Archive for the ‘Е, мој браћа’ Category

QUO VADIS, ШИМАНОВЦИ ?

Постављено дана: 20. 05. 2021.
QUO VADIS, ШИМАНОВЦИ ?
(Куда идете, Шимановци?)
Ових дана навршило се месец дана, од како се «на дивљака гради» највећа цинкара за топло цинковање у Европи. Тако пише на сајту фирме «ГРАДИНАЦИНК» из Земуна, а ми им 100% верујемо. Озбиљна и богата је то фирма-бар тако пише на сајту. Хвале се, својим пословним успесима и приде рекламирају се.
Питате се, како је могућа градња тако великог грађевинског објекта «на дивљака»?
Па лепо, сигурно знате-када се не постави законска «Градилишнa табла» као легитимна «Лична карта» за тако велике грађевинске радове-онда је то сасвим легалан назив «на дивљака»-тј. градња без дозволе. Закон је ту врло ригорозан и казне су драконске. Међутим, у нашој пракси често «политичке везе и везице» имају снагу закона и прекршиоци се крију иза таквих политичких одлука неких тренутних моћника. Али,… Земљани радови се изводе на величини фудбалског игралишта, а виде се чак из авиона, на сеоским лединама која су Урбанистичким планом до 2025. предвиђене за стамбену градњу и градњу спортских објеката. Међутим, у нашој врлој Општини Пећинци-«просперитета» и МЗ Шимановци-«још већег просперитета»; влада мир, спокој, сви ћуте, пој’ма немају или се «канда праве малкице и блесави»!? У исто време народ у Шимановцима је: узнемирен, огорчен и преплашен јер цинкара за топло цинковање емитује «свашта» у: земљу, ваздух и воду, и спада у врх загађивача животне средине. Поред стотинак фирми, које окружују село Шимановце-што је и превише, неком је пало на памет да цинкару-опасног загађивача гради у срцу села?!
Невероватно, скандалозно и неопростиво.
За такве неодговорне и штетне поступке по здравље становника неко мора и сигурно ће одговарати?
Не може се неко-ма ко то био, због нечијих интереса, олако играти са здрављем и будућности скоро четири хиљаде житеља Шимановаца!
ЦИН(кал)ИЗМИ ШИМАНОВАЧКИ…
1. Цин(кал)изам је када се у комшилуку, у исто време
гради сеоски вртић и највећа цинкара у Европи,
и то се назове «просперитетом и напретком»!
2. Цин(кал)изам је када пола Србије бруји о дивљој градњи
цинкаре у центру нашег села, а у Општини Пећинци нико
појима нема!
3. Цин(кал)изам је када добијаш таблете цинка као лек,
а у башти ти граде највећу цинкару у Европи!
4. Цин(кал)изам је када ти уместо «Спортког центра» на истом
месту изграде цинкару и то под паролом «За нашу децу»!
5. Цин(кал)изам је када поверујеш да су ти доброчинитељи и
спаситељи«РИО ТИНТО» и «Градинацинк»-због џака
кромпира и кесе макарона!
6. Цин(кал)изам је када те убеде-а ти јадан поверујеш, да од
загађења из цинкаре нећеш «зарђати и бити вечан к’о
мумија!?
7. Цин(ка)изам је када кроз две деценије цинкара буде
прослављала гошњицу «Јубилеј успешног рада», а наше
насеље остане пусто без својих житеља!
8. Цин(кал)изам је када све ово гледамо, а ћутимо-одобравамо,
јер верујемо у народну глупост(а не умотворину):
«Ћутање је злато»!
У нашем случају: «Ћутање је цинкара»!
9. Цин(кал)изам је када изградњу подржавају стални
цинкароши, а затим умру од последица загађења из
цинкаре.
10. Цин(кал)изам је да су о здрављу наших предака Војних
граничара боље бринули у Бечу, него тренутно у Н.Саду
и Београду.
Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

Идеја градског превоза у Шимановцима стара више од пола века

Постављено дана: 26. 10. 2020.

Идеја градског превоза у Шимановцима стара више од пола века

 

Шимановци као насеље одувек су гравитирали ка Земуну, односно Београду, и миграција домаћегстановништва највише је ишла у том правцу.

Све време Земун, касније Београд, било је логично место стремљења наших насушних потреба: школовања, запослења, лечења, набавке, продаје домаћих производа, културе, забаве, спорта, друштвеног ангажовања и често настањивања.

Земун је одувек доживљаван као «наш град-наше место» и годинама су стваране многе породичне,пријатељске, политичке и пословне везе.

Одувек је навећи проблем било, како да се за што краће време и што лакше пређе тих 25 километарарастојања.

***

Предуслов добром повезивању и удобнијем путовању предходила је изградња путева. Давне 1900.,макаданска цеста-како се тада звало, завршена је од Шимановаца до Старе Пазове и створени супредуслови за најкраће («преко») и стратешко повезивање тада пограничног Купинова на Сави и Сланкамена на Дунаву. А из Старе Пазове, могло се десно путем за Земен, а лево путем за Фрушку Гору и Нови сад.

Појавом моторних возила, почетком двадесетог века, прво је успостављена поштанска веза, са Старом Пазовом, тада важним административно-трговинско-политичким центром, коме су Шимановци и околна села припадали у то време.

***

Први аутомобил у Шимановцима 1933. купио је др. Стеван Радосављевић, месни лекар, угледни политичар, касније «бановни лекар» (Дунавске бановине у Краљевини Југославији), оснивач «Соколске чете» и један од покретача идеје и учесник саме изградње «Соколане»-данашњег «Дома културе» у Шимановцима. Други аутомобил, нешто касније купио је месни апотекар Драгутин Брунетић.

***

Вековима се путовало широм Срема запрежним колима са коњима, али због предострожности од хајдука, обично се путовало у «караванима» на: вашаре, пијаце и скупове. Ка Земуну се путовало по «старом летњем путу», преко Угриноваца, и то «романтично путовање» трајало је и по неколико сати.Старији мештани се сигурно сећају тих ноћних путовања када се у цик зоре стизало на почетак Угриновачке улице у Земуну.

Крајем педесетих година забрањен је улаз коњских запрега у центар Земуна, а самим тим и тај облик превоза је престао да постоји

***

Прегледавајући стару штампу на интернету, пронашао сам један интересантан чланак објављен 1912. у загребачком «Јутарњем листу» бр.5, на страни 3.-вест о пројекту изградње жељезничке пруге Земун-Сремска Митровица, али преко доњо-сремских села: Бежанија, Сурчин, Добановци, Деч, Шимановци, Карловчић, Михаљевци, Суботиште, Брестач, Никинци, Хртковци и Јарак.

Исте године Општинска скупштина Шимановаца доноси одлуку и придружује се молби Земуна за изградњу жељезнице С. Митровица-Земун. Сва споменута места на траси пројектоване жељезнице,такође су дала сагласност. На општим државним изборима 1913. у Аустро-угарској све политичке партије учеснице избора су се залагале за изградњу поменуте жељезнице. Међутим, већ следеће 1914. године избио је Велики рат, а по окончању дошло је до промена државних граница. У новој држави, није било слуха и разума, да се та пруга изгради, па је све убрзо пало у заборав. Гледано из данашње переспективе, ипак је велика штета што није та идеја реализована. Данас би то била изузетно корисна веза свих доњосремских села са два најважнија града Срема-Земуна и С. Митровице.

Ономад, прочитао сам да се планира оживљавање жељезничког путничког превоза у оквиру «Беовоза» од Београда, Земуна, Батајнице, Добановаца, Сурчина до Обреновца јер пруга одавно постоји и чека путничке композиције.

Ако би се изградио још један крак жељезнице од Добановаца према: Дечу, Шимановцима, Карловчићу, … и даље према С. Митровици, успешно би се решио јавни путнички превоз у свим поменутим селима. Стари пројекат жељезнице би у потпуности био комплеметаран са ново насталим индустријским зонама око сремачких села. Питање је да ли ће бити: мудрости, струке, сарадње и солидарности, међуданашњим локалним политичарима ушанченим у своје општинске тврђаве и кабинете!?

***

Прва аутобуску линија-претеча «јавног превоза», из Шимановаца отворена је крајем тридесетих година прошлог века. Чувени Чортан из Каловчића, купио је  аутобус и отворио линију на релацији Земун-Шимановци-Деч преко «Преке калдрме». Возач и механичар био је Митар Вујичић из Шимановаца.

***

После завршетка Другог свецког рата, наредних неколико година, за јавни превоз коришћен је један преправљени камион, који је ишао на релацији Купиново-Земун преко Шимановаца. У њему су биле постављене клупе за путнике, и саобраћао је ујутро за Земун, а увече се враћао назад.

Када је средином прошлог века изграђен ауто-пут «Београд-Загреб» отворена је нова страница путовања ка Земуну-Београду.  Убрзо су уведени редовни аутобуси у употребу, и град нам је постао све ближи у сваком смислу. Вреди споменути, да су многи Шимановчани, у то време, користили и бицикл за одлазак у град возећи се ауто-путем, али је убрзо је строго забрањено, па је остала једина алтернатива за бициклисте «стари летњи пут» као могућност. Такође, у то втеме много Шимановчана је одлазило пешке до ауто-пута и тамо «стопирао» пролазне аутобусе или аутомобиле, не били се некако превезлидо града.

***

  1. Прва помена градског превоза у Шимановцима

 

Недавно, случајно сам добио каталог Стамбене задруге «Бетоњерка» из 1965-6., у вези изградње великог стамбеног насеља на уласку у Шимановце. У  каталогу је на један афирмативан начин описан и представљен план будућег насеља са 2.500 станова. Одмах на почетку, уочава се да су Шимановци тада представљени као «приградско насеље» града Београда. У уводу текста промовисани су разлози за изградњу таквог типа стамбеног насеља. Иако је прошло, више од пола века такав типнасеља је и даље врло прихватљив, савремен и актуелан у свету. У пројекту насеља предвиђена јекомплетна друштвена инфраструктура (простране улице, пошта, вртићи, основна школа, спортски центар са базеном, биоскоп, котларница, мотел, бензиска пумпа, …) и посебно интересантно, за нас данашње житеље Шимановаца, предвиђен је и директан «градски превоз» до Београда! Пројекат целокупног насеља је урађен и одобрен од свих релевантних друштвених структура од: ОпштинеПећинци, Покрајине Војводине и Републике Србије. Шимановци су тада уступили 153 хектара земљишта за изградњу насеља, а за узврат С. З. «Бетоњерка» је трошан макадамски пут проширила и асвалтирала од села до ауто пута, што је итекако значило свима у то време. Градња је силовито кренула и за пар година изграђена су: 124 стана (данашњи изглед), мотел, котларница, бензиска пумпа,… али, онда почињу пословно-финансијски проблеми у Стамбеној задрузи «Бетоњерка» и престаје даља градња, паона одлази у стечај 1981. Ипак, изграђене станове, некако приводи намени предузеће «Београд инжењеринг» и у станове се махом усељавају радници земунских и београдских фирми, а само један мањи део продат је на тржишту. Почињу године кризе, шимановачко ново насеље остаје усамљено,недовршено и препуштено само себи. Деведесете доносе: промену система државног уређења, вишестраначје у политици, лажна обећања, трагичну државну кризу, ратне године, инфлацију, разочарење, тешко преживљавање и нове становнике избегле у ратом захваћеним просторима Југославије. Ново насеље у Шимановцима доживљава тешке дане: котларница се гаси и урушава, прелепи хотел-иако је био у завршној фази градње, остављен је на милост и немилост крадљиваца и рушитељима, и многи стари становници насеља напуштају-продају буд зашто своје станове. Градски аутобус и сви они лепи планови падају у заборав. Сви су заборавили на пројекат «насеља од 2500 станова», и чим је кренула (пре)продаја земљишта око Шимановаца, амбициозни и вазда подобни «Пинк», пазари околно земљиште и постаје први комшија постојећем «окрњеном приградском насељу», и тако ставља тачку на даљу стамбену градњу.

***

Уласком у нови миленијум, земљиште поред ауто-пута (шимановачки атар и сеоске ледине), постају предмет интересовања нових страних и домаћих фирми и свакојаких бизнисмена, и убрзо почиње «ел дорадо»-продаја: сеоских ледина око села, околног пољопривредног земљишта, пре-препродаје и свакојаки марифетлуци који већ иду уз такву помаму и кампању. До тада, у касу неразвијене ОпштинуПећинци, сливају се велика средства од продаје шимановачки ледина и разних нуз пореза и прихода, али само мањи део завршава у Шимановцима на изградњи околних путева, обилазнице и осталих пратећих инфраструктурних пројеката.

Општина Пећинци је убрзо себе прозвала «Општином просперитета» и продаја је проглашена као ново-створена вредност. Шимановци остају без свог јединог ресурса-земље, и као највеће село у исто време доживљава све теже дане: долази до опкољавања села са индустријским халама, завладао је урбанистички хаос у самом селу, насеље доживљава целодневни саобраћајни колапс, настаје опасно загађење свих врста, вода из водовода није више за пиће, урушавају се друштвени објекти и долази до гашење друштвеног живота. Повремено, у изборним кампањама политичке партије су будиле наду, о увођењу градског превоза, али по успостављању власти своја обећања су брзо заборављала.

***

Приликом изборне кампање 2017. Шимановце је посетио Синиша Мали и том приликом је у разговору са мештанима, подржао је идеју увођења градске линије до Шимановаца и обећао да ће решити проблем. После пар месеци, обећање је испуњено и пронађено најцелисходније решање, да се градска линија 711. до Угриноваца продужи до Шимановаца.

У октобру исте године, на велику радост народа, кренула је градска линија.

***

Међутим, као гром из ведра неба, само пет дана пред почетак школске године, у доба јачања заразеКороне вируса, руководство општине објављује раскид уговора, закључно са 1. септембром. 2020. са ГСП «Београд», јер не жели да плаћа «нерентабилну линију». Међутим, најгоре су прошли грађани у целом том: неодговорном, исхитреном и изнуђеном решењу, јер општина није пронашла (још увек «тражи») одговарајућу алтернативу јавног превоза, тј. прихватљиво решење за све грађане општине. Остављени смо једноставно на цедилу да се сналазимо.

Општинари и даље ћуте-не оглашавају се- неко каже «манастирски тихују» и лагодно троше «наше дане», и своје мандате у топлим кабинетима.

Да потсетим, они су 20. септембра у разговору са «Преговарачким тимом грађанских протеста», прихватили обавезу да ће до 6. октобра понудити прихватљиво решење!

Било па прошло,… ником ништа…пуј пике не важи!

Ускоро ће бити два месеца, како је укинуто двадесет полазака аутобуса ГСП «Београд», а у међувремену и аутопревозник «Ласта» најављује укидање неких полазака, па се свим друштвеним чиниоцима постављају озбиљна и ургентних питања:

  1. Како ће се уопште одвијати будући живот у селу и околини?
  2. Ко је одговоран за овако скандалозне одлуке и понашање?
  3. Ко ће одговарати за причињену штету грађанима: губљење посла,       непохађање наставе, заражавање Коронавирусом у пренатрпаним аутобусима преосталих превозника, отежано лечење у граду,… итд.?

 

На последњем «Трећем протесту», пред камерама ТВ «Нове С»,  ђаци су донели паролу «ОВО ЈЕ 21 ВЕК» ! Сви су је видели, али не они који су требали тога дана да буду са народом.

Како ствари стоје, руководство наше општине-по свој прилици, све нас свесно враћа у прохујале векове, када се у град ишло само са коњском запрегом или у половним камионима са дрвеним клупама-као наши предци после Другог свецког рата?!

Ако је ово општински прокламовани «просперитет», шта је онда «регресија» у којој већ дуже време живимо или животињаримо!?

 

ПС. Приликом израде текста користио сам књигу:

Шимановци 1385-1986 (издање 1987), аутора Данета Клепића.

 

26.10.2020.                                 Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

 

 

 

 

 

АЛО или АЛОУ ШИМАНОВЦИ!

Постављено дана: 16. 08. 2019.

-Ало, Шимановци, …јавите се!
-Ало, …нечујем добро,… везе су очајне!
-Ало, Шимановци,..онда лаку ноћ-спавајте и даље!
-Ало,..ма алоу*, и ти!

Не тако давно телефон и остале везе у МЗ Шимановци су нормално функционисале, али већ одавно су блокиране и ван сваке нормалне функције.
Ајд’ што не ради телефон, интернет, али зашто су „збор или људски међусобни диван“ одавно елиминисани и пресахнули, као наши стари сеоски напуштени бездани.
Недавно у старом чекмежету, пронашао сам, деценију старе „Сремске Новине“, и ево, о чему се тада причало, маштало и очекивало у будућности, у нашим Шимановцима.
Сва наша маштања, су углавном реализована по другим селима Општине Пећинци, а ми смо у међувремену „насађени“ на оптуженичку клупу, и тако „нагужени“ чекамо пресуду већ скоро деценију.

Петпарачке оптужнице типа: „рекла-казала“, „држ’те лопова“, су само допринели растројству села, међусобној неслози и поруги, и као разлог, дошло је до занемаривања Шимановаца од стране општинске администрације.
Питам вас, шта се честито урадило у селу, мислим на општи друштвени стандард, у последњих неколико година?
Ајд’ сетите се, и немој да се стидите, па напишите да се сви подсетимо?
На пример, шимановачки вртић, је више деценијска наша фатаморгана, али ова власт је само пре шест месеци обећала, па се „нешто примирила“, да не кажем попишманила. По селу се већ равнодушно прича:
-Ма стара политичарска прича, или „обећање лудом радовање?
Шимановачки „Дом културе-Соколана“ вапи за озбиљном поправком и као најстарији објекат тога типа у Општини, валда неће дочекати урушавање и нестанак!
Списак проблема и потреба нашег села не би стали ни на десет страна.
Ништа се капитално није радило годинама, па зато радије, ајде да се подсетимо лепих тренутака и догађаја из прошлости.
Имали смо ми некада и светле тренутке из друштвеног живота. Пре петнаест година, тачније 2004,. у сали МЗ Шимановци одржана је вишедневна изложба слика Милана Ђурића из Војке. Били су нам тада, бројни гости из околних села и Београда, а сви ђаци наше Основне школе су организовано посетили изложбу.
Из НИП-а „Политика“ био нам је гост чувени новинар-путописац, Богдан Ибрајтер Тане, и у својој редовној колумни се позитивно осврнуо на изложбу и живот у самом селу.
Из амбасаде Белорусије био нам је гост тадашњи амбасадор и секретар.


Песник, Радивој Прокопљевић Прока, је те вечери премијерно одрецитовао своју, сада надалеко чувену, песму или оду: „О сремској сланини“.
Песник Брица из Голубинаца, војачки тамбураши и група „Времеплов“, школски шимановачки хор под управом Маријане Добрић и Валентина Бујила-тада дете, приредили су свима незаборавно вече.

У старом чланку „Сремских Новина“ опширно, реално и лепо је писано о нашем житељу проф. Мирку Ђорђевићу. Међутим, у последњих неколико година његово име је неоправдано и небјашњиво постало „табу тема“, па грађанска иницијатива за именовање безимене шимановачке библиотеке-с’његовим именом, се очигледно гура у заборав и срамно игнорише. Зашто?


Једина светла тачка у последњој декади нашег села, је наша уређена црквена порта и црква Светог Николе, која истински улепшава раскршће, и враћа наду у наше сиво и запуштено село. Од недавно у порти је постављен прелеп споменик Светом владици Николају Велимировићу.


Ипак, треба мало више волети своје село, па ће и оно тада напредовати.
Зар не!
Шимановчани, па срећна вам наступајућа слава-„Дани Шимановаца“ и будите добри домаћини!

*алоу-узвик који означава када нешто оде до бестрага, или се направи грдна штета.

13. 08.2019. Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

СРЕЋНА НОВА ГОДИНА 2019

Постављено дана: 13. 01. 2019.

Хумореска «наши дана»

Заређали и изређали се, сви ови наши празници, па од свакојаке, и боме јаке ‘ране и ‘ића, здраво смо задригли, лице нам подуло, добило неку бордовску боју, ко пред-не дај боже как’и шлог, и јоште смо се олењили и каде с’муком одгегамо пар корака од астала до «чак» отомана останемо брез данфа. Напољу заладило, кажеду стигла «честитка» из Сибира, па седимо вазда у топлој соби и шта друго, нег’: јеј, пиј и бечи се у «сокоћало» од ране зоре до поноћи. Каде нестане чокања и дрва, е ондак сви гракну:

-Ајд’ «домаћине», ти си «најмлађи», скокни часом и наложи да се ватра не угаси! Још се као сикираду, помало мудрују и додају:

– Пази дас’не посмрзавамо, ко мишеви у празној котобањи»!

Марве немамо, а оно мало живине, око подне, напојимо млаком водом, бацимо им мало бунгура и мрва са астала, а оне само чуче, згуриле се, жмиркају, нит’ носе јаја, нит пето кукуриче, јербо и њима здраво ладно и канда им није нидочега.

Седе тако и наш Баћа Цвеја и Баћин Тоза у својим топлим собама, ал’ већма им дојадило, па ајд’мало на шор да виду, имал’кога за диван наћи. Некако у исти час обојица се промолили, опазили се и обрадовали се један другом ко најрођенијем. Часом би се они састали, само да су им куће с’једне стране, ал’треба прећи пусти шор, који се измеђ’њих попречио ко набујала дивља Дрина ил’ мутна Марица. Таман Цвеја крено преко, кад ето ти оданде колона шлепера, терају ко недонети, један точком улети посред баре ускрај пута и свог га је учатлив’о до гуше с’том смрдљивом бљузгавицом. Ондак, с’друге стране, крену храбро, Баћин Тоза, ал’ и тамо колона, и баш спрам њега неки загула у џипу даде гас, и мал га не потрефи. Кроз прозор му још опцује матер сељачку и показа средњи прст. Тоза ко Тоза, већ како је пргав, ома узврати, па му «спомене» маму мамину, и још којешта му сложи све по списку и на камару. Приде му оштро припрети песницом и довикну:

-Шта је битанго, оћеш ‘да ме згазиш у мом шору, пред мојом кућом?

И тако њи’ двојица, по сата, ко на лото извлачењу, врте се и покушавају да пређу шор. У пар наврата одлучно крену, па стану, ал’никако прећи шор, саобраћај не попушта, нико не стаје, а јебешга и јачи су.                                                              Њихови очеви су лакше прешли Дрину и Сутјеску, па се борили три године у партизанима по Босни, нег’ што њи’ двојица покушаваду да пређу шор.
Утом пролази Јова, загледа их, поче се смешкати, и гласно им добаци:

-Зар немате телефоне, ил’ фејс бук, па се издиванте ко људи, а не да се ту коцкате са животом. Браћини, немој да ме баците у трошак за свеће!

Тоза кад то чу, не окрећући се, само му одбруси:

– Ајд’ терај даље, и мани ме се твоје зајебантске политике, сит сам те одавно!

Коначно, пуначки Цвеја, некако претрчи шор и мал’се директно не судари са Тозом на ћуприји. Онако дебо, бего је Цвеја ко прави зец, кад у лову запраште пушке са свију страна. Срећни што су обоје живи и здрави, прво се по том питању изљубише, па тек онда падоше честитке и поново љубљење за Нову годину, Божић и све славе.

Баћин Тоза ома ће срдито:

-Баћа, слушај, ‘вако више не иде! Чим гране пролеће набавићемо ми, на вашару у Руми, ону белу фарбу за бетон и спрам наши кућа намалати «зебру» по путу, и јоште турити саобраћајне знаке, «пешачки прелаз» и знак «забране 30 км на сат»! Шта је ово-наопако, сви се сјатили кроз наше село, па није ово аутострада, ил’ автопут, па терају сви до даске ко на тркама.! Јес’, да ови наши душебрижници кажеду да је пут проглашен за «магистрални пут». Прогласили они, а нас нико ништа није ни пито! Једно су сметли сума; ми смо кадгод самодоприносом и кулуком оправљали наше шорове, зато да нама буде боље, па их лепо удесили, а саде испало да смо ми били залудни, глупави ко ноћ и све то работили из чиста унцута. Тобож’, ово је «магистрални пут», па испада, да могу саде ти пусти автови да нас «руше ко кегле у куглани» по нашим шоровима. Боме, ситувација је још загуљенија,  јер по регистрацијама автова то је међународни пут. Јебешга, баћа Цвејо није ово у реду, па нисмо ми глинени голубови на шицари па удри, и још кад неког спичи авто испаднемо фуртом ми криви. Као, непоштујемо саобраћајне прописе и јоште налећемо, ко муве брез главе, на њи’ове камионе и автове!

Слуша све то Баћа Цвеја, забринуто врти главом, брише грашке зноја, климањем главе све одобрава и почиње свој диван:

-Еј баћин Тозо, био сам ономад у Земуну, да нешто ‘ране пазарим за празнике јер тамо је доста јефтиније. Сретнем оног Милета, …та знаш га с’пијаце, што је кадгод купово «сремачки сир» од мог ћалета, а од вас прасице и бостан, док смо имали сви по максим земље, наше ледине, пуно марве и чопоре свиња!
Миле потврдно клима главом, уздахну и пали цигару. Тоза наставља да дивани:

– Пита он за све нас, а у једном моменту каже да прати дешавања у нашој «Задруги», те да му је драго, и још нам честита што сваког дана све више напредујемо и саде цели свет зна за Шим’новце!?

Тоза се од запрепашћења закашља, испаде му цигара право убару и гласно викну:

-Задруга, …кажеш задруга, па јел’ он пошандрцо, загула једна, или нас озбиљно зајебава, па наша задруга само што није изда’нула-готова је!

Смешка се загонетно Баћа Цвеја, заврће брк и наставља:

-Та, није он мислио на ову «нашу сељачку», већ на ону «лилавску», поред авто пута. Нап’о ме, па све испитива, па још умислио, да ми имамо неке вајде и новаца од тог циркуса и куплераја! Пито ме, … знаш, онако швалерски, дал’ ми понекад ноћом тамо свратимо? Отац га пусти, … и ово да ти рекнем, и још ме пито крајње озбиљно; да ли имамо ми тамо как’е протекције, ето у нашем је атару тај куплерај, па би свратио да се мало и он «омрси»! Додо је, да ће ако треба и добро платити, само да мало уђе унутри, јер има једна сојка по мери, баш као створена за њега!? Ома сам га отеро у очин и материну, и нисам ни реч више прозборио са тим заглајзаном недокуцаним!

Тоза се избечио од чуда и гласне каже:

-Шта је ово с’овим нашим светом, од силне телевизије и дангубе полудио начисто, а мозак му ко у пилета, само му је до лудирања, лајања и срамоте! Немо’ш више наћи честито чељаде и ко човек се лепо издиванити, све им је то «сокоћало», ко сврака-попила мозак.

Цвеја гледи према раскршћу, пали цигару и забринуто ће:

– Мој Тозо, знаш оног мог нећака, завршио тешки државни факултет-еј, прави инжињер пост’о, добар ко лебац, а ономад потписо уговор, и са још једним Батањичаном, оде да ради шест месеци ко келнер на броду! Каже, неће он о’де да ради ко виљушкариста за 200 евра, каде тамо зарађује, чисто-десет пута више, и ‘оће деран још мало да види света. Дошло неко црно време, каде наша честита сремачка деца, одоше у морепловце, код овако лепе земље и нашега Срема. Па то није било никада-за века! Пу,…’бем ти небо, кад’ нас оваке килаве трпи, и кад’ смо дотле догурали!

Тоза се осврће, накашља и бесно настави:

-Погледај само наше село! Кадгод смо били први у свему, пример другима, а саде смо последња рупа на свирали. Нас више не зову ни село Шимановци, већ све чешће «Индустријска зона Пећинци», а ми му дођемо, ко неко «индустријско предграђе», неко «лево сметало», чак пустара, ил’ још горе ардала. Ми смо нон-стоп блокирани, а у нашем атару толке фирме и још се распродаје оно мало преостали’ ледина око села. Ди су ти наши новци, бог свети зна?! Ономад, мој унук, ми прочит’о, на том интернету да је наш предцедник општине даво интервју за Нову годину. Посебно је нагласио да неће одустати од започетих пројеката у општини!… Ево већ пар дана, тако размишљам, а шта је то у нашем селу лане започето? Осим «историског пута», од 800 метери-од ћуприје «Боша» до раскршћа и лежећег полицајца на раскршћу, ама … ама, баш ништа. Кад размислим, и то је урађено због теретног саобраћаја, па је питање; а ди смо се ми ту овајдили! Народ ће опет у Голубиначком шорићу трпети буку, загађење и бити у сталној опасности. На недавним изборима у децембру 2017-те обећавало се море ствари: нов вртић, дом културе, летња позорница, библиотека, нови путеви, генерално сређивање раскршћа, тротоари поред пута, канали, екологија, култура, спорт и неможе се све чо’ек о’ма ни сетити! Нећу да кажем да је неко лажљив, ал’ кад се не испуне обећања, шта је ондак? Ајд’, кажи ми ти Баћа Цвејо, можда ја грешим, жив сам човек?

Цвеја, слеже раменима, нервозно вади два фраклића  ракије, из унутрашнјег џепа рекље и један додаје Този :

-Е мој, Баћин Тозо, мани се политике, гурава су времена, биће како мора бити, сам’ да небуде горе. Јес’ли гледо на телевизи оног човека што каже:

-Бољег немамо, горег нећемо наћи!

Тако је, како је! Ајд’ па живели, и са срећом у овој 2019-ој , и да ми будеш здрав, чио и кадар за све!

 

Дан уочи

српске Нове године 2019.

Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

 

ИДЕМО НА ЛОКАЛНЕ ИЗБОРЕ-ПА ШТА БУДЕ!

Постављено дана: 26. 11. 2017.

ИДЕМО НА ЛОКАЛНЕ ИЗБОРЕ-ПА ШТА БУДЕ!

Укидањем војне границе 1873 у доњем Срему полако се уводио цивилни и политички живот, по моделу, као у целој Аустро-угарској царевини, и од тада често у нашој историји било је свакојаких избора и кампања, славља и протеста, туча и чак трагичних сукоба. Странке-партије су надевале себи разна имена и узимали разне идеологије, од националних до интернационалних, народњачких до уско територијалних, левих и десних, социјалистичких и капиталистичких, конзервативних и напредних, радикалних и умерених, сељачких и грађанских, а не ретко било је и смешних назива са контраверзним чудацима на челу.

Међутим, када почне да се врши власт, народ се обично разочара у (не) остварене резултате, јер од прокламованих предизборних обећања, (скоро) увек на крају испадне «обећање лудом радовање»! У кампањи сви се представљају као заклете  велике демократе, док не преузму власт. На крају мандата заврше к’о омражене и грамзиве аутократе и партиократе своје партије и свог дубоког џепа. На власт се обично долазило с’празним џеповима, а силазило са препуним, и зато је свака власт «чувала» предходну, јер државна каса је била свима омиљен циљ и лако освојив мајдан у који су сви радо завлачили своје дугачке прсте. Стање у нашој држави и друштву се често мењају и према општој политици увек се прилагођава и локална елита. Све наше локалне власти су биле верна копија више власти па макар то било на очигледну штету. Најважније је правовремено подржавати лидера и водећу партију, јер то је једини услов за даљи опстанак у локалној власти.

Старији људи су често разочарано говорили:

-Мани ме политике и политичара, сад овако, сад онако, а новаца нигде!

Територијалном реорганизацијом Срема 1960. формирана је општина Пећинци и од тада су Шимановци у њеном саставу. Општина је од самог почетка таворила и била на листи «неразвијених» општина у Војводини и Србији, све до пре петнајстак година када почење велики «ел дорадо»-продаја (распродаја) земље и најава поновне «индустријализације» и великих инвестиција у Србији. Наше село, Шимановци су били први на удару, пре свега због свог повољног географског положаја, и у року три-четири године су хаотично продаване велике сеоске ледине и плодне оранице око села, а много пара се буично сливало у празне касе општине. Неодговорни, необразовани, грамзиви и некопетентни општински кадрови без икакве друштевне контроле и плана (по)трошили су велике паре на мегаломанске квази пројекте, а појединци су се у том смишљеном и контролисаном метежу нагло обогатили у разним махинацијама, пре свега, извлачењем новца из државне касе и злоупотребама положаја. Афере су стизале аферу, али ни једна није ваљано и правовремено судски окончана, па су многе остале «заглављене» у писарницама, архивама, политичарским нагодбама и судским развлачењима. Трагедија тога времена је, што се тај велики новац представљао као «успех просперитетне општине и способног руководства». Велики новац је представљен као «ново створена» друштвена вредност што је потпуни апсурд. Новац није улаган адекватно у инфраструтуру већ је партиско-буразерским каналима трошен на површно шминкање села, финансирање сумљивих удружења, чудних пројеката и многобројних измишљених општинских комисија. Тако је то када има превише новца у каси, а мало поштења, нестручности, неодговорности и неразмишљања о будућности.

Пред сваке изборе, у већ виђеним трач кампањама, обично нас сами политичари подсећају шта су они други крали, а на нама је да им верујемо, неверујемо или игноришемо.

Уобичајена пракса је да су, овде код нас, у општини Пећинци локални избори у последње време оптерећени увек «привремененим мерама» а да јавност незна о чему се ту заправо ради, па се прећуткују стварни разлози, и обично постају предмет нагађања и свакојаких петпарачких прича? Тако се ће бити и овај пут, јер вољом владајуће партије и њихових бројних коалиционих партнера и партнерчића тако је одлучено-изрежирано. Свима је познато, да није постојала ама баш никаква опасност и угроженост по њихово владање, јер имали су све могуће већине и множине у скупштини оштине. Ипак, Влада Републике Србије 26 .10. 2017. уводи привремене мере из само њима знаних разлога и расписује нове изборе 24. 12. 2017. у ванредним условима. Локална јавност је била затечена, јер у свим досадашњим јавним наступима челника у првом плану је била истицана крилатица «Општина Пећинци-место просперитета» са сталним наглашавањем великог успеха и напредка, па су нам многи из околине и оправдано завидели.

Привремени орган општине Пећинци је састављен искључиво од кадрова СНС партије, што изазива сумљу, подозрење и обесмишљује привремене мере у вишепартијском систему и честитост предизборних радњи. Иначе углавном сви општински кадрови су вишедеценијски искусни «политички вукови», махом легални «прелетачи» из некадашњих и садашњих странака у власти и око власти, почевши од легендарног СКЈ, преко СПС, ЈУЛ, ДС, ДСС, СПО,… и да не набрајам и замарам читаоце. Може се слободно закључити, ипак је «задовољена форма» вишестраначког састава привременог органа који треба да нас законски и непристрасно доведу до нових избора 24. децембра. 2017.

Међутим, поставља се озбиљно питање да ли ће поред листе СНС и њених коалиционих партнера ( већ је предата под бројем 1.), успети још нека партија или група да  прикупи довољан број потписа и кандидује се на скорашњим локалним изборима? Цео постојећи политички и кадровски капацитет у општини се слио и утопио у СНС и већина опозиционих партија не фунционише, немају ни кадрове а ни чланство. Цела ситуација неодољиво подсећа на време и стање као у бившој држави СФРЈ. Тада је била водећа и једина партија СКЈ, а сви остали грађани «по закону» били су аутоматски уписани у чланство Социјалистичког савеза радног народа или млађег брата СКЈ. То друштвено решење је тада приказано народу као савршена организација политичког живота у  држави! Можда смо ми већ на путу да се вратимо старим провереним решењим, јер се све више чују гласови да је кадгод било много, много боље!

Листа кандидата СНС и коалиције није јавно обелодањена, али надамо се да ће Шимановци као и досад имати већи број својих представника-одборника у општинској скупштини!?

Већ сада се може рећи да је победа СНС-а извесна и вероватно изражена у процентима са рекордних 90% до чак апсолутних 100% гласова и комплет листом својих одборника у будућој скупштини општине. Биће то још једна у низу блиставих победа владајуће партије и загарантованих четири године мирног владања у општини Пећинци.

Да ли ће будућа нова-стара власт са «свога облака» коначно погледати, разумети и помоћи житељима села Шимановци, тек ћемо видети!? Бар имамо праву на наду!

Пред забринутим становницима насеља Шимановци, је тежак период борбе за голи опстанак насеља и стварања нормалних услова живота вредног цивилизованог европског човека. Проблеми су се нагомилали, јер нису решавани годинама, већ су системацки произођени нови од стране извршне општинске власти. Највеће село у општини је већ сада окружено или опкољено индустријском зоном необазирући се на близину породичних кућа. Неконтролисано се издају дозволе за градњу индустријских хала по самом селу и тако дерастира стамбено насеље са несагледивим последицама. Претеће неконтролисано загађење је на све стране и свог познатог арсенала: бука, вибрације, смог, аеро загађење, општинска депонија, десетине малих депонија, опасна складишта, хемијска индустрија, урушена каналска мрежа итд. Озбиљан саобраћајни и безбедносни проблем је учестали: регионални, локални и индустријски тешки транспорт, који се обавља кроз неподесне уске сеоске шорове и шориће и тако угрожавају животе становника у свим аспектима. Вода из сеоског водовода одавно није за људску употребу, иако се годинама (нешто велико) ради и обећава, али атест о квалитету никако да се добије. Јавни и културни живот је потпуно угашен и са једва неколико годишњих приредби у оронулом Дому културе, је кап у мору жеља и потреба близу четири хиљаде становника насеља. У досадашњој пракси када се требају решавати проблеми села Шимановаца све је успорено, безвољно, под велом тајности, оптерећено са безброј препрека (обично измишљених), компликованим законским регулативама, уз недостатак пројеката и поврх свега заглављени у бесконачном, безциљном и замршеном дебатовању. Наши насушни капитални пројекти попут: обданишта, путне мреже и обилазнице, водовода, летње позорнице, адаптације дома културе, читаонице и библиотеке, спортског центра и остало, годинама слове само као идеје и пусте жеље. О плановима градње и роковима општинско руководство није озбиљно говорило и доносило одлуке у последњих (сигурно) десетак година. Збор грађана није био организован у Шимановцима више од деценије.

Да ли ће у предизборној кампањи бити говора о плановима везаним за Шимановце и да ли ће бити организована трибина, збор грађана или страначки скупови са житељима, тек ћемо видети!?

Надајмо се да ће наши будући одборници у Скупштини општине Пећинци и стално запослени у општини бити бар мало Шимановчани и као локал патриоте понекад дићи руку и глас за своје село.

Било како било, идемо на нове изборе, гласаћемо по савести, па шта буде!

 

Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

ПОЧЕЛА СА РАДОМ ГРАДСКА ЛИНИЈА 711

Постављено дана: 24. 10. 2017.

ПОЧЕЛА СА РАДОМ ГРАДСКА ЛИНИЈА 711

Већ дуги низ година причало и обећавало се да ће Шимановци добити градску линију са Београдом. Коначно 02. октобра. 2017-те. и то се догодило.
Пронађено је најцелисходније решење, продужена је линија 711 – Н. Београд (Павиљони)-Угриновци, до Шимановаца. Са 20 постојећих линија радним даном и 16 линија викендом, за сада, сигурно ће задовољити потребе мештана и запослених у индустријској зони око села.
Међутим, остављена је извесна резерва па ће наредних пола године ГСП Београд „пратити“ финансијску исплативост уведених линија и проходност путева, и сходно томе донети коначно решење.
Уочено је да сваким даном мештани села Шимановаца, све више користе градску линију 711, јер увиђају њене предности. Очекује се да ђаци и запослени изваде „месечне претплатне карте“ у наредном периоду и тако сигурно економска исплативост неће долазити у питање.


Много озбиљнија ситуација је са изградњом деонице пута од фабрике „Бош“ до раскршћа села, јер тих око 800 метара представља вишегодишњи проблем за везу села и индустријске зоне. Пут је потпуно дерастиран, узан, закрчен, необележен, са неколико непотребних оштрих кривина и две видно оштећене уске ћуприје преко важних регионалних канала. Надлежни из Општине Пећинци су недавно обавестили да је пројекат готов, усаглашен, паре обезбеђене и радови су требали већ да почну, али до данашњег дана нису су се појавили извођачи радова и путарска механизација.


Суво и сунчано време је за нама, и већ су почеле обилне падавине, а ускоро стиже хладно време са мразем. Једно је сигурно, да ће постојећи-назови пут бити потпуно неупотребљив за јавни градски превоз и ГСП сигурно неће «ломити» своје аутобусе.
Многи скептици постављају оправдано питање:
-Шта ако, због тих разлога ГСП Београд откаже линију?
Одговоре већ сада треба потражити у Општини Пећинци, јер они држе све конце у својим рукама.

24.окт.2017. Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

ДИВЧИБАРЕ – ЛЕТЊА РАЗГЛЕДНИЦА 

Постављено дана: 23. 07. 2017.

ДИВЧИБАРЕ-ЛЕТЊА РАЗГЛЕДНИЦА

Браћа Цвеја, изиш’о нашор сео на клупу и док чека друштво, размишља: 
Кадгог, ми Сремци ишли смо на море и планине само кад нас как’а невоља потера, обично ратне аперације или општа бежанија, па се после дуго диванило и допричавало, како је тамо било-сачувај нас Боже, страшна пропаст и само да не дође и код нас о’де у наш лепи шор и равницу. 

Међутим, времена се мењају, и ево већ више од пола века идемо ми Сремци добровољно, поред мора и на планине, као туристи да се: одморимо, здравља накупимо и малчице науживамо. 

Немош’ касти да ми Сремци немамо планину, ал’ фали јој висине, не млого-који’ четрсто метери, па да укечимо иљадарку и ондак да нас драги Бог види! Да, да, … то је наша лепотица и дика Фрушка Гора, и што јес-јес изистинска је планина, јер тако је и натрукавано у свим земљописним картама света. Ма, свете мој, добро је, каде је овако лепо снашом природом испало, па зато не закерајмо и фала свим светима одгоре што имамо Фрушку Гору. Она је ту, и кад год јој споменемо име, само се осврнемо, и ондак је онако лепу спазимо, насмешимо се и фуртом је погледом помазимо. Наше прве комшије Лале и Бачвани немаду планину, па сироти не изволеваду и не приговараду. Еј, а ми Сремци, покадкад смо баш погани, и ‘тели би да имамо свега што има свугда у васцелом свету, па ондак да уживамо, ништа непотребујемо и никог не молимо низашта. Јест’, очин мало, кад’ би’ то тако могло, јер како здудати сва та свецка чудесија на овако малом простору између Саве, Дунава и Босута!? Неки наши браћини, кад мало потегну фрушкогорског вина, расрде се и озбиљно припрете, да треба, у инат свима, прогласити континент Срем и шлус. 

На клупи на шору, кадгод би деда Мита, кад почнемо да се фалимо, улепшавамо и дижемо све наше у небеса, на све то, ‘вако казо:

 -Е, загуле сремачке, манте се фантазија, могло би то тако бити, само кад’ би се у свету за све Ми-Сремци питали! Ал’ оћеш очин мало, недаду други и штаћеш-дићеш, кад и’ има више од нас… 

Еј, матер им њи’ову, брезобразну, из потаје нам завиде, па још нас и неволу!? Ал не’маримо ми, добро знамо  колк’о вреди наш кићени Срем..

Манимо се, шора, клупа и наши’ дивана, било и’ је и биће док је света, већ ваља штагод касти и за наше лепоте које имамо у држави Србији на сваком кораку, а да и незнамо…

Д И В Ч И Б А Р Е  

Дивчибаре, планинска висораван или планинско поље је најближа по изгледу нама равничарима, на свега сто десет километара од Београда. Припада правом планинском масиву Маљен, са идеалном надморској висином од 945 до 1.103 метара.

Многи се питају, а зашто народ из Војводине радо одлази на Дивчибаре? Прво; природа је питома и близу је на сат ипо лагане вожње, затим: има чист планински ваздух, посебно-пријатну климу, богату вегетацију, природни мир и тишину, без вреве и гламура као на Златибору и Копаонику. Планинарење је уствари пријатна шетња или опуштено „ливадарење„, до оближних врхова и видиковаца: Голубац 1.056 м, Паљба 1.051 м, Љути крш 962 м, Велика плећ 1.050 м, Црни врх 1.096 м и највиши Краљев сто 1.103 м надморске висине (нв).

˟

Дивчибаре је старо место, записано још 1476., а почетком 18. века била је граница између два царства аустријског и  турског, и отада место Стража носи то име. Мудри српски кнез Милош Обреновић, откупљује целу висораван од турског побратима Делиаге, па и сам често борави на Дивчибарима. По њему су добили име Господарске колибе, као и извор лековите воде Молошева чесма. Од средине 19. века Дивчибаре постају признато здравствено-туристичко место у Србији.

˟

Дивчибаре се могу обићи клај-клај шетњом али и возићем. Поготово они мало пунији, још и без кондиције или са малом децом, имају на располагању Веселинов „возић“ са кабриолет вагончићима, и за скромних 100-200 динара можете се провозати и успут разгледати прелепу природу.

Ранијих година качио је Веселин и по три-четири пуна вагона са народом, а ове године само се два котрљају и то полупразна. Цена није мењана годинама, али криза је очигледна, па многа деца остану ускраћена за несвакидашњи доживљај. Родитељи, бабе и деде кад сазнају за цену, невешто убеђују дечурлију да ће сутра доћи, али кад тужни погледају у свој новчаник, ипак одустану. Није Веселин само „машиновођа свога возића„, већ од њега можете чути разних корисних прича о шумама, пашњацима, људима и историји Дивчибара, па га слободно питајте увек је рад разговору. Само пре пар година видели смо неколико чобана и повећа стада оваца по прелепим ливадама Дивчибара, а ове године и тај древни занат је нестао и само на Краљевом столу видели смо пар крава на испаши. Бујна и лековита планинска трава крајем јуна чекала је косце, али изгледа да су они остарили, онемоћали и у међувремену отишли у пензију, а младе баш много не интересује тежак рисарски посо. Невиде се више пластови сена великих ко куће, већ тек по који омањи накупљени од три-четр’ навијка са вилама, довољна за једну козу или овцу, тек за своје кућне потребе.

˟

У центру Дивчибара је прелепа православна црква Св. Пантелејмона са вредним и несвакидашњим мозаицима на улазу. Иконостас и унутрашњост цркве је богато осликана у најлепшој традицији српског фреско-сликарства. Цео простор око цркве, парохијског дома је укусно уређен и увек има света на парковским клупама, а у црквеној продавници-галерији можете купити црквена издања Гласа цркве, иконе, сувенире и дечије играчке.

˟

Ту у непосредној близини, у парку, на радост деце, већ годинама у назад, Милан староседелац Дивчибара и његове две мирне кобиле Клара и Сара, за само 100 динара, прописано оседлане, провозају мале јахаче правећи повећи круг. Ако нема гужве, обично Милан части, још један „гратис круг“, па уз пријатан разговор и на радост деце време прође очас. Међутим, јада се Милан, да је лане имао озбиљне проблеме са здрављем и срцем, и још додаје да је сада боље, води рачуна и чува се колико може. Секира се, треба живети и газдинство одржавати, није кадар ко раније, млади имају преча посла, а сеоски посо не може се одлагати, и тако како која година стиже све теже и теже је.

˟

У самом центру је једина и добро снабдевена продавница „Пепа“, иначе припада ланцу трговинско-туристичког предузећа „Пепа“ из Ваљева, која има и повећи хотел и велики ресторан са свим врстама јела. Међутим, одмах ћете приметити у продавници, да су већина цена чак неколико десетина процената више него у оближњим градовима. Каже народ, монополиста-може му се, што је и веома чест случај у мањим местима широм Србије.

˟

На сеоској пијаци је слабија понуда него ранијих година, свега три-четири тезге раде, жале се да је мање посетилаца због већ споменуте кризе. Викендом, ипак све некако оживи и на пијаци одједном има свега у понуди, јер тада неколико стотина, можда и која хиљада људи из градова  допутује у своје викендице и хотеле да бар пар дана ужива у природи и надише се свежег ваздуха. Већ у четвртак поред пијаце, у башти кафане, на променади, почне да се окреће на ражњу прасе и јагње, па лепим мирисима мами пролазнике и најављује доласка већег броја викенд туриста.

˟

Свануло је сунчано јутро, и крећемо у шетњу из центра Дивчибара поред хотела Маљен путићем ка правцу врха Голубац. Пролазимо крај затворених радничких одмаралишта „Колубаре“, „Вреоца“ и других некадашњих гиганата. Ваљда, данашњи радници „пуцају од здравља“, па им и не треба овакав вид рехабилитације, или је то нови свецки тренд у који се ми ревносно уклапамо!?. Међутим, ту на пар стотина метара наилазимо на напуштено огромно градилиште, мегаломански пројекат деведесетих- велики конгресни центар (тако кажу), који више од деценије чека „боље дане„, па већ добро зарђале арматуре штрче из бетонских темеља потопљених по барама са жабокречином и још около набацана је велика количина комуналног ђубрета. Само сто метара даље стоји, напуштен некада прелеп, хотел „Поштански дом“, и како кажу: – Продат је, да пропадне!? Питам се, ко и зашто га је уопште и купио кад овако пропада?

И стварно, сваке године све више личи на руину, са већином полупаних прозорима, поломљеним вратима, отпалом и ишараном фасадом, разбацаним инвентаром, оштећеним кровом и коровом до паса. Идемо даље, и ту у близини, у природном усеку, такође у јадном стању стоји огроман базен-као фудбалско игралиште, који би да је у функцији итекако поправио квалитет мршаве туристичке понуде. На сваком кораку срећемо многа затворена и напуштена одмаралишта (давно бивших социјалистичких гиганата ИМТ-а, Змаја, и др.), као и више спортских терена у веома лошем стању. А онда, наилазимо на ново изграђене хотеле-чуда архитектуре и читава ексклузивна насеља са прелепим вилама, које се нуде на продају или најам на бројним успутним билбордима. Помешале су се куће-викендице из прошлих времена са ново изграђеним луксузним вилама данашњих тајкуна, па тај шарениш осликава најреалније стање у нашем друштву у последњих пола века.

˟

У нашој вили упознајемо једну већ типичну савремену, српско-интернационалну  породицу. Пођимо редом, две баке, једна права Енглескиња из Саутемптона, а друга Српкиња из Суботице (али већ неколико деценија настањена у Америци), са унуцима Миком и Стевом, и родитељима, мајком Енглескињом и оцем Србином, стално настањеним у Хонг Конгу, због посла у страној авио компанији. Они су ове године успели да се окупе на Дивчибарима и проведу недељу дана заједно, јер ко зна када ће се таква шанса поново указати. Унуци већ основци говоре између себе енглески, али баба из Суботице покушава да нам објасни, како они знају и српски, али осим „да, не и добар дан“  нисмо више чули. Не кривимо децу, већ се треба упитати: колико и где има тренутно наше деце широм света и да ли ће се икад вратити у своју земљу!? Прича је компликована јер траје превише дуго и нажалост то је пут у једном правцу.

˟

Са основним намирницама и наоружани са штаповима, унука и ја, без великог напора „освајамо“ Црни Врх-1096 нв, и после обавезног фотографисања и разгледања планина Србије са видиковца, крећемо ниже до  чувеног бора названог „Дрво љубави„, који својим обликом стабла и повијеним гранама задивљује. Однедавно, створено је веровање, да благотворно делује на емоције парова, без обзира на године, после пар минута седења у крошњи, се лудо заљубе и та љубав вечно траје. Ако ништа, бар је лепо веровање.

˟

У том моменту из подножја стиже задихан, прописано опремљен, планинар у касним седамдесетим и ту поред нас реши да направи паузу. Уз осмех и поздрав почињемо разговор, и сазнајем да је господин Швајцарац, пензионер из Лозане, иначе вишегодишњи сремачки зет који воли Србију, Фрушку Гору, традицију и народ, али жао му је што се овде лоше живи, а неби требало. Трудимо се да се споразумемо, и уз помоћ енглеског и помало српског језика, препознајем речи потоњег Швајцарца, др. Арчибалда Рајса и његових пријатељских савета упућених Србима. Све знамо и све је написано, али очигледно ни после скоро сто година, тешко прихватамо промене поготово када је стил власти у питању. Пожелесмо један другом свако добро, и наш зет пожури ка врху јер тамо га чека нестрпљива и како сам каже „незгодна“ Сремица.

˟

Спуштамо се стрмим каменитим кривудавим путићем према згради Сеизмолошког завода Србије и долазомо до асвалта и првих викендица сазиданих пре три-четири деценије. Неке викендице су видно запуштене и ко зна кад је последњи пут била посећена. Испред једне окупила се већа група добро држећих старијих особа и разговарају. Чујем, умро им комшија преклане, а његова деца се разишла по белом свету и не питају за викендицу, а они по навици обилазе и пазе на њу. Испред оближњих викендица паркирани олд тајмери, стари али угланцани „таунус“, „ескорт“ и најмлађи „југић“, као сведоци њиховог прохујалог времена.

Наш први боравак на Дивчибарима почиње 2011 године у вили „Марина“, са јединим прекидом, оне плавне и апокалиптичне 2014-те.

Уствари ми долазимо или боље враћамо се, сваке године код наших сада већ пријатеља породице Дуновић: Данета, Миланке и њихових ћерки Јелене и Марине. Они су саградили вила Марину-прелепи мини хотел 2009, уложивши сву своју имовину, много ризикујући и уз кредитно задужење успели да отпочну са радом. Захваљујући великој посвећености, квалитетној услузи, љубазности и породичној слози хотел је на добром гласу, па соба или апартман се мора резервисати и пар месеци раније. Углавном су то стари гости са децом и сви су сагласни:

-Ко једном посети вила Марину, обавезно се враћа!

ПС: А колико становника имају Дивчибаре? На попису 2002. само 235, а на последњем попису 2011 свега 141! Ето, овај податак је најтужнија страна наше стварности, јер већ сада имају нешто преко сто становника….

 

јун-јул 2017.                                             Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

 

 

“ДОМ КУЛТУРЕ-СОКОЛАНА” У ШИМАНОВЦИМА-80 ГОДИНА ТРАЈАЊА

Постављено дана: 06. 06. 2017.

“ДОМ КУЛТУРЕ-СОКОЛАНА” У ШИМАНОВЦИМА-80 ГОДИНА ТРАЈАЊА

 

Пре осамдесет година, тачније 23. маја. 1937. године постављени су темељи Соколског дома у Шимановцима. Организована је тада, велика манифестација-јавна вежба, на раскршћу и фудбалском стадиону на којoj су Соколске чете из Сурчина, Прогара, Грабоваца, Купинова и уважени гости из матичног друштва Земуна и друштава Старе Пазове и Батајнице приредили спортско надметање и приказали разне вежбе у духу прокламованог телесног васпитања. Посебно је било громогласно поздрављен и наступ «Руског сокола», основаног од емиграната избеглих после победе Октобарске револуције, у којем су Козаци изводили спектакуларне вежбе на коњима у трку.

Соколска чета је основана у Шимановцима 1934., на иницијативу учитеља Ђорђа Јовановића и лекара др.Стевана Радосављевића-зета трговца Саве-Бате Гудурића. За старешину чете изабран је др.Стеван Радосављевић, његов заменик Негован Љубинковић, а секретар и начелник Ђорђе Јовановић, као и још три члана управе били су омладинци. Становници Шимановаца су били одушевљени телесним вежбањима и спортским духом, и од почетних четрдесет чланова Соколске чете, убрзо се број удвостручио. Прво се вежбало у школској учионици, али је постала сувише тесна за гимнастичке справе и све већи број чланова. Чланови шимановачке чете учествовали су, почев од 1935. на свим слетовима у оквиру среза и имали запажене успехе. Учествовали су на слетовима у Загребу, Суботици, као и у Софији 1935. на «Свесоколском слету».

 

 

На једном од јавних наступа, 1936. учитељ Ђорђе Јовановић се обратио мештанима села и представио идеју о градњи великог Соколског дома по узору на сличне у већим местима. Окупљени народ се сложио и цело село одушевљено прихватило предлог. План зграде урадио је бесплатно инж. Јован Станковић, из Земуна, иначе и сам члан матичног Соколског друштва и координатор за рад свих доњосремских сеоских друштава. Направљен је план обезбеђења финансијских средстава и поступак градње. Општина Земун је из буџета финансијски подржала градњу, а омладинци су у више наврата сакупљали добровољна новчана средства по селу. Учитељ Ђорђе Јовановић и бановни (срески) лекар др. Стеван Радосављевић су искористили свој политички и друштвени утицај и успели да обезбеде, као поклон: пола „вагона“ (5.000 кг) цемента од Беочинске фабрике и 40.000 комада цигли од циглана из Старе Пазове и Војке. Мештани села су добровољно и бесплатно превозили на својим коњским запрегама сав потребан грађевински материјал за градњу. Сакупљена су велика и средства од освећења заставе, коју је чети даровао Душан Вујичић, лугар у пензији, а сва имена давалаца од 500 и више динара су била урезана на позлаћене клинце и затим укуцана у копље заставе. Највећи прилог је обезбеђен од организовања велике сеоске томболе, када су чланови чете прикупљали по трговинама и фирмама у Земуну, Ст.Пазови, Београду и осталим  селима. Сакупљено је много: одевних предмета, обуће, платна, посуђа, кућни предмета, пољопривредних алата, а сељаци су давали прилоге у стоци: прасе, јагње, овца, гуска, патка  или у храни: чабар масти, чабрица сира, или метар дрва, чак и балон ракије или буре вина. Сви томболски листићи су распродати и убрзо је, на пролеће, почиње са градњом. Копање темења су добровољно обавили чланови Соколске чете и мештани села. Груби грађевински радови су већ 1938. били завршени. Била је озидана и покривена зграда, и сваке наредне године је довршавана и опремана. Вежбало се предано преко целе године и наши соколи су постизали све веће успехе на слетовима у Купинову и Скопљу 1939. Нај успешнији шимановачки сокол био је Јован Живић-Курло.

Соколски дом постаје и место културних дешавања, па су 1940. глумци позоришта из Београда давали четири вечери за редом представе у препуној сали. Поред мештана Шимановаца присуствовао је и народ из суседних села. Почетком ратних дејстава и доласком окупационе војске 1941. у село престало се са радом, али чланови Соколске чете су одмах масовно приступили у партизанске јединице.

Окончањем рата и успостављања нове Југословенске државе, свим Соколским друштвима забрањен је рад и убрзо је промењан и сам назив зграде, у „Дом културе-Шимановци“. Нове власти у Дому културе одржавају честе политичке скупове, конференције и организују приредбе и игранке. Када је уведена струја у селу 1955. одмах је електрифициран и Дом културе и убрзо су почеле редовне биоскопске представе, двапут недељно и празником, као и гостовања познатих „радио“ певача и позоришних представа. Крајем осамдесетих урађена је до тада највећа поправка на самој згради: реконструисан је улаз са новом настрешницом, замењени подови, реконструисана бина, електро инсталација и остало. У Дому културе се у то време одвијао богат културно-забавни живот све до почетка деведесетих година прошлог века, када полако све замире. Нажалост, и у овом веку се ништа није променило, у Дому културе одржавају се годишње свега неколико фолклорно-школских приредби у току целе године. Зграда је запуштена без сталне људске бриге и контроле, неадекватно се одржава и почиње озбиљно да пропада.

    1. маја.2017. одржана је у Шимановцима, већ традиционална „Трећа смотра фолклорних друштава Србије“ уз учешће 15 ансамбала, и том приликом уочено је да се дрвена бина опасно угиба, шкрипи и превише „таласа“ и сваког момента, сви присутни, стрепели да се не уруши и дође до повређивања учесника. Такође, бина по дубини нема довољно простора и јако ограничава могућности, како фолклорне, тако и позоришне представе. Комуникација и кретање учесника се одржава искључиво из сале преко бинских неподесних степеница и тако се успорава и ремети нормалан ток већих манифестација. Стање остале опреме и уређаја је у лошем стању: бинске завесе већ одавно нема, расвета спорадично ради, каљеве пећи су оштећене па фактички нема грејања, прозори оштећени, већина врата се не закључавају, и ко зна шта још. Библиотека је претесна, без читаонице а спиралне степенице за библиотеку су опасне и дотрајале, као и само техничко решење није прихватљиво за јавну употребу. Најбоље је да се образује стручна комисија која ће пописати све недостатке, запажања и тако указати на опасне тачке и спречити даље пропадање.

     

    Када је зидана зграда пре 80 година село је имало скоро дупло мање становника. Према садашњим реалним предвиђањима број становника у Шимановцима ће се сигурно убрзано увећавати, а самим тим и потребе за културним манифестацијама ће бити све изражајније.

    Дому културе предстоји капитална, стручна и хитна реконструкција па овом приликом предлажем идејно решење за:

 

 

АДАПТАЦИЈУ И ПРОШИРЕЊЕ ДОМА КУЛТУРЕ ШИМАНОВЦИ:

Ово техничко решење би створило основне услове за квалитетно одржавање свих врста културних манифестација: позоришне представе, школске приредбе, биоскопске пројекције, музичке концерте и фолклорне фестивале, а на спрату анекса у читаоници: књижевне промоције-вечери, трибине, ликовне изложбе и фунционалан рад сеоске библиотеке.

ГРАЂЕВИНСКИ  РАДОВИ-ТЕХНИЧКИ ОПИС:

Доградња анекса са задње стране зграде Дома културе, дим. Основе 10 ˟ 15 м. а висине као постојећи објекат, без нарушавања облика и висине крова.

Предложени анекс садржаће следеће просторије по етажама:

Приземље анекса:

а) Пробија се зид постојеће зграде и бина се продужава-по дубини за минимум 3 метра. Бина има четири бочна улаза-излаза и посебан технички (повећан) улаз за уношење сценографије.

б) На спољњој страни зграде анекса отвара се посебан бочни улаз у објекат са настрешницом и двокрилним вратима 2 ˟ 2,2 м, по потреби служи као службени улаз за учеснике манифестација и улаз за кориснике библиотеке и читаонице.

в) Централни ходник (ширине 1,5 дужине 15м), повезан је са: позорницом и сценским пролазима(леви и десни), двема просторијама за пресвлачење (4,8 ˟ 4 м), два тоалета и туш кабином и комотним степеништем за одлазак на први спрат.

Први спрат анекса:   

а) Библиотека и депо за књиге укупне површине око 32 м2

б) Читаоница и по потреби сала за књижевне промоције, трибине и ликовне изложбе дим. око 6,5˟8,5 м.

в) Депо за сценску опрему, сценографију, кулисе и слично око 25 м2.

Свуда у свету друштвене заједнице поклањају велику пажњу старим и историјским грађевинама, и друштвена брига о њима је стална и стручна.

Поставља се свима питање, зашто је дошло до оваког немара?

Отворено треба питати надлежне у Општини Пећинци каква је судбина Дома културе у Шимановцима?!

Можда је, послератна комунистичка, неразумна, забрана рада свих «Соколских удружења» још увек на „снази“, па је то разлог за садашње дерастирање овако важног, историјског и лепог здања на раскршћу села.

 

Требало би бар, поставити скромну спомен плочу на улазу у Дом културе, ради очувања успомене, на заслужне мештане, који су личним несебичним трудом и визионарством, пре осам деценија подигли највећу општу друштвену зграду, икада у селу. Спомен плоча треба да потакне садашње и будуће генерације мештана на слична неимарска дела од опште друштвене користи.

Треба по сваку цену сачувати и одржавати „Соколоски дом-Дом културе“, јер то је део наше светле историје, који су нама оставили преци у аманет!

Надам се да ће овај текст и предлог допрети и позитивно утицати на:

– Чланове Савета месне заједнице Шимановци и

– Надлежне службе у Општини Пећинци.

 

Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

 

Сећање проф.Мирко Ђорђевић 2014-2017.

Постављено дана: 18. 04. 2017.

Сећање проф.Мирко Ђорђевић 2014-2017.

Пре три године, 18. априла. 2014. заувек нас је напустио наш житељ, комшија, професор, уважени мислилац и пре свега добар и частан човек, Мирко Ђорђевић. Недостаје нам, његова мудра реч да нас посаветује и отрезни у ова бурна и неспокојна времена. Увек је проналазио праву меру и реалну оцену за сва наша друштвена: лутања, беспућа и недоумице. Упурно је указивао и опомињао, све нас на честе појаве: нетолеранције, паланачког менталитета, митоманије, грандоманије, партиократије, клерикализма и лажних вредности у нашем друштву, које после сваког мањег потреса у свету ничу на нашем тлу као „отровне печурке после кише“. Професор Мирко Ђорђевић, оставио нам је бројне књиге и публикације, које како време пролази, уопште не бледе, већ напротив, сваким даном добијају на актуелности и значају, па сигурно постају незаобилазно штиво и за бројне будуће генерације.

 

Вероватно, би овде био крај овог текста, да нисам случајно прочитао једну интересантну информацију у Васкршњем броју-Пећиначке новина бр.98, страна12.

Наслов текста гласи: На згради школе у Обрежу, постављена споменплоча Паји Радосављевићу. По свему судећи, догодио се  преседан- револуционарни догађај, у новијој историји и пракси Општине Пећинци. Од самог настанка (1960-е године), важило је неписано правило у Општини Пећинци, да у свим јавним манифестацијама буду приоритено заступњени искључиво „партизанско-комунистички историјски период“ од 1941-45-е. Данас имамо ситуацију у општини да називи већине јавних: установа, школа, вртића, објеката, улица, предузећа и удружења су промењени или су добили искључиво имена народних хероја, војних формација и догађаја из периода НОБ-а у Другом свецком рату.

Руку на срце, претеривало се-већ како ми умемо и знамо, често без мере и стварне потребе.

Сигурно се већина пита; Ко је Павле-Паја Радосављевић?

Он је научник светског формата, доктор психологије, рођен у Обрежу 1879. а оба родитеља пореклом су из Карловчића. Учитељ по образовању, краћи период ради у Ашањи, Сомбору и Мостару, али жељан знања и образовања одлази на студије 1900-те у Беч, где 1904 успешно брани први докторат. По завршетку студија 1905-е, као двадесетшестогодишњак, сели се у Америку и наставља плодан научно истраживачки рад из области психологије, људског памћења, педагогије и објављује велики број научних радова као и одбрану другог доктората. У Америци, искрено другује више од 40 година са Николом Теслом, уређује лист „Србобран“ и безгранично верује у пансловенство до краја свога живота. Умире у Флориди 1958.

Међутим, као уредник српског листа „Србобран“, сигурно није био по вољи послератног комунистичког режима у Југославији. Вероватно, то је и једини разлог „кашњења“ (59 година од смрти) признања у виду спомен-плоче на основној школи у Обрежу. Нажалост, сви његови научни радови писани су на енглеском језику, и тек следују обимна превођења и тренутно су само малом броју људи у Србији доступни научни радови.

Жељко Трбовић, начелник пећиначке Општинске управе, је на скромној свечаности открио спомен плочу, и том приликом рекао-цитат:

Павле Паја Радосављевић, велики српски научник, који је потекао из овог места, заслужује да има спомен плочу и заслужује да мештани Обрежа никада не забораве тог знаменитог свог суграђанина...

Нема се шта, ни додати, ни одузети овом говору, као и самом чину, јер то је коначан повратак цивилном животу, трајним и универзалним вредностима нашег друштва.

У самом новинском тексту није речено ко је иницирао или дао идеју за постављање спомен плоче !? Остаје непознаница, који је орган-комисија-служба у општини донео одлуку о постављању спомен-плоче?

 

ПОДСЕЋАЊЕ

У Шимановцима је покренута иницијатива да се огранак (безимене) библиотеке назове по проф. Мирку Ђорђевићу из истиг разлога које је навео и сам начелник у свом говору у Обрежу.

Потсетимо се, иницијативу је уредно потписало 124 лица: културни посленици, просветни радници и мештани, плус приложен је додатак (уредна биографа и библиографија) и све је предато-послато на меил адресу челника Општине Пећинци, још 18. маја. 2015. Међутим, осим прошлогодишњег штурог и нејасног објашњења општинског ПР, датој ТВ-б92, до сада се нико није обратио иницијатору или било ком од потписника. Незна се званично разлог двогодишњег ћутања, оклевања или можда не прихватања, једне потпуно бенигне иницијативе од које може само да има велике друштвене користи и сама Општина Пећинци.

Читајући биографију Паје Радосављевића и упоређујући је са Мирком Ђорђевићем, уочио сам следеће:

-Обоје су уско везани за просвету. Паја Радосављевић као учитељ и психолог бави се људским памћњем, а Мирко Ђорђевић као професор српско-хрватског језика, и каснике на Педагошкој академији као професор предмета „Култура говора“.

-Мирко Ђорђевић долази у Срем у својој 26. години и остаје заувек у Шимановцима. Обоје су радили као просветни радници у Срему. Паја Радосављевић напушта заувек Срем и родно село у својој 26. години живота и одлази неповратно у бели свет.

-Обоје су се дивили Словенима и њиховој култури. Мирко Ђорђевић је активно преводио класике и савремене руске писце, а Паја Радосављевић у својим научним делима исказује велику љубав према Пансловенству.

-Обоје су за пријатеље и поштоваоце својих дела имали бројне савременике свога доба из целог света.

-Обоје су се често бавили у својим делима сличним темама: социологијом друштва, религијом, образовањем, понашањем групе као и односом појединаца према околини.

-Паја Радосављевић је после читавих 59 година од смрти, политичком одлуком добио скромну спомен таблу на основној школи и Обрежу.

Да ли ће Мирко Ђорђевић морати да чека својих „пола века“ на спомен таблу на сеоској библиотеци од 16 квадрата, тек треба да се види, јер власт има неограничену моћ одлуке или срамног игнорисања.

Као решење проблема, све чешће се чује, да ће се сеоска библиотека укинути, због „рационализације“, па ће тако и велики проблем имена бити коначно решен!

 

Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

 

 

 

СРЕЋНА НОВА 2017.

Постављено дана: 30. 12. 2016.

СРЕЋНА НОВА 2017.

-1-

 

Крај је календарске године и обично се тада подвлачи црта, направи завршни рачун како би се знало колико је урађено и шта даље чинити. Такође морамо утврдити где смо оманули како би исправити грешке и направили што боље планове за будућност. Тако је вазда било oд како је света и века. Сви праве планове: појединци, породице, групе људи, фирме, шорови, села, вароши и државе, а најгора ситуација наступи када се ништа не планира. Може појединац да изгради и уреди своју породичну кућу и окућницу, али све је то џаба, ако заједничке сеоске вредности системацки пропадају, па онда и та лепа кућа губи на вредности. Наше село већ одавно стагнира, а последњих година све више личи на запуштено и загађено индустријско предграђе без основних комуналних, културних и цивилизацијских садржаја. Општина издаје невероватне грађевинске дозволе за фабричке хале и чудне стамбене зграде  које свакодневно и несметано ничу у самом срцу села. Све сеоске ледине су углавном распродате и остао је још пространи „Дрободол“-бивша бара, кадгодашњи рибњак села, последња нада за развој општег друштвеног напредка, који је на вишегодишњој мети разних мешетара, а општинска олигархија чека само погодан тренутак да прода и од тих пара лагодно проживи годину-две. Да ли неко не размишља, треба ли житељима Шимановаца квалитетан спортско-рекреациони центар, вртић, савремена здравствена амбуланта, базен, простран зелени парк, културни центар, етно кућа, летња позорница, аутобуска станица  и остали садржаји. Шимановци су највеће насеље у Општини Пећинци са преко четири хиљаде становника што безмало представља ЧЕТВРТИНУ целокупног становништва општине, и доминантно пуни општински буџет из овдашњих компанија у индустријској зони.

Прошла година је испливало у јавност неколико већих афера; -Средином године „откривен је покушај отуђења“ 12 хектара земљишта „поклоњеног“ фондацији Младен Селак, вредног невероватних 2,5 милиона евра, и није објављено докле је стигла  обећана истрага; Средином године Државна Ревизорска Институција (ДРИ) открила је невероватно трошење буџетских пара, кроз плаћање рада чак 62 општинске комисије? Углавном највиши функционери су извукли око 14 милиона динара и стрпали у свој џеп;-Крајем године, наводно пуштена је „најмодернија фабрика воде“ али и даље колају бројне нејасноће око целог пројекта и квалитета воде; -У августу, у време Сеоске славе извршено је спектакуларно рушење темеља споменика Вл. Николају Велимировићу уз асистенцију снага специјалне полиције, а да ни до данас ништа обелодањено, осим што је формирана општинска Комисија за споменике; -Средином године покренута је иницијатива за доградњу летње позорнице у парку поред школе, али нико званичан се није огласио; -Преко целе године обећавано је и причало се о продужењу линија Београдског градског превоза, али осим којекаквих прича ништа званично није решено; -Средином године одржани су ванредни избори, под велом конспиративности, за Савет месне заједнице Шимановци и резултирало је избором оних особа које је званично протежирала Општина. Ни после пола године није успостављен ваљан дијаог између житеља и савета месне заједнице, па све више изазива подозрење и сумње у честитост поступка; ….. итд. …

 

 

 -2-

 

Пећиначке Новине у броју 95, децембарско издање за 2016. објавиле су на две стране новогодишњи интервију са председницом општине Пећинци, лекарком Дубравком Ковачевић Суботички. Очекивали смо одговоре на многа отворена питања будућности нашег места Шимановци, као и рада и развоја Општине Пећинци.

Недавно је председница Дубравка Ковачевић Суботички обишла Шимановце и том приликом је од стране руководства савета месне заједнице упозната са проблемима села. У таквим приликама се организују јавни скупови грађана који непосредно могу постављати питања. Нажалост, све се свело на петнајстоминутну шетњу по раскршћу и случајне сусрете са грађанима.

Због тих разлога са зебњом и нестрпљењем сам прочитао интервију, па неверујући самом себи, то исто урадио још једном. Опширан интервију није потписан, а самим тим остао је свима нама непознат уводничар и постављач питања-новинар. На самом почетку анонимни новинар даје приказ и подужи историјат финансијских бравура у нашој општини и отворено изражава жал за недостатком великих инвестиција (мислећи на ранију продају шимановачког атара) и наслеђеног огромног дуга од предходне власти, али заборављајући да су већина данашњих руководилаца били део те „неодговорне власти„. Шимановци се углавном спомињу као географски топоним у коме се налази индустријска зона са преко 50 компанија.

У другом или трећем питању констатује се да је вођено рачуна о равномерном развоју кроз догађаје и да више неће бити везани само за Шимановце и Пећинце(!?) Председница у одговору спомиње само Пећинце, а Шимановци су изостављени, а затим набраја улагања у Брестачу и Доњем Товарнику.

Зашто су Шимановци споменути у овом контексту волео бих да знам, јер било каква озбиљна улагања у село су потпуно престала у последњој деценији. Ваљда је свима јасно да „крпарења и шминкања“ по раскршћу не могу се сврстати у улагања и инвестиције.

У петом или шестом питању љубазни пропитивач жели да зна који је догађај у 2016. години оставио најачи утисак. И гле, ево споменути су и Шимановаци у контексту „реновирања„- кречења школе, а захваљујући донацији друштвено одговорне фирме «Др Оеткер». Значи општински буџет и у овом случају није оштећен и средства су усмерена у друге пројекте широм општине.

На крају интервијуа уследило је последње питање у вези планирања стратешких циљева Општине Пећинци у 2017-ој години. Шимановци се само узгред спомињу у једној реченици-цитат:

Већ дуго у плану имамо изградњу нове зграде Предшколске установе у Шимановцима. И даље се трудимо да обезбедимо средства за реализацију ових инвестиција, вероватно у фазама, јер за тако обимне радове одједном једноставно немамо довољно новца. …

Напомињем, проблем вртића постоји више од деценије и овакав одговор никоме не служи на част. Ето, драги моји шимановчани, наше село Шимановци су споменути чак три пута, и то је та права мера наше епизодне улоге у Општини Пећинци, или можда ми немамо проблема и живимо у рају, а да ни сами нисмо свесни!?

Сад ми је некако лакше, бар нема празних обећања, па се у Нову 2017. нећемо ни разочарати, јер нема шта ни да очекујемо од наше општинске власти.

Биће тешко, али нисмо ни ми шака јада.

Ипак, радујмо се Новој години и пазимо мало више своје село, поштујмо комшије и волите ближње, па ћемо сви бити срећнији и успешнији.

 

Децембар 2016.                               Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

Шимановци рекламни банер

Твитер


Маркетинг

Neospindle - IT Usluge I Rešenja Agencija Horizont


Promena pisma

Ћирилица

Пратите нас


Препоручите нас

Линковање

Ако желите да нас линкујете, наш банер можете преузети ОВДЕ.
Шимановци рекламни банер
Преузимање Банера

Глас Шимановаца

Глас Шимановаца број 1 Глас Шимановаца број 2 Глас Шимановаца број 3
design & development 
by neospindle.com 
all rights reserved 
© 2021.