19. децембар

Овај велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом, родио се у земљи Ликији у граду Патари. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега једнога. Беше то благословено дете од самог рођења свог, јер и није могао бити другачији од благочестивих и милостивих родитеља какви су били његови. Наденуше му име Николај, што у преводу значи победитељ народа, и он се заиста по благослову Божјем показа као победитељ над злом у целом свету. Овај славни светитељ и данас се слави по целом свету. Пошто је био дарован од Бога, посветише га Богу. О духовном животу поучавао га је стриц Николај епископ Патарски, те се скупа и замонашише у манастиру „Нови Сион“. Након смрти својих родитеља, продао је сво имање и новац је разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду. Одликовао се милосрђем, али пошто по природи би скроман, повуче се у самоћу и безмолвије да тако сачека смрт, но јави му се глас Господњи: „Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан“. Тада он напусти самоћу и оде у народ и би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Под царем Диоклецијаном и Максимијаном у време гоњења и мучења хришћана био је бачен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири реч Божију. Присуствовао је Првом Васељенском сабору у Никеји, али због тога што је дигао руку на јеретика Арија, би удаљен и забрањено му је даље присуство. Тек када преко изабраних архијереја јави се глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према Светом Николају, те му одобрише даље присуство.

Био је прави борац за истину, заштитник правде, спасао је многе од сигурне смрти. Истовремено милостив, правдољубив, ходио је међу људима као сам Анђео Божији, те због тога су га људи још за живота сматрали за светитеља. Призивали су га у помоћ у болести, беди и немоћи, а он се свима одазивао и свима је помагао. Из његовог лица сијала је светлост. У старости се разболе и упокоји се у Господу деветнаестог децембра 343 године. Многа чудеса се дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија миомирисно миро, којим се лече болесници. Спашавао је овај угодник Божји насукане и изгубљене бродове, те се сматра заштитником морепловаца. На овај датум, све лађе, ма где се налазиле бацају своја сидра и до сутрадан мирују, одајући славу и хвалу овом светом чудотворцу. Својим чудесним моћима помаже он сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Немогуће је заправо избројати сва његова чудеса, јер их је много. За њега се зато с правом може рећи да он непрестано пише Јеванђеље Христово и то са неба, својим свакодневним чудесима. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, глувима се враћа чуло слуха.

Тропар (глас 4):

Правило вјери, и образ кротости, воздержанија учитеља јави тја стаду твојему, јаже вешчеј истина: сего ради стјажал јеси смиренијем високаја, нишчетоју богатија, оче свјашченоначалниче Николаје, моли Христа Бога, спастисја душам нашим.

Фамилије које у Шимановцима славе светог Николаја мирликијског чудотворца – Никољдан су:

Мандић, Живановић, Јовановић, Савић, Катанић, Ристовски, Грујић, Милетић, Теодоровић, Микелић, Вукчевић, Тешић, Атанацковић, Мирковић, Станковић, Ћурчић, Миличевић, Перић, Видановић, Милошевић, Нинков, Кнежевић, Тошовић, Лепојевић, Кљештан, Лазић, Гаврилов, Тошковић, Зељковић, Обрадовић, Келебуда, Париповић, Колунџија, Ђурић, Свилар,  Матијевић, Ивичић, Стојков, Деспотовић, Пражић, Јуришић, Ристовић, Свркота, Поповић, Видановски, Томасовић, Гутеша, Ристић, Јеличић, Марић, Велимировић, Јањанин, Стојановски, Симић, Петровић, Стојковић, Радић, Бркић, Вујановић, Мауковић, Тасић, Брдар, Рељић, Бошковић, Тарабановић, Пауновић, Батинић, Стевановић, Колак,  Богдановић, Јоцић,  Мраовић, Ивановић, Колак и Јевтић.

13. децембар

Он је био родом из града Витсаиде. Отац му је био Јеврејин Јоне, а брат апостол Петар. Свети Андреј Првозвани био је ученик Светог Јована Претече, али од оног тренутка када је угледао Исуса Христа, пође за њим као први апостол, те се стога и назва Првозвани. Он затим приведе и свог брата Симона (Петра) вери хришћанској. По занимању је био рибар, али на позив Исуса Христа, баци мреже и пође за Њим, након чијег васкрсења и вазнесења прими као и остали апостоли Духа Светога. Проповедао је у многим земљама, а између осталих у: Витинију, Прпонтију, Византији, Тракији и Македонији, Тесалији, Елади, Ираклији и Амастриди. Превео је многе народе у хришћанску веру, поставио многе свештенике и епископе. У Кијеву је побо Крст на висини и прорекао сјајну будућност хришћанском народу Русије. Проповедајући Христово Еванђеље, он претрпе многе недаће и невоље, али је остао непоколебљив у својој вери. Својим чудесним моћима исцелио је многе болесне, међу којима и жену царског намесника у граду Патри, коју он подиже из постеље, те она прихвати хришћанску веру. Силно се разгневи на то намесник Етеата и нареди да се свети Андреј разапне на крст и избоде копљима, што и би учињено. Али ни тада није одустао свети Андреј, већ је онако рањав и измучен и са крста делио народу корисне поуке, проповедавши веру хришћанску. Јер не плаши се он од смрти, по дрскости, но по вери, јер смрт праведних је драгоцена, а смрт грешника је љута. Усрдно се молећи Богу, своју душу му је предао у 62. години живота. После више година његове мошти су пренете у Цариград у храм Светих Апостола. Његова глава се налази у Риму, а једна рука у Москви, док се део моштију налази у манастиру Светог Апостола Андреја у Кефалонији (Грчка). Како је за живота исцељивао убоге и болесне, тако је настављено и након његове смрти са деловањем његових чудесних моштију. Он помаже свима, који у невољи и болести траже помоћ од њега.

Тропар (глас 4):

Јако апостолов первозваниј, и верховнаго сушчиј брат владицје всјех Андреје молисја: мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.

Фамилије које у Шиманопвцима славе светог апостола Андреја првозваног су:

Стојадиновић

9. децембар

Још у мајчиној утроби био је изабран од Господа за Његову службу. Родио се у веома побожној породици, у Андријанопољу и још као мали он је био предат на службу Богу, служавши као ђакон код андријанопољског епископа Теодора, који га научи Светом Писму. Како је одрастао, Свети Алимпије превазиђе многе својом мудрошћу и кротости, те се појави у њему неописива жеља за усамљеничким животом и он се повери својој мајци, која га подржа у томе и помоли се Богу за свог сина, те га уз свој благослов испрати на пут. Тражећи мирно место где би се могао у потпуности предати Богу и усамљеничком животу, дође он до Јелинског гробља, од кога су људи бежали и ту се настани. Ту постави крст и сагради храм Свете Ефимије, која му се била јавила у сну и рекла му да је она његова сапутница и помоћница од Бога дата. Био је он мучен и прогањан од стране демона, јер се борио против њих дан и ноћ. Поред храма је подигао стуб (столп) због чега је и назван Алимпије Столпник и на њему се непрестано подвизавао у посту и молитви пуних 53 године. По његовом наговору, мајка се замонаши и тако удвостручи своје подвиге, угоди Господу и оде к Њему.

Људи га почеше поштовати и долазише му ради утехе, поуке и исцељења. Поживео је 100 година, упокојио се 640 године у време цара Ираклије.

Свети Алимпије чињаше многа чудеса благодаћу Христовом. Он је болесне исцељивао, истеривао демоне из људи будућност је предсказивао. Од његових чудесних моштију сачувана је глава која се налази у Котломушком манастиру у Светој Гори. Након његове смрти настављена су исцелитељска чуда дејством моћи његових моштију светих у славу Христа Бога.

Тропар (глас 1):

Терпјенија столп бил јеси, ревновавиј праоцем преподобне, Јову во страстех, Јосифу во искушенијих, и безплотних житељству сиј в тјелеси, Алимпије оче наш, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

Фамилије које у Шимановцима славе светог Алимпија Столпника су:

Стојковић, Бошковић, Ђорђевић, Кузмановић и Николајев

26. новембар

Овај датум је узет за празновање преноса моштију из јерменског села Комана, где је као изгнаник умро свети Јован Златоуст. У Цариград, где је раније као патријарх управљао црквом. Када се навршило тачно 30 година од његове смрти, патријарх Прокл, одржао је један говор у спомен свог духовног оца и тим говором успео да разгори љубав у народу и цара Теодосија Млађег, према великом светитељу, Јовану Златоусту, тако да су сви пожелели да се његове мошти пренесу у Цариград.

У почетку се кивот, са чесним моштима, никако није могао покренути са места, све док цар није написао писмо светом Јовану Златоусту, замоливши га за опроштај (зато што је његова мајка, Теодисијева мајка Евдоксија, била за прогонство светитеља) и призивајући га да дође у Цариград, некадашњу своју резиденцију. Положивши ово писмо на ковчег, светитељ му опрости све грехе , како његове, тако и грехе његове мајке и ковчег се тек тада даде покренути. Многи болесни оздравише при самом додиру тог светог ковчега.

Јован Златоуст се назива златном трубом православља, а његове свете мошти пренете су 438 године.

Тропар (глас 8):

Уст твоих јакоже свјетлост огња, возсијавши благодат, всељенију просвјети: не среброљубија мирови сокровишча сниска висоту нам смиреномудрија показа, но твојими словеси наказуја, оче Јоване Златоусте, моли Слова Христа Бога, спастисја душам нашим.

Фамилије које у Шимановцима славе светог Јована Златоустог су:

Станковић

24. новембар

Свети Стефан Дечански беше син краља Милутина, а отац цара Душана. То чедо побожне краљевске породице, још од најранијег детињства би васпитан у хришћанској вери. Преживео је многе недаће и невоље, јер по наређењу очевом био је ослепљен, а касније по наређењу свог лакомисленог сина, цара Душана би удављен.

Када је постао пунолетан, оженише га кћерком бугарског владара, Маријом и тиме је добио на управу Зету. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, цар Стефан је уживао велику љубав и поштовање. Оклеветан је код свог оца Милутина, од своје маћехе како спрема заверу против њега. Отац нареди да му у манастиру Светог Николаја Чудотворца у Овче Пољу изваде оба око, али јави му се овај чудотворац (Свети Николај) држећи у својој руци његове очи и након пет година, које Стефан проведе у сужањству у Цариграду, поврати му се вид. У знак захвалности, он подиже храм Високи Дечани, једну од најлепших грађевина византијске уметности и средњевековне архитектуре на тлу српске државе.

Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благоугодношћу изазивао је дивљење и монаха и осталих људи. Свој век проживе овај свети краљ српски, као праведник и мученик и тако га је и скончао, 1336. године.

Са Светим Савом и кнезом Лазаром, Свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагодарнијих личности и светитеља које дао Српски народ.

Седам година након смрти, јави се у сну игуману манастира Високи Дечани, те га они извадише из гроба и показа им се тело нетрулежно из кога се ширило миро. Под дејством светих моштију овог светитеља, дешавају се многа чудеса; слепима се враћа вид, хроми, неми, глуви, болесни и раслабљени исцељују се дотичући се са вером светих моштију овог светог мученика.

Тело се налази и дан данас у кивоту пред иконостасом у храму манастира Дечани и чини многа чудеса.

Тропар (глас 4):

Царство јеже на земљи добрје окормљаја страдалче и багрјаницу носја, смирено стјажал јеси мудрованије, нишчих посјешчаја и свим хљеб раздробљаја, тјемже пребожественаја Тројица царствија купно и мученичество вјенец увјезе тја.

Фамилије које у Шимановцима славе светог Стефана Дечанског – Мратиндан су:

Кретић, Матић и Николић

21. новембар

Још од давнина људи су празновали анђеле, јер по Старом Завету, када су људи одступили од Бога, почели су се клањати створењима Божијим, стварајући од њих идоле и приносећи им жртве. Јеретици су их називали боговима и створитељима свега видљивог и невидљивог. То је било јако распрострањено за време светих апостола.

Четири до пет година пре Првог Васељенског сабора на Лаодикијском помесном Сабору светих отаца, проклето је такво поштовање анђела и предато анатеми, те је по 35. Правилу уведено као благочестиво и правилно поштовање и празновање светих анђела, као служитеља Божијих и хранитеља рода људског.

Одређено је да то буде у новембру, јер је новембар девети месец, после марта, када је створен свет, због девет анђелских чинова који су најпре створени. Ових девет анђелских чинова описао је ученик светог апостола Павла, свети Дионисије Аеропагит у својој књизи „О небеској јерархији“ и они су следећи: шестокрили серафими, многоочити херувими, богоносни престоли, господства, силе и власти, начала, архангели и ангели. У тој строгој анђелској хијерархији, где влада савршена једнодушност у послушности нижих чинова вишим, за војводу је изабран архистратиг Михаил, јер је својим деловањем спасао многе анђеле отпале од Бога, које је Луцифер повукао са собом у пропаст. Сваки народ има свог ангела хранитеља, заправо, сваки хришћанин има свог ангела хранитеља и чувара, те стога морамо имати на уму да, шта год чинимо или мислимо, јавно или тајно, то чинимо у присуству свог ангела. А на дан Страшног Суда сабраће се огромно мноштво ангела небесних око престола Христова и објавиће се дела, речи и мисли сваког од нас, а тада нека нас Бог помилује и нека нас спасе молитвама Својим, свети Архистратиг Михаил и бестелесне небесне силе.

Представљен је како у својој десној руци држи копље којим попире Луцифера, а у левој палмову гранчицу. Он се сматра чуварем вере православне и борцем против јереси.

Постоји веровање и обичај код многих хришћана који славе светог Михаила, да, пошто га сматрају живим светитељем, не спрема се жито, што је неоправдано и нетачно. Неопходно је припремити жито за славу, јер сви светитељи и сви умрли живи су пред Богом.

Тропар (глас 4):

Небесних војинстав Архистратизи, молим вас присно ми недостојнији, да вашими молитвами оградите нас, кровом крил невешчественија вашеја слави, сохрањујушче ни припадајушчија, приљежно и вопијушчија: от бјед избавите ни, јако чиноначалници вишњих сил.

Фамилије које у Шимановцима славе светог архангела Михаила су:

Ђурђевић, Андријевић, Цветковић, Николић, Димитријевић, Мијић, Марјановић, Радојевић, Драгојевић, Вучинић, Новаковић, Станисављевић, Пушкар, Ђурић, Драмарић, Гајић, Миливојевић, Мусић, Ерић, Умићевић, Јанковић, Миладиновић, Миленковић, Јевтић, Грујић, Милашиновић, Бакић, Стојановић, Вулетић, Рашић, Милованчевић, Брковић, Вуковић, Живковић, Радонић, Вукашиновић, Шћепановић, Спасић, Павлин, Ђукановић, Радосављевић, Клиска, Ђенић, Тадић и Самарџија.