ВЕЛИКИ ЈУБИЛЕЈИ

Постављено дана: 08. 10. 2021.

 

Ове године, одлуком Светог Архијерејског Сабора и са благословом Епископа шабачког Господина Лаврентија, обележавамо трогодишњи јубилеј Светог Владике Николаја Српског:

140-годишњицу рођења (1881-2021)
65-годишњицу упокојења (1956-2021)
30-годишњицу преноса моштију (1991-2021)

ПУКИ СИРОМАХ

Владика Николај је као изгнаник из отаџбине и емигрант у Америци, живео изузетно скромно, оскудевајући у свему. Био је пуки сиромах. Све што је имао и што би му доносили пријатељи и поштоваоци он је одмах делио свима којима је било потребно. Велику помоћ из Америке слао је манастирима, монасима, монахињама и свештеницима по Србији, као и многим нашим сиромашним сељацима. Потписивао се некад као Нико, а некад другим именом „да не би знала левица шта чини десница“. Све што би од својих пријатеља добио другима је делио и слао. Подстицао је и друге имућније људе у Америци да помажу ратом осиротелим појединцима и породицама у земљи.

Понекад би из Србије, од Владичине духовне деце, и њему стигао покоји пакет. Нарочито од монахиња. Слале су скромне поклоне које ће га подсетити на Србију. Тако је мати Ана (бивша сестра Нада Аџић), послала једанпут пакет у коме је било упакована једна кесица семенки босиљка за расаду, један бокор корена чуваркуће, неколико пуцета манастирског грожђа, фине тканине од домаће радиности, од које се у Србији шиле кошуље, и разних ситних потрепштина за кућу.

Уследило је Владичино писмо дирљивог садржаја:

„За м. Ану ја шаљем само ову својеручну молитву за Чисти и Часни Пост. И поруку: не слати ми ништа, баш ништа. Шта у Америци нема? Свега, свега осим једне шљивове свирале од пола метра… Куће немам да бих посадио чуваркућу, ни градине да бих посејао босиљак. Зато сам и остало што је за кућу дао Српкињама у Њујорку. Красне тканине дао сам девојкама из хора „Коста Манојловић“ у Лакавани, да их носе и да се поносе. Узео сам неколико пуцета од грожђа као лек, и од тада се осећам много здравији. Посматрајући сваку ствар слао сам благослове рукама које су радиле и паковале, на првом месту мати Богдајки“.

 

БЕСЕДА У КАТЕДРАЛИ СВ. ПАВЛА

 Када је јеромонах Николај, као члан српске Мисије за придобијање савезника у Европи, стигао у Лондон, био је непознат у народу и у енглеским утицајним круговима. Бриљантно је говорио енглески, и имао познаника и пријатеља у Оксфорду и Кембриџу, где је студирао философију.

Са фрулом у Хајд-парку

 – Размишљао сам данима – причао је касније – како да скренем пажњу на наше присуство и како да заинтересујем пословично индиферентне Енглезе, за нашу ствар и за Србију. Пролазећи једанпут поред чувеног Хајд-парка, видим неколико говорника који нешто беседе групицама доконих људи у парку. Узмем сутрадан моју пастирску фрулу, на којој сам свирао још као дете код стада у Лелићу и коју сам увек са собом носио негде на дну путничког кофера, и кренем у Хајд-парк. Онако у црној мантији, са брадом и косом, станем у парку и почнем да свирам. Народ са чуђењем гледа и поче да прилази.

Сви оставише оне друге говорнике. Ја онда ставим фрулу под руку и почнем да им говорим. По мојој одећи и црној мантији, мислили су да долазим из Азије или Африке. Ја објасних где је Србија и испричах кратку историју Срба. Онда сам говорио о давнашњим страдањима нашег народа. Сви су са пажњом слушали. Приђе ми на крају један свештеник англиканске цркве и упита да ли у мом календару могу наћи један слободан дан да говорим у његовој цркви. Ја нисам имао никакав календар и сви су ми дани били слободни. Од тада, кренуо сам да проповедам по многобројним црквама Енглеске. Било је дана када сам говорио у неколико цркава. Мало помало, стигнем тако захваљујући архиепископу кентерберијском и у чувену катедралу светог Павла, у Лондону.

„Дан Косова“ у Енглеској

 Један од најзначајнијих догађаја у раду наше мисије и др Николаја у Енглеској, био је прослава Видовдана 1916. године. Душа ове прославе био је Николај. То је био преломни тренутак када је цело енглеско јавно мњење стало на страну Србије. „Дан Косова“, како су га Енглези називали, имао је за циљ да име Србије разнесе по целој Енглеској и да покрене народ на дарежљивост у корист напаћених и измучених наших војника и народа.

У Лондону прослава је била најсвечанија. У највећој лондонској цркви, знаменитој катедрали Светог Павла, одржана је свечана литургија. Николај је одржао беседу на тему „Душа Србије“. Било је то први пут да један странац друге конфесије говори у овом храму. Био је присутан краљ Џорџ V, и сва угледна енглеска аристократија. У храм се могло ући само са специјалним позивницама и пропусницама.

Николај је изашао на предикаоницу (место за проповед) у најпростијој монашкој ризи. Цео један минут фиксирао је својим црним очима окупљени народ у храму. Када су се све очи, срца и мисли слиле у једно, извадио је једну фотографију и почео је своју знамениту беседу:

Потресна Беседа

 Господо и пријатељи! Дошао сaм из Србије, из eвропске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду Архиепископу кентерберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством краљем Џорџем Петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.

Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.

Ћеле Кула

 Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би дана, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно.

Србији вратити дуг

 Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза.

Данас их је десет пута мање.

Где су? Изгинули бранећи Европу.

Сада је време да Европа Србији врати дуг!

 

ОЧИ У ОЧИ СА БОГОМ

 Владика Николај преживео је тешка страдања у логору Дахау. Притиснут годинама тешког живота, оронулог здравља и исцрпљен дугим робијањем, проводио је тамничке дане у логору попут првих хришћанских мученика. Касније, у разговору, за једну хришћанску ревију, са Рускињом, Милицом Зернов, описујући те дане, изјавио је:

„У логору је било овако: Седиш у неком углу и понављаш себи:

– Ја сам прах и пепео. Господе, узми моју душу!

Душа ти си одједном вазноси на небо и видиш Бога лицем к лицу. Али на можеш да издржиш, па Му говориш:

– Нисам спреман, не могу, врати ме тамо!

Затим поново сатима седиш и понављаш у себи:

– Ја сам прах и пепео. Господе, узми моју душу!

И – опет те вазноси Господ…

Укратко, сав живот који ми преостаје дао бих, када би то било могућно, за један сат боравка у Дахау”.

Сећајући се боравка у логору, причао би Владика често и ово:

„Прилазили су ми тамничари и, подсмевајући се, питали ме:

– Верујеш ли ти да је Исус Христос био Бог?

– Не – одговарао бих им.

Они би на то почињали да се смеју и да ме опет запиткују:

– Ти, дакле, више не верујеш?

– Не верујем, него знам – гласио је мој одговор.

Они би раздражени, одмах одлазили”.

Извор: ГЛАС ЦРКВЕ – епархија шабачка

Оставите коментар

Морате бити улоговоани да би оставили коментар.

Шимановци рекламни банер

Твитер


Маркетинг

Neospindle - IT Usluge I Rešenja Agencija Horizont


Promena pisma

Ћирилица

Пратите нас


Препоручите нас

Линковање

Ако желите да нас линкујете, наш банер можете преузети ОВДЕ.
Шимановци рекламни банер
Преузимање Банера

Глас Шимановаца

Глас Шимановаца број 1 Глас Шимановаца број 2 Глас Шимановаца број 3
design & development 
by neospindle.com 
all rights reserved 
© 2021.