Јутрос 09. фебруара 2026. године у свом дому у Шимановцима преминула је Бранка Андрић домаћица из Шимановаца. Бранка је живела у улици Дечкој број 158 у Шимановцима. Рођена је 21. августа 1956. године месту Драгијевица општина Осечина. Удала се за Петра Андрића са којим је добила две ћерке. Гордану и Мирјану. Сахрана Бранке Андрић биће обављена сутра у уторак 10. фебруара 2026. године. Скуп је од 12.00 часова испред  капеле у Шимановцима. Опело ће почети у капели у 13.00 часова и Бранка ће бити сахрањена на шимановачком месном гробљу.

 Текст приредио парох шимановачки

 протојереј-ставрофор Жељко Кретић

Данас 08. фебруара 2026. године у храму Преноса моштију светог оца Николаја у Шимановцима крштено је дете Теодор Ристић из Шимановаца.

Теодор Ристић је рођен 06. фебруара 2025. године у Београду од оца Недељка Ристића електро техничара и мајке Даниеле Ристић рођене Марјановић саобраћајног техничара настањених у улици Катанић Сокак број 59  у Шимановцима.
Кум на крштењу Теодору био је Јован Милинковић комерцијалиста из Шимановаца.

Текст приредио парох шимановачки

 протојереј-ставрофор Жељко Кретић

Касно синоћ 06. фебруара 2026. године у свом дому у Шимановцима преминуо је Анђелко Мандић пензионер из Шимановаца. Анђелко је живео у улици Прховачкој број 65 у Шимановцима. Рођен је 05. априла 1949. године у Шимановцима. Оженио се Анђелком са којом је добио ћерку Магдалену. Сахрана Анђелка Мандића биће обављена сутра у недељу 08. фебруара 2026. године. Скуп је од 12.00 часова испред  капеле у Шимановцима. Опело ће почети у капели у 13.00 часова и Анђелко ће бити сахрањен на шимановачком месном гробљу.

 Текст приредио парох шимановачки

 протојереј-ставрофор Жељко Кретић

Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди. Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском. Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог „раба вјернаго“, 373. године (в. 2. мај)

Тропар, глас 4:

Боже отец наших, творјај присно с нами по твојеј кротости, не остави милост твоју от нас: но молитвами их в мирје управи живот наш.

Фамилије које у Шимановцима славе светог Атанасија великог су:

Георгијевић

Јутрос 30. јануара 2026. године у болници на Бежанијској Коси преминуо је Душан Живановић – Кљукец пензионер из Шимановаца. Душан је живео у улици Крњешевачкој број 43 у Шимановцима. Рођен је 02. септембра 1947. године у Шимановцима. Оженио се Мирјаном са којом је добила два сина; Војислава и Милана. Сахрана Душана Живановића биће обављена сутра у суботу 31. јануара 2026. године. Скуп је од 13.30 часова испред  капеле у Шимановцима. Опело ће почети у капели у 14.30 часова и Душан ће бити сахрањен на шимановачком месном гробљу.

 Текст приредио парох шимановачки

 протојереј-ставрофор Жељко Кретић

Јутрос 30. јануара 2026. године у свом дому у Шимановцима преминула је Радмила Пештерац пензионер из Шимановаца. Радмила је живела у улици Катанић Сокак број 35 у Шимановцима. Рођен је 13. октобра 1936. године у Шимановцима. Удала се за Здравка Пештерца са којим је добила два сина; Милију и Младена. Сахрана Радмиле Пештерац биће обављена сутра у суботу 31. јануара 2026. године. Скуп је од 12.00 часова испред  капеле у Шимановцима. Опело ће почети у капели у 13.00 часова и Радмила ће бити сахрањена на шимановачком месном гробљу.

 Текст приредио парох шимановачки

 протојереј-ставрофор Жељко Кретић

Овај свети апостол беше бачен у тамницу по заповести цара Ирода и окован у двоје вериге. Једне ноћи, док је спавао апостол Петар, сиђе у тамницу анђео Господњи и ослободи га из верига и изведе из тамнице. То чудо се рашчуло по Јерусалиму, те неки хришћани кришом узеше вериге и чуваху их, као да чувају самога врховног апостола Петра. Након тога, апостол Петар напусти Јерусалим и оде у друге крајеве да проповеда реч Божију, а вериге добише целебну силу од његовог апостолског тела. Многи се болесници излечише само додиром о њих као и о убрус, који је био натопљен знојем апостола Петра (Дела ап. 19,12).

Ове часне вериге, верни, побожно поштоваху и клањаху им се, преносећи их са колена на колено. Тако оне доспеше у руке пресветог патријарха јерусалимског Јувелијана, а он их потом даде царици Евдоксији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег. Она их преполови, па једну половину посла цркви Светих апостола у Цариграду, а другу половину даде својој кћерки царици Евдоксији у Рим. Она сазида цркву Светог Петра и положи у њу часне вериге, заједно са оним у које је апостол Петар био окован од стране цара Нерона.

Овај дан је узет за празник поклоњења тим Часним веригама, у част и спомен светог апостола Петра, који пострада за веру своју, а у славу Христа, Бога нашега.

Тропар (глас 4):

Риме не остављ, к нама пришел јеси честними веригами јаже носил јеси, апостолов первопрестолне; имже вјероју поклањајушчесја, молимесја: твојими к Богу молитвами даруј нам велију милост.

Фамилије које у Шимановцима славе светог апостола Петра – Часне Вериге су:

Ћирковић

Једног дана, у престоници старе српске државе Рашке, у граду Расу (данашњем Новом Пазару) велики жупан Стефан Немања седео је замишљен. Његова жена велика књегиња Ана, приђе му и упита га: -“Сада, кад си мачем и копљем, мудрошћу и одлучношћу, основао јединствену и велику српску државу, кажи ми зашто си замишљен? Шта те мучи“? -“Иако већ имамо два сина, Вукана и Стефана, нека су нам живи и здрави, морам ти рећи да би желео још једног. Биће у овој великој држави за сву тројицу довољно и области и посла – одговори велики жупан“. -“И ја бих желела“ – рече му Ана, загрливши га. „Молим Бога да нам се ова жеља испуни.“ Овако су разговарали Стефан и Ана пре више од осам векова, око 1175. године. „Много година проћи ће и не роди поменута, благочастива Ана“ – каже у свом животопису Теодосије, један од биографа Светог Саве. Но, велики жупан Стефан Немања и његова жена Ана нису губили наду у испуњење ове њихове велике жеље. „Господе Боже, Сведржиоче, дај нам по благости твојој да доживимо још једно мушко дете, које ће бити утеха душе наше и наследник државе наше и старости наше на чијој ћемо руци, легавши, починути“ – записа Теодосије да се мољаху родитељи. „И заједничке ти завете дајемо: од зачећа детињега одлучићемо и сачуваћемо се, свако за се, у чистоти тела све до краја живота“. И најзад, та њихова жеља Божијим милосрђем је услишена. Стефан Немања се толико обрадовао да је одмах прекинуо лов, и појурио у двор. Успут је наредио да рођење његовог сина огласе на свим црквама и манастирима. Затим је објавио да се народ три дана весели уз јело и пиће. Владарима суседних држава послао је поклоне са вешћу да је добио трећег сина. У знак неизмерне захвалности Немања је на највишој кули свога двора подигао главу према небу и рекао: „Боже, Теби хвала!“.

Од ране младости Растко је испољавао велику љубав за богослужење и пост. Кад је ушао у седамнаесту годину узраста, спремали су га да влада земљом а и за женидбу. Но младић је желео да избегне свет и да се одвоји од свих. Немањин двор је био пун монаха, и они су долазили из далеке Свете Горе по дарове. Растко са њима оде у Свету Гору. Тамо се замонаши и добије име Сава. Провео је дане и ноћи у посту и молитви.

Његови родитељи су жалили због његовог одласка у Свету Гору. На крају, ипак су се с’тим помирили. Чак су схватили да је њихов син добро урадио. Немања и Ана су се убрзо и они замонашили у манастиру Студеници.

Сава је долазио у Србију да мири своју завађену браћу на моштима свога оца Симеона (у монаштву). Сава је са својим братом Стефаном Првовенчаним саградио манастир Жичу.

Једно време је провео у манастиру Студеници. Ту свара духовни центар српске државе. Пуних осам година он је игуман тог манастира. Отвара прву школу. Обнавља запустеле цркве и манастире. Ствара прву српску болницу. Стефан Првовенчани је био нестрпљив, па је краљевску титулу затражио од римокатоличке цркве. Сава је зато желео да српска православна црква постане самостална, да може давати краљевске титуле.

Године 1219. Свети Сава одлази у Никеју и од тадашњег патријарха и цара добија дозволу да Српску цркву учини самосталном и независном од охридског архиепископа. Никејски патријарх је Саву произвео у епископа српског и одлучио да друге српске архиепископе у будуће не посвећује патријарх у Никеји нити охридски архиепископ, већ да то чине епископи српски на своме сабору. Са овим важним одлукама, свечано дочекан од браће и велможа, Сава се вратио у Србију са новим ученим монасима и књигама. За седиште првог српског архиепископа био је одређен манастир Жича. У договору са краљем и велможама, Св. Сава је извршио промене у црквеној организацији, основао је девет епископија и на места епископа довео српске монахе. За 14 година, колико је управљао Српском православном црквом (1219.-1233.), Сава је њу учврстио, материјално обезбедио и одредио које народне послове има да обавља. Такву је улогу Српска црква задржала годинама, а и до данас је остала битан државни и културни ослонац српског народа.

У повратку са другог путовања Св. Сава је стигао у ондашњу престоницу Бугарске, у Трново. Хтео је да лично преда одлуку да Бугарска црква буде самостална. Ту је назебао и разболео се. Сава је умро у Трнову, 14. јануара 1235. године.

Краљ Владислав пренео је 1237. године његове мошти у манастир Милешеву. На његовом гробу су се многи исцелили. Чак су и Турци долазили Сави на поклоњење. То је сметало Синан Паши и он је 1594. године пренео мошти и спалио их на Врачару.

Крајем 18. и почетком 19. века прослављење Светог Саве се претворило у „националну прославу, школску свечаност, празник матерњег језика, словенске идеје, словенског јединства и наде у бољу будућност“, пише Милош Црњански. „Народни обичаји све су се више мешали са чисто црквеним обредима. У школама се реже славски колач, говорило се о славној националној прошлости, скупљају се дарови и поклони за издржавање националних школа, за васпитање сиромашних ученика, а затим пева се, игра и весели. То је прави ђачки сабор.“ Остало је записано да је дан Светог Саве (Савиндан) прослављен као школска свечаност већ 1735. године.

Тропар (глас 3):

Пути воводјашчаго в жизањ, наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси; первјеје бо пришед, свјатитељу Саво, отечество твоје просвјетил јеси и порадив тоје духом свјатим, јако древа маслинаја в мислењем раји насадил јеси всеосвјашченаја твоја чада. Тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолнак, чтушче тја молим: моли Христа Бога даровати нам велију милост.

Фамилије које у Шимановцима славе светог Саву Архиепископа Српског су.

Барац,  Петрић, Алексић и О.Ш. „Душан Јерковић – Уча“

Овај, у народу познати светитељ као Претеча Христов, родио се у дому благочестивих и побожних људи, првосвештеника Захарије и његове жене Јелисавете. Стари су били њих двоје када од Бога измолише дете, а то дете касније одигра одлучујућу улогу на дан Богојављења. Црква због тога и узима баш овај датум да га празнује као Сабор Часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег, Јована зато што је доликовало да се празником укаже поштовање ономе ко послужи Светој Тајни Крштења, ставивши руку своју на главу Господњу. Овај празник се назива Сабором због тога што се тог дана људи сабирају у Цркву ради певања и узношења славе Богу у част светог Јована Крститеља.

Сећање на овог светитеља празнује се неколико пута у години, али највише свечара има баш на овај датум.

Личност Светог Јована Претече и Крститеља, јеванђелисте, заузима посебно место у тој хијерархији, јер њему је био дат дар од Бога да крштава људе и ослободи их њихових грехова, те он крсти и Господа нашег Исуса Христа. То Крштење се обави на реци Јордану. Био је такве моралне чистоте, да се слободно могао назвати Ангелом Божјим, пре него човеком, и једини је од пророка који је руком могао показати онога кога је пророковао. Прогањан је од стране цара Ирода, бачен у тамницу и погубљен одсецањем главе. Пострадао је овај мученик за веру хришћанску и за Господа нашег Исуса Христа.

Његове свете мошти хтеде свети апостол Лука да пренесе из Севастије у Храм у Антиохију, али не доби пристанак, но само могаше руку Претечину понети са собом, и то ону руку којом Проказа Спаситеља нашег. Многа чудеса су везана баш за њу, јер учини та рука много тога па чак и данас. Можда треба напоменути између осталог да сваке године на овај датум архиепископи износе ту руку пред народ, па ако се појави отворена предсказује родну и обилату годину, а ако се појави затворена биће то гладна година. Зато и ми празнујемо Сабор Светог Јована Претече и Крститеља, молећи га да се моли Богу за нас да се и ми саберемо у Цркви небеској, да нам подари излечење од свих телесних и душевних болести и патњи.

Рука је касније пренета у Цариград, али под најездом Турака губи јој се сваки траг.

Тропар (глас 2):

Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост.

Фамилије које у Шимановцима славе светог Јована Крститеља су:

Видовић, Чавић, Муњиза, Живановић, Антешевић, Врањеш, Стииљковић, Денић, Баничевић, Миљуш, Марић, Грубљешић, Милетић, Михајловић, Димитријевић, Бркљач, Татић, Чанаџија, Шарић, Вукобратовић, Милошевић, Павловић, Нинић, Мирчета, Јовановић, Саватовић, Врачар, Козарев, Добрић, Томашевић, Богдановић, Милосављевић, Растовић, Таталовић, Илић, Вокић, Крајиновић, Чанковић, Мандић, Стојић, Наумов, Карлаш, Мићић, Миљковић, Јездимировић, Чакан, Рељић, Мркајић, Савић, Бован, Живојнов,  Вукајловић, Трубуловић, Русић. Обреновић, Давидовић, Дошеновић, Зељић, Радојевић, Јелесић, Остојић, Ћорковић и Кркобабић.

Данас 17. јануара 2026. године у храму Преноса моштију светог оца Николаја у Шимановцима крштена су деца Аурора и Ненад из Шимановаца.

Аурора је рођена 12. децембра 2022. а Ненад 17. јануара 2025 године у Новом Саду од оца Манојла Јовановића возача и мајке Кристине рођене Јовановић домаћице настањених у улици Михаљевачкој број 25  у Шимановцима.
Кума на крштењу Аурори била је Кристина Јовановић домаћица из Обрежа, а Ненаду кум је био Александар Јовановић конобар из Обрежа.

Текст приредио парох шимановачки

 протојереј-ставрофор Жељко Кретић