Назива се још и Велики пост (због посебне важности, али и дужине трајања), Часни пост (зато што обухвата време страдања Христовог и Његовог разапињања на Часни крст), Велика четрдесетница (зато што је укупно трајање поста четрдесет дана). Траје од Чистог понедељка до Лазареве суботе. На крај овог поста, надовезује се пост Страсне седмице, тако да је укупно време трајања посног периода 48 дана – најдужи у току године, и завршава се празником Васкрсења.

Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим.

Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрења нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Исусу Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.

Историјат

Најстарије сведочанство ο овом посту потиче с краја II века. Св. Иринеј Лионски (202), у писму папи Виктору (189-198), поводом спорова ο времену празновања Пасхе, спомиње пасхални пост који је трајао краће него данас (три дана), а практикован је свуда. Даље податке ο овом посту даје Тертулијан (220), према пракси Римске и Африканске цркве. Он говори ο „пасхалном посту у спомен страдања Христових“, који је сам Спаситељ одредио, па се у том смислу сматра да пасхални пост потиче од наређења Господа Исуса Христа.

Из Сиријске дидаскалије (друга половина III века), види се да је пасхални пост трајао једну седмицу, а сигурно сведочанство ο пасхалном посту од четрдесет дана потиче из IV века, од Јевсевија Кесаријског (340), као и из Пасхалних посланица Св. Атанасија Великог (373). Данашњи облик Васкршњег поста (грч: Μεγάλη Τεσσαρακοστή – Велика четрдесетница) развио се у V веку.

НАЧИН ПОСТА

Две стране поста

Пост има две стране: телесну и духовну. Телесни пост је уздржавање од извесних јела и алкохолних пића. Духовни пост подразумева одрицање од сваке врсте грешних и злих помисли, жеља и дела. Телесни пост је само неопходно помоћно средство за успешну духовну борбу против страсти, које се распирују кроз телесне жеље. Пошто тело заједно са душом учествује у греху, треба заједно са њом да учествује у напорима ка поновном задобијању врлина. Стварни духовни пост подразумева уздржавање од сваке похотљивости. Свети Оци су одувек истицали духовну страну поста, и писали да сам телесни пост Бог не прихвата. Чак су га називали „демонским постом“, јер и демони не једу, а не теже духовном усавршавању. Па је тиме онај који само телесно пости, а не приступа духовном подвигу, идентичан демонима. Духовна страна поста увек укључује појачане молитве, и квалитативно и квантитативно, и борбу за опште унапређење свих хришћанских врлина.

Стварни пост који обухвата и телесни и духовни аспекат, приводи човека смирењу. У смирењу човек почиње да стиче сазнање, да је спасење могуће једино у Богу, кроз Његову велику милост. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, Свети Оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање подразумева дар разликовања онога што је корисно, од онога што је штетно.

29.јануар

Овај свети апостол беше бачен у тамницу по заповести цара Ирода и окован у двоје вериге. Једне ноћи, док је спавао апостол Петар, сиђе у тамницу анђео Господњи и ослободи га из верига и изведе из тамнице. То чудо се рашчуло по Јерусалиму, те неки хришћани кришом узеше вериге и чуваху их, као да чувају самога врховног апостола Петра. Након тога, апостол Петар напусти Јерусалим и оде у друге крајеве да проповеда реч Божију, а вериге добише целебну силу од његовог апостолског тела. Многи се болесници излечише само додиром о њих као и о убрус, који је био натопљен знојем апостола Петра (Дела ап. 19,12).

Ове часне вериге, верни, побожно поштоваху и клањаху им се, преносећи их са колена на колено. Тако оне доспеше у руке пресветог патријарха јерусалимског Јувелијана, а он их потом даде царици Евдоксији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег. Она их преполови, па једну половину посла цркви Светих апостола у Цариграду, а другу половину даде својој кћерки царици Евдоксији у Рим. Она сазида цркву Светог Петра и положи у њу часне вериге, заједно са оним у које је апостол Петар био окован од стране цара Нерона.

Овај дан је узет за празник поклоњења тим Часним веригама, у част и спомен светог апостола Петра, који пострада за веру своју, а у славу Христа, Бога нашега.

Тропар (глас 4):

Риме не остављ, к нама пришел јеси честними веригами јаже носил јеси, апостолов первопрестолне; имже вјероју поклањајушчесја, молимесја: твојими к Богу молитвами даруј нам велију милост.

Фамилије које у Шимановцима славе светог апостола Петра – Часне Вериге су:

Ћирковић и Вериш

27. јануар

Једног дана, у престоници старе српске државе Рашке, у граду Расу (данашњем Новом Пазару) велики жупан Стефан Немања седео је замишљен. Његова жена велика књегиња Ана, приђе му и упита га: -“Сада, кад си мачем и копљем, мудрошћу и одлучношћу, основао јединствену и велику српску државу, кажи ми зашто си замишљен? Шта те мучи“? -“Иако већ имамо два сина, Вукана и Стефана, нека су нам живи и здрави, морам ти рећи да би желео још једног. Биће у овој великој држави за сву тројицу довољно и области и посла – одговори велики жупан“. -“И ја бих желела“ – рече му Ана, загрливши га. „Молим Бога да нам се ова жеља испуни.“ Овако су разговарали Стефан и Ана пре више од осам векова, око 1175. године. „Много година проћи ће и не роди поменута, благочастива Ана“ – каже у свом животопису Теодосије, један од биографа Светог Саве. Но, велики жупан Стефан Немања и његова жена Ана нису губили наду у испуњење ове њихове велике жеље. „Господе Боже, Сведржиоче, дај нам по благости твојој да доживимо још једно мушко дете, које ће бити утеха душе наше и наследник државе наше и старости наше на чијој ћемо руци, легавши, починути“ – записа Теодосије да се мољаху родитељи. „И заједничке ти завете дајемо: од зачећа детињега одлучићемо и сачуваћемо се, свако за се, у чистоти тела све до краја живота“. И најзад, та њихова жеља Божијим милосрђем је услишена. Стефан Немања се толико обрадовао да је одмах прекинуо лов, и појурио у двор. Успут је наредио да рођење његовог сина огласе на свим црквама и манастирима. Затим је објавио да се народ три дана весели уз јело и пиће. Владарима суседних држава послао је поклоне са вешћу да је добио трећег сина. У знак неизмерне захвалности Немања је на највишој кули свога двора подигао главу према небу и рекао: „Боже, Теби хвала!“.

Од ране младости Растко је испољавао велику љубав за богослужење и пост. Кад је ушао у седамнаесту годину узраста, спремали су га да влада земљом а и за женидбу. Но младић је желео да избегне свет и да се одвоји од свих. Немањин двор је био пун монаха, и они су долазили из далеке Свете Горе по дарове. Растко са њима оде у Свету Гору. Тамо се замонаши и добије име Сава. Провео је дане и ноћи у посту и молитви.

Његови родитељи су жалили због његовог одласка у Свету Гору. На крају, ипак су се с’тим помирили. Чак су схватили да је њихов син добро урадио. Немања и Ана су се убрзо и они замонашили у манастиру Студеници.

Сава је долазио у Србију да мири своју завађену браћу на моштима свога оца Симеона (у монаштву). Сава је са својим братом Стефаном Првовенчаним саградио манастир Жичу.

Једно време је провео у манастиру Студеници. Ту свара духовни центар српске државе. Пуних осам година он је игуман тог манастира. Отвара прву школу. Обнавља запустеле цркве и манастире. Ствара прву српску болницу. Стефан Првовенчани је био нестрпљив, па је краљевску титулу затражио од римокатоличке цркве. Сава је зато желео да српска православна црква постане самостална, да може давати краљевске титуле.

Године 1219. Свети Сава одлази у Никеју и од тадашњег патријарха и цара добија дозволу да Српску цркву учини самосталном и независном од охридског архиепископа. Никејски патријарх је Саву произвео у епископа српског и одлучио да друге српске архиепископе у будуће не посвећује патријарх у Никеји нити охридски архиепископ, већ да то чине епископи српски на своме сабору. Са овим важним одлукама, свечано дочекан од браће и велможа, Сава се вратио у Србију са новим ученим монасима и књигама. За седиште првог српског архиепископа био је одређен манастир Жича. У договору са краљем и велможама, Св. Сава је извршио промене у црквеној организацији, основао је девет епископија и на места епископа довео српске монахе. За 14 година, колико је управљао Српском православном црквом (1219.-1233.), Сава је њу учврстио, материјално обезбедио и одредио које народне послове има да обавља. Такву је улогу Српска црква задржала годинама, а и до данас је остала битан државни и културни ослонац српског народа.

У повратку са другог путовања Св. Сава је стигао у ондашњу престоницу Бугарске, у Трново. Хтео је да лично преда одлуку да Бугарска црква буде самостална. Ту је назебао и разболео се. Сава је умро у Трнову, 14. јануара 1235. године.

Краљ Владислав пренео је 1237. године његове мошти у манастир Милешеву. На његовом гробу су се многи исцелили. Чак су и Турци долазили Сави на поклоњење. То је сметало Синан Паши и он је 1594. године пренео мошти и спалио их на Врачару.

Крајем 18. и почетком 19. века прослављење Светог Саве се претворило у „националну прославу, школску свечаност, празник матерњег језика, словенске идеје, словенског јединства и наде у бољу будућност“, пише Милош Црњански. „Народни обичаји све су се више мешали са чисто црквеним обредима. У школама се реже славски колач, говорило се о славној националној прошлости, скупљају се дарови и поклони за издржавање националних школа, за васпитање сиромашних ученика, а затим пева се, игра и весели. То је прави ђачки сабор.“ Остало је записано да је дан Светог Саве (Савиндан) прослављен као школска свечаност већ 1735. године.

Тропар (глас 3):

Пути воводјашчаго в жизањ, наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси; первјеје бо пришед, свјатитељу Саво, отечество твоје просвјетил јеси и порадив тоје духом свјатим, јако древа маслинаја в мислењем раји насадил јеси всеосвјашченаја твоја чада. Тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолнак, чтушче тја молим: моли Христа Бога даровати нам велију милост.

Фамилије које у Шимановцима славе светог Саву Архиепископа Српског су.

Барац,  Петрић и О.Ш. „Душан Јерковић – Уча“

Данас 24. јануара  2015. године у храму Преноса моштију светог оца Николаја у Шимановцима  крштено је дете Василије Крстовић  из Шимановаца.
Василије Крстовић је рођен 13. августа 2014. године у Сремској Митровици као прво дете од оца Милована Крстовића полицајца и мајке Наташе Крстовић рођене Радојчић медицинске сестре настањених у улици Дечкој број 87  у Шимановцима.
Кум на крштењу Василију био је Зоран Милићевић професор из Крушевца.

Текст приредио протојереј Жељко Кретић парох шимановачки.

Данас 20. јануара  2015. године у свом дому у Шимановцима крштено је дете Лука Мандић  из Шимановаца.
Лука Мандић је рођен 11. новембра 2014. године у Земуну као прво дете од оца Немање Мандића аутопревозника и мајке Јелене Мандић рођене Пајић васпитача настањених у улици Цара Лазара број 34  у Шимановцима.
Кум на крштењу Луки био је Гојко Чучковић аутопревозник из Шимановаца.

Текст приредио протојереј Жељко Кретић парох шимановачки.

Када Господ Исус беше навршио тридесет година од Свог телесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам, почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Свети Кирил Јерусалимски вели: „Почетак света вода, почетак Јеванђеља Јордан“. При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: „Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета“ (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, грчки) просвећује показујући нам Бога као Тројицу једнобитну и неразделну. То је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.