Archive for the ‘Архив’ Category

Прича о Спиридону-Спири Ћирковићу и икони Св. Часне Вериге-Верижице у цркви Светог Николе у Шимановцима

Постављено дана: 30. 01. 2020.

Прича о Спиридону-Спири Ћирковићу
и икони Св. Часне Вериге-Верижице
у цркви Светог Николе у Шимановцима

Породица Ћирковић је једна од најстаријих у насељу Шимановци, од успостављања писаних трагова са почетка 18. века.
У «Домовним пописима» месне цркве у Шимановцима из 1800. и 1871-73., породична задруга Максима и Анне Ћирковић пописана је као «11. нумера». Такође породица Ћирковић, је у ранијим државним пописима села Керек (расељенo је од 1736-38 и већина становника пресељена у Шимановце), увек је била присутна. У почетку презиме је уписано као Кirco (Ћирко јер на лaтинском нема «Ћ»), па затим Ћирков, да би од 1756. придодато «ић», и добило презиме данашњи облик Ћирковић. Исти принцип формирања шимановачких презимена је и код фамилија: Урошевић, Атанацковић, Арсенијевић, Радивојевић, итд.
Многи од вас, запазили су у месној цркви у Шимановцима, икону Св. Часне Вериге у богато украшеном раму већих димензија са уписаним текстом:
*Ћирковић Спиридон, дао урадити 1883*
Сигурно се питате:
-Ко је Спиридон Ћирковић и како је његова породична икона доспела у цркву?
Одвајкада ме је интересовало моје порекло, па сам раније прикупљао податке и урадио породично стабло породице Ћирковић у Шимановцима, и ево приче о Спиридону Ћирковићу. Почећу од његовог деде Антонија (рођ.1789) у фамили познат као Антоније I (Први) Ћирковић.
Антоније I (Први) имао је бројно потомство: синове Јефтимија-Јефту (1819-1871), Негована (рођ.1821.), Марка (рођ.1826), ћерку Драгињу(1829) и сина Милована (1830-1872).
Најстарији син Јефтимије био је добар домаћин, вредан човек, писмен и частан војник у војно граничарској служби тога времена, и као млад је стекао породицу и изродио бројно потомство-синове: Љубомира-Љубу (рођ.1840 , иначе он је мој наврдеда), Луку (рођ.1842.), Козму-Косту (1845), Спиридона-Спиру (1850) и ћерку Висовку удату Иванић у Огару.
Сва деца су била честита, породична, редовна у цркви и посвећени служби у Војној граници, већ како је то било прописано по законима у царевини Аустро-угарској.
Најмлађи син, Спиридон се истицао у служби и веома млад, као двадесетогодишњак, преузео послове поштанске службе при Војној компанији (гарнизону) у Шимановцима. После развојачења-укидања Војне границе 1871-73, Спиридон преузима пошту и постаје први цивилни управник поште у Шимановцима.
Зграда старе поште, била је на месту данашње Основне школе, и у њој је радило неколико службеника, радника и кочијаша. Пошта је имала неколико пратећих објеката: више канцеларија, спаваоницу, стражару, шупе за поштанске кочије, амбаре и простране штале са неколико пари добрих коња увек спремних за покрет. Шимановачка пошта је била једина у околини и зато је њен значај био изузетан за тадашњу војну организацију и цивилну власт у држави.
Пре неколико година, историчар и лични пријатељ из Кањиже, Сабо Јозеф, пронашао је у државном архиву Угарске запис из 1884:
– Управник поште, Шпира Ћирковић, већ дуже време држи успешно пошту у Шимановцима.
Треба напоменути, да је то била поверљива и велика «титула» у то време.
У црквеним књигама је записано да се Спиридон млад оженијо и добио прво сина Јефту (1871.-1874.), али је као дете рано умро. Затим се рађају ћерке Живана (1874.), Елена-Јелена (1879.) и нешто касније Милена.
Спиридон је био писмен, образован, говорио је више језика, савестан и стручан у свом послу и једно време живи и ради-службује у Угарској-Будимпешти, па се крајем 19. века враћа у Шимановце и Земун.
Био је познат и признат у «Земунском срезу», и имао је добре пословне и политичке везе. Спиридон Ћирковић и Жика Стојковић постају 1900. начелници Општине Шимановци и као заступници у локалној скупштини у Земуну, афирмишу своје насеље и реализују велике и значаје радове у самом селу. Завршене су важне цесте према Војки-Старој Пазови и Ашањи-Купинову, тротоари поред кућа су поплочани-патосани квалитетном циглом, извршено је сађење калемљених дудова по шоровима и друмовима око села, у школама се уче деца калемљењу племенитог воћа, ископани су дубоки канали око села, поправљена је црква, ископано је неколико бунара за пијаћу воду на шоровима, саграђена је нова општинска зграда и трајно доведен лекар-градски физикус Др. Георгије Чучковић , а његова кућа је била данашња (недавно изгорела) кућа Лазе Ћирковића на раскршћу и у месној амбуланти је, по први пут, за стално запослена бабица Агнеса Носек.
Прво се удаје ћерка Живана, у угледну кућу породице индустријалца Коњевића у Земуну-Београду.
Друга ћерка Елена-Јелена није се удавала, али била је музички надарена и свирала је вилолину дуго година у оркестру Народног позоришта у Београду.
Пред Први Светски рат, због потребе државног посла, Спиридон се сели у Загреб, где остаје све до своје смрти. Најмлађа ћерка Милена удала се у кућу Плавшић у Загребу, и тамо изродила два сина Миленка и Божидара. .
После очеве смрти, због гашења презимена, а по старом обичају, Милена је породичну икону «Свете Часне вериге апостола Петра-Верижице» пренела и завештала у месној цркви Светог Николе у Шимановцима.
Наставила је да одржавала породичне везе у Шимановцима, и далеке 1935. поклонила је своју породичну слику са синовима (са посветом), нашем Жики Ћирковићу (синови: Илија-Ика, Бранко-Бане и Сава-Чиле), где сам је и пронашао.
Милена је и после Другог Свецког рата неколико пута писала писма у Шимановце.
Данас, после сто година, о породичној икони се старају живи чланови фамилије Ћирковић из Шимановаца, па нeка тако остане и убудуће.
Слушајући старе дедове и читајући старе списе, написао сам ову животну причу да непадне у заборав као и много ствари до сада.
Данашњим младим, остаје у аманет да наставе да чувају ову породичну и месну реликвију и пренесу је будућим поколењима.

На Часне Вериге-Верижице
29/16. јануара.2о20. Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

 

Сећање на снимање филма, „Погон Б“ у Шимановцима и једна фузбалска утакмица после

Постављено дана: 17. 06. 2019.

Један старији Шим’новчан, ономад ми дивани, ал’са момачким сјајем у очима:
-Ма какав данашњи „Пинк“, немамо ми ника’ке вајде што је у нашем атару. Али каде је сниман педес’т осме(1958), „Погон Б“, то је био догађај и прави-изистински филм, ….ма браћела, то је био „Холивуд“ ! Познати глумци су пили и веселили се санама уз тамбураше у кафанама код „Ике“ и „Чике“. Павле Вујсић подиг’о шатор у авлији код кафеџије Чике Милошевића, поред кафане, валда да му буде близу, и свак’ дан пабарише са тамбурашима, а „литру Клеке“, само тако смири. Еј, а да видиш глумице, најлепше жене, лепотице тога времена: Љиљана Марковић и Деса Берић. Шта д’ ти кажем, сигур’ се пол’ Шим’новчана заљубило у њи’ ! Да ви’ш само, шта је лепота, шта је женско, имало се ту свашта видути, еее… Сећам се ко данас, кад’ се умивала у раскопчаној кошуљици на сред авлије. А ми дерани и момци начичкали се, извиривамо-бечимо се кроз рупице на платну и капиџику и гурамо с’ожењенима људима, канда би одједаред сви јурнули, и шта да ти кажем мал’га нисмо срушили целог…
Еј, наопако, а дневница за статирање две ‘иљаде, сунце ти јебем жарено, а „копачка“ само пе’сто динара! Једино онај режисер Воја Нановић, наш илегалац у рату, био је код Јове Војкића у бази, здраво нас дрибло и тер’о да по сто пута трчимо и још нас грдио ко нездрав. Јебешга, мало се бунимо, ал’ две ‘иљаде, никад лакше нисмо зарадили у дневници. Остали наши курузи у парлогу, није се ни видо од коровине, а клипови ко дечији кур..ћи, ето да баш не лајем, …и те године ни пол’ котобање нијо било. Једва смо марву изранили до следеће сетве.
Е, мој браћин, и тако, мушки свет два месеца цел’дан на раскршћу фурт пије, лондра, арчи новце и дангуби.
Каде су очле филмаџије, највише су се жене и девојке-удаваче обрадовале и одахнуле…
Поносно су говориле: -Вратили се мушки, јебо и’ отац пусти, из лудиње „Холивуда“, својим кућама, женама, удавачама и сељачким пословима!
Дал’ те, ал’ пре ће бити-следеће године-педес’т девете (1959), окупи се изнова добар део «филмаџијске партије», валда им било лепо, па оправе, како се то каже-ревијалну фузбалску утакмицу, ето да одају пажњу свим шим’новчанима на указаном гостопримству. Као специјални гост, дође нам тада прослављени југословенски фузбалер Милош Милутиновић, шабачки глумац Љубиша Јовановић, и још приде, море знаног и незнаног света, што сведочи ова кадгодашња слика. Од наши’, домаћи, било је ту свакојаког света, неки су само ради сликовања први пут обукли дрес, јел повод је била «ревијална фузбалска утакмица» и пре свега весело дружење.

На слики су следећи Шим’новчани: Светозар Арсенијевић Чикаја, Бандин Радослав, Љубинковић Сава Сила, Стева Марић, Јовица Богдановић, Тома Вујичић, Петар Радивојевић Лебара, дете Срета Љубинковић Бакика, Ђокица Мандић, Максим Радивојевић пекар, Анђелко Грујић, Мирко Ћирковић месар.
Ако смо неког погрешили, разумте нас, сећања бледе, наочаре не помажу, а и дудињара омета и тера по своме!
Захваљујем се Слободану Арсенијевићу Кенди, на уступљеној фотографији.
Било је то неко лепше, веселије, сигурно не богатије време, када се на раскршћу Шимановаца окупљао свакодневно свет из целог села и уз диване, шале, игру и песму проводио незаборавне дане.
18. ун. 2019. Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

ХАЈДУЧИЈА-ПУСТАХИЛУК У СРЕМУ ОД ЛАЗЕ ХАРАМБАШЕ ДО РОМЕ

Постављено дана: 23. 12. 2018.

Кадгод, кад’  није било «сокоћала» и интернета, сремачкој деци су у дугим зимским  вечерима мајке (бабе) и деде диванили свакојаке приче о ајдуцима. Још увек су ми у сећању стари дедови који су знали напамет и више десетина народних епских песама о хајдуцима, писаних у десетерцу. Окупљени око топле пећи, деца су са наћуленим ушима и широм отворених очију, упијали приче и стихове, о животу и разним «подвизима» ајдука и ајдучких дружина. Касније, када децу ухвати сан, и сами су «постајали» хајдуци и харамбаше, па су се у току ноћи бунцајући «борили» са Турцима и знојави у кревету будили. Већ сутрадан, од ране зоре, деца су често, на сеоским гувнима и лединама, са кобојаги сабљама, топузима и моткама у својим играма опонашали ајдуке. Старији су ајдучка дела, као и недела, оправдавали социјалном неправдом и често је хајдуцима приписивана праведност и борба за социјална и национална права, иако су углавном, били немилосрдни разбојници, пљачкаши каравана, салаша и често сеоски лопови и кабадахије. Обичан народ одувек је тешко живео у Срему, био је изложен разним неправдама од стране свих власти, па су зато хајдуци доживљавани као спасиоци, заштитници и осветници, мада је у стварности често било сасвим другачије. Дуга је традиција ајдуковања и ајдучије широм Балкана, и та друштвена појава уочена је не само код Срба, већ је забележена и код других народа. Почетак пустахилука-хајдучије, јавља се одмах по доласку Турака, али и касније све до данашњих дана. У почетку су их звали пустахије и хајдуци, касније разбојници, пљачкши и убице, а данас су актуелни називи попут: кланови, мафијаши и тајкуни.                                                          Домаћи и страни историчари у разним документима пронашли су доказе о њиховом сталном присуство у Срему, поготово, од успоствљања аустриске власти и њихова масовност се често осматрала као «уобичајено занимање» становништва.

Увод

Турским освајањем 1521. утврђеног града Купиника, пада ускоро и цели Срем под власт нових господара. Турској држави прави циљ је освајање Европе, и зато турска војска силовито напредује и већ после десетак година покорава скоро целу Панонију, као и престоницу Будим, великог Угарског краљевства.

Срем остаје наредна два века у дубокој позадини турског царства. Тај период се сматра мирним, јер локално српско становништво, бавило се пољопривредом и сточарством, и имало је примарну обавезу плаћања годишњег пореза-десетка, и снабдевања храном турских аскера у пролећним походима ка Бечу. Велике промене настају 1683. после турског неочекиваног дебакла под зидинама Беча, и затим следе серије њихових тешких пораза. Са турском војском почиње и опште повлачење дела становништва наклоњених турској држави. То је уједно и почетак, чувеног «Великог бечког рата», који је трајао непрекидно скоро 35 година, са промењивом војном срећом код обеју страна. Међутим, у току ратних дејстава  испретурана  је већина  народа Балкана, од Прилепа до Будима и на крају су успостављене нове државне границе, а становништво се у сеобама измешало.

У Срему су се одиграле две велике и судбоносне битке између зараћених страна, 1691. код Сланкамена , 1716. код Петроварадина и у непосредној близини 1697. код Сенте, у којима су после више векова учествовали и Срби, у «рацким (српским) милицијама», на страни аустријског царства.

Пожаревачким миром 1718. коначно цео Срем је «ослобођен» од турске власти, али  од тада постаје гранична област између два сукобљена царства, у наредних век ипо. После тих силних битака, свест покорног и мирног сељака у новим околностима се почела мењати. Моћ оружја и војна служба постају саставни део живота, до тада пољопривредног становништва. Када је успостављена граница, целом дужином, на Сави и Дунаву, успостављена је нова и издвојена област-тампон зона под именом Војна граница, и од тада становници по рођењу постају аутоматски Војни граничари (Милитарци) до краја живота. Већина граничара су били Раци (односно Срби) на целом простору од мора, Динаре, и дуж река Саве и Дунава.

Појава пустахија и хајдука

Почетком 18. века, народ у целој Панонији се тешко мирио са враћањем у стање обесправљености феудалних подложника-кметова и наметања нових обавеза и дажбина, па се код становника коморског Срема исказивало огорчење и чак појаву пребега у Турску (Србију) и све већој појави одметања у хајдучке дружине.

Најстарији подаци о хајдучији у Срему потичу из 1702. када је 8 наоружаних људи напало у Иригу и убило богадаша Хорнемана и потом опљачкали све у његовој  кући.

Већ 1703. у близини Карловаца опљачкан и убијен је  коморски службеник Георг Себастијан Нихтмајер који је носио сто форинти у касу Петроварадина.

Поред напада на службенике и представнике власти, све више је било напада и пљачки сељака, цркви и манастира, па су расписиване награде, организоване потере и честа погубљење разбојника.

Само у ратним временима хајдучија је мало попуштала, али је потом још више бујала и стварала општу несигурност. Колико је безакоње узело маха најбоље се види у казивању мајора Флигбајла 1722. и извештају граничарског капетана Саве Николића у коме наводи;

Народ из Срема поред Саве, је скоро сав наоружан, те да после рада у пољу и кући, одлазе у шуме и одају се разбојништву!

У то време појављују се веће групе хајдука и харамбаша, попут: у горњем Срему Ђука Јечменица, код Петроварадина харамбаша Ловра, код Буђановаца повећа дружина Радојица Стефановић, Стојча Радовић, Недељко Цигановић и још десетак, из Кленка дружине: Миланка Батлајића и Стојана, Петра и Живана, из Градишке Миливоја Милатовића, из Лаћарка Живана Грашића, из Сурдука харамбаше Малеша, из Стејановаца Петра Константиновића и још много знаних и незнаних.

У то време цео доњи Срем је био под густим столетним шумама, која се спајала са Фрушком гором, што је хајдучким дружинама погодовало да се неометано крећу и скривају, а забележене су и честе бежаније преко Саве и Дунава код јатака са друге стране.

И Шимановци нису били поштеђени хајдучије, јатака и потера, па у извештају из августа 1730. провизор Колхунт из Сурчина, наводи следеће:

-На салашима у Шимановцима је похватано десетак пастира и слугу који су били у вези са разбојницима који су напали Суботиште. У извештају се наводи да су пандури том приликом убили двојицу разбојника и неке сељаке (јатаке). Колхунт наводи; да се труди да искорени разбојништво, али да има утисак да ни пандури, ни сељаци не прогоне разбојнике довољно енергично. Шта више, међу њима имају своје пријатеље који их свему обавештавају, дају им уточиште, храну и пиће, иако је забрањено под претњом вешала.

(Славко Гавриловић, «Срем од краја 17. до средине 18. века» страна 384.)

Ситуација из године у годину бивала је све тежа и тежа са масовном хадучијом. Држава је законски обавезала војску да прогони и кажњава разбојнике по «праву мача»(извршење смртне казне) на лицу места. Ради зстрашивања по свим селима се граде затвори, постављају вешала и «точкови»(за разапињање) и врше јавне егзекуције пред окупљеним народом.

Створен је посебан пандурски одред од 32 пандура за прогањање хајдука, и пооштрене су казнене одредбе «Патент (закон) о разбојништву», у тачки 5. Закона налаже да ће породице оних који се одметну одмах бити ухапшене, и протеране, ако се дотични (хајдук) не преда у року 14 дана. Кућа ће им затим бити спаљена, а сва имовина припашће држави.

Угарска канцеларија је приметила да «рацка нација» ствара највеће хероје од својих злочинаца и њихове најгоре мане слави као највеће врлине, препричава њихове или своје «разбојничке историје» па утиче на формирање омладине у рђавом правцу. Предлаже, да за изношење таквих прича, песама и историје најстроже забрани, односно кажњава; први пут затвором, други пут са 100-200 батина, а трећи пут и смрћу. Потказивачи, пак, треба да буду награђени са по 12 форинти.

Војна команда, налаже Дворском ратном савету, да тражи од «Српског Народно-црквеног сабора» забрану јавног певања «неморалних и разбојничких песама», а да сарадницима пустахија запрети вечним искључењем из цркве. Од митрополита и свештенства тражи да се на разбојнике баци «анатема», јер Срби се више плаше «божије казне» од било какве телесне и новчане, па и саме смртне казне.

Војна команда, у више махова је нудила амнестију хајдуцима, поготово у ратним временима када је фалило војника на ратиштима. Међутим, према једном извештају с пролећа 1741, из редова Тренкових пандура, од укупно 589, дезертирало је чак 273 човека и тако наоружани махом отишли у разбојнике.

У то време био је веома опасан харамбаша Јован Дијак, који је оперисао са више десетина сурових момака по Фрушкој гори. Једном прилком упао је у сред богослужења у цркву у Бешкој, и све присутне дрско опљачкао, потом је и групу трговаца пресрео и опљачкао на Банстолу, убрзо је ухватио марадичког кнеза Стојка и изнудио 100 дуката, и пљачкао редом имућне куће по Путинцима. Једном припуцао и на кола пуковника Рашковића и још починио много разбојништва у кратком периоду. За Дијакову главу, провизор је расписао награду од 100 дуката, али патријах Арсеније и ритмајер Игњат Станковић су тражили «амнестију како би допринели смиривању» ситуације у области. Дијаку харамбаши и његовим хајдуцима, а било их је 37, планирано и унапред одређено-уколико добију амнестију, место коњичке «фрајкомпаније»!? Уствари, неке врсте добровољачке специјалне чете. Дворски Ратни савет, ипак одбија амнестију, због много учињених злодела у Астрији и Турској, и покренули су велику потеру. Гонили су их широм Срема и све до Саве. После пребега и преласка реке, Турци су наставили са потером, и у правом ватреном окршају, све су их поубијали на задовољство аустријске власти.

Средином 18. века хајдучија као масовна појава у Срему је полако престајала, јер су се побољшале економско-социјалне прилике. Војна граница је реформисана, законски учвршћена и проширена на више села, па је убрзо формирано десетак нових компанија (чета).

Појава и прича, о Лази Харамбаши  

Средином 18. века родио се Лазар Добрић, у сремском селу Сасе или Новим Карловцима. Био је опанчар по занимању, ожењен и породичан човек. Први пут за њега се чуло крајем 18. када је због незадовољства и сукоба са влашћу-пандурима, напустио село и отишао у хајдуке. Убрзо је окупио више десетина момака, и после неколико успешних акција постао вођа дружине. Добио је кратко и упечатљиво име-Лаза Харамбаша. Оперисао је на широком простору Срема, Бачке, по северној Србији, а стизао је Дунавом и до Панчева. Био је «на добром гласу» код народа у Срему, али и по Србији, а имао је и позитивну националну боју, пред устанак у Србији против турских кабадахија. Као хајдук светио се народним зулумћарима, а сиротињу је помагао делећи им отети плен. По много чему је подсећао на енглеског «хајдука» Робина Худа и зато га је народ обожавао и чувао. Поред напада на сувом, он је нападао и лађе на Дунаву, и они су по дрскости, маштовитости, лукавости и неустрашивости задивили и народ и власт. Често се маскирао, и чак једном приликом, преобучен у «митрополита», упао  код самог војног комаданата, који му је главу високо уценио, а да га није препознао.                                                                                                                          У његовој чети су били хајдуци из Србије: Станоје Главаш, Вељко Петровић и вероватно будући народни вођа устанка Црни Ђорђе Петровић. По избијању Првог српског устанка Лаза је прешао у Србију и тамо постао јако популаран. Устаници  и народ, поготово у рудничком округу су га славили, и у њему видели и будућег народног вођу. Међутим, страдао је од српске руке, вероватно по наредби  побратима Станоја Главаша, а можда и Вожда Карађорђа, у селу Сиљевци, трећег маја 1804. године, и тако по ко зна који пут исказана је српска неслога и зла коб.

Писац и свестрани уметник Предраг Бањеглав из Саса, бавио се више година истраживањем његовог живота, и као плод издао је 2008. роман-романсирану биографију Лазе Харамбаше, под називом «Сремске сене». Убрзо затим потакнут жељом да заокружи причу о Лази Харамбаши, урадио је вајарски пројекат, и у свом атељеу 2013. завршио дво метарску скулптуру Лазара Добрића, у пуној хајдучкој опреми. Коначно, остварио се сан многих Сремаца, па поред старих прича, могу прочитати књигу и «коначно видети» легендарног Лазу Харамбашу на постаменту. У суботу 28. априла. 2018., тачно у подне, уз пригодан културно-уметнички програм откривен је на раскршћу Саса, споменик Лази Харамбаши. Лепо вајарско дело је поклон уметника свим мештанима Саса и Срема. Познато је, да Срби тешко подижу споменике, јер увек имају неке предрасуде. Тако је било и са овим спомеником, па уз бројне перипетије са општином Инђија,  после петогодишњег одлагања ипак је постигнут договор и хајдук Лазар Добрић-Лаза Харамбаша се «коначно скрасио и вратио»  међ’своје, у своје родно Сасе,.

Појава и прича, о Јови Станисављевић-Јови Чаруги

Родио се 1897. у српској породици, селу Баре, код Нашица у Славонији и одрастао је као сироче, од десете године, без мајке. Браварски занат је учио у Осијеку, који је у то време више припадао Срему него Славонији. На почетку Великог рата као седамнастогодишњак мобилисан је у Аустро-угарску војску и одређен за слање у рат против Србије. У једном сукобу, убија наредника  и то га трајно одређује ка странпутици. Одмах је дезертирао, као и хиљаде војника Аустро-угарске у то време. Крију се по шумама и кукурузиштима и зато их поспрдно називају «Зелени кадар». Чаруга окупља око себе неколико истомишљеника и почињу пљачке државних службеника и богаташа. По окончању рата у новој држави наставља са хајдуковањем, под изговором «борбе против капитализма» и убрзо бива осуђен и затворен у Сремској Митровици. Успева да побегне из затвора, и наставља са још већим пљачкама и свирепим убиствима, па се организују велике жандарске потере. У својим акцијама био је лукав, дрзак, суров, и често неухватљив. Живео је распусно, волео је да се јавно оглашава и није се никог плашио. У једној од заседа, после ватреног окршаја, страдају му другови, а он бива ухваћен. Организовано је велико суђење, уз велику пажњу домаће јавности и средстава информисања. Осуђен је на смрт вешањем.                                                        По први пут штампане су плакате и облепљена су већина места по Славонији и Срему, а улазнице за посматрање смакнућа су плануле у року пар сати. Пред скоро 3.000 гледалаца, казна је извршена јавно у Осијеку, и чак су доведени и глумци да гледају и «уче како смрт изгледа» у стварности. Чаруга је био познат као велики женскарош, имао је чак десетак вереница, од сељанки до бароница, од младих девојака до средовечних удовица, и на извршењу казне било је много женског света у првим редовима. Забележено је, како се обратио окупљеном народу, када се суочио са вешалима у дворишту Краљевског судбеног стола у Осијеку.

Након прозивања општинског чиновника, Чаруга се окренуо окупљеном свету, и гласно обратио у његовом «стилу»:

Ја сам Јован Станисављевић Чаруга. Мој наклон, господине крвниче. Збогом, народе, Чаруга путује. То није тако страшно. Идемо весело!

Смртна казна је извршена 1925.

Јова Чаруга је имао тада, само 28 година.

О Јови Чаруги је написано неколико књига, а 1991. године снимљен је и филм у режији Рајка Грлића. Чаругу је глумио одлични Иво Грегуревић, и то је била последња Југословенска продукција.

Појава и прича о Душану Остојићу Роми из Купинова

Некако, у исто време, док је «хајдучка слава» Јове Чаруге, завршавала на осијечким вешалима, у сремском селу Купинову почиње да се ствара нови хајдук. Купиново је у својој «хајдучкој историји» имало неколико познатих хајдука током 18. века. Захваљујучи географском положају Купинова, близини реке Саве, сталног скелског прелаза, речног меандра «Кут», окружено густом столетном шумом и тајновитом Обецком Баром, представљало је сигурно уточиште за хајдучке дружине. Купиново је било читав век ипо у Војној граници, и на подручју села увек је било војске и оружја на претек. У току Великог рата било је неколико већих војних операција у самом месту, и заостало оружје мештани Купинова су вешто посакривали у разним «базама» по селу и шуми, и чували за како се то већ, у нашем разговору каже: «злу не требало, али нек’се нађе, за недај боже»,.

Душан Остојић Рома, рођен је 1913. у сиромашној породици на крају шорића, цик уз саму Обецку Бару. Живели су од наднице, риболова, али и од криволова. Од малена је био суочен са сиромаштвом и неправдом која га је обележила, усмерила и покретала у револт, бес и касније освету према спољњем окружењу. Још као млад момак од 17. година починио је прво кривично дело, мању крађу и зато добио казну од 6 месеци затвора. На основу новинских фотографија и прича самих мештана Душан Остојић Рома је био леп момак, висок, танак, црномањаст, бујне косе, правилних црта лица, интересантан, свирао је на хармоници, лепо је умео да пева и није било бољег играча у колу. Одмах су га запазиле девојке, и није оскудевао са њима, а симпатија је било још и више. Од старијих мештана сам чуо и ово:

– Био је леп момак, али сирома, и то га је здраво тиштило!

У затвору упознаје старије робијаше и искусне разбојнике и упија у себе њихове приче. По изласку наставља са крађама, и у једној акцији починио је тешко разбојништво. На суђењу 1934. године осуђен на  4 године робије у Сремској Митровици. Некако је издржао две године, али са неколико затвореника бежи и наставља са крађама. Међутим, после месец дана га хватају и враћају назад у затвор. Тешко му пада повратак у затвор, и све више размишља о освети према особама које су му «упропастиле» живот. Ускоро, у јуну 1937. поновним бегом из затвора, почиње његов животни суноврат, јер вођен осветничким слепилом, у кратком периоду починио је више тешких убистава. После серије убистава са одбеглим другом Драгољубом Ристићем, бежи преко Саве, али потера их проналази и у обрачуну убија Ристића, а Рома бива тешко рањен у надлактицу и ухваћен. У Београду се лечио неколико месеци и 10-ог септембра 1937. враћен је под јаким обезбеђењем у затвор, у Сремску Митровицу. Почињу озбиљне припреме за велико суђење. Тадашња штампа је доста писала о Роми из Купинова, и сви дневни листови у Београду су поклањали много пажње. Дневни лист «Време», «Правда» и «Политика» су у опширно, у више наврата, писали о току истраге, догађајима, припреми оптужнице и будућем суђењу.

Суђење је заказано за 24. јануар. 1938. и у наредна три дана «Политика» је свакодневно извештавала на читавој страни о самом току суђења.

Први дан суђења, 24. Јануар. 1938.

Испред зграде суда у Сремској Митровици, од раног јутра тискало се много света. Интересовање за суђење је било велико. Народ не верујући да је Рома ухваћен разграбили су улазнице за велику салу суднице са балконом, како би се сами уверили у истинитост. Пролазећи кроз двориште сачекали су га бројни фото-репортери и новинари. Он им се смешка, поздрвља их и позира, да што лепше испадне на фотографијама. Душана Остојића уводе окованог у препуну салу суднице, са три стражара и заповедником страже, уз гуркање и комешање. Тог момента, завладао је тајац у судници.

Почиње читање оптужнице. Душан се окреће, као да се досађује, смео и дрзак је за време читања оптужнице. Дајући податке о себи, Душан гласно додаје судији, као да прети:

-Не заборавите, уз моје име да додате Рома. Познат сам као Рома. То је краће, и лепше, зар не?

Оптужница је велика и опширна, за седам кривичних дела: три убиства после зрелог размишљања (са предумишљајем), један покушај убиства, две тешке крађе и злочин против јавне безбедности. Рома се често окреће ка публици и  незаинтересовано звера по сали, као да се њега то не тиче. На крају читања оптужнице, судија пита Рому:

– Јесте ли разумели оптужницу, и да ли се осећате кривим?!

Рома се изчуђава, смешка и одговара:

-А, шта сам разумео? Прави паузу, и дрско и громко наставља: -Па, наравно!

На питање о родитељима и породичној ситуације, мало застајкује, али почиње мирније да прича.

-Отац Миливој, убио је комшију бритвом, и сада је у Лепоглави. Робијаће незаслужено 10 година. Мајку су ми убили жандари, а ништа није била крива. Бога ми…Отац ми је имао малу кућицу, а живели смо ловећи рибу. Имао сам још тетку, сестру и старијег брата. Брат ми је био ко лутка, добар,…али су га претукли жандари, низашта, и убрзо је умро. Ево како је то било…Била је јака клизавица на шору, када је наишла поштарица Боса Будимчић и претурила се. Пријавила је жандарима да је неко подметнуо ногу и оптужила мога брата. Жандари су га потом страшно претукли, и он је сирома убзо умро.

Судија прекида и додаје: -То је било давно, има сигурно десет година!

Рома, одговара кратко и оштро: -Јесте,…али ја нисам заборавио!

После краће паузе Рома наставља да прича и објашњава догађаје из прошлости везане за свој живот и оптужницу. Описује догађаје из јуна 1937. године када је, по други пут са затвореником Драгољубом Ристићем, побегао из  Митровачке казнионе и кренуо на пут освете и злочина. Рома описује како се то десило:

-Ми, већа група затвореника, радили смо нешто на Грабовачком брду, и искористило смо непажњу стражара Ристе Стојановића, савладали га, отели му пушку, све метке и побегли. Успут смо се пресвукли у цивилно одело и кренули пут Руме и Купинова. Када смо стигли у Руму  потражили смо кућу богатог трговца Винка Шефелда, у којој је радила као слушкиња, моја бивша девојка Јелисавета Хладник. Био сам љут на њу, јер се удала чим сам отишао у затвор!

Када су стигли испред куће, ушли су кроз прозор унутра, али их је спазила слушкиња Јелисавета. Почела је гласна свађа и препирка. Тражили су од ње паре, али је она запретила жандарима и почела гласно да виче. Дали су се у бег низ улицу, али Јелисавета је наставила још јаче да запомаже и виче за њима. У једном момету, вероватно Рома, љутито се окренуо, стао, нанишанио и опалио. Она је пала погођена. Тешко је рањена, али се опоравила у болници и доведена је да сведочи на суду против Роме.

Из Руме су на путу ка Краљевцима пресрели Јоцу Јоцића и приморали да их вози у колима. У колима су се хвалили, и Јоци саопштили:

-Чућеш, Јоцо, шта ће бити за два дана, има да се прича!?

Причали су, како ће кад «нешто обаве», опљачкати неког богатог поседника код Бешке, и онда побећи у иностранство, можда у Бугарску, и тамо започети нови живот.

Од Краљеваца до Пећинаца, возио их је неки ћутљив човек, а затим са другим колима, до Михаљеваца где проналазе мештанина Милорада Драгосавца и траже да им покаже кућу сељака Димитрија Јовановића званог Магла, као би се са њим разрачунао зато што је једном убо бритвом његовог оца. Испред куће Драгосавац, на наговор Роме, позива Димитрија да изађе напоље. Рома прилази и тражи од њега иљаду динара, на име оштете и дуга, али Димитрије одбија и настаје галама и жучна свађа. Рома подиже пушку и пуца. Погађа га са два метка и Димитрије остаје мртав на лицу места.

Судија га прекида и пита како је тачно извршио убиство. Рома устаје и имитира испруженом руком пушку. Гласно сред суднице виче:

-Овако,… и дум, дум! И почиње гласно да се смеје. У судници запрепашћење.

Бежећи кроз Михаљевце, пролазе поред пуне гостионице Милоша Јанковић, Рома окреће пушку и без нишањења пуца у прозор кафане, како би «поздравио» сељаке и гласно добацује:

-Здраво, браћо, ево вашег Роме!

Рома наставља да прича шта је даље било. У судници је апсолутна тишина.

-Кренули смо загрљени кроз кукурузе и певали смо гласно песме. Касно навече стигли смо у Купиново. Прикрали смо се кући поштарице Босе (Босиљке Будимчић) и чекали да уђе у кућу, јер је нешто диванила на шору са униформисаним човеком. Боса улази у кућу и спрема се за починак. Прилазим прозору, …гледам је, пресвлачила се, …нишаним и без упозорења пуцам… само једном. Она мртва пада.

У глави, Рома сигурно констатује: -Брата сам осветио, а на реду је следећи!

Одатле одлазе код рибара Матије Вршке што га је давно пријавио жандарима и остао му дужан 160 динара. Желео је да га убије због освете и одмах га је извео испред куће. После краћег објашњења испалио је два метка у њега, и на лицу места га убио.

Рома, још претећи додаје и ликује у судници:

-Хтео сам да му се осветим, … и после првог метка, само се стропоштао и тако треснуо,…да је било милина гледати!

Настао је жамор у судници и негодовање, али Рома наставља са причом:

-А кадгод смо били нераздвојни другови. После овог, кренули смо ка Сави, и приморали скелеџију Лазу Дроњка да нас превезе преко воде! Сутрадан смо пушку продали за 100 динара и наставили да се кријемо. Код Умке смо налетели на патролу жандармерије. која нас је сасула мецима. Ту смо се разишли. Он је после убијен негде у срезу Велико Градишке, а ја касније рањен на другом месту, и ево ме сада овде.

Рома заврши, а судија га упита:

-Жалите ли што сте убијали?

-Па,…веријте, жао мије… Али није требало да ме дирају…Није требало против мене да сведоче и наносе ми неправду!

Затим суд позва сведоке да сведоче, служавку Јелисавету Хладник и стражара Ристу Стојановића.

Адвокат одбране г. Небојша Маловић, на крају првог дана, затражио је од суда да се утврди да ли је оптужени душевно заостао и урачунљива особа, и ако није да се упути на лечење. Суд је прихватио предлог, и док се веће судија повукло на заседање, Рома се окренуо ка публици, намигује на девојке на галерији, па једна од узбуђења пада у несвест. Публика гласно жагори, све до повратка судског већа када се смирује. Судско веће саопштава да је прихваћен предлог браниоца.

Судија заказује наставак суђења за сутра.

Други дан суђења, 25, јануар. 1938.  

На самом почетку лекар специјалиста др. Сава Шијак, прочитао је свој налаз:

-Као лекар, видим да оптужени не болује ни од једне душевне болести, и зато није потребан никакав дужи и детаљни преглед!

Државни тужилац је тражио смртну казну, и напоменуо да је Остојић Душан планирао да убије укупно 8 људи због освете, и као такав опасан је за друштво.

Службени адвокат одбране г. Небојша Маловић устаје, и покушава да оправда поступке неурачунивошћу свога клијента, тешком ситуацијом у самом друштву, великом немаштином, сталним понижавањем од околине и још напомиње да је рођен у Великом рату и да је као беба био интерниран. Захтевао је да се ипак детаљно прегледа, јер као душевно заостао имао је умањен степен урачуњивости приликом извршења убистава.

Када су сви завршили судија је заказао, за сутра читање пресуде, у 5 сати после подне.

Трећи дан суђења 26.јануар. 1938.

У заказано време у сали је било много света, а поготово жена у првим редовима. Рома улази насмејан у салу, седа на столицу, окреће, осмехује се, маше и једном препознатом довикује:

– Здраво Лазо, као си?!

Дежурни умирује присутне и судија починје са читањем пресуде. Нека дела су ублажена, али за убиство Босиљке Будимчић и Матије Вршке није било олакшавајућих околности. Када су сва кривична дела сабрана, осуђен је за једну јединствену казну-смрт вешањем. Рома је узрицање смртне пресуде примио сасвим мирно. Публика се полако у жамору разилазила, када је у ходнику суда одјекнула песма: -Ој, животе не требам те….Рома је певао из све снаге.

Извршење смртне казне, 12.05. 1938

Дан пре извршења смртне казне, Рома је цели дан примао посете до касно у ноћ. Свет знан и незнан, окупљао се да види на смрт оптуженог, да се рукује, кажему нешто или пољуби га. Рома је млађе поздрављао са: -Здраво баћо! Старијима је с’поштовањем љубио руку и пијући заједно ракију наздрављали једни другима.

Он њима за дуг живот, а они њему: -Нек’ти је лака црна земља!

Целу ноћ није ока склопио, и пред свањивање, у зору, припит закључује:

-Шта, ја још имам,… један час да живим!…Еј, па то је читава вечност за мене!

Сређује се, чешља косу, намешта кравату, поздравља се са две девојке познанице и братом од ујака из Купинова. После причести са свештеником, замољава госте да оду. У једном тренутку, као да се јада самом себи, и гласно каже:

-Тешки су ово часови за мене, верујте…Али нека, ја сам заслужио,….Убијао сам!

У четири ујутро, стављају осуђенику лисице на руке, а он тужно али гласно пева идући кроз затворски ходник:

– Ој, свануће ми, зора…

Стижу до вешала и жели сам себи да стави омчу око врата, али му не дозвољавају. Последњи пут довикнуо је свим присутним као и друговима у затвору:

-ЗДРАВО!… Џелат Хорт, намакнуо је омчу око врата и тихо на уво шапнуо Роми:

– Душане, ја нисам крив за твоју смрт! После десетак минута, пришао је столу и саопштио судији: -Господине судија, правда је задовољена!

На улици је дуго, у тишини стајала велика маса света, која није могла да присуствује јустификацији-извршењу смртне зазне.

Рома је завршио свој бурни живот у 25-години живота, и како је записано у његовом личном затворском картону бр. АЈ,63,F-144-18-1939, Душан Остојић звани Рома, Купиново, земљорадник, неожењен, писмен, без имовине, осуђиван за крађе. Као бегунац из затвора извршио више убистава, разбојништва и крађа. Извештај с.к. извршена 12.05.1938.

ИМЕНИЧКИ РЕГИСТАР МИНИСТАРСТВА ПРАВДЕ за 1938.г.0-94.

Прошло је већ-или само, 80. година од смакнућа Роме и бомбасти новинарски наслови из тога времена су већ заборављени:

«Злогласни разбојник Душан Остојић», «Разбојништва одбеглог робијаша Остојића», «Многоструки убица Душан Остојић спроведен у Сремску Митровицу», «Вишеструки убица и разбојник Душан Остојић пред судом», «Злочинац Душан Остојић осуђен на смрт», итд.

Убрзо после смрти Рома је ушао у сремачке диване као Хајдук Рома, и до дан данас такав остао. Испричано је много прича о њему, често су се мењале и проширивале, у зависности како је «сремачки диванџија»  у датом тренутку био: вешт, расположен, маштовит или под дејством дудињаре.

Као дете слушао сам и ја те приче, о последњем сремачком хајдуку Роми из Купинова, не знајући да се он зове Душан Остојић, и да је био толики разбојник, убица, злочинац, па нека ову причу приме све диванџије к’знању и добро размисле. Његов лик сам сасвим другачије замишљао, и када сам погледао његове фотографије, замислио, изненадио и помислио сам:

-Еј, па зар је могуће да је он све то починио за својих 25 година живота!?

Децембра 2018.

Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

ШИМАНОВАЧКО ГРОБЉЕ

Постављено дана: 21. 11. 2018.

ШИМАНОВАЧКО ГРОБЉЕ

 

Средином 18. века долази до великих урбанистичких промена у насељима Срема, тако и у Шимановцима. У време владавине царице Марије Терезије почиње «ушоравање села» или планске градње «кућа у реду». Тадашњи геометри, имају пуне руке посла, формирају се шорови, раскршће и парцелишу се плацеви по строгим плановима, а по узору на насеља из горње Угaраске. Забрањена је градња стамбених кућа и објеката, како пише у закону; «дигод ко стигне», и почиње градња планских граничарских кућа, попут недавно обновљене спомен куће у Огару. Локално становништо није благонаклоно подржавало те промене и забалежено је доста противљења и чак инцидената.
Такође доноси се више санитарних закона; прописује се строги поступак после настанка смрти и обавезно сахрањивање на гробљу. За локације гробаља су одабрана места на узвишењима, због близине подземних вода и ван насељеног места.
Шимановачко гробље налази се на узвишењу поред некадашње велике баре богате рибом под именом Добродол, или ређе као Дрободол. Средином прошлог века, огромна бара је исушене копањем система канала, али и данас се старије генерације још увек сећају да је током зиме и спролећа било воде у мањим барицама и чак се ловила риба. У старим топографским картама Шимановаца, све до краја 19. века, уцртавана је велика бара-рибњак, дужине око 1,5 км и ширине око 200-250 м.
На месном гробљу, приликом копања раке, често се наилазило на трагове зидова и старих опека-цигљи, затим на делове рибарског прибора, алата и керамчких судова. То указује да су на том месту, некада давно, живели људи и превасходно бавили се рибарством.
Одмах по отпочињању сахрањивања на месном гробљу староседелачке породице су добиле-заузеле одређен простор, што се види и данас на старом гробљу. Од улаза и главне стазе са леве стране, тачно се зна где је која староседелачка фамилија сахрањивана.
Такође у старом делу гробља, груписани су гробови наших сународника: Словака, Мађара, Рома, Немаца и Јевреја. У самом горњем углу старог гробља сахрањивани су војници из свих периода историје села, али на жалост нисам уочио неко видно обележје. На гробљу су и споменици фамилија које више немају живе потомке, а имали су велики значај у историји села као например: Гудурић, Крстић, Максимовић, Сомборац, Гавриловић, Дивјак, итд.
Обилазећи сеоско гробље са гробером Миланом Јовановићем, уочили смо десетак веома старих споменика који по облику крста и исписаним ћириличним старословенским писмом, потичу са краја 18. и почетка 19. века, и представљају, не само споменик на гробљу, већ и културно добро целог села. Такође много споменика је оборено и већим делом је прекривено земљом и тек када буду очишћени и усправљени знаћемо ближе о времену настанка и више детаља о самој особи.
Ми као мештани села треба да покренемо иницијативу и да заједно са саветом МЗ-е Шимановци, комисијски попишемо и тачно лоцирамо старе споменике. Требало би што пре направити пројекат ревитализације споменика, добити сагласност од општине, затим урадити маркирање-обележавање и касније обавезно оштампати план гробља са информацијама о сваком старом споменику, тј. особи или фамилији.
Многа стара гробља по свету се ваљано одржавају и то је нормалан, културaн и цивилизацијски чин. Има примера да су нека гробља постала и туристичка дестинација, као чувено Градско Вараждинско гробље, које чак остварује и приходе од улазница и каталога.
Верујем, уколико се покрене иницијатива, да би се пријавило и доста волонтера из места, који би својим добровољним радом допринели очувању наше историје и сећања.
21.новембар.2018. Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

 

60 ГОДИНА ОД СНИМАЊА ФИЛМА „ПОГОН Б“

Постављено дана: 29. 03. 2018.

Филм-„Погон Б“ сниман 1958. у Шимановцима
Један старији Шимановчан ми ономад дивани са момачким сјајем у очима:
-Ма какав данашњи „Пинк“, немамо ми ника’ке вајде што је у нашем атару. Али каде је сниман 58′, „Погон Б“, то је био догађај и прави филм, ….ма браћела, то је био „Холивуд“ ! Познати глумци су пили и веселили се санама уз тамбураше у кафанама код „Ике“ и „Чике“. Павле Вујсић подиг’о шатор у авлији код Чике Милошевића поред кафане, и свак’ дан пабарише са тамбурашима, а „литру Клеке“, само тако смири. Еј, а да видиш глумице, најлепше жене, лепотице тога времена: Љиљана Марковић и Деса Берић, каде прођу шором! Шта да ти кажем, сигур’ се пол’ Шим’новчана заљубило у њи’ ! Да ви’ш само, шта је лепота, шта је женско, сећам се ко данас, кад’ се умивала у раскопчаној кошуњици на сред авлије. А ми момци гурамо се са ожењенима, извиривамо кроз рупице, на платну и капиџику, мал’га нисмо срушили тако… Еј наопако, а дневница за статирање две ‘иљаде, сунце ти јебем жарено, а „копачка“ само петсто динара! Једино онај режисер Воја Нановић, наш илегалац у рату, здраво нас дрибло, и тер’о да по сто пута трчимо, и још нас грдио ко нездрав. Јебешга, мало се бунимо, ал’ две ‘иљаде, никад лакше нисмо зарадили у дневници. Остали те године наши курузи у парлогу и најесен ни пол’ котобање није било. Једва смо марву изранили до следеће жетве.
И тако, мушки свет два месеца цел’дан на раскршћу: фурт ждере, арчи новце и дангуби. Каде су очле филмаџије, највише су се жене и девојке-удаваче обрадовале и одахнуле…
Вратили се мушки из лудиње „Холивуда“, својим кућама, женама и сељачким пословима.

 

Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

„СРЕМСКА ОФАНЗИВА” ОД 06. ДО 13. СЕПТЕМБРА 1914.- ДАНИ КОЈИ СУ ПОТРЕСЛИ СРЕМ И ШИМАНОВЦЕ

Постављено дана: 16. 02. 2018.

 

Догађаји који су предходили:

На самом почетку Првог светског рата у ратним операцијама у Србији и Церској битци од 12 до 24. августа, српска војска однела је неочекивану и велику победу над фаворизованој Аустро-угарској војсци и натерала на повлачење са своје територије. Савезници Србије; Француска, Енглеска и Русија нису крили задовољство, јер то је била уједно и прва победа савезничких снага нa самом зачетку Великог рата. Поражена страна је била осрамоћена, изненађена и огорчена па је припремала освету и одмазду са новом командом и далеко бројнијом војском. У исто време, на источном фронту, руска војска трпела је озбиљне поразе и била је приморана на повлачење. Савезници су захтевали, а поготово Русија, да Србија хитно пређе у офанзивне операције, како би растеретили своје линије на фронтовима. Регент Александар Карађорђевић, Српска влада на челу са Николом Пашићем и врховна команда доносе одлуку и покрећу војску почетком септембра у правцу Босне и Срема. Српска војска имала је у предходним биткама: велике људске губитке,  осећала се општа премореност и оскудица. Такође наглашаван и уочен је недостатак: оружја и муниције, одела и војне опреме, али и недовољно понтоњерске опреме за прелазак преко река Дрине и Саве у исто време. Међутим, војна команда под притиском владе није имала куд, и почела је опсежне војне припреме за операцију под именом «Сремска офанзива».

 

ПРОДОР СРПСКЕ ВОЈСКЕ У СРЕМ 6-ог СЕПТЕМБРА:

Продор српске војске у Срем почео је већ 6. септембра у раним јутарњим часовима на две тачке:

 

  1. ПРЕЛАЗ ЧЕВРНТИЈЕ-ПОЉЕ ЛЕГЕТ.

Друга армија под командом војводе Степе Степановића имала је у саставу комбиновану Тимочку и Моравску дивизију. За напад одређен је главни прелаз пет километара низводно од Митровице код Чеврнтије и поља Легет на сремској страни. Прелаз је требао да почне у поноћ 5. септембра, али српске јединице усиљеним маршом од 30 км, преморене стижу тек у зору 6-ог, око 7 часова, када и почиње операција. За прелаз су коришћени сплавови и друга приручна средства, а кретање по приобаљу било је отежано по киши и блату. После преласка дела војске и размене пушчане ватре Аустро-угарска војска се повукла  према Руми и Митровици до линије Јарак-Шашинци и ту је успостављен фронт дужине 18 километара. Понтонски мост према Легету почео је да се гради тек пола сата по пребацивању дела пешадије и никад није ни оспособљен због недостатка опреме. Пребацивање муниције, технике и појачања било је практично онемогућено. Под сталном артиљериском ватром непријатеља, дејством монитора (ратних бродова) са Саве, аеропланова (тадашње авијације) и бројчано већим снагама Аустро-угрске војске почеле су српске линије да попуштају. До слома је дошло код Јарка, у вечерњим сатима, када је су јединице 15. пука српске војске остале без муниције и потом се предале. Непријатељ је зашао иза леђа и снажно напао српску војску код Шашинаца. Настао је општи метеж и српска војска у мраку и под пушчаном ватром стихијски се повлачила према месту где је требао да буде постављен мост. Играђени део моста се урушио и у општој паници у Сави се подавило око 2.000 војника, предало се 4.800 а само 600 успело да пређе на десну страну. Мајор Радован Старчевић и Јован Оцокољић извршили су самоубиство не желећи да се предају. Око поноћи утихнули су и последнји пуцњи. Заробљени српски војници приликом спровoђења кроз Руму и друга места доживели су страховиту тортуру. Oдмах су транспортовани у раније оформљене логоре: Осијек, Салцбург, Низидор и Арад и многи се живи нису вратили. Данима низводно Савом су плутали и проналажени лешеви српских војника. Народ и војска су их сахрањивали уз саму обалу често не знајући ни име страдалника. Српска влада у Нишу, после пар дана наложила је истрагу и комадант дивизије Владимир Кондић смењен је због пропуста у командовању и осуђен на годину дана затвора.

У анализама Д. Симовић (Марш операција око реке стр.165-175) наводи шест разлога неуспеха:

  1. Неспремност трупа и старешина за операције те врсте,
  2. Избор Тимочке I дивизије због тек извршеног преоружања на руске пушке,
  3. Недовољна артиљериска подршка,
  4. Недостатак понтона,
  5. Недовољне припреме за прелаз,
  6. Пропуст да се на десној страни изгради ужи мостобран.

 Међутим, после рата одлука је  поништена и касније о самој битци у јавности се говорило стидљиво и мучно.

Место страдања је запамћено као највећа српска речна гробница.

Још током рата 1917. Аустро-угарска држава је подигла споменик на Легету, у облику крста са натписом:

„ОВДЕ ПОЧИВА 800 НЕПРИЈАТЕЉСКИХ ЈУНАКА ИЗ БИТКЕ НА ЛЕГЕТУ 6.9.1914“-Сремска Митровица 1917.

Овај споменик је убрзо срушен, али сремскомитровачки «Соколи» су 1923. прикупили средства и подигли достојан споменик на пољу Легет.

 

  1. ПРЕЛАЗ КУПИНОВО-ПРОГАР

Прва армија под командом генерала Петра Бојовића имала је у саставу Дунавску дивизију, Шумадијску дивизију, Коњичку дивизију и Обреновачки одред. У зору 6. септембра српска војска прелази Саву на више места код Прогара, Купинова и Обрежа и ствара сигуран мостобран. У кратким борбама без већих губитака лако одбацују Аустро-угарске снаге према унутрашњости доњег Срема, али због тешког пораза у битци на пољу Легет операције су на један дан привремено обустављене. Ратна дејства су настављена и кроз серију битака српска војска излази на линију Буђановци, Голубинци и Попинци. Армијски штаб је био у Дебрцу, а комадант армије у Ашањи. Широм јужног Срема забележено је неколико већих битака: 7. септембра код Бечмена пред Сурчином, затим сутрадан код Деча, па опет код Бечмена 9. септембра, затим 10. септембра код Пећинаца, 11 септембра код Попинаца и код Војке и Крњешеваца. Земун је ослобођен 10. септембра у 5 сати и српској војсци је приређен свечани дочек. Истог дана ослобођена је Батајница. У Голубинцима и Старим Бановцима српска војска се задржала само пар сати.

У свим сремским местима, народ је одушевљено дочекао и помагао српску војску, али и давао логистичку подршку у војним операцијама.

Ослобађање Шимановаца.

Деветог септембра уследија је офанзива српске војске из правца Бојчина и Ашање и око 10 часова пре подне заузете су линије Деч-Бечмен. Аустро-уграска војска се у току ноћи 9-ог и без већег отпора повукла у правцу Старе Пазове. Српска војска 10. септембра у раним јутарњим сатима улази у село и народ их одушевљено дочекује.

Из ослобођених Шимановаца ратни извештач Др. Хран. М. Јоксимовић у дневном листу «Политика» од 11. септембра пише подужу репортажу о тешким ратним приликама у селу и предходном нечовечном поступању Аустро-угарске војске према народу и имовини. Такође пише о братској бризи мештана Шимановаца и односу према српској војсци.

Деца у Шимановцима поздрављају српског војника са:

-„Љубим руке!“

Домаћини деле парче хлеба и говоре:

-„Ко им не био дао, Бог њему не дао!“

 

У згради војне амбуланте, војној касарни као и по кућама смештају се војници и рањеници. Забележено је да је у војничкој касарни била смештена команда «Коњичке дивизије», међутим комплетан састав: људство, коњи и опрема били су смештени у Дечу. Имала је активну улогу у извиђању, упадима у позадину непријатеља и у сталним ратним операцијама.

Ратне линије су се стално померале од села до села, по атарима и пољима, а сукоби две војске били су свакодневни и непрекидни уз велики број страдалих и рањених.

Само у једној краткој битци oкo села Голубинаца, мештани су касније сахранили 5. српских и чак 80 аустријских војника. Сигурно да је рањених било много више.

Пруга код Сремске Митровице није била пресечена и Аустро-угрска војска је непрестано довлачила велика појачања из Славоније и Бачке, и припремала се за општи напад.

Непријатељ је 11. септембра од раног јутра довлачио војску на железничку станицу у Путинце. Довезено је 6 дугих композиција пуних војника. Уследио је снажен напад на Попинце, а нешто слабији на Сибач. Око 13,30 дошло је до сукоба две патроле северно од Попинаца.  С’обзиром на јачину непријатељске војске одмах су упућена појачања и после жестоке обостране ватре, непријатељ је заустављен на 600 метара испред Попинаца. Битка се ускоро развила на самом ободу села и непријатељ је до вечери страховито потучен и натеран у бег. Том приликом страдало је, по признању аустријске команде, око 1.200 Аустро-угарских војника и више десетина официра. Нарочито велике губитке имао 4. батаљон 92. пука, (14 официра, 2 подофицира и 499 војника) Била је то уједно освета 57. бригади која је на пољу Легет продрла иза леђа српској војсци и изазвала слом Тимочке дивизије.

У аутобиографији објављеној у Њујорку, познати хрватски политичар Влатко Мачек, председник ХСС (Хрватске Сељачке Странке), наводи да је био у борбама код Попинаца, као војник у 25. пуку аустријске војске. Према војним и историским подацима Јосип Броз Тито је био припадник исте јединице. Међутим, историчар Владимир Дедиер, тај период из живота Тита, на његов захтев, није обрађиван- већ је изостављен. Ко зна, можда је Тито био учесник те битке, али је извукао живу главу?!

Због последица тешког пораза непријатељ се није усудио да уђе у Попинце и Сибач до 13. септембра у 11,00 часова, иако се српска војска дан раније повукла из Срема.  Одмах после Попиначке битке, српска војска почиње организовано повлачење са комплетне територије Срема. У току ноћи 12/13 септембра комплетна војска, рањеници као и штаб Коњичке дивизије напустио је Шимановаце и преко Деча повлачио се ка прелазима на Сави.

Успешно повлачење преко мостобрана на реци Сави завршено је истог дана око 20.00 часова у потпуном реду и без узнемиравања непријатеља.

Велики број цивила из страха од одмазде се такође повукао преко Саве.

 

  1. СТРАДАЊЕ СРБА ЦИВИЛА ПОСЛЕ ПОВЛАЧЕЊА СРПСКЕ ВОЈСКЕ:

Joш у току 1913. години осећала се повећана тортура према српском народу у целој Аустро-угарској, поготово на граничном подручју са Србијом, највише у доњем Срему и местима уз Саву и Дунав. Хапшени и прогањани су представници: српских политичких странака, православне цркве и удружења, а становништву су наметани кулуци и разне дажбине, пооштрене су наплате дажбина, јавно су вређани Срби преко штампе, учестале су војне вежбе и заведена је строга цензура штампе.

 

Када је последњи војник српске војске напустио Срем, аустријски војни комадант надвојвода Јосиф, наредио је кажњавање Срба због «велеиздаје» царевине.

Уведени су: преки судови и терор над цивилима; масовно пљачкање српске имовине; уништаване су српске цркве и манастири (Фенек је потпуно опљачкан и запаљен); попаљена су читава села; убијани су цивили по селима на лицу места. Тоша Искруљев историчар поуздано је утврдио број убијених, око три стотине, а интернирано је на хиљаде цивила од који се многи живи нису вратили.

Једном приликом, на очиглед надвојводе Јосифа, убијен је је један сремски Србин, али на вапаје за помоћ, није одговорио и после егзекуцике хладно је прокоментарисао:

– Тако треба да се поступи са свим рацким нитковима!

 Током тог крвавог септембра у Срему су страдали Срби из следећих места:

Батајнице, Кленка, Платичева, Грабоваца, Бешке, Бољеваца, Јакова, Сурчина, Брестача, Шашинаца, Јарка, Бежаније, Добановаца, Угриноваца, Деча, Карловчића, Доњег Товарника, Огара, Обрежа, Купинова, Ашање, Прогара, Бечмена, Петровчића, Голубинаца, Шимановаца, Попинаца, Пећинаца, Буђановаца, Мишковаца, Старих Бановаца, Прхова , Војке и Земуна.

Сва та зверства су личила на колективни обрачун са српским народом у Срему.

У књизи «Распеће српског народа у Срему 1914. години», писац Тодор Тоша Искруљев (1885-1974), учитељ, историчар, рођени Банаћанин из села Јасеново и писац преко хиљаду чланака. Током целе 1932. обишао Срем и прикупио релевантна сведочења преживелих мештана и очевидаца у 35 (од 40 могућих) сремских села, са детаљним описима зверстава аустријске војске над српским цивилима.

Књига је издата у Новом Саду 1936. и ево неколико сцена и приказа описа тешког страдања у селима Срема после одласка српске војске.

Шимановци.

Комплет текст преносим из књиге:

Чим је изашла српска војска из Шимановаца и пошла натраг ка Купинову, набрзо дођу у село мађарски штрафкорци. Они дођоше увече. Сутрадан изјутра истераше одмах сав српски народ насред села.

Ту издвојише:

  1. Љубу Жежеља, ратара, оца 3 деце, 55 година старог, власника 5 јутара земље;
  2. Мику Грујића (Драгића), ратара, старог 29 година, оца 3 деце, власника 2 јутра земље:
  3. Рају Атанацковића, старог 50 година, ратара, оца 5 деце, власника 25 јутара земље и
  4. Цвеју Љубинковића, старог 50 година, оца 4 деце, власника 20 јутара земље.

 Око 2 сата после подне све их пострељају у дну баште општ. бележника. Родбина их је после сахранила у гробљу, а Мађари поубијаним запалише куће.

Сад ухвате Дамјана Грујића, старог 50 година, а оца 7 деце, ратара, и отераше у Петроварадин, где га стрељаше. Где му је гроб, не зна се.

Јоца Стојковић, 30 година стар, без деце, сиромашан стрељан је у Карловчићу.

Одмах у почетку рата интернирани су:

  1. Цвеја Атанацковић, стар 42 године у Коморан;
  2. Цвеја Јовановић, Циганин, стар 30 година;
  3. Пера Јовановић, Циганин, стар 40 година;
  4. Стева Јовановић, Циганин, стар 35 година;
  5. Милан Ђорђевић, ратар, стар 55 година;
  6. Радован Милошевић, ратар, стар 55 година;

Сви су интернирани у Арад.

  1. Ђока Крстић, учитељ, интерниран је био Жбељићу код Костајнице.

Податке сам добио од Милана Дивјака, општ. бележника, Ђоке Катанића кнеза и Саве Гудурића, гостионичара.

После ових злочина у селу се повећао број војника и од тада је смештена војна болница у школским зградама. У зградама Војне компаније било је много војске која се ту одмарала, груписала и вежбала. Највећи број војника се окупио крајем лета 1915. када је приспео цео 14. аустријски корпус са преко 50.000 војника, који су спавали по раскршћу, покрај зграда и двориштима по селу.

Купиново.

Чим је избио рат и наређена мобилизација, у Купинову се хапсе виђенији људи:

  1. Љубомир Ћирић, гостионичар, стар 50 година;
  2. Мита Гавриловић, ратар, стар 30 година;
  3. Миливој Остојић, ратар, стар 30 година;
  4. Марко Максимовић, ратар, стар 18 година;
  5. Адам Одобашић, ратар, стар 51.годину;
  6. Рада Курјак, ратар, стар 56 година;
  7. Славко Васић, ратар, стар 54 године;
  8. Жика Марковић, стар 45 година;
  9. Пера Милованов, ратар, стар 40 година,
  10. Милан Милутиновић, трговац, стар 42 године;
  11. Иван Милутиновић, трговац, стар 38 година;
  12. Паја Станојевић, шум.чиновник, стар 45 година родом из Краљеваца.

Уз псовке и невиђено понижење спроведени су кроз више села и интернирани у раније припремљен логор у Араду. Због свега учињеног, 6. септембра, улазак српске војске у село, доживљен је радосно и од срца, и дочекани су као спасиоци и ослободиоци народа. По одласку српске војске, убрзо бануше злогласни «штрајфкорци» и по већ устаљеном плану, покупише све мушкарце старије од 14 година код жандармеријске зграде. Одмах опљачкаше и запалише друштвене објекте: кућу свештеника, Српски дом, бележнички дом, Шумску иправу и породичне куће: Љубе Будимчевића, браће Милутиновић (Мозер), Адама Одобашића, Славка Весића, Љубе Которовића и Миленка Перића. Настављен је терор и мучење народа. Сутрадан у кола су измучени и испребијани утоварени:

  1. Иван Грмуша, берберин, момак стар 19 година;
  2. Миша Радосављевић, општ. кнез, стар 50 година, ратар, власник 16 јутара
  3. Никола Ралић, стар 30 година, момак, содар,
  4. Љуба Влашић, стар 55 година, општ. редар, има 1. дете
  5. Живан Мазиљанин, ратар, стар 40 година, има 4. деце.

Код гробља стадоше и истераше их поред ископаних рака. Ударали су их кундацима и боли бајонетима, и тако полу живе побацали у раке. Чуло се запомагање из раке, али су неке земљом живе затрпали. Сутрадан око 60 мештана потераше у правцу Војке и утоварише у воз за Босну. Међутим, после пар дана их измрцварене вратише назад. Од последица батињања и повреда у мукама су умрли: Живко Зорић, Бојка Јовановић, Иван Радосављевић, Иван Богојевић и други.

Ускоро потераше све живо у село Боботу под изговором «Хуманитарног пресељења», а због ратних операција у пограничним селима. У избеглиштву је од глади, зиме и болести умрла трећина прогнаника.

На основу приче и сведочења,  моје бабе-мајке Кате Ђуричић, у току јесени 1914., сви мештани су интернирани у горњи Срем-Славонију, село Боботу и тамо остали до краја 1916. По повратку затекли су потпуно опљачкану кућу, делимично запаљену, урушене објекте, без алата, ствари и стоке. Требало им је скоро деценија да се опораве и поново скуће.

На сеоском гробљу је сахрањено и 12 српских војника страдалих у ратним операцијама, али никада није подигнут споменик.

 

Петровчић

Долазак српске војске у Петровчић био је срдачан и братски. Посебно се истицао матурант и поштован младић Стеван Радишић, стар 19 година , родом из Бечмена. Поздрављао и довикивао је радосно српској војсци:

– «Хвала ти свемогући Боже, када си ме удостојио среће да                                         дочекам овај радостан и сретан дан» !

Спријатељио се са српским официрима и војском, и заједно је обиазио Деч, Бечмен и Батајницу, где су га добро упамтиле присташе Аустро-угарске државе. После повлачења српске војске, завладао је мук и жалост у селу. Стеван Радишић остаје у Петровчићу, не слутећи шта му се спрема. Аустро-угарска војска чим је ушла у село одмах је тражила да се доведе Стеван Радишић, или ће редом побити све мештане. У рану зору, на препад хапсе Стевана и одмах изводе пред стрељачку групу, а он се храбро обраћа аусриском стражмештру, пред смртоносни плотун, речима:

                           Србин сам, за српство гинем»!

Мађарски штрајфкорци хапсе јединог Мађара у селу, Лајоша Сича, сеоског свињара и траже од њега да поткаже ко је помагао српску војску. Међутим, иако су га тукли, није никог одао. Убрзо, је почело опште хапшење по селу, али довитљиви сеоски говедар Румун, Сима Валеа, иначе добар зналац мађарског језика, у договору са сеоским кнезом организује хитно прикупљање хране и пића за војску. Валеа позва војску за богату трпезу на доручак, а ови навалише на храну и пиће, и убрзо се изопијаше. После подне, пијани војници уз песму, напустише Петровчић, а народ коначно одахну.

Шашинци.

  1. септембра предвече упала је у Шашинце аустријска војска и сво становништво истерало на оближњу ледину звану Долић. Опљачкане су све куће у селу а 96 је запањено. Становноштво, неодевено и понижено уз страшне батине је током ноћи потерано у Руму и касније у Ириг. После четири дана малтретирања, три особе су стрељане, одвојили су жене и децу и пустили у уништено село. Мушкарце су одвезли у логоре, где их је умрло око 170 у нечовечним условима.

Јарак.

  1. септембара после поноћи аустријски војници упали су у село и истерали сво становништво на ледине. Све куће су опљачкане и чак 286 кућа запаљено. Стотинак мушкараца по списковима одвели су у Митровицу, а народ остао на згариштима.

Земун.

Са српском војском из Земуна је пошло 600 грађана из страха од освете аустријске војске. Страдање српског становништа и пљачка имовине је била масовна. Размере погрома се најбоље виде у следећим подацима: Пописом становништва из 1910. Земун је имао 18.397 становника (од тога цивила 17.103), а пописом у јануару 1915. само 6.028. што значи да је 11.073 становника било у прогону и интернирано по логорима.

Голубинци.

Иако је српска војска провела сат-два у ослобођеном селу, одлуком преког суда стрељани су 14. септембра на крају Шимановачког шора Веселин Јефтић, вероучитељ и Јован Лазић, ратар, а због изражавања радости, грљења и чашћавања вином и дуваном српских војника (иако су они то одбили што је утврђено). Истог дана аусријска војска је постројила све мушкарце старије од 14 година и саопштила да ће сваког десетог Србина стрељати. Ипак су издвијили само четири «уљеза и шпијуна», а стрељан је Петар Путниковић у својој башти, а остала тројица: Лука Лепшановић, Љуба Дудић и Станко Путниковић су послати у затвор у Лепоглаву. Мештанин Ђока Бабић због нуђења дувана српским војницима стрељан је одлуком преког суда на гробљу  у Старој Пазови.

Ово је био само део страдања у ових неколико места Срема. И у осталим селима при уласку аустро-угарске војске догодила су се слична и још страшнија злодела.

  1. ПОДИГНУТИ СПОМЕНИЦИ У СРЕМУ

Припремајући се за писање овог текста питао-анкетирао сам 50. Сремаца «староседелаца», намерно изабраних, и добио поражавајуће одговоре; њих 47. није имало појма о овим догађајима, двојица су нешто начула а само један је довољно знао.

Срби, ма где живели, као народ одвајкада су познати по кратком памћењу и брзом забораву. Споменици се подижу да би се очувало сећање и изразило поштовање према значајним особама или жртвама, и када то изостане, следи брзи заборав, болни историјски неспоразуми и коначно понављање грешака.

Како и колико смо се одужили сремским војним и цивилним жртвама из 1914 закључите и сами у даљем тексту.

1.Споменик на пољу Легет:

Да се подсетимо; Још током рата 1917. Аустро-угарска држава је подигла споменик на Легету, у облику крста са натписом:

 

ОВДЕ ПОЧИВА 800 НЕПРИЈАТЕЉСКИХ ЈУНАКА

ИЗ БИТКЕ НА ЛЕГЕТУ 6. 9. 1914-Сремска Митровица 1917.  

 Овај споменик је убрзо срушен, али сремско-митровачки «Соколи» су 1923. прикупили средства и подигли достојан споменик на пољу Легет.

Међутим, како је време пролазило ондашња држава (Краљевина Југославија) није много полагала рачуна на одржавање споменика због подсећања на велику погибију и одговорност врхова власти и војне команде, па је све полако пало у заборав. После Другог светског рата победници-српски комунисти су направили оштар дисконтинуитет са предходном државом, јер имали су свог новог вођу Тита, и правили су историју по својој мери. Подигли су безброј својих споменика, и све ресурсе државе упрегли су у своју нову идеологију не марећи за прошлост.

Споменик на Легету је био потпуно заборављен и тешко оштећен, и тек пре три-четири године, на 100. годишњицу Великог рата, коначно је обновљен, и од тада једном годишње се положу венци и одржи парастос мртвима.

2.Српско војничко гробље у Руми:

Захваљујући румском проти Марку Шаули, сачувани су подаци о преминулим српским војницима који су покопани на посебној парцели Градског православног гробља у Руми. Од укупно 55 покопаних 43 је српских војника, а 12 аустро-угарских православаца сахрањених у 48 гробова. Међу њима има погинулих са Церске битке, али највећи број је из битке на Легету. Једино уређено војничко гробље из Првог светског рата је у Руми, и то захваљујући племенитој иницијативи проте Марка Шауле, Српске женске добротворне задруге и других родољуба из Руме. Српско војничко гробље у Руми је изграђено и освећено октобра 1921., али временом остало је запуштено и без обележја.

СУБНОР Руме 2013.покреће иницијативу за обнову. Урађен је детаљан пројекат и обнова је почета током 2014. а завршена током 2015.  У склопу радова потпуно су ревитализовани споменици: мајору Милану Вељковићу, комданту другог батаљона 13. пука Тимочке дивизије и болничарки Рускиљи Наталији Берљиковој, неговатељици рањеника у румској болници.

 

  1. Спомен плоче страдалим из Батајнице и Бешке:

Након ослобађања, нова Југословенска Краљевина је подигла скромне споменике-спомен плоче, побијеним Батајничанима у Петроварадину и стрељаним Бешчанима, али је пропуштено да се суди и казне виновници и подказивачи њиховог страдања. Наставили су да живе у својим кућама, а неки су наставили започет посао,  већ у априлу 1941. Спомен плоче су временом остале запуштене.

  1. Неостварена жеља Тоше Искруљева:

Аутор књиге Распеће Српског народа у Срему 1914. Тоша Искруљев, имао је племениту идеју да сав приход од продаје, искористи за подизање величанственог Споменика палим српским јунацима и палим српским мученицима у Срему , али никада до тога није дошло, иако је до своје дубоке старости то тражио.

Остала је бар његова књига да нас као споменик подсећа, сведочи и опомиње.

Можда ће данашње генерације с’моћи снаге и подићи достојан споменик !?

5.ЗАКЉУЧАК

После више од једног века, и даље се, поставља питање колико је овај читав седмодневни поход био сврсисходан? Због очигледних погрешних одлука, српска војска је доживела страшан пораз, велике губитке и понижење. Аустријска војска је затим искористила српски војни поход као алиби и крваво се обрачуна са цивилним српским становништвом у Срему.

Одговорност лежи на свим нивоима власти Краљевине Србије, и она је вишеструка и сложена. За грех заборава, посебно сносе велику друштвену одговорност: наши пасивни историографи због неангажовања, као и политичари и политичке партије у ново створеној држави. Сви они после Великог рата, али и  касније нису посветили дужну пажњу овој епизоди српске голготе у Великом рату, па су се сличне ствари поновиле већ за две деценије у II Свецком рату…

Стварањем Краљевине Југославије краљ Александар Карађорђевић, наметнуо је идеју «интегралног Југословенства» и на силу је желео да обрише границе између Срба, Хрвата и Словенаца, а сваку одговорност за међунационалне ратне жртве су релативизоване и забашуриване.

Слична, и још гора, ситуација је настала упосле Другог свецког рата, када су комунисти на челу са Титом, наметнули своју идеологију «Братства и Јединства», и својом партијском искључивошћу замаглили страдања и жртве по логорима и тако нанели огромну и ненадокнадиву штету српском народу.

 

  1. PANTA REI

Време тече, али се несме заборавити…

Ми потомци страдалих имамо моралну обавезу, да сваког 6. септембра евоцирамо успомене на наше невино пострадале рођаке, комшије и сународнике, али и све пострадале српске војнике 1914. на пољу Легет и осталим пољима широм равног Срема. Сетимо се свих страдалника и жртава, евоцирајмо успомене, полажимо венце на споменике, запалимо свеће и помолимо се богу у нашим црквама за вечни спас душа свих страдалих.

ПС. Постхумно одајем признање Ратку Рацковићу Ралету (1946-2017), историчару, писцу, патриоти и искреном заљубљенику у Срем, и коатору књиге: «Српско војничко гробље у Руми». Са Ралетом сам водио у више наврата корисне разговоре и размењивао податке о животу и историји Срема. Овај чланак посвећујем њему.

Коришћена литература:

 

  1. Тоша Искруљев-Распеће српског народа у Срему 1914. (Н.Сад 1936.)
  2. Српско војничко гробље у Руми-Група аутора (Рума 2014)
  3. Борбе Прве армије у Срему на линији Инђија-Ириг-Рума-Краљевина Србија и Црна Гора у ратовима 1912-1918 (из књиге)
  4. Дане Клепић-Шимановци (МЗ Шимановци 1987)
  5. Проф. Др. Слободан Бјелица-Страдање Срба у Срему 1914.
  6. Исидора Стојановић-Др. Никола Фугер учесник и сведок рата у Земуну
  7. Бранко Ракочевић-Голубиначки инфермо 11. септембар 1914(трећи део)
  8. Дневни лист «Политика»-11.септембар. 2014. (архивски чланак)

 

У Шимановцима,                                                             Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

Децембар 2017

Фебруар 2018.

ЛИСТА СТРАДАЛИХ ВОЈНИКА ИЗ ШИМАНОВАЦА ОД 1914.-1918.

Постављено дана: 16. 10. 2017.

ЛИСТА СТРАДАЛИХ ВОЈНИКА ИЗ ШИМАНОВАЦА ОД 1914.-1918.

Убиством престолонаследника војводе Франца Фердинанда и војвоткиње Софије у Сарајеву 28. јуна.1914. отворила се «Пандорина кутија» и зло се великом брзином излило по целој Европи. Стравична ратна пропаганда, мржња, претње и ратни покличи су надјачали било какве преговоре и разум. Ултиматум упућен Србији 23. јула. био је само успутна станица захукталог германског ратног воза. Само пет дана касније, објављен је рат Србији и формално је проглашена општа мобилизација, јер су оружје и војна опрема већ била подељени војницима и само се чекао час напада на Србију. Аустро-угарска војска је била више национална и поред великог броја Срба било је и још на десетине других нација и нису сви подржавали рат против државе Србије. У општој мобилизацији многе фамилије су остале без мушкараца па су жене јавно нарицале за мужевима, синовима и браћом. Одзиви су били незадовољавајући, а по шумама и кукурузиштима су се криле веће групе дезертера, назване по зеленом амбијенту-„зелени кадар“. После велике победе српске војске у Церској битци, од 16-19. августа многи Срби су напустили аустро-уграску војску. На крилима победе српска војска је убрзо продрла у доњи Срем, све до Руме и Митровице, и тада се много Сремаца прикључило браћи преко Саве.

Сремци, а међу њима и Шимановчани су у највећем броју припадали 70-ој регименти стационираној у Петроварадину од 1886 до 1916. и у мањем броју 28-ој, 16-ој и 31-ој регименти при Аустро-угараској војсци. Чак је испеван и бећарац: «Зипцигери зелене пароле, то су бећари и лоле». Назив «Зипцигери» се односи на број седамдесет (на немачком) а «зелене пароле» на изглед и боју оковратника униформе по коме су се распознавали од других регименти.

На почетку рата Шимановчани су одмах упућени на оба ратишта: на источно-против Русије и западно-против Србије. Проблем слабог морала војника у Аустро-угарској војсци се решавало легално употребом алкохола, и после поделе службеног рума војницима, знало се да се полази у битку. Говорило се тада: „Без рума нема штурма“! (штурм=јуриш). Рум су војници називали „земљотрес“, а у комбинацији са чајем „политика“. Тада се доста пило, од ракије и вина до „службеног рума“, а некад и све заједно како се већ сналазило на ратиштима. Алкохолом се отупљивао страх од погибије-смрти и на неки начин ублажавала ратна траума. Замагљене свести војници су лакше гинули.

Највећи губици у Русији била су у местима: Ташкент, Јекатеринг, Оренбург, Акмолинск, Самара и Мокчан. У Србији највећи губици су регистровани у Нишу, Параћину и  Књажевцу.

Ова „Листа губитака“ издавала је периодично Ратна команда у Бечу током трајања целог рата, а налази се у Хрватском државном архиву.

Исправност података, ипак треба узети са резервом, јер нису сви погинули, неки су рањени, нестали, дезертирали или се прикључили српској војсци. Конкретан пример, у овим списковима води се да је Илија Чавић настрадао. Међутим, он је као добровољац из Русије учествовао на Солунском фронту и потом се вратио жив у Шимановце.

До сада се о овим догађајима вемоа мало писало и зато ће овај документ многим Шимановчанима помоћи да сазнају место страдања, нестанка или рањавања њихових предака у Првом Светском рату.

 

 

Лист бр.1

 

  1. Пасти Имра                      рођ.  1890                       70 рег.   6 комп.
  2. Марковић Петар         “     1887                         “    “     11   “
  3. Војкић Чедомир         “     1880                        31   “         —
  4. Чавић Илија           –       —                           70   “      8   “
  5. Урошевић Стеван         рођ.  1890                        70  рег.  6 комп.

 

Лист бр. 2

 

  1. Радосављевић Владимир   рођ.     —                             70  рег.  11 комп.
  2. Јовановић Петар “      1874                          28   “       —
  3. Љубинковић Марко “      1884                             “   “     11 комп.
  4. Јовановић Јован 1892                             “   “     12   “

10.Крстић Павле                           “        —                              70   “     15   “

11.Мандић Љубомир                    “      1876                          28   “      —

12.Михић Петар                           —        —                              —            —

13.Катанић Лазар                         “       1874                          28   “       3   “

14.Љубинковић Никола               “       1894                           “     “       2   “

15.Масникоса Михајло               рођ.   1885                          26   “       4 комп.  “

 

Лист.бр. 3

 

16.Вуичић Срета                         рођ.  1886                           70 рег.  14 комп.

17.Масникоса Јован                     “      1881                           28   “     12  “

18.Арсенијевић Живан                 “      1892                           70   “       1  “

19.Радосављевић Лука                “       —                                 “    “       2  “

  1. “ Марко             “       —                                 “    “     12  “

21.Алковић Стеван                      “       1893                           28   “      —

22.Радосављевић Љубомир       “         —                              70   “        4 комп.

23.Петровић Славко                    “       1888                            “    “         2  “

24.Димитријевић Петар               “       1879                            “    “         2  “

25.Мандић Јован                          “       1890                            “    “        —

26.Радосављевић Никола          рођ.  1992                            “    “         4   “

 

Лист бр.4

 

27.Ћирковић Мирко                    рођ.   1892                          70 рег.    9 комп.

28.Димитријевић Ђуро                 “       1894                          16  “       1  “

29.Чавић Драгутин                        “       1891                          31  “       1  “

30.Камбић Мијо                             “       1885                          70  “       —

31.Јовановић Душан                     “       1893                           “   “        1  “

32.Стојковић-Живановић Сава    “       1887                          28  “      10  “

33.Ћирковић Никола                     “       1881                          28  “        9  “

34.Груић Славко                            “       1894                          70  “        4  “

35.Добрић Петар                           “       1881                            “   “        2

36.Добрић Петер (? Бр. 35)          “          —                                 —              —

37.Катанић Константин               рођ.    1892                          28  рег.  10 комп.

 

 

Хрватски лист «Новости» бр. 259 од 23. рујна.(септембра).1914. објавио је „Листу Страдалих војника бр.13.“ на којој је и Чавић Стефан из Шимановаца и још много Сремаца.

 

 

Септембар. 2017.                                          Ћирковић В. Ђорђе.овдашњи

 

Шимановци рекламни банер

Форум


Маркетинг

Neospindle - IT Usluge I Rešenja Agencija Horizont


Promena pisma

Latinica

Пратите нас


Препоручите нас

Линковање

Ако желите да нас линкујете, наш банер можете преузети ОВДЕ.
Шимановци рекламни банер
Преузимање Банера

Глас Шимановаца

Глас Шимановаца број 1 Глас Шимановаца број 2 Глас Шимановаца број 3
design & development 
by neospindle.com 
all rights reserved 
© 2020.