује. Судско веће саопштава да је прихваћен предлог браниоца.

Судија заказује наставак суђења за сутра.

Други дан суђења, 25, јануар. 1938.  

На самом почетку лекар специјалиста др. Сава Шијак, прочитао је свој налаз:

-Као лекар, видим да оптужени не болује ни од једне душевне болести, и зато није потребан никакав дужи и детаљни преглед!

Државни тужилац је тражио смртну казну, и напоменуо да је Остојић Душан планирао да убије укупно 8 људи због освете, и као такав опасан је за друштво.

Службени адвокат одбране г. Небојша Маловић устаје, и покушава да оправда поступке неурачунивошћу свога клијента, тешком ситуацијом у самом друштву, великом немаштином, сталним понижавањем од околине и још напомиње да је рођен у Великом рату и да је као беба био интерниран. Захтевао је да се ипак детаљно прегледа, јер као душевно заостао имао је умањен степен урачуњивости приликом извршења убистава.

Када су сви завршили судија је заказао, за сутра читање пресуде, у 5 сати после подне.

Трећи дан суђења 26.јануар. 1938.

У заказано време у сали је било много света, а поготово жена у првим редовима. Рома улази насмејан у салу, седа на столицу, окреће, осмехује се, маше и једном препознатом довикује:

– Здраво Лазо, као си?!

Дежурни умирује присутне и судија починје са читањем пресуде. Нека дела су ублажена, али за убиство Босиљке Будимчић и Матије Вршке није било олакшавајућих околности. Када су сва кривична дела сабрана, осуђен је за једну јединствену казну-смрт вешањем. Рома је узрицање смртне пресуде примио сасвим мирно. Публика се полако у жамору разилазила, када је у ходнику суда одјекнула песма: -Ој, животе не требам те….Рома је певао из све снаге.

Извршење смртне казне, 12.05. 1938

Дан пре извршења смртне казне, Рома је цели дан примао посете до касно у ноћ. Свет знан и незнан, окупљао се да види на смрт оптуженог, да се рукује, кажему нешто или пољуби га. Рома је млађе поздрављао са: -Здраво баћо! Старијима је с’поштовањем љубио руку и пијући заједно ракију наздрављали једни другима.

Он њима за дуг живот, а они њему: -Нек’ти је лака црна земља!

Целу ноћ није ока склопио, и пред свањивање, у зору, припит закључује:

-Шта, ја још имам,… један час да живим!…Еј, па то је читава вечност за мене!

Сређује се, чешља косу, намешта кравату, поздравља се са две девојке познанице и братом од ујака из Купинова. После причести са свештеником, замољава госте да оду. У једном тренутку, као да се јада самом себи, и гласно каже:

-Тешки су ово часови за мене, верујте…Али нека, ја сам заслужио,….Убијао сам!

У четири ујутро, стављају осуђенику лисице на руке, а он тужно али гласно пева идући кроз затворски ходник:

– Ој, свануће ми, зора…

Стижу до вешала и жели сам себи да стави омчу око врата, али му не дозвољавају. Последњи пут довикнуо је свим присутним као и друговима у затвору:

-ЗДРАВО!… Џелат Хорт, намакнуо је омчу око врата и тихо на уво шапнуо Роми:

– Душане, ја нисам крив за твоју смрт! После десетак минута, пришао је столу и саопштио судији: -Господине судија, правда је задовољена!

На улици је дуго, у тишини стајала велика маса света, која није могла да присуствује јустификацији-извршењу смртне зазне.

Рома је завршио свој бурни живот у 25-години живота, и како је записано у његовом личном затворском картону бр. АЈ,63,F-144-18-1939, Душан Остојић звани Рома, Купиново, земљорадник, неожењен, писмен, без имовине, осуђиван за крађе. Као бегунац из затвора извршио више убистава, разбојништва и крађа. Извештај с.к. извршена 12.05.1938.

ИМЕНИЧКИ РЕГИСТАР МИНИСТАРСТВА ПРАВДЕ за 1938.г.0-94.

Прошло је већ-или само, 80. година од смакнућа Роме и бомбасти новинарски наслови из тога времена су већ заборављени:

«Злогласни разбојник Душан Остојић», «Разбојништва одбеглог робијаша Остојића», «Многоструки убица Душан Остојић спроведен у Сремску Митровицу», «Вишеструки убица и разбојник Душан Остојић пред судом», «Злочинац Душан Остојић осуђен на смрт», итд.

Убрзо после смрти Рома је ушао у сремачке диване као Хајдук Рома, и до дан данас такав остао. Испричано је много прича о њему, често су се мењале и проширивале, у зависности како је «сремачки диванџија»  у датом тренутку био: вешт, расположен, маштовит или под дејством дудињаре.

Као дете слушао сам и ја те приче, о последњем сремачком хајдуку Роми из Купинова, не знајући да се он зове Душан Остојић, и да је био толики разбојник, убица, злочинац, па нека ову причу приме све диванџије к’знању и добро размисле. Његов лик сам сасвим другачије замишљао, и када сам погледао његове фотографије, замислио, изненадио и помислио сам:

-Еј, па зар је могуће да је он све то починио за својих 25 година живота!?

Децембра 2018.

Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

РАДОСЛАВ РАДА ШУМАРСКИ, ЛЕГЕНДА СРЕМА И МАРТИНАЦА

Постављено дана: 20. 05. 2016.

Радослав Рада Шумарски легенда Срема и Мартинаца 1.

Како представити Радослава Раду Шумарског, легенду Срема и Мартинаца, а да се нешто важно не пропусти: од занимљиве биографије, многобројних занимања, начина стицања знања, широког самообразовања, уметничких талената, разноликих хобија и многих личних интересовања.
Рада Шумарски, шпицнаме Јовишков, рођен у Мартинцима 1943. и као беба чудом преживео страшни збег преко реке Саве. Одрастао и васпитаван у скромној сељачкој породици-породичној задрузи, са 11 душа, на челу са стрицем Веселином. Детинство је упамтио по послератној општој беди, невероватно суровим комунистичким „обавезама„-одузимања намирница од сељака, неуспелим друштвеним експериментом са „совјетским колхозима“ и времена када је сремски сељак био стварно понижен. Књигу је рано доживео као свету реликвију, већ од првог додира са њом, заволео је на пречац и био одличан ђак у основној школи. Редовно завршава тeк 5 разреда. Гледајући ђачку књижицу, сриц Веселин-нeписмен, строг и често намргођен, а отац забринут и збуњен, овако је прокоментарисао:

– Од овог` никад човек нећеш бити, и немож` ти да силанцаш-у школу и из школе, дереш ципеле и одело, а да ми да плаћамо чобана! Нег`, држ` се земље да те ветар не одува!
Матер се здраво сикирала да јој дете не полуди од ти` силни књижурина, што их је свакодневно налазио и читао по скровитим местима. Међутим, борба за преживљавање породице била је преча и малог Раду исписују из школе, под изговором да је луд. Лекар после разговора са дететом, задивљен општим знањем, инсистирао је да дете настави даље са школовањем, али породица је била неумољива.
Рада, и данас, помирљиво и без много једа, коментарише такву ситуацију:
– Е, да није тако морало-неби ни било! Шта ћеш, нисам био ни шебав, ни глупав, ал` њи`ова реч је била последња и поштовала се!
Коначно, у 45-ој години живота, по својој жељи, наставља и успешно завршава осмогодишње школовање са одличним успехом.
Ево како гласе две изабране строфе из деда Радине песме „Књига и ја„:

Од како за себе памтим,
док сећање моје сеже.
Свака драга успомена за
лепу ме књигу веже

Ово моје скромно знање,
што из књиге сам упио.
Не постоји то имање,
скојим би га заменио!.

Рано је открио таленат за: стих и песничку риму, а када је чувајући свиње почео да свира на фрули, отац се и том` унцуту успротивио:
-Нећеш ваљда бити сеоски гајдаш, нег` ватај се ти как`ог честитог посла!
Много касније, када је постао „свој газда“, испунио је себи велику жељу и продавши четири бравца са правом ценом, тајно сео је у афтобус, и у Чачку 1983. код чувеног мајстора пазарио сет фрула на којима и данас радо одсвира разна кола, познате народне песме и разне мелодије које случајно чује. Одувек је активно учествовао у друштвеном животу својих Мартинаца, редовно иде у цркву, учествује у разним сеоским акцијама, члан је месне библиотеке, играо је и свирао у фолклору, кадгод је пик`о фузбал а данас непропушта утакмице на лепо сређеном месном стадиону. Кад Мартинчани постигну гол, он на фрули одсвира једно колце и тако уз музику и шалу прослави. Кад су тога дана гостовали ФК“Хајдук“ и Шим`новчани, кадети су изгубили чак са 18:0, а првотимци са 8:0, и тога дана деда Рада се здраво насвиро-као никад дотад. Наслушали смо се кола и разних мелодија из деда Радине фруле и зато у шали Мартинчани поручују, да једва чекају „так`е госте„.

По одслужењу војног рока, Рада почиње да се занима за немачки језик, набавља разне књиге од пријатеља и као самоук вредно учи. Убрзо потпуно овладава немачким језиком, и данас успешно обострано преводи текстове и песме са свим римама. Многа мартиначка деца долазе код деда Раде на бесплатне часове швабског, и никад` ником, ни динара није наплатио. Његови „ђаци“, имају најмању оцену четворку у школи, а на питање откуд интересовање за немачки језик, Рада кроз осмех каже:
-Немачки језик је војнички језик, као створен за командовање, а и ми Сремци смо били век-ипо Војни граничари у доба Аустро-угарске монархије. Нисам никад био у тим швабским земљама, ал` да ми је бар два фата, да уђем и видим како је тамо!
Деда Рада и даље сакупља и вредно бележи: народне умотворине, сремске бећарце, старе заборављене речи, историју породичних родослова Мартинчана и пише песме о свим животним темама које тиште данашњег човека.
Објавио је 2014. једну невероватну књигу: „Моје село дично поприлично„, је целокупна историја родног села Мартинаца писана у стиху-десетерцу, на 73 стране са приказом битних историјских догађаја. Описивајући разне животне прилике, сремског сељака у разним историјским догађајима, сазнајемо уствари и како се стварно тада живело. Песник Рада нам храбро, прецизно и недвосмислено идентифијуке све друштвене аномалије: погубну извитопереност људи на власти, лажно приказивање историје, али и тајну опстанка обичног човека и његова снажна вера у духовно и нематеријално. Многи данашњи политичари неће се сложити са песниковим политичким констатацијама и описима, о догађајима од пре пет-шест-седам деценија, јер још увек наше друштво нема снаге да их слободно и без страха
анализира како неби поново направили грешку.

Страна 27.
Четрдесет и петог лета
о откупу уредба донета,
активисти полетели по селу
да лојалност покажу на делу.
Купе жито, курузе и марву,
и остало ди год шта пронађу
чак и сламу, кудељу и вуну,
деца плачу, а жене их куну.
«Какви сте нам ви ослободиоци,
ви сте гори него гестаповци,
Немцу ниси мого јаје дати,
да ти одмах поштено неплати,
ви грабите никог непитате.
Бог ће дати па ћете пропасти»
…………………………………………….
«Војводину чвршће притежите
хапсите их, у оков вежите.»
А ево како деда Рада описује данашње време, кобојаги више-страначје и изборе.

Страна 70
Овде нису паметни потребни,
нег подобни, послушни и верни.
Видех јадан кад беху избори,
где се свако само за власт бори,
подметања ту се чине грозна
да комшија комшију не позна.
На бирачко место ја се јавим,
ту грађанску дужност да обавим.
Јадни роде, кад сам тамо био,
да ти кажем шта сам запазио.
Свака странка-засебно, по страни,
подељени моји Мартинчани.
Сви би они као да владају,
а остале попреко гледају.
Једни само смрде на ракију,
одвојени други кафу пију,
трећи им се крадом подсмевају.
………………………………………………

Са полице деда Рада дохвати један роковник, а у њему право благо-песма за песмом: о Срему и обичајима, вашарима, момковању, љубавима, судбинама, људима и догађајима. Строфе сложене, све лепо исписано штампаном ћирилицом и спремно да већ сутра иде у штампу. Деда Рада гледи у свеску и тужно рече:
-Намам ни ја новаца,… наступила криза,… а ови на власти имају преча посла!
Штета је да песме остану у роковнику и доживе судбину заборава. Надам се да ће се наћи неко увиђајан да одштампа збирку песама и подари радост свеколиком читалаштву Срема.
Од деда Раде добио сам једну свеску са педантно пописаним старим речима Срема, и биће драгоцен извор за будуће «Друго измењено и допуњено издање Ћоле ти дечије».
На зиду собе окачен је родослов-породично стабло породице Шумарски урађен до детаља Радином руком и досеже до његовог директног потомка-хусарског мајора Станислава Шумарског, с`почетка деветнајстог века.
Телевизора нема, а који ће му и очин, кад на посебно урађеној полици стоји вредна библиотека са неколико стотина пробраних књига и натписом који одмах пада у очи.

Радослав Рада Шумарски легенда Срема и Мартинаца 2.

DAS BUCH IST DER BESTE FREUND
КЊИГА ЈЕ НАЈБОЉИ ПРИЈАТЕЉ

Седели смо тако једно после подне у старој кући-у топлој соби, последњој черпићари из шездесетих година прошлог века, са специфичним мирисом сремске земље и разговарали, а да нисмо честито ни фртаљ тема разматрали.
Непреостаје нам ништа друго, него да се овај диван ускоро настави.
На крају, иако нисмо неки ракијаши, наздравили смо са провереном домаћом ракијом старом десетак година, од шљиве маџарке из деда Радиног воћњака.

Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

СЕЋАЊЕ Проф. МИРКО ЂОРЂЕВИЋ 2014-2016.

Постављено дана: 20. 04. 2016.

С  Е  Ћ  А  Њ  Е

Проф. МИРКО ЂОРЂЕВИЋ 2014-2016.

-Судбина једне иницијативе II део

Дана 18. априла навршило се две године од како нас је напустио, уважени проф. Мирко Ђорђевић, или како је многима а и мени драже, наш чика Мирко.

Остала је велика празнина у књижевном, културном, јавном животу и посебно у   животима нас који смо га познавали и сусретали се са њим. Свима нама недостају његове разложне речи, течне мисли које су умиривале, отрежњавале и наводиле на племенитије поимање света. Као саговорник није падао у ватру, подржавао је свачији труд, никога није мрзео, волео је живот и људе са свим својим манама и када се нико није надао умео је да направи шалу и да нас све у тренутку пријатно изненади. Професорски је несебично делио знање, књига-му је била највреднија реликвија, саговорнике је често саветовао да што више читају, али да то буде са пажњом и разумевањем.

Још увек памтим његове речи:

Све је написано и записано, само треба пронаћи и прочитати!

Чика Мирко је био скроман, искрен и образован верник, гласно је говорио о штетности: празноверја, клерикализације, нетолеранције и паланачке заосталости. Показао је недвосмислену храброст, нису га уплашиле сталне претње, увреде и бетонски комади, што су кукавички бачени у прозоре те умало теже повредили њега и чланове породице. Само је желео да наше друштво буде успешније, хуманије и срећније место за живот свих њених грађана.

Ових дана, често пролазим кроз шимановачки парк, поглед ми сам одлута ка чика Мирковом дворишту где и даље стоји, онај исти астал, столица и клупа где је он седео и разговарао са гостима.

Понекад ми се учини да видим чика Мирка како замишљен чита и пуши скраћену „четвртину“ његове цигарете у муштикли.

Судбина једне иницијативе II део:

Након објављивања текста на нашем сајту, www.simanovci.rs „ЋУТАЊЕ (НИ) ЈЕ ЗЛАТО-Судбина једне иницијативе,( 25.јануаер.2016.) са комплетним пратећим  материјалом. Убрзо је реаговало више средстава јавног информисања, новинарских удружеља и појединаца. Они су пренели, објавили и подржали иницијативу за именовање, безимене сеоске библиотеке у „Проф. Мирко Ђорђевић“ у Шимановцима.

-НУНС и НДНВ су 15.јануара. 2016 у свом посебном саопштењу подржали иницијативу и аргументовано апеловали на јавност.

-Дневни лист „Курир“ (16.03.2016.)

-Локални штампани медији Сремске новине (09. март.2016) и М новине (24.о3.2014), у више наврата пренели су информацију и подржали грађанску иницијативу. Професор Мирко Ђорђевић био је својевремено сарадник и често писао веома запажене чланке за оба сремска гласила.

-Информацију су такође пренели и подржали бројни електронски медији: Слободна Европа (20.март.2016.), Медијска кућа N-1-сектор култура (13.03.2016.), Аутономија-Портал грађана Војводине (13.03.2016.), портал Вести.рс (26.03.2016.), портал BookVar.rs, портал Радио Београд, и многи други.

– Коментари на друштеним мрежама су такође били позитивни и многи су се јављали и питали како могу да потпишу иницијативу, петицију или да на било који начин помогну.

Једина медијска кућа која је успела да добије саопштење била је ТВ Б-92 и тек на упорно инсистирање новинарке Б92, Јелене Кикић.

Пећиначка општинска служба за односе са јавношћу дала је саопштење које у потпуности преносим:

Поштована госпођо Кикић,

Став локалне самоуправе је да је свака грађанска иницијатива добро дошла.

Међутим, у конкретном случају на који се односи ваше питање, реч је о

огранку Народне библиотеке Пећинци у Шимановцима, са само једним запосленим. Како ни матична библиотека у Пећинцима још увек не носи ничије име, најпре би требало покренути иницијативу да матична библиотека добије име, што би захтевало знатно ширу јавну расправу, у коју би биле укључене установе културе, организације цивилног друштва и сви заинтересовани грађани из свих 15 насеља наше општине, како би се постигао што шири консензус о томе у спомен које личности или догађаја који су обележили историју наше општине ова установа треба да понесе име.

Могао бих много и спуно горчине коментарисати, овако склепано саопштење, на које се чекало (скоро невероватних) 11, и словима једанаест, месеци. Међутим, кад боље погледам стил писања и вокабулар неодољиво ме подсећају на некадашња саопштења, из средине прошлог века, када су комитети и комитетлије, ведриле и облачиле са нашим животима. Уствари, ништа конкретно није речено, у целом тексту је невешто избегнут и сам разлог покретања иницијативе?!

Овакво шиканирање и обезвређивање није заслужио пре свега проф. Мирко Ђорђевић – интелектуалац светског и европског формата, као и свих 124 (стодвадесетчетири) потписника грађанске иницијативе и то је највећа поражавајућа чињеница свега што се дешава у нашем друштву.

Надам се да ће се ова невероватна битка за библиотеку од 16 квадрата ипак решити, јер неко ће (вероватно одозго) „лупити шаком о сто“ и рећи ДОСТА.

Нажалост, како ствари стоје, у локалном поимању демократије, ја нисам више покретач и потписник иницијативе, већ обични коловођа.

 

Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

 

ШИМ`НОВЧАНИ НЕБОЈ` ТЕ СЕ-СТИЖУ „СЕДАМ ВЕЛИЧАНСТВЕНИХ”

Постављено дана: 24. 02. 2016.

Хумореска, наши дана…

ШИМ`НОВЧАНИ НЕБОЈ` ТЕ СЕТИЖУ „СЕДАМ ВЕЛИЧАНСТВЕНИХ”:

Оде предговор у експозе!

Кадгод, каде изиђемо на шор, раскршће, ил` одемо на свечаре, диванило се: кол`ко је чија крмача опрасила и како усеви напредују, ко се фест опио и лумпово по кафанама, ко се ноћом с`тамбурашима керио шором, која је девојка одбегла и ко се с`ким` швалера, ко се здраво побол`о и имали как`а редња, оћел бити дрва до краја зиме и дал` ће бити вина у бурадима, волемо да чујемо как`и штос или добар виц да се слатко намејемо. Ипак некако, највише волемо да чачнемо у општу политичку ситувацију у свету и утврдимо које јачи, дал Руси ил` Американци. Неможе да прође, а да се не доватимо расправе о нашим партијама и партијашима. Никад за века се нисмо ту слагали, па се ома посвађамо ко как`е загуледне.

Чика Бриле, вол`о је тада да каже:

-Еј, манте се ти гурави разговора, одо ја кући!

Дешавало се да у ватреној политичкој расправи на сред шора или пред млекаром, кажемо један другом:

-Ти си, баш загуљен и глупав и зато ниш не разумеш од политике!

-А, ти дирнути, кобојаги разумеш се у политику ко Мара у крив андрак!

На так`е погане речи, прво се умудримо, а отим се зајапуримо у образима и из очију само што несевне муња.  Расте бес брже нег` тесто у лебарнику, кроз зубе промрнђамо каку грдњу уместо поздрава, бесно седамо на бециклове и бритва-куд који мили моји. А кодкуће, смишљамо натенане цел` дан како да му сутрадан зајутра на раскршћу осветимо, и то пред целом „партијом“.

У себи кажемо:

-Ма, утераћу му ја прц, има само да се пуши и чеше тамо ди га не сврби, упамтиће он мене, јер нисам Ја макарко и од макаркаки!

Плеве се куће, а кад ће коров?

Јес, јес,…тако је било доскора, јер све се некако променило на тумбе, а ево и зашто!

Ономад, изјутра истерива Мита Клакер бецикли на шор и таман да га зајаши, кад ето комшије Јоце Чикова. Брез поздрава, ома поче, онако нуз уво, да конспиративно шапуће, ваљда да штагод неби неко чуо, иако до пете куће нема ни живе душе и чак ни комшијски керетина:

-Јесил` чуо,… јуче задана оплевили три куће у Широком шору?

-Па јесу ли и`уватили?. Просто закука Мита Клакер од изненађења.

-Јес, уватили и`, ко`и оне што су, дан пре, начисто претресли четр-пет кућа у Главном шору док су ови били на свечарима!.

Прилази деда Тоша Сиц, баш држећи дејка, у својој поодмаклој деветој деценији, све то пажљиво слуша и одједаред распали:

-Ау, матер им јебем лоповску, ови непоштују ни Свеце Божије и канда иду редом, скуће накућу, ко кадгод вршалица. А јел`, браћин, има ли оде милиције и власти код нас? Можда треба, да ми узмемо ушаке усрану мотку, па ондак све редом ш`њoмe? Љут и црвен у лицу деда Тоша Сиц, побеснио скроз, па наједаред окрену се у правцу општине Равнодола,  ил` по нашки ка Бабином буџаку, па штаком некако млати и прети ли прети… Некоме,… тамо у даљину, ваљда само њему знаном?!

Дал`, због великог једа, ал` и дејства дудињаре, поче он спомињати неке покојне  другове ко`и су нас, кобојаги, усрећили у прошлости, па нас метули у састав општине Равнодол. Настави још гласније и све одједаред пређе у ларму:

– Ми смо саде забачени једанајст километери од Равнодола, а до Бевограда нема ко досад 28 километери, већ 39 километери! Шта, не разумеш тај рачун? Додаш само ову најфришкију забаченост и биће ти јасно! Јебешга, поштено да ти рекнем, сви мислиду у нашем селу да ми одтад` највише трпимо грдну неправду због так`е минџеће политике у срезу и садашњег општег разјебандуса око власти у држави. Само, само … ипак ми најтеже пада подсмевање јабане и гологузије око нас, кад и` сретнемо на вашарима, па кад почну онако подмукло, да подјебавају и кажу нам:

-Ди сте Шим`новчани, и ди је та ваша кобојаги општина! Јавте нам, кад` се појави да дођемо на част!

Јоца Чиков, смешка се и као да смирује поче тихо говорити:

-Чекај мало дејка, мани се историје, политике, покојни` другова, смири се и не зијај тол`ко, чуће нас полак села?….Мож`, неки савесни друкер  и милицију да позове, па немој, к`о седамдес`пете, право са свечара у Лединце у каменолом, на „фискултуру”!

Наста тајац, к`о пред салауку. Деда Тоша Сиц, немрда, нетрепће, укочио се к`о кад на додолу сруче ведро ладне бунарске воде па све вата данфа јер га је здраво засопило у грудима. Гледи га испод ока и одједаред поче још гласније да зија:

-Шта, ти мени који очин ћути, и откуд ти балоња знаш за Лединце? Мора да ти се  фалио твој чика, удбашка цинкара и картарош, хоштаплер каки свет још није видо. Знам ја, ко је позво милицију и ко ми је то сместио у комитету? Ја, Тоша Сиц, јесам загула, ал` да знаш нисам се ја бој`о: ни краља, ни Швабе Итлера, ни усташа, ни оног риђог из Кумровца, ни так`и к`о твој стриц, па и ни ови данаске гуланфера што слуђиваду свет,… Упамти, отац те јебо недонети, нисам никад ништа укр`о,…а сви они јесу,…И да знаш, матер им јебем њиову-свима на камару!

Како заврши, окрену се бесно и оде преко шора кући.

Насталу тишину прекинуше две кумрије са бандере у љубавном заносу, к`о да и` неинтересује овај мали рат исподњи` на шору.

Утом, ето стиже од раскршћа деран Мики Свракалов, и у једном даху изговори:

«Еј, људи, отоич ме звале комшије од деда Боде Колара, јер опет су га похарали. Однели ноћаске чак и неко старо гвожђе из авлије. Мита Клакер поче да се крсти, левом па десном и само што непоче да запева, к`о как`а нарикача на сарани:

-Па, шта који очин тамо више краду, канда је нешто и остало песле сигур туце  пљачки у последњи` две-три године? Е, жалосна нам мајка, диће ово све изићи!

Мита Клакер цурикну бацикли у авлију и скроз дешперантан реши да данас неиде нигде из своје авлије.

Сит је прича, села, свог света и баш свију.

Ииију на`пако, стигли Бони и Клајд!

До сумрака само је ћут`о, дув`о, леж`о на банку пећи и лагано пио своју дудињару. Зарана намири марву и после добре вечере, одједаред му се припило баш пиво. Заповеди, својој жени Јули да му ома донесе два-три Јеленка из оближњег дућана. Није прошло ни фртаљ сата, а Јула улеће у авлију и поче брзо ко швапски митрољез, да штекће:

-Иијуу на`пако, саде су опљачкали и наш дућан, и то сножом,…ма оволиком ножекањом, и само да сам дошла ко`и минут раније можда би и мене убо? Настави још гласније да кука:

-Маајкоо мооја мила шта јее оовооо санама?!?!

Мита се трже од изненађења мало се прибра, па видевши је зајапурену, промешкољи се на столици, одмери је, па смешкајући се, дода мало шеретски:

-Еее, ниси ти те среће, лутко моја бела, да тебе неко убоде, па макар то било и сножом!

Љута и разочарана Јула одбруси Мити:

-Срам те било, маторо ђубре, само ти је до так`и глупости у тој главурди, а могло је свашта да се деси!,

Овај немарећи на Јулину срџбу, набрзину скочи с`отомана, истрча испред куће, па у мраку спретно нашоља нечије тесне шоље. Скоро трчећи дође до капиџика и промоли се онако гологлав нашор. Поплашио се како неби нешто пропустио са дешавања на шору. Мал` даље, у дућану млада трговкиња плаче од страја, а поред дућана поче народ да се сакупља, причаду, пуше цигаре и нервозно сви чекаду милицајце да дођу и реше овај незапамћен случај у нашем шору и селу. Утом, наиђе Луне Струја из шорића, крено код шурака спуном торбом којекак`и ножекања да  припремаду забијачку засутра. Кад је чуо сучим су обавили пљачку, мало се замисли, али ипак замуцкујући умеша се у разговор:

– И шта кажете,… уш`о са ножекањом, и от`о новце!…Ваљда, није усп`о да прибави шта друго, јер том бојџији се изгледа здраво журило!…Кад помислим, мого је зграбити штабило из авлије, как`и зарђали вагов, кључ из сламе, мотику, левчу од кола, дренову буџу ил` недај Боже ћускију, па јуриш у плаћкање ?…

Преко шора са штаком, гегајући стиже полако, деда Лала Крајцара, старо спадало и увек пун бува. Прво се накашља, упути  дуг поглед на  лунетову торбетину, тако да су ома сви то приметили, и поче да мудрује:

-Има о`де један сумљив међ` нама и прво треба њега  милиција да испита!.

Још није ни завршио деда Лала Крајцара своје излагање, а Луне Струја без поздрава крупним кораком журно крену низ шор, скоро к`о да бега, а све правдајући се да има преча посла нег` да трабуња глупости по шору. Неко му од окупљених гласно добаци:

-Јел`, Луне да није то био неки твој колега? Можда се и знате, аа..?

Утом, ето и наше народне милиције. У пролазу рекоше да им је ово данаске већ пети случај у нашој општини и да незнаду ди им је глава од посла. Дојадило, и њима да вазда залазиду по селима, тераду и арче државне автове и јоште троше државни бендзин. Народ још фуртом запиткива:

-Јесте ли и` уватили?, ил`: -Каде ћете и` уватити ?.

Они најбрезобразнији још провоцираду:

– Ај`, каж`те, ал` поштено, каде сте последњег уватили?

Обрезобразио се и наш свет па фуртом изумева макаркака питаља. Смирено и озбиљним гласом, милицајци лепо и увек исто кажеду окупљеном народу:

-Истрага је у току, и скоро 100 % знамо ко су извршитељи кривичног дела, ал` чекамо доказе па ћемо и` све поватати и дати ома на судове!.

Из групе окупљеног света неко тихо добацује:

-Јест, доће докази сами, можда с`родама и с`ластама на пролеће, хе, хе, хе…!

Јави још један паметни, некако скраја, скривајући се испод поцепаног шешира и широки леђа Боже Цара, стидљиво добацива к`о нека шушумига:

-Хм,… хе…, а тек ови наши жалибоже судови, који нерадиду од летос јербо су се: фишкали, бележници и власт озбиљно закачили, па се истериваду по телевизији и новинама, ко жентурњаче на бездану !

Стрина Мира, смешкајући додаје:

-Јес, то ти је ко у нашем старом сремачком бећарцу, Терај кера лутко моја бела, терај кера кера кад си започела,…

Сви се слатко насмејаше, баш! Није ни народ више честит ко што је кадгод био. Пост`о је: незахвалан, нестрпљив и здраво брезобразан.

Кад милицајци оду, оће народ у потаји и да лаје зањима и оњима:

-„Те, како су они сви исти”…

ил`-„Те, да и` баш боле лела за нас”…

ил`-„Те да у држави треба чврста рука, а не ова кобојаги демокрација и да ће ондак за један дан бити све нариктано”!…

Неки би волели, па често Бога „моле”и призиваду, да се врати: друг Тито-  Ранковић- Кардељ и све ђутуре с`њи`ови комунисти, па друг Стаљин с`његови` Инфобировци с` Голог Отока, те Краљ и његови џандари, па Цар Фрања Јосип, па  Царица Марија Терезија с`њини пандури и чак Цар Душан и његов Законик. Добро што наша историја ту стаде јер би ми терали ко зна докле!

Свако мисли, да би баш њи`ов кандидат био најбољи за ту работу. Има и они који призиваду страшни потоп и Суд Божији. Та манте ме и наше народне памети, јебеш и таки народ, кад су њему увек најбољи они ко`и нема, и што гођ је вођа више мртав све га више славимо и волемо. Није бадава реч вампир наша, србска реч јер изгледа одвајкада у мртве се здраво разумемо, а живе ич не фермамо.

Таман смо помислили ово је најгори дан у тривековној историји нашег ушореног шора, кад сутрадан у први мрачак, преко високог комшијског платна прескочиле лопурде и испретурале целу кућу и награбили тек нешто новаца. Причаду по шору да су направили грдну штету по стварима и роби јер су разтрговчили све покући. Још се вест није ни ни докотрљала до раскршћа, а наш комшијски дућан још једаред опљачкан и то опет соном ножекањом. Е, саде је ома било јасно да је то исти браћин. Натакарио је на главу исту ону штрикану капу фатомку ал` су га по ходу препознали! Лопурда је брзо утеко у сокачић, ди га је чеко пајтос с`автом. Што јес-јес, одмаглили они, ал` не далеко и не задуго. Уватили и` бевоградски милицајци, малко после фртаљ сата на автопуту. Еј браћела, кад оно, да неверујеш, жена и њен човек, из наши` Шим`новци и то ђутуре, каво у кадгод  преказиваном американском филму „Бони и Клајд”.

Саде смо доказали свој светској неверији да и ми пратимо так`у моду и при`ватамо њи`ов начин живота!

Компанија расправља на раскршћу

Зајутра, пред пекаром, на севоским вестима, кажеду добро обавештене мустре, да су тог дана још од сабајле, ови наши „Бони и Клајд”, дебело зарајтали по граду, па су зато и добили тајну пратњу целим путом. Исто је то, ко кад ловци крену у хајку на лисице после штеточинства, и ондак и` пратиду, па сачекаду у бусији и поватаду од лаке ласти. Мало даље, мушка јутарња компанија на раскршћу, више од сата, само дивани отим стварима и каво да је свима лакнуло. Ал` очин мало, увек се нађеду међ` нама контраши,  па се њима баш то несвиђа, јер видиду неку политику у том апшењу. Неки се кобојаги једе, намигиваду около, клибере се и правиду шале па ондак све личи на комендију и вашарски скеч.

2. М.З. Шимсити у заседању

-Шта има они градски милицајци да ловиду по нашем забрану, јер то су само наши лопови, ха, ха, ха!. Лаки Зец, јавља се из прикрајка, из последњег реда, шћућурен тихо започиње да задева и оправдава свој „храбри“ надимак.

Много света није кадро да оваке диване разуму, па ондак боље ћуте, гледе да се макну устрану, не мешаду се и не навијаду ни за ког. Тако је то вазда било, јер кад` почне наша подјебанција и прцажа обично награишу они који су се у пролазу затекли, најмање диванили ил` само климали главама. Каде се дигне прашина лако можеш да испаднеш гурав због туђег лајања, па ни крив ни дужан доспеш на суд, а тамо како каже покојни деда Трива Шацер:

-На судовима се причаду највеће овоземаљске лажије, и још кад те увате, они-фини фишкали, па те свашта набеде и затефтере у њиове теке, мож` да награбусиш низашта!

Неко спомену и нашу сеоску влас`, ил` локалну како се саде зоведу, која је баш напречац изданула ома после „изборне победе“ и саде смо ми, сви заједно, каво нека ратна сирочад. Ситувација у селу је ко пред фајронт или каво у неком кавубојском филму пред обрачун у чувеној вароши Таксас. Осилили се ти грдни лопови и фуртом залазиду по нашем селу без страја и срама.  Препуштени смо сами себи, па саде можеду да се истресаду на нас кадгод оћеду и кад им се ћефне. У народу се за так`у ситувацију каже: „и зец оштри лелу на сироче”!

Мита Клакер уздахну дубоко, па здраво тужно једва изговори:

– Е, кад се само сетим, нема ту ни годин` дана од последњи` избора… Е, каки су то избори били… А, онако жустра, да некажем врела кампања… А, обећања су пљуштала са свију страна, ко как`а летња салаука каде удари па цели шор плива у водурини… Аааа, тек како су обрађивани и грљени гласачи. Ајој, браћо моја, како су нас партијаши, од свију фела, витлали покућама, шоровима и кафанама,…Ееее, мој браћин, ал` су то били историјски избори! Мислио сам да ће после избора ома наступити рај, ал` овај наш овоземаљски и изистински, што га сви већ дуго, дуго изчекивамо!…

Наста тужан тајац и мал` је фалило да неким присутнима сузе не ударе. Јави се,  Миленце Штрукс, матори севоски шнајца, превејана шпицловчина, стручњак да поквари све с`војим унцутаријама:

– Шта лапрдаш који очин, кад нису саставили на окупу ни полак године, само су се међ`собом бирали и смењивали. Бегали из једне партије у другу, отрцави и олајавали једни друге, а ноп-стоп се улизивали и намештали своје гузице у општинском Равнодолу. Обећања нама дата одоше сва у мајчину, заједно с`првом јесењом кошавом. Имали смо само здраво леп вашар, прави циркус и наслушали се макаркаки гадарија. Од једа помислим , ко да ће скоро смак света. Еј, ти Мито, Митице, намоловани од бело до црно, знам ја, за кога ти  навијаш, кога симпатишеш, и који ти је на срцу, од ови наши девет величанствених кавубоја у Месној зајебници!

Мита Клакер није само поцрвенио него и помодрио, уши дункл плаве ко пред как`и шлог, глас одједаред посто пискав, ал` уз напор, ипак осу паљбу:

-Миленце Пиленце, штрукс мајсторчићу, ти боље да ћутиш и нелајеш јер сви оде знаду, ко си ти и кога све ниси сашио с`твоји` унцутарија и лагарија. Што не кажеш, који је твој омиљени кавубој у месној заједници, а не зајебници како брезобразно изврћеш. Ајд` што ланеш, како си лане укечио онај кредит преко партије и купио ону издрндану шиваћу машину. Как`и си ти мајстор кад и даље фирцаш с`шиватком, ко пре оног, та … оног Првог рата! Ха, ха, ха…

Миле Штрукс, отпљуну, преви десну руку у лакту, и промрмља:

-Ево ти га на!. Још одмахну шаком и к`о мало ждребенце касајући оде право у бирцуз.

Љубче Трунтош, кад то чу, реши и он да испадне паметан, па дода  коју на камару:

– Шта вам је људи, та манте се једа, јер код нас се за лоповлук каже крадуцкање или још лепше сналажење. Очин ће га знати одкад је така мода и спорт дошла, ал` одвајкада се најбоље разумемо у таку работу! Ето, баш сам се наједаред сетио Мићаге Врапца, како је само лепо коперисо у задруги и с`овереним налогима преоро њиве целог Срема, а да није ни честит трактор им`о. Био би он још увек здраво сналажљив да није лане пијан лај`о у биртији па га је директор ома изгустиро и одквинто из бизмиса. Саде, јадан кука како нема новаца да покрије викендицу на Фрушкој и доврши други локал у Широком шору. Упо човек у кризу, а баш га је лепо кренуло!.

Почеше около да се гуркају и смешкају. Слуша све то Жиле Крофна, дотад неприметан, иначе први комшија и пајтос Мићаге Врапца, па заштитнички и успијајући устима, ко как`ва стрина ил` нова млада, поче измењеним гласом објашњавати:

-Другови, није то баш тако…Ајд` кажте сад, шта је то данас поштено зарађено? Ето, видите…незна нико на овоземаљском свету! Он је само здраво вредан и сналажљив па се ето снашо у тим грдним папирима. Ако је шта и узо, није од нас, узо је из банкине кесе а тамо ионако има вазда лоповски` новаца.  Него, наш народ је љубоморан к`о кера и непрашта туђи успех и ондак само нешто задева! Јел` тако људи?… Мало застаде, па онако префриган осети да целу причу може окренути на тумбе, узе ваздух и још гласније настави:

-Ми, честити људи оде се свађамо за сићу, а свакдан с`камионима одоше наши новци, жито и марва у Бевоград код они изелица у Србији! Еее, отим ми треба да диванимо!… Јел`тако другови?….Мислим господо, у тој политики су наши проблеми…Јел`, моји прави Сремци и Војвођани!

Умислио Жиле Крофна да је овладо ситувацијом, на пречас посто велики трибун и окупљен свет убедио да је ставио тачку на пљачку.  Испрси се, па канда је порасто који центиметар преко своји метарипо и жилет. Међутим, посто је још смешнији него што је био. Ликом и стасом подсећао је на мало већу крофну, онако румену и фришко печену на масти.

4. Хумореска- Све мутиводе бићеду поватани

Сви ћуте, мало зинули и само трепћу. У трећем реду круга Драга Цврчак, ослоњен лактовима на трафику, спикавцем у ћошку уста, гледа испод ока и све пажљиво слуша. Дотад је био по страни, ал` од говорањције Жилета Крофне пост`о је напет ко бешига кад се напуни, па прети да пукне сваког трена. Није мог`о више да истрпи па се у пар корака нађе пред Жилетом Крофном и загалами ко из мегафона:

– Е, сад си ми препиздио с`твојом причом; Ти „сналажљиви поштењачино”, базирани Автомашу и Војвоџанеру, политиканту што комшијама одораваш њиве, царски друм си одавно присвојио, кад сејеш има дваестпет јутара, а кад жањеш, вид` га јадан, немаш ни максим. Ваташ субвенције и на авлију, саксије и празне штале. Кад продајеш прасиће и браове целу ноћ и`раниш и појиш водурином, па зајутра, онако бушави изгледају ко да и` је поплава избацила. Чекај, чекај само, и још да рекнем, …сам` ово,… још су те, ономад, уватили да магнете лепиш на сат за струју!

На моменат стаде да узме ваздух, ал` Жиле Крофна искористи па ома узвраћа:

– Ајд`, ждеро једна, немој да Ја почнем да причам. Како си пре дваест година, к`о преседник комисије, оне славне севоске комисије, све лепо удесио и истргово онолку задружну земљу, меканизацију и зградурине економије. У школи ниси знао да бројиш ни до десет, ал` си ома научио шта је десет осто. Ко ти је крив што си све новце пождеро и прокурво, па си саде лихт. Чекај, чекај ти,… саде сам се сетио,… а шта би са они десет задружни јуница што пред раздужење испарише на вашар у Шабац, ааа?. Зна, Жиле и за то!

Драга Цврчак од ови неочекивано тешки и сниски речи, ко да се мало занео у страну, вата се рукама за киоск и каво боксер малко би гроги. Мало ошамућен, ал` ипак сасу бујицу претњи право у лице:

-Не лај, не лај,… има за ово да те тужим па ћеш ондак видути, свог Бога зацело!

Видли људи да је враг одно шалу, па ко по команди, сви на лево круг и правац  свако у свој шор, јер како је почело мал` је фалило да дође до правог бокс меча, ил` недај Боже вађења брица.

Таки смо ми свет, сви бесни, преки, једно започнемо и завршимо с`трећом, ил` с`петом темом. Обично се посвађамо због: политике, туђи марифетлука, љубоморе и скроз надрндани разиђемо. Никад ко дотад, компанија с`раскршћа није се тако експресно  разишла кућама. Неки су идући шором, онако успут, ко какве луде, наглас се расправљали и свађали сами са собом.

А сутрадан, склањамо се једни од другога, срамота нас од света, више дана дувамо, па тек кад нас прође и попусти љутња, штаћеш-дићеш, нег` опет на раскршће и међ` живе људе. Таки смо одвајкада-сремске загуле и нема нам куд.

Беж` кући рођеној!

Мита Клакер, идући кући, кад је мало излуфтиро мозак, наједаред би му жао што се због прави` лопурда ипак, кол`к` тол`ко честити људи и стари другови међ`собом вређаду и свађаду насред раскршћа, пред црквом и школом.

Можда баш тада лопурде негде плеве нечију кућу ил` недај Боже пушницу. Како ово последње помисли ома даде гас у папуче, па очас стиже здраво задуван предкућу. Хитро гурну капиџик, уђе у авлију, ал` нама заопшија у шре`, па негледајући ди иде, право кроз блато и стиже пред гвоздена врата од пушнице. У скривеном џепићу од рекље, напипа дрхтавим рукама малени гвоздени калауз и тури га у локот. Кад, оно… локот већ отворен. Помисли на оно најстрашније:

-Да нису,… мајку им јебем стигли пре мене! У главу му наједаред јурнуше најцрње мисли а претисак моментално скочи, сигурно преко двеста.Тресући се полагано отвара врата пушнице, па се добро избечи у мрак. Требало му је пар тренутака да се очи навикну. Полагано, ко у бијоскопу, почеле су да се преказују из мрака његове лепе поле сланинице, шункице, кобасице, куленчићи и џигерњаче. Осмех се рашири лицем а у души наста нека неописива милина. Добро је, све је ту у број, само фали пар кобаисица које су отоич завршиле у тигању за данашњи ручак. Код нас у Срему, кад имаш пуну пушницу ондак си прави газда и тек тада имаш право да се фалиш и правиш здраво важан. Уранити чет`р-пет браова од два метера живе ваге је велика сељакова мука ал` и извор живота и сигурности за све укући. Заото нема Сремца који неби лопова, уколико га затекне у пушници, брез млого оклевања, ровашио бритвом, дуно буџом посред тинтаре ил` запрашио двоцевком.

Из стражње собе изиђе жена Јула, стаде насред гонка, забезекну се и прекину тишину у авлији:

-Ајој, жалосна ми мајка, вид` мог човека, учатливо се до дупета и стоји ко как`а загула на сред авлије пред пушницом и још се крсти! Није ти то црква, улази укућу, мож` неко наићи па ће се још свашта причати шором да си мало запрђен. Астал је давно постављен, супа ће се оладити и ондак ћеш још и беснити на мене!. У сличним ситувацијама кад Јула пусти језичину спомено би Мита Клакер, ома њену матер, па род, порекло и цели корен по списку. Ал` овог пута, погледа је равнодушно па ће тихо и помирљиво:

-Ево,… ево ома улазим! У тишини очиташе оченаш, обавише ручак и све без млого дивана. Разиђоше се затим сви у трену, неко ће: на отоман да одрема, ил` на шор по вести, ил` у предњу собу пред телевизор, ил` у комшилук на кафу и једно сат-два завлада мир укући.

Браћа Јова, дошо из Винодола 

Кад, таман почело смркавање, неко на капиџику загалами:

– Газдеее, имали кога, газдеее!. По лајању кере, Мита Клакер, ома је знаво да је неко познат уш`о у авлију и зато окрену штекер да упали светло на авлији па полагано изиђе у папучама нагонак. Кад оно браћа Јова, од Сакајдови, синовац теча Ђоке Бенгеша из Винодола, носи у шакама канистер и омањи цегер. Онако, увек весо и насмејан унесе радост у авлију и укућу. Изљубише се, ко род рођени и утолико поседаше за астал у стражњој соби. Уз ракију и топлу гибаницу поче леп диван. Прво утврдише да су сви поименце добро, живи и здрави, што је и најважније. Теча Ђока од кад је очо у пемзију, сваке године крајем јанувара шиље деци некол`ко тегли меда и Мити велики канистер вина од грожђа сланкаменке. Јова прво предаде течине „поздраве”. Мита се захвали и узе канистер вина, ал` канда се ове године нешто здраво смањио. Помало стидљиво Јова извади из цегерчића само једну теглу меда и нешто мало колача. Сви су то ома приметили. Помало одсутан, Мита Клакер покушава у себи да растумачи шта се то десило. Падају му на памет којекак`е мисли: да није наступила как`а  штедња, мож` бит` как`а квара напала виноград па грожђе подбацило, ил` мож` бити челињак страдо од летошње салауке ил` силне гамади! Јова се наједаред уозбиљи и поче тихо дивани, скоро ко да шапуће, каво да је неко недај Боже умро:

– Теча Ђока је им`о грдну потрицу…Ома после свечара, на други дан Светог Николе, бануле му лопурде у подрум у винограду и украли два бурета вина од четр` акова и оно моје од шес` акова. Тели су они и оног ардова од девет акова ал` изгледа нису били кадри да га тоскају узбрдо до друма, па га оставили у винограду…Сви за асталом избечише очи, а Мита гласно арлаукну ко кад вук види јагње и још неконтролисано опсова:

-Аууу, аууу… пичка им материна, и бурад с`вином крадеду из подрума,…дабогда и` црна губа убила!

Баба Мара, Митина матер, прекрсти се и оштро запрети :

-Мито, оћеш ћутати и не лај више за асталом, пред: децом, матером и Иконом Светог Игњатија Богоносца, на зиду! Мита  ућута, ал` се од узбуђења тако задуво, ко да је трчо од чело баште до шора.

Браћа Јова, још тише и тужније настави:

-Није то све,… јер,…летос у августу, таман кад се спремо твој теча-а мој чика Ђока, да врцамо мед, ноћом из горње баште, украдуму петнајс` кошница, ђутуре с`челама и саде му остало једва шес`!

Дотад мирна Баба Мара, несачека крај већ и она показа како уме да грди и ларма, кад` се здраво наједи:

-Ију, па ово никад за века није било,…отаци` јебо гадни и дабогда им се руке лоповске осушиле. А, јел` Јово, а како и` челе нису изуједале кад су и` дирали?.

Јова погледа на велики векер на зиду, канда му се жури, и дода још само ово:

-Е, то су неки испраксовани лопови што се разуму у челе. Само овог лета, у пар наврата, отерали су чудо кошница из нашег села. Кажеду људи, неки и` видли, каде су оне ноћом пребродиле чак преко реке Саве и Дрине!

Испи ракију на бело и  истог трена устаде и поче се редом са свима поздрављати. Баба Мара, донесе из вајата литру ракије од наши бељица на поклон, умотану у новине, и поче набрајати кога све да поздрави у Винодолу. Каже, волела би да дођеду деца на поседак на ферије. Ето, да и` види, док је још жива, јер скоро је свашта снивала.

Мита испрати Јову на шор и поздравише се ко људи. Уђе Јова у свој бордо стојадин стар скоро триест година и кресну га из цуга. Махао му Мита са ћуприје све док није стиго до самог раскршћа, а у глави навалише сећања на заједничке  момачке дане и швалерације с`пријама по кадгодашњим сремачким Партизанским славама.

Мита баци поглед и добро осмотри лево-десно низ шор, а оно нигде ни живе душе. Помисли, ко да је недај Боже сав свет помро ил` наступила как`а ратна окупација. Срећом, најпре ће бити да се свет добровољно посакриво покућама и свако се базиро испред свог телевизора или компуктера па буљи ли буљи у екран. Дошла нека чудна мода, навече више неидемо једни код други на диван, клупе иструлиле испред кућа, нове неоправљамо, па тако и заборавили да диванимо ко људи једни с`другима. На шору каде се сретнемо све се ређе јављамо једни другима јер и то нам припало мрско и сувишно. Немамо времена ни за поздрав или људску реч, правдајући се, од кобојаги силног и врло важног посла-саде се каже бизмиса. Журимо ко залудне ремунде по раскршћу, ал` ниједан честит посо нит смо кадри урадити нит оћемо. Сви би тели да буду газдурине, брез рада и знања. Саде се так`и стручњаци зоведу манаџери, јер они се у све разумеду, а низашта нису приспели. Прођемо шором, ко как`и мулци ил` несвет и само бело гледимо у даљину. Наша деца, ваљда видла од нас матори, па и они ћуте, нејављаду се ником као да кроз гробље иду. Тек уколико им се неко први јави, ондак дечурлија некако уморно и безвољно одговара:

Еј, ћааао!.

Наш лепи шор се измето у пусту варошку улицу, и кад је већ тако испало , е ондак јебеш и нас овако глупаве.

Еј, поново филм: «Седам Величанствених» 

Мита улази укућу, изгледа ко да је цел` дан бацо стајско ђубре по њиви, уморно седа свом тежином на хоклицу, лактовима обе руке ослони се на астал и лице обу`вати шакама. После фртаљ сата, нагло скочи, наспе пуну чашу течиног вина и наискап је попи. Задовољан испусти глас, узе балон вина, погледа по соби и рече:

-Јуло, треба ноћас да још додимим месо у пушници па ћу спавати у кујници на отоману!

Јула, на тренутак склони поглед са телевизије, и турске серије о Сулејману и вољеном Бали бегу, и само кратко добаци:

-Пази Мито како димиш и немој сутра да те боли глава од течиног вина!

Реко би он њој, већ нешто сочно, о зијању у телевизију, ал` овај пут само изиђе без речи. Пређе Мита преко патосане авлије у топлу кујницу, баци мало чокања на жар у шпорету, пружи се на стари дедин отоман и покуша да заспи. Тео би он да заспи, ал` сан тешко надолази. Коначно утону у сан, ал` уместо весели оваца што скачу по ливади нагрнуше му у сан којекакве знане и незнане лопурде па прескачу преко његовог платна, тараба и капија и односе шта год довате из авлије и куће. Мита виче, рве се и трчи зањима. Невреди, немош и` шакама уватити-клизави ко чикови из канала, хитри, бржи и још му се клибере у лице:

-Мито Клакеру, дошо ред и на тебе, има да ти и црно испод ноктију узмемо!

У том рвању с`лопурдама паде Мита с`отомана и главом право у патос. Отвори очи, боли га нос, жглавак десне руке, лево колено одеро а са чела капље зној. Некако дође себи и седе за мали асталчић. Руком довати балон вина , нађе неку музгаву и  крњаву чашу у креденцу. Насу пуну чашу до горе и на бело попи. Баш му је пријала та прва чаша вина, друга још више, трећа ко лек, па четврта само клизну и тек следећу попи смераком. Одједаред, Мита Клакер се заправо смирио, ил` како данас ови клинци кажеду урадио се људски.

Реши да уз мали црно-бели телевизор покуша поново да заспи јер од димљења ноћас нема вајде. Напипа оно мало дугменце и притисну. Поче старудија мало да крчи и шушти, а снег прекри цео екран. Подиже Мита руку и малко га шопи са горње десне стране и гле-слика ома стигла. Е, ондак поново нанишани па га малко јаче ошину по левој доњој страни и нама чу људски диван из телевизије ко да су сви код њега у кућерку. Насмеши се задовољно јер је потрефио из цуга баш ди треба. Гледи Мита, све се бечи и неможе да верује својим очима и ушима, јер на телевизији преказивају његов омиљени кавубојски филм «Седам величанствених». Код нас у бијоскопу у Дому културе преказиво се триред, у вароши га је гледо бар дваред и још на телевизији дваред. Научио тако Мита и енглешки да кобојаги дивани, мада ништа неразуме па изгледа ко циркуски папагај. Мало му још фали да све наизусћ издеклемује ко как`у нашу  јуначку песму о Марку Краљевићу. Закаснио на почетак, ал` немари, зна Мита филм боље нег` сви осам партизански офанзива, што је кадгод, без нарочите воље бубо из књига школске историје.

Гледи омиљени филм „Седам величанствених”, баш каде кавубоји спасиоци јашући стижу у мало, заплашено и оплаћкано максиканско село. Њи` седам решили да стану на мегдан и одбране село и сељаке. Каде тамо, чека и` Калверо, чувени бандит и ајдук. Има буљук којекак` вагабунда, измећара и сецикеса, и кад год му се ћефне плаћка и месецима понижава јадне сељаке.

У Мити се накупило баш свашта, капци све тежи, претисо умор, делује чаролија лепог течиног вина и ошамућује јара из шпорета.  Неда се Мита, гледо би филм, бори се  с`муком да не заспи, ал`очин мало, у трену гласно за`рче, тако да се кер у шупи трже и залаја.

3. Хумореска- стижу 7 величанствених до преображења

Страшни сан-ко судњи дан!  

Кажеду, ево слатког сна, ал` ово што поче Мита да снива, недо вам драги Бог. Ама,  баш ником`. Сањ`о је он досад свашта; вештице, вешцове, але и ратове, ал овак`е необичне страоте никада за века.

Није честито ни сан утврдио, јави се неки чудан, промукао глас ко из земље да долази. Сети се, деда Лале кад` је кадгод скак`о у бунар,  па кад` се прво окупо у ладној води, нама се предомслио и ондак дозиво спасиоце да га изваде у ведру.

Глас страшни, незна се чији позва га оштро-војнички:

– Ајд` ома да си изиш`о нашор,… чека те друштво на дивану. Диксе, Мито Клакеру  отац те јебо лењцовски! Немој да ми дођемо по тебе!

Послуша глас, више ко војничку наредбу, и скоро маршевским кораком изиђе на шор. У полумраку на ћошку, код шорића скупило се море једно мушког света, па стоје канда неког изчекиваду. Мита Клакер прилази и поче да загледа окупљене, ал` то нису ови садашњи и познати. Међутим приметио је да су сви лепо избријани и чисти, обучени у разна свечана одела, цивилна и војничка, а на њима: беле кошуље, чакшире од цајга и чоје, рекље од штрукса, сомотски прслуци, громби капути, војничке доламице, навиксане: чизме, ципеле ил` папуче, а на главама лепе астраганске шубаре, црни свечани шешири и старе војничке капе. Стаде му кнедла у грлу од страја и изненађења. Скупио се свет кадгодашњи, све покојни, да нерекнем мртви, мештани села, комшије и рођаци. Мита Клакер прилази несигурним кораком, баш се утроњо па све бечи очи, оћел` кога препознати међ` њима. У првом реду круга стојали су неки које је једва познаво, а остали присутни, около, били су ко у как`ој маглуштини, некако брез лица. Неке је видо на пожутелим старим сликама, као војне граничаре и кадгодашње војнике. О њима је највише слуш`о од стари` људи у зимским безбрижним диванима, кад` се терала ленка све док је било вина у бурадима. Неке је упамтио, као дете или ко момчић, у разним животним ситувацијама на раскршћу, сватовима и са фузбала. Начисто се Мита збунио. Кад је пришо сасвим близу, климну им главом у знак поздрава и поче тихо да говори, уствари-шапатом замуца:

– `Барвече људи, ево и ја стиго на диван, ето … па каде, каде… сте ме призвали, … Настави да гута кнедле и још лупи глупост:

-Па, како сте и шта има ново?. Очекивано, из групе, чу се жамор и кисели смех, ал` ома се јави Бора Бритва, кадгодашљи комшија испред куће:

-А, шта код нас може бити ново, Мито Клакеру! Ми смо све своје бриге одавно пребринули. Ал` кад гледимо вас, Вас живе, како пропадате и арчите наше село, не можемо ни ми бити баш «мртви ладни»! Здраво нас сикирате, јер скроз сте се изметнули, постали сте мрзећи једни спрам други, безвољни, бесни и још распикуће најгоре феле. Еј, шта би ми мртви дали да поново можемо живети живот! Та, ми бисмо наше село позлатили и довели очас све у ред и неби били срески фењераши, ко што сте саде!

-Народе, нема више срезова, укинути су, има пол` века, а ми одтад припали у нову општину Равнодол!. Рече значајно Мита Клакер.

Сви га у чуду погледаше јер чега се паметан стиди, луд се сотим поноси.

Арса Џија, кадгодашљи учитељ и црквени перовођа, зачућено и љутито сасу неколко питања:

-Еј, на`пако, да вам они буду вармеђе и комеданти из Равнодола. Тако нешто никад за века није било! Да нису то ка`ка нова властелинства к`о кадгод што су била широм Срема? Јел`, а знали се ко су ти властелини ?  Одакле су, ко и` је дов`о и как`е законе имаду спрам Вас ? Кажи ми дал` се наше село још увек зове Шим`новци, ил` сте можда и име променили?

Из групе искорачи, бркат, стамен у граничарској униформи, унесе се у лице Мити Клакеру и поче к`о на војничком рапорту да деклемује::

-Ја сам Спиридон Црни, исписник твог чукундеде Димитрија-Мите, с`којим сам ратово широм Јевропе. У једној бици сабљом га обогаљише и он доби инвалиду таман тол`ко да купи петнај`с јутара земље и увећа грунтовни капитал на скоро педесетспет јутара. Видиш, та земља је скоро стопедес` година ранила и изранила пуно чељади из ваше честите куће. И ја сам купио земље и оставио мојим синовима да кад прође солдатеска, буду за веки векова, ироши и газде на свом грунту !… Држава ће се звати по народу који буде грунтовно уписан и заото паз` каде продајете земљу, да небуде после касно, јер ће вас наследници по злу спомињали! Тако је било одвајкада… и квит! Незнате Ви садашљи ништа, само зјакате и дангубите. Незнате своје предке даље од деде, ко да вас је ветар доно па из буђавог семена никли на ливади овако недонети … Црно нам се пише и вама доле и нама горе, ако се нешто не уради и нарикта…

Зачуђен и збуњен Мита брзоплето настави:

-Еј,  да сам јуче умро неби све ово сазн`о!…Нагло застаде, јер по погледима схвати да је опет одвалио глупост. Спиридон га, само погледа испод густи обрва, штака се заљуља и мало је фалило да га оплете по леђи.

Из гужве промоли се Ђока Баћин, одскора фришко мртав, па се обрати:

– Видиш Мито, како год окренеш, дал` бијо жив ил` мртав, данас би све то сазн`о. Ми о`де све знамо, а имамо напретек времена да се људски и натенане издиванимо и сити расправимо. Ниси, ни ти Мито цвећка, како се кобајаги представљаш,  прод`о си буд зашто, незнаш ни коме, чет`р јутра, баш те чукундедине земље и списко на којека`е унцутарије жене Јуле, деце и твоје. Кад мало цврцнеш одвежеш језичину и на раскршћу свашта лупеташ. Лане си, Боже ме опрости, кудијо рођеног деду што ти је капитал оставио и најружније псово њиве и земљу. Фалио си се да ти нетреба земља ни у саксијама и паметово како се ништа неисплати радити. Јел`, а саде купујеш курузе за браове и кукаш како су здраво скупи и да млого једу? Волеш да кркаш сланину, шунку и кобасице, а вид` чуда, неће оне саме да расту на тараби и по дрвећу!.

Спиридон Црни, стаде испред свих и поче:

-Нема више циле-миле и времена за дангубу, нег` да се ома на раскршћу оправи нова Војна компанија и уведе Војни закон. Е, ондак да видиш оћел бити лопурда,  вагабунда и лапрдања по селу. Они који буду кршили Војна правила има једна клупа, по имену лемеш на коју се натрћиш, а онда на раскршћу пред целим селом, пред децом, женом, оцом, матером, кумовима, најачи војник удари ти по дупету дваест-триест са воловском жилом, све док се не унередиш у гаће… Јел, јасно!

Прво се чу хук, а затим наста гробни тајац.

Из другог реда промоли се Ђура Бољшевик, и поче страсно износити свој предлог:

-Другови, дошло је време за нову комунистичку револуцију у којој ћемо све домаће издајнике, анархо-либерале, техно-бирократе, стране плаћенике, кулаке и све наше противнике немилосрдно осудити у преким судовима и експресно ликвидирати. Да знате, биће без милости и до краја!…

Из групе загаламише и прекинуше говорника:

-Стани мало друже Бољшевик, па још се нисмо опоравили од ваших надавних чиски, а ти би опет!

Са друге стране јави се један баш здраво бесан:

-Бољшевик, мани се комендије, ови што праве садашњи белај су ваши најбољи ђаци и синови револуције! Како мислиш са њима изићи на крај јер они ће најпре прво тебе базирати у базу? Нећеш бити једини који ће завршити у њивама ко как`и бесни кер! Знаш ти добро шта сте радили и зато боље ћути!

Испред свих, изиђе Сава Кец, јединац и сироче погинулог партизана у Босни, вешт у картању, одан чаши до смрти, од детинства заљубљен у бијоскоп и американске кавубојске филмове, тихо рече:

-Људи, све смо ово већ видли на делу и ништа. Највећи и најпоштенији борци за правду и људску част су јуанаци из филма „Седам величанствених“. Ја сам тај филм глед`о сигурно дваест пута и мислим да само они могу помоћи нашом селу и завести ред. Довољно је да се они само појаве на раскршћу па да настане општа бежанија битанги и хоштаплера. Они имаду баш пуно посла широм света, траже их људи, … Ономад кад смо се срели, обећ`о ми је њи`ов вођа, онај ћелави, да сигурно долазе у Шим`новце, на Преображеље када је Сеоска слава и море света у селу.

Мита Клакер и још неколико повикаше:

-Тако је, нека дођу баш, за Преображење, па да се од тог дана и наше село преокрене, преобрази и врати старој слави!

Међутим, Ђура Бољшевик, протестујући загалами:

-Који ће нам очин ти Американци, сит сам ја њи`ови: кавубоја, кавубојштине и пиштољ правде, па ваљда има још честитих бораца на овом свету? Ево например браћа Руси, може и Јапанци, Кинези или …

Нервозно га прекину Сава Кец:

-Друже Бољшевик, у поверењу да вам кажем, њи`ов шеф, знаш онај ћелави, уствари је Руја, Рус сто одсто. Промено је кобајаги име због филма, ал` у души је наш Баћушка, Баћко!

-Ако је тако, нека дођу, а ја ћу им помоћи што се тиче наоружања, имам ја тога посакривано по њивама, кол`ко оћеш! Никад незнаш кад ће запуцати, па нек се нађе? Имам ја и спискове, које треба прве…

Нико га више неслуша јер сви одједаред повикаше:

-Слажемо се сви, нека дођу, нека дођу!

Таман кад су се спремали да једни другима честитају и по српки триред пољубе, нешто шушне и изненада јако тресну.

Б у м!

Бежте људи, спасавај се ко може!

Нови дан и нова нада

Мита скочи са отомана, пипа се по грудима, схвати да није погођен и нагло отвори очи. Кад оно, мачак Кића, отац га јебо пусти, срушио шерпу са астала, па од страја скаче по вратима и гребе. Поплашио се мачак, од самог себе и `оће напоље.

Мита му отвори врата, а мачак шмугну ка гувну.

Напољу се већ разданило па крене у шталу да намирива. Мита је малко љут на мачка што је мало раније прекинуо тако леп сан.

Смешка се, од задовољства, па наглас промрмља себи у браду:

-Јебешга, ипак на крају смо се сложили, живи и мртви Шим`новчани, па макар то било само у сну!

Приђе капији, шаком гурну резу, уз шкрипу отвори капиџик и изиђе на шор.

Лепо јутро, ведро, цунце извирива преко цркве и сваког трена обасјаће цел` шор. Гледа лево, па десно, кад у сусрет иде његов друг Луне Струја са месарском торбом. Крен`о опет на забијачку, ал` саде код Раде Лепог па ваља на сабајле стићи. Чекају га три бравца од двеста кила.

-`Бројутро!,

-`Бројутро!- назваше један другом и руковаше се.

Луне Струја, на тренутак стаде и проговори:

-Еј браћин, јесил` гледо синоћ, онај наш филм, „Седам величанствених“? Знаш, размишљ`о сам дуго ноћас о филму… Само, кад би могло да се некако то изведе у збиљи! Знаш Мито, што би вол`о да они дођу у наше село и направе реда!

– Луне, ко зна, чуда су могућа јер само нас она могу спасти!

Рече Мита Клакер, насмеја се и уђе у своју авлију.

Дођосмо до епилога, а ди су епикурејци?   

Ова хумореска смишљана и писана је од зиме 2015. до зиме 2016. и баш ме је здраво намучила. У ову чудну шерпу убачени су свакојаци састојци и саде се крчкају: истинити догађаји, истинити ликови са измишљеним именима-због  предострожности, делимично измишљени топоними места, разне историске приче, сеоске приче, нечија машта, а све зачињено нашим сремачким језиком, намерним правописним грешкама и зајебанцијом и то на  температури бунцања од 42 степени целзијуса.

Када конзумирате ову хумореску покушајте да уживате и немој те  млого да закерате.

Ако вам се ово свиђа, мож` да се деси ускоро наставак.

И на крају немојте преписивати и објављивати а да нас прво непитате.

Фебруара, 2016.                                                            Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

Миле Караш – Ако не верујеш, питај Бају

Постављено дана: 23. 04. 2012.

Сремске легенде тамбурашке музике

Миле Караш и Анђелко-Баја Чавић 7.април.2012.г.

Миле, Караш, човек са двоструким надимком, или по имену и презимену Добривоје Јовановић, рођеног пре 69. година у доњо` сремском селу Купинову, жива легенда циганске тамбурашке музике, контраш, певач и забављач. Раније највише наступао са већ чувеним оркестром «Купинци», данас и даље активан али сада као солиста, неуморни луталица, као некада давно европски трубадури, који својом појавом, музичким знањем и посебно шаљивим причама плени пажњу и лековито делује на добро расположење. Где ћете га срести, чути и видети то нико не зна, па ни он сам, јер сваки нови дан је нови пут, ново место, нови сусрети и нови доживљаји. Данас можете изненада срести Караша са његовом тамбуром, на раскршћу у Прхову или Огару, на вашару у Руми или Пећинцима, слави у Јакову, Петровчићу или Шимановцима, у ластином аутобусу за Београд, на раскрсници «Прека калдрма» или у Бежанијској улици у сред Земуна. Као млад музичар свирао је често у Београду, Земуну а било га је и преко Дунава, Саве и све тамо до Драве. Нема села по Срему у ком` није зору дочекив`о, после свирке у: финферима, сватовима, повођанима, ракији, свечарима, испраћајима, крштењима и до скора летњим «партизанским славама». У многе домаћинске куће увек је радо приман као гост на чашицу ракије, мезе и пријатан разговор. Било је у његовом јавном животу лепих али и ружних ствари, о којима, сада сетно, кроз шалу беседи, а стиче се утисак да баш и не замера много неким провереним «загулама», и њиховим безобразлуцима, јер како и сам, скромно каже :

« Било је так`о време и шта се ту може « !

Ево неколико занимљивих стихова бећарца, које је на Благовести 2012. године, дан за шимановачки пролећни вашар, у кући пензионисаног наставника Анђелка-Баје Чавића одсвир`о и испев`о, а ја забележио да остане заувек у памћењу :

Састали се Цигани и Јевреји,

па диване, како да се бране.

Ој, Хитлеру то је тек почетак,

па и теби дош`о црни петак.

Ој, Цигани ко вас лебом рани,

српска даћа , кад се с`гробља враћа.

И ти, Папо што живиш у Риму,

ти не крстиш православни закон,

неће Србин да се крсти шаком.

Некада, шездесетих и седамдесетих година XX века у доњо` сремским селима, се свирала најбоља тамбурашка музика у СФРЈ, јер су тамбураши, посебно из Купинова и Ашање, као и Пећинаца (Лале виолиниста), Петровчића (Ђока Петровић хармуникаш) и Шимановаца, били истински чаробњаци и универзални музичари, чувени на далеко, свирачи без страха и мане. Музицирали су у најелитнијим местима тога времена, а не ретко појављивали су се у више домаћих филмова с почетка седамдесетих година прошлог века, као у филму «Вагон Л», у ком` је глумио и маестрално одсвирао, пар нумера, легендарни шимановачки тамбураш Драга Јовановић, а некако у исто време, такође и легандарни Лука Јовановић из Ашање са својом бандом «Весели Сремци» снимио је плочу (синглицу) са четири песме: 1. Чија кола шклепећу сокаком, 2. Цигански сватовац, 3. Дођи драга на Обедску бару, 4. Сремачко коло, са завидним тиражем и када није свако могао да снима за РТБ. Радује ме што унуци Луке Јовановића настављају традицију добрих музичара и већ данас имају одличну банду.

Хвала Вам браћо Роми, или моји Цигани, на дивним песмама, весељима  и  причама, јер мој живот не би био испуњен толиким задовољством да нисам упознао Вас и вашу музику.

18.април. 2012.г.

текст сачинио и фотографије доставио:

инж. Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи      

Шимановци рекламни банер

Форум


Маркетинг

Neospindle - IT Usluge I Rešenja Agencija Horizont


Promena pisma

Latinica

Пратите нас


Препоручите нас

Линковање

Ако желите да нас линкујете, наш банер можете преузети ОВДЕ.
Шимановци рекламни банер
Преузимање Банера

Глас Шимановаца

Глас Шимановаца број 1 Глас Шимановаца број 2 Глас Шимановаца број 3
design & development 
by neospindle.com 
all rights reserved 
© 2020.