ПАРОЛА-СНАЂИ СЕ!
Сваког трећег у месецу на десетине хиљада људи запути се пут Руме на надалеко чувени РУМСКИ ВАШАР. По регистарским таблицама има света из свих државица Еx-Yу (да не нанабрајам) као и из Мађарске, Румуније,… Где наћи паркинг је највећи проблем. Па, кад је већ проблем, е однак, ту има и новаца!?
Стигли ми зарана, око пола седам и у споредној улици, испред једне лепе преке куће са анфортом паркирали се. Брзо смо обавили пазар и шетњу, купили ситнице, славину, федер за браву, мало шрафова, старински бонбона и мало алве, али не оне што бломбе вади, па лагано до аута. Сунце упекло, брига нас, наш авто у дебелој ладовини. У даљини двојица са кесама леба и патлиџана, осматрају нас и погледом прате… Прилазимо ауту, кад око њега некакво камење поређано, тако да се не можеш честито испаркирати! Таман се сагли се, и кад смо узели камење, ево ти једног: -Ко вам је дозволио да дирате камење? Погледамо увређеног и дрчног „кесеџију“, а около по целој улици, еј човече, камења к’о да је пала метеорска киша по Срему. Крајње озбиљно настави: -Не можете ви тек тако, да померате МОЈЕ камење, мора да се плати паркинг!? Коментаришемо: -Опа, …откуд сад то, а где то пише и кол’ко новаца! Бизнисмен ће, ко из топа: -Двеста динара! Питам га ја: – А чија је ова кућа испред које смо се паркирали, јер ваља прво видети домаћина! Одговара нервозно: -Нико ту тренутно не живи, али то је кућа моје сестре(?) и ја је „обилазим“! Кроз смех додајемо: -Поготово „сваког трећег“ кад’ је вашар! Одмах спушта цену на 100 динара, јер управо стиже нова „овца за шишање“, а и почела је и незгодна расправа! Добија тих његових, „крваво зарађених“ СТО ДИНАРА, и љубазно помера камење, а ми му допацујемо да ћемо га пријавити „органу реда“ што стоји на оближњој раскрсници. Само се победоносно насмеши. Прилазимо органу и таман да га упитамо, хитро замаче међ’ тезге…
Није луд да сече грану на којој седи!
Сећам се давних седамдесетих у Београду је било у „моди“ да локалне силеџије продају цигле народу у пролазу, као улазницу, на пример: у Сарајвску, на Калемегдан, итд. Изгледа да је овај „камењарски“ занат једини преживео, а све друго је отишло до бестрага?!
