Author Archive

Пето књижевно-сликарско вече у Шимановцима

Постављено дана: 15. 11. 2018.

Пето књижевно-сликарско вече у Шимановцима

Када се нека манифестација одржава пети пут по реду, онда се слободно може рећи да је традиционална, и да заслужује већу и ширу пажњу јавности.
20-ог октобра 2018. у шимановачком Дому културе-Соколском дому, као никад досад, окупило се много посленика културе, али и посетилаца на књижевној вечери под називом «У СРЦУ СРЕМ(А)» .
Организација, као и досад, била је поверена Удружењу жена «Шимановчанке», а модератор и водитељ програма био ја Саша Ђорђевић из Шимановаца.
Програм се састојао из два дела.
У првом су наши књижевници и гости:
Гордана Јовановић Шарић, Радивоје Прокопљевић Прока, Ђока Филиповић, Стеван Видовић Брица, Бранислав Ђинђиновић, Горан Витић, Татјана Маријановић, Бошко Маринковић, Дуња Радосављевић и промотери Жика Лекић и глумац Мића Дудић читали изабране стихове и одломке из својих књига.
У другом делу су деца рецитатори: Маша Ђорђевић, Вук Пековић, Валентина Ковачевић, Ксенија Шарић, Исидора Милетић, Дуња Радосављевић, Анђела и Вук Денић, успешно и надахнуто рецитовали стихове наших присутних песника.
У музичком интермецу учествовали су: вокални солиста Дуња Радосављевић, женска певачка група «Свитац» из Деча и талентовани извођачи на хармоници Михајло Шљукић и Вук Денић.
Ентеријер у етно стилу су аранжирале жене из Удружења «Шимановчанке», а зидове су украсили са својим делима наши сликари:
Гордана Јовановић Шарић, Татјана Маријановић, Благица Флипчевић и Саша Марић.
Треба нагласити да је била и промоција дванајсте по реду књиге Гордане Јовановић Шарић «На крилима загонетке», и пете по реду књиге Ђоке Филиповића «Приче о љубави свакојакој».
Међутим, оне ипак заслужују, да им се посвети посебно књижевно вече са више промотера и извођача.
Искрен да будем, надам се да ће се то ускоро догодити, јер многи присутни су изразили жељу, као и сами аутори.
Вече је био лепо организовано и добро посећено, али неко је ипак недостајао…
Из локалне власти био је присутан председник МЗ Александар Мандић, али нико из Општине Пећинци!?
Такође, примећено је, да из Основне школе из Шимановаца од просветних радника нико није присуствовао!?!?
Било-како било, ипак се надам(о) да ћемо се и следеће године окупити на традиционалној смотри културе, али у «пуном» броју!
Живели!
ПС. Због квара на компјутеру, ова објава је нешто каснила па се овом приликом извињавам свима.
Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

60 ГОДИНА ОД СНИМАЊА ФИЛМА „ПОГОН Б“

Постављено дана: 29. 03. 2018.

Филм-„Погон Б“ сниман 1958. у Шимановцима
Један старији Шимановчан ми ономад дивани са момачким сјајем у очима:
-Ма какав данашњи „Пинк“, немамо ми ника’ке вајде што је у нашем атару. Али каде је сниман 58′, „Погон Б“, то је био догађај и прави филм, ….ма браћела, то је био „Холивуд“ ! Познати глумци су пили и веселили се санама уз тамбураше у кафанама код „Ике“ и „Чике“. Павле Вујсић подиг’о шатор у авлији код Чике Милошевића поред кафане, и свак’ дан пабарише са тамбурашима, а „литру Клеке“, само тако смири. Еј, а да видиш глумице, најлепше жене, лепотице тога времена: Љиљана Марковић и Деса Берић, каде прођу шором! Шта да ти кажем, сигур’ се пол’ Шим’новчана заљубило у њи’ ! Да ви’ш само, шта је лепота, шта је женско, сећам се ко данас, кад’ се умивала у раскопчаној кошуњици на сред авлије. А ми момци гурамо се са ожењенима, извиривамо кроз рупице, на платну и капиџику, мал’га нисмо срушили тако… Еј наопако, а дневница за статирање две ‘иљаде, сунце ти јебем жарено, а „копачка“ само петсто динара! Једино онај режисер Воја Нановић, наш илегалац у рату, здраво нас дрибло, и тер’о да по сто пута трчимо, и још нас грдио ко нездрав. Јебешга, мало се бунимо, ал’ две ‘иљаде, никад лакше нисмо зарадили у дневници. Остали те године наши курузи у парлогу и најесен ни пол’ котобање није било. Једва смо марву изранили до следеће жетве.
И тако, мушки свет два месеца цел’дан на раскршћу: фурт ждере, арчи новце и дангуби. Каде су очле филмаџије, највише су се жене и девојке-удаваче обрадовале и одахнуле…
Вратили се мушки из лудиње „Холивуда“, својим кућама, женама и сељачким пословима.

 

Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

In memoriam Дарко Новаковић (1949-2018)

Постављено дана: 20. 02. 2018.

In memoriam
Дарко Новаковић (1949-2018)
За Дарка Новаковића се слободно може рећи да је Шимановчан. Цео свој живот био везан за Шимановце.
Даркова мајка Стаза-Маза Ћирковић и баба Савета (рођена Милошевић) су из староседелачких шимановачких породица.
Као дете проводио је безбрижне дане у Шимановцима, за време распуста, играјући се по сремачким авлијама, прашини и њивама као и сва друга сремачка деца.
Бројна рођаци су пресудно утицали на његову сталну приврженост Шимановцима. Отворено и споносом је исказивао међу колегама у Београду да му је порекло из Шимановаца и Срема.
Када сам му 2012. предложио да штампамо речник-подсетник старог Срема; „ЋОЛЕ ТИ ДЕЧИЈЕ“, са нескривеним одушевљењем је прихватио и поред ликовно-графичког дизајнирања књиге активно је допринео повећању фонда речи и израза.
2014. године изразио је жељу да његова животна изложба „Ћирилица архитектура писма“ буде постављена у Шимановцима, али они који су то требали да помогну, из неразумних разлога су напрасно одустали.
Ипак, главни експонат, са изложбе, велико тродимензионално слово „Ћ“ је касније даровао основној школи у Шимановцима .
Дневни лист „ПОЛИТИКА“ својим текстом се достојно опростила од Дарка Новаковића-легендарног графичког уредника и честитог колеге.
Дарко, хвала ти за све. Почивај у миру.

 

Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

 

ИДЕМО НА ЛОКАЛНЕ ИЗБОРЕ-ПА ШТА БУДЕ!

Постављено дана: 26. 11. 2017.

ИДЕМО НА ЛОКАЛНЕ ИЗБОРЕ-ПА ШТА БУДЕ!

Укидањем војне границе 1873 у доњем Срему полако се уводио цивилни и политички живот, по моделу, као у целој Аустро-угарској царевини, и од тада често у нашој историји било је свакојаких избора и кампања, славља и протеста, туча и чак трагичних сукоба. Странке-партије су надевале себи разна имена и узимали разне идеологије, од националних до интернационалних, народњачких до уско територијалних, левих и десних, социјалистичких и капиталистичких, конзервативних и напредних, радикалних и умерених, сељачких и грађанских, а не ретко било је и смешних назива са контраверзним чудацима на челу.

Међутим, када почне да се врши власт, народ се обично разочара у (не) остварене резултате, јер од прокламованих предизборних обећања, (скоро) увек на крају испадне «обећање лудом радовање»! У кампањи сви се представљају као заклете  велике демократе, док не преузму власт. На крају мандата заврше к’о омражене и грамзиве аутократе и партиократе своје партије и свог дубоког џепа. На власт се обично долазило с’празним џеповима, а силазило са препуним, и зато је свака власт «чувала» предходну, јер државна каса је била свима омиљен циљ и лако освојив мајдан у који су сви радо завлачили своје дугачке прсте. Стање у нашој држави и друштву се често мењају и према општој политици увек се прилагођава и локална елита. Све наше локалне власти су биле верна копија више власти па макар то било на очигледну штету. Најважније је правовремено подржавати лидера и водећу партију, јер то је једини услов за даљи опстанак у локалној власти.

Старији људи су често разочарано говорили:

-Мани ме политике и политичара, сад овако, сад онако, а новаца нигде!

Територијалном реорганизацијом Срема 1960. формирана је општина Пећинци и од тада су Шимановци у њеном саставу. Општина је од самог почетка таворила и била на листи «неразвијених» општина у Војводини и Србији, све до пре петнајстак година када почење велики «ел дорадо»-продаја (распродаја) земље и најава поновне «индустријализације» и великих инвестиција у Србији. Наше село, Шимановци су били први на удару, пре свега због свог повољног географског положаја, и у року три-четири године су хаотично продаване велике сеоске ледине и плодне оранице око села, а много пара се буично сливало у празне касе општине. Неодговорни, необразовани, грамзиви и некопетентни општински кадрови без икакве друштевне контроле и плана (по)трошили су велике паре на мегаломанске квази пројекте, а појединци су се у том смишљеном и контролисаном метежу нагло обогатили у разним махинацијама, пре свега, извлачењем новца из државне касе и злоупотребама положаја. Афере су стизале аферу, али ни једна није ваљано и правовремено судски окончана, па су многе остале «заглављене» у писарницама, архивама, политичарским нагодбама и судским развлачењима. Трагедија тога времена је, што се тај велики новац представљао као «успех просперитетне општине и способног руководства». Велики новац је представљен као «ново створена» друштвена вредност што је потпуни апсурд. Новац није улаган адекватно у инфраструтуру већ је партиско-буразерским каналима трошен на површно шминкање села, финансирање сумљивих удружења, чудних пројеката и многобројних измишљених општинских комисија. Тако је то када има превише новца у каси, а мало поштења, нестручности, неодговорности и неразмишљања о будућности.

Пред сваке изборе, у већ виђеним трач кампањама, обично нас сами политичари подсећају шта су они други крали, а на нама је да им верујемо, неверујемо или игноришемо.

Уобичајена пракса је да су, овде код нас, у општини Пећинци локални избори у последње време оптерећени увек «привремененим мерама» а да јавност незна о чему се ту заправо ради, па се прећуткују стварни разлози, и обично постају предмет нагађања и свакојаких петпарачких прича? Тако се ће бити и овај пут, јер вољом владајуће партије и њихових бројних коалиционих партнера и партнерчића тако је одлучено-изрежирано. Свима је познато, да није постојала ама баш никаква опасност и угроженост по њихово владање, јер имали су све могуће већине и множине у скупштини оштине. Ипак, Влада Републике Србије 26 .10. 2017. уводи привремене мере из само њима знаних разлога и расписује нове изборе 24. 12. 2017. у ванредним условима. Локална јавност је била затечена, јер у свим досадашњим јавним наступима челника у првом плану је била истицана крилатица «Општина Пећинци-место просперитета» са сталним наглашавањем великог успеха и напредка, па су нам многи из околине и оправдано завидели.

Привремени орган општине Пећинци је састављен искључиво од кадрова СНС партије, што изазива сумљу, подозрење и обесмишљује привремене мере у вишепартијском систему и честитост предизборних радњи. Иначе углавном сви општински кадрови су вишедеценијски искусни «политички вукови», махом легални «прелетачи» из некадашњих и садашњих странака у власти и око власти, почевши од легендарног СКЈ, преко СПС, ЈУЛ, ДС, ДСС, СПО,… и да не набрајам и замарам читаоце. Може се слободно закључити, ипак је «задовољена форма» вишестраначког састава привременог органа који треба да нас законски и непристрасно доведу до нових избора 24. децембра. 2017.

Међутим, поставља се озбиљно питање да ли ће поред листе СНС и њених коалиционих партнера ( већ је предата под бројем 1.), успети још нека партија или група да  прикупи довољан број потписа и кандидује се на скорашњим локалним изборима? Цео постојећи политички и кадровски капацитет у општини се слио и утопио у СНС и већина опозиционих партија не фунционише, немају ни кадрове а ни чланство. Цела ситуација неодољиво подсећа на време и стање као у бившој држави СФРЈ. Тада је била водећа и једина партија СКЈ, а сви остали грађани «по закону» били су аутоматски уписани у чланство Социјалистичког савеза радног народа или млађег брата СКЈ. То друштвено решење је тада приказано народу као савршена организација политичког живота у  држави! Можда смо ми већ на путу да се вратимо старим провереним решењим, јер се све више чују гласови да је кадгод било много, много боље!

Листа кандидата СНС и коалиције није јавно обелодањена, али надамо се да ће Шимановци као и досад имати већи број својих представника-одборника у општинској скупштини!?

Већ сада се може рећи да је победа СНС-а извесна и вероватно изражена у процентима са рекордних 90% до чак апсолутних 100% гласова и комплет листом својих одборника у будућој скупштини општине. Биће то још једна у низу блиставих победа владајуће партије и загарантованих четири године мирног владања у општини Пећинци.

Да ли ће будућа нова-стара власт са «свога облака» коначно погледати, разумети и помоћи житељима села Шимановци, тек ћемо видети!? Бар имамо праву на наду!

Пред забринутим становницима насеља Шимановци, је тежак период борбе за голи опстанак насеља и стварања нормалних услова живота вредног цивилизованог европског човека. Проблеми су се нагомилали, јер нису решавани годинама, већ су системацки произођени нови од стране извршне општинске власти. Највеће село у општини је већ сада окружено или опкољено индустријском зоном необазирући се на близину породичних кућа. Неконтролисано се издају дозволе за градњу индустријских хала по самом селу и тако дерастира стамбено насеље са несагледивим последицама. Претеће неконтролисано загађење је на све стране и свог познатог арсенала: бука, вибрације, смог, аеро загађење, општинска депонија, десетине малих депонија, опасна складишта, хемијска индустрија, урушена каналска мрежа итд. Озбиљан саобраћајни и безбедносни проблем је учестали: регионални, локални и индустријски тешки транспорт, који се обавља кроз неподесне уске сеоске шорове и шориће и тако угрожавају животе становника у свим аспектима. Вода из сеоског водовода одавно није за људску употребу, иако се годинама (нешто велико) ради и обећава, али атест о квалитету никако да се добије. Јавни и културни живот је потпуно угашен и са једва неколико годишњих приредби у оронулом Дому културе, је кап у мору жеља и потреба близу четири хиљаде становника насеља. У досадашњој пракси када се требају решавати проблеми села Шимановаца све је успорено, безвољно, под велом тајности, оптерећено са безброј препрека (обично измишљених), компликованим законским регулативама, уз недостатак пројеката и поврх свега заглављени у бесконачном, безциљном и замршеном дебатовању. Наши насушни капитални пројекти попут: обданишта, путне мреже и обилазнице, водовода, летње позорнице, адаптације дома културе, читаонице и библиотеке, спортског центра и остало, годинама слове само као идеје и пусте жеље. О плановима градње и роковима општинско руководство није озбиљно говорило и доносило одлуке у последњих (сигурно) десетак година. Збор грађана није био организован у Шимановцима више од деценије.

Да ли ће у предизборној кампањи бити говора о плановима везаним за Шимановце и да ли ће бити организована трибина, збор грађана или страначки скупови са житељима, тек ћемо видети!?

Надајмо се да ће наши будући одборници у Скупштини општине Пећинци и стално запослени у општини бити бар мало Шимановчани и као локал патриоте понекад дићи руку и глас за своје село.

Било како било, идемо на нове изборе, гласаћемо по савести, па шта буде!

 

Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

ПОЧЕЛА СА РАДОМ ГРАДСКА ЛИНИЈА 711

Постављено дана: 24. 10. 2017.

ПОЧЕЛА СА РАДОМ ГРАДСКА ЛИНИЈА 711

Већ дуги низ година причало и обећавало се да ће Шимановци добити градску линију са Београдом. Коначно 02. октобра. 2017-те. и то се догодило.
Пронађено је најцелисходније решење, продужена је линија 711 – Н. Београд (Павиљони)-Угриновци, до Шимановаца. Са 20 постојећих линија радним даном и 16 линија викендом, за сада, сигурно ће задовољити потребе мештана и запослених у индустријској зони око села.
Међутим, остављена је извесна резерва па ће наредних пола године ГСП Београд „пратити“ финансијску исплативост уведених линија и проходност путева, и сходно томе донети коначно решење.
Уочено је да сваким даном мештани села Шимановаца, све више користе градску линију 711, јер увиђају њене предности. Очекује се да ђаци и запослени изваде „месечне претплатне карте“ у наредном периоду и тако сигурно економска исплативост неће долазити у питање.


Много озбиљнија ситуација је са изградњом деонице пута од фабрике „Бош“ до раскршћа села, јер тих око 800 метара представља вишегодишњи проблем за везу села и индустријске зоне. Пут је потпуно дерастиран, узан, закрчен, необележен, са неколико непотребних оштрих кривина и две видно оштећене уске ћуприје преко важних регионалних канала. Надлежни из Општине Пећинци су недавно обавестили да је пројекат готов, усаглашен, паре обезбеђене и радови су требали већ да почну, али до данашњег дана нису су се појавили извођачи радова и путарска механизација.


Суво и сунчано време је за нама, и већ су почеле обилне падавине, а ускоро стиже хладно време са мразем. Једно је сигурно, да ће постојећи-назови пут бити потпуно неупотребљив за јавни градски превоз и ГСП сигурно неће «ломити» своје аутобусе.
Многи скептици постављају оправдано питање:
-Шта ако, због тих разлога ГСП Београд откаже линију?
Одговоре већ сада треба потражити у Општини Пећинци, јер они држе све конце у својим рукама.

24.окт.2017. Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

ЛИСТА СТРАДАЛИХ ВОЈНИКА ИЗ ШИМАНОВАЦА ОД 1914.-1918.

Постављено дана: 16. 10. 2017.

ЛИСТА СТРАДАЛИХ ВОЈНИКА ИЗ ШИМАНОВАЦА ОД 1914.-1918.

Убиством престолонаследника војводе Франца Фердинанда и војвоткиње Софије у Сарајеву 28. јуна.1914. отворила се «Пандорина кутија» и зло се великом брзином излило по целој Европи. Стравична ратна пропаганда, мржња, претње и ратни покличи су надјачали било какве преговоре и разум. Ултиматум упућен Србији 23. јула. био је само успутна станица захукталог германског ратног воза. Само пет дана касније, објављен је рат Србији и формално је проглашена општа мобилизација, јер су оружје и војна опрема већ била подељени војницима и само се чекао час напада на Србију. Аустро-угарска војска је била више национална и поред великог броја Срба било је и још на десетине других нација и нису сви подржавали рат против државе Србије. У општој мобилизацији многе фамилије су остале без мушкараца па су жене јавно нарицале за мужевима, синовима и браћом. Одзиви су били незадовољавајући, а по шумама и кукурузиштима су се криле веће групе дезертера, назване по зеленом амбијенту-„зелени кадар“. После велике победе српске војске у Церској битци, од 16-19. августа многи Срби су напустили аустро-уграску војску. На крилима победе српска војска је убрзо продрла у доњи Срем, све до Руме и Митровице, и тада се много Сремаца прикључило браћи преко Саве.

Сремци, а међу њима и Шимановчани су у највећем броју припадали 70-ој регименти стационираној у Петроварадину од 1886 до 1916. и у мањем броју 28-ој, 16-ој и 31-ој регименти при Аустро-угараској војсци. Чак је испеван и бећарац: «Зипцигери зелене пароле, то су бећари и лоле». Назив «Зипцигери» се односи на број седамдесет (на немачком) а «зелене пароле» на изглед и боју оковратника униформе по коме су се распознавали од других регименти.

На почетку рата Шимановчани су одмах упућени на оба ратишта: на источно-против Русије и западно-против Србије. Проблем слабог морала војника у Аустро-угарској војсци се решавало легално употребом алкохола, и после поделе службеног рума војницима, знало се да се полази у битку. Говорило се тада: „Без рума нема штурма“! (штурм=јуриш). Рум су војници називали „земљотрес“, а у комбинацији са чајем „политика“. Тада се доста пило, од ракије и вина до „службеног рума“, а некад и све заједно како се већ сналазило на ратиштима. Алкохолом се отупљивао страх од погибије-смрти и на неки начин ублажавала ратна траума. Замагљене свести војници су лакше гинули.

Највећи губици у Русији била су у местима: Ташкент, Јекатеринг, Оренбург, Акмолинск, Самара и Мокчан. У Србији највећи губици су регистровани у Нишу, Параћину и  Књажевцу.

Ова „Листа губитака“ издавала је периодично Ратна команда у Бечу током трајања целог рата, а налази се у Хрватском државном архиву.

Исправност података, ипак треба узети са резервом, јер нису сви погинули, неки су рањени, нестали, дезертирали или се прикључили српској војсци. Конкретан пример, у овим списковима води се да је Илија Чавић настрадао. Међутим, он је као добровољац из Русије учествовао на Солунском фронту и потом се вратио жив у Шимановце.

До сада се о овим догађајима вемоа мало писало и зато ће овај документ многим Шимановчанима помоћи да сазнају место страдања, нестанка или рањавања њихових предака у Првом Светском рату.

 

 

Лист бр.1

 

  1. Пасти Имра                      рођ.  1890                       70 рег.   6 комп.
  2. Марковић Петар         “     1887                         “    “     11   “
  3. Војкић Чедомир         “     1880                        31   “         —
  4. Чавић Илија           –       —                           70   “      8   “
  5. Урошевић Стеван         рођ.  1890                        70  рег.  6 комп.

 

Лист бр. 2

 

  1. Радосављевић Владимир   рођ.     —                             70  рег.  11 комп.
  2. Јовановић Петар “      1874                          28   “       —
  3. Љубинковић Марко “      1884                             “   “     11 комп.
  4. Јовановић Јован 1892                             “   “     12   “

10.Крстић Павле                           “        —                              70   “     15   “

11.Мандић Љубомир                    “      1876                          28   “      —

12.Михић Петар                           —        —                              —            —

13.Катанић Лазар                         “       1874                          28   “       3   “

14.Љубинковић Никола               “       1894                           “     “       2   “

15.Масникоса Михајло               рођ.   1885                          26   “       4 комп.  “

 

Лист.бр. 3

 

16.Вуичић Срета                         рођ.  1886                           70 рег.  14 комп.

17.Масникоса Јован                     “      1881                           28   “     12  “

18.Арсенијевић Живан                 “      1892                           70   “       1  “

19.Радосављевић Лука                “       —                                 “    “       2  “

  1. “ Марко             “       —                                 “    “     12  “

21.Алковић Стеван                      “       1893                           28   “      —

22.Радосављевић Љубомир       “         —                              70   “        4 комп.

23.Петровић Славко                    “       1888                            “    “         2  “

24.Димитријевић Петар               “       1879                            “    “         2  “

25.Мандић Јован                          “       1890                            “    “        —

26.Радосављевић Никола          рођ.  1992                            “    “         4   “

 

Лист бр.4

 

27.Ћирковић Мирко                    рођ.   1892                          70 рег.    9 комп.

28.Димитријевић Ђуро                 “       1894                          16  “       1  “

29.Чавић Драгутин                        “       1891                          31  “       1  “

30.Камбић Мијо                             “       1885                          70  “       —

31.Јовановић Душан                     “       1893                           “   “        1  “

32.Стојковић-Живановић Сава    “       1887                          28  “      10  “

33.Ћирковић Никола                     “       1881                          28  “        9  “

34.Груић Славко                            “       1894                          70  “        4  “

35.Добрић Петар                           “       1881                            “   “        2

36.Добрић Петер (? Бр. 35)          “          —                                 —              —

37.Катанић Константин               рођ.    1892                          28  рег.  10 комп.

 

 

Хрватски лист «Новости» бр. 259 од 23. рујна.(септембра).1914. објавио је „Листу Страдалих војника бр.13.“ на којој је и Чавић Стефан из Шимановаца и још много Сремаца.

 

 

Септембар. 2017.                                          Ћирковић В. Ђорђе.овдашњи

 

ПЕТРОВЧИЋ – КУЛТУРНИ САБОР „РАСПЕВАНА РАВНИЦА“

Постављено дана: 19. 09. 2017.

ПЕТРОВЧИЋ – КУЛТУРНИ САБОР „РАСПЕВАНА РАВНИЦА“

Одавно на једном месту није виђен толики број писаца, аутора, извођача и културних посленика као у суботу 16. септембра. 2017. у маленом сремачком селу Петровчић. Сигурно најзаслужнији је Радивој Прокопљевић Прока, највећи живи песник Срема, али треба похвалити спонзора Општину Сурчин, председника Стевана Сушу, МЗ Петровчић, Клуб пензионера Петровчић и наше драге домаћине: Бају, Миланка, Бранка, Миленка, Перу, Гулу, Мику, Путника, Мићу, Дула и многе друге, а да не увредим неког ако ми је које име промакло.
Петровчић је те суботе био престоница културе Срема, али и Војводине јер први пут дошли су гости из Баната, Зрењанина, етно Женска певачка група «Филиграм», квартет врсних вокала: солиста Вања Јурошевић, Љиља-Беба Петровић, Силвија Киш и Драгана Сабо. Гост из Бачке, од славних Шајкаша, дошао је чувени диванџија, писац и глумац Тодоровић Гојко.
Поред непосредних аутора на сабору су присуствовали и бројни посленици културе: издавач и писац Милутин Живановић из Руме, директор градске библиотеке Жељко Стојановић из Руме, романописац Ђока Филиповић из Путинаца, главни библиотекар Бранислав Јовичић Чварак, чувене библиотеке из Ирига. Све ово је медијски пропратила наша „Сремска телевизија“ из Шида, са чувеном водитељком Цицом-Саветом Ковачевић, као и бројни гости из околних места Срема.

После свечаног отварања и поздравне речи домаћина Проке, све присутне је поздравио председник Општине Сурчин Стеван Суша, а онда стари мајстор коферансе Бошко Неговановић из Руме, маестрално је водио дво часовни програм и на својствен и духовит начин и редом представљао учеснике.
Наступали су:
Миле Кајалић-Кајгана из Бежаније са гитаром и репертоаром евергрин музике шездесетих, Жика Лекић рецитатор из Купинова са песмама стрица Григорија Лекића, Предраг-Пеђа Бањеглав мулти уметник из Саса са љубавном поезијом, Оливера Котрљановић песникиња из Инђије са ауторском љубавном песмом, Никола Нинковић писац и песник из Батајнице са више кратких текстова и песмом о Срему, Немања Радивојшић песник и ТВ водитељ из Бачинаца, посветио је једну песму Проки, Тодор Бјелкић уважен и плодан песник из Ирига прочитао је песму из своје последње збирке, Санадровић Љиља песникиња из Гргуреваца прочитала је своје песме, Дана Пауновић песникиња из Гргуреваца прочитала је песме, Ђорђе Ћирковић писац из Шимановаца представио се са две кратке приче, Зоран Митић Змај песник из Ирига представио се са песмом, Тања Шћекић-Аћимовић песникиња из Сурчина читала је своју љубавну поезију, Бошко Маринковић афористичар из Сурчина насмејао је присутне својим досеткама и Тања Прокопљевић писац из Земуна прочитала је песму и афоризме из управо изашле књиге: «Мала књига смеха вредна».


На крају бард сремачке народне поезије Прока прочитао је неколико својих песама и добио громогласан аплауз свих присутних у испуњеној сали Дома културе у Петровчићу.
Дружење и пријатан разговор настављен је на закусци у Клубу пензионера. Писци су размењивали своје књиге, збијали шале, правили будуће планове и договарали следеће наступе.

Као и увек наш сремачки неуморни трубадур и вечити момак Миле Кајгана латио се своје гитаре па су се могли чути стари хитови: Про арта, Индекса и других ЕX-YU извођача.
Те вечери је обелодањена, од стране Немање Радивојшића, сигурно најдуховитија последња „подела Сремаца“, на оне по позивном броју „022, 011 и 021“, па сад одлучите и Ви који су прави и најбољи Сремци? И зашто?


Шимановце и шимановачке боје су достојанствено представиле и одбраниле наше даме из Удружења жена „Шимановчанке“, јер већ за три недеље оне организују сличан културан догађај у Шимановцима, па је искоришћен моменат за договоре и безецовање учесника.
Уместо закључка, кратка констатација-вече за памћење!

ПС. Захваљујем се Маријани Вучић на уступљеним фотографијама

Септембар. 2017. Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

ШИМАНОВЦИ – ПОМЕНИ И ТРАЈАЊА

Постављено дана: 22. 08. 2017.

ШИМАНОВЦИ – ПОМЕНИ И ТРАЈАЊА

 

 

Окупили смо се овде, ипред споменика Солунским добровољцима, да  вратимо достојанство сећању на све наше претке и тако очувамо континуитет трајања нашег идентитета и постојања. Историја је строга учитељица живота и ако не познајемо прошлост, ма каква била, сигурно садашњост нећемо разумети, а у будућност нећемо исправно гледати.

Кратка историја насеља Шимановци:

Шимановци спадају у ред најстаријих средњевековних насеља у доњем Срему, основани су 1385-е. указом Мачванског Бана Стјепана И. Коргија. Оснивање насеља поверено је, извесном Шимонолцу, који је био „важан човек“ у служби код мачванског бана. Са својим поданицима-војницима добија данашњи простор села Шимановаца и ту оснива насеље, које од тада по њему носи назив. У то време Мачва и Срем, припадају Краљевини Угарској, под именом „доња земља“ и имају статус посебне бановине-претече будуће граничарске службе.

У богатој шестовековној историји насеље Шимановци су припадали под више државних управа и територијалних подела, било је различитих развојних периода и друштвених улога, падова и успона и неколико варијатета у самом називу места. Првих век и по’ насеље се назива Шимонолц(и), у турско доба Шимоновци, од почетка 18-ог века у аустријско доба Шимуновци, у време Војне границе Шанац Шимуновци и од краја 19. века данашње име Шимановци.

У овој години наше село обележава неколико јубилеја везаних за важне догађаје из наше даље и ближе историје.

  1. Навршило се 250 година од уласка Шимановаца у Војну границу, и сигурно највећих промена у урбанистичком уређењу и организацији друштвеног живота у нашем месту до тада. Од средине 18. века почиње ушоравање свих села Срема, а уласком у Војну границу 1767-е у Шимановцима се формира простран трг-раскршће, на коме се плански граде војни објекти за потребе граничарске компаније-чете, као и војна амбуланта, отвара се српско-немачка школа, копају канали и војни шанчеви, исушују мочваре, граде путеви, лоцира гробље и међу првим местима у околини, 1791-е почиње градња велике садашње црква Св. Николе. Због државно-војних потреба долази до расељавања појединих околних места, пре свега Керека, затим Долинаца, Толинаца, Сакула,Обеда и осталих.                                                   Од 1738-е у Шимановце се плански досељавају многе породице током трајања Војне границе. Данашњи потомци првих староседелачких  породице су 14-о или чак 15-о колено својих далеких предака. Попис из 1749-е године потврђује континуитет постојања следећих породица: Вујичић, Катанић, Војкић, Урошев(ић), Мандић,  Љубинков(ић), Тодоров(ић), Атанацков(ић), Ћирков(ић), Добрић, Милошев(ић), Радивојев(ић), Чавић, Шимановачки(?) итд. У каснијим пописима свим презименима је углавном придодато, на крају, ић и које је остало до данашњих дана. Наши преци су били углавном из околних места и та врста сеоба се називала унутрашње пресељење у Срему. Шимановци пописом 1746-е имају 21-о домаћинство, или нумеру како се то тада звало, на следећем попису 1749-е имају 28 нумера, а већ 1766-е пред сам добровољни улазак у Војну границу село има 73 нумере. Црквеним детаљним пописом свих чланова домаћинстава, на преласку у Нови век, 1800-те Шимановци имају 94 нумере и око 1.045 становника, па већ тада спадају у значајна места у доњем Срему.

Треба бити поносан на наше претке-Војне граничаре јер они су припадали  важном делу војне границе-коридору одбране Европе од „Јадрана до Црног мора“.  Захваљујући храбрости, истрајности и свести, наши преци су сачували национални и верски идентитет, културно се уздизали, постали  равноправни грађани и толерантни према осталим народима у великом аустријском царству. После више од века, строге граничарске службе, долази до  развојачења-укидања 1873-ће Војне границе и од тада постајемо грунтовни власници кућа и земље, и све стечене и коришћене имовине. Шимановачки атар је тада имао 5.966 јутара земље.

 

  1. Широм света ове године обележава се 100 година Првог светског рата, јер баш те 1917-е године, сплетом догађаја, одлучен је исход страшног сукоба вођеног пре свега на тлу Европе. Споменик пред нама је подигнут 1934-е и он нас подсећа на наше храбре претке који су поднели велике жртве у Првом светском рату. Шимановци су поред војничких имали тада и прве веће цивилне жртве и запаљено је неколико кућа у самом селу. Овде на плочи поред наших предака уписано је име Светислава Крстића, рођеног 1896. у Шимановцима од оца Ђорђа Крстића, овдашњег учитеља и перовође. Као ђак петог разреда Карловачке гиманазије, са непуних 18 година, обрео се у Батајници 1914-е, када је српска војска победоносно продрла у Срем све до Руме. Међутим, славље је кратко трајало, јер се аустро-угарска војска убрзо консолидовала и потиснула српску војску преко Саве. Светислав Крстић, звани Лала, и многи младићи, из Срема тајно прелазе Саву, неки још увек деца од 14 година, ступају у Сремски добровољачки одред и припремају се за одбрану Београда.

На Дунавском кеју 1915-е прочитана је чувена наредба мајора Драгутина Гавриловића 24. септембра.1915.г.  

 

“Војници, тачно у три сата непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници, јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за Краља и Отаџбину. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје… Зато напред, у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ!

Живео Београд!”

 

Настала је страшна битка и у року три септембарска дана у крвавим борбама од 340 припадника Сремског одреда, избачено је из строја 223 војника. Светислав, лакше рањен, чудом остаје жив и са остатком јединице повлачи се на југ са целокупном српском војском. Отац Ђорђе Крстић је 1915-е интерниран у Констајницу, а мајка Даринка и млађи брат Бранко, пред опасношћу од хапшења напуштају Шимановце. Светислав учествује у пробоју „Солунског фронта“ и другим биткама, и на крају рата стиче чин артиљериског капетана. Његова ратна сведочења су објављена у историјским делима и публикацијама, као и у познатој књизи Антонија Ђурића- „За част отаџбине„, по којој је урађена и позоришна представа.

 

  1. Обележавамо и 80 година од почетка изградње данашњег „Дома културе“, односно „Соколског дома“ у Шимановцима. Генерација солунских добровољаца је од почетка подржавала и помагала „Соколски пансловенски спортски покрет“ и 1934-е основан је у Шимановцима од стране учитеља Ђорђа Јовановића, др. Стевана Радосављевића бановног лекара с још неколико младића из села. Од почетних 40 чланова, већ у првој години се број вежбача удвостручио и на неколико слетова у: Скопљу, Загребу, Софији и Купинову, остварени су велики такмичарски успеси. Иницијатива за градњу Соколског дома покреће се 1936-е и у најкраћем року обезбеђена је пројектна документација, материјал и новац. У пролеће 1937-е ангажовањем свих мештана почела је изградња „Соколског дома-Соколане“, и већ следеће године објекат је стављен под кров. Данас, после 80 година објекат вапи за поправком. Очекујемо и надамо се, да ће у што скорије време бити урађена озбиљна санација и адаптација, како би се објекат користио у пуном капацитету. Шимановци, су насеље са око четири хиљаде становника и такав објекат је насушна потреба свима.

  1. Навршава се 50 година од велике и вишегодишње изградње комуналне инфраструктуре села Шимановаца, када је за само три-четири године од 1964-1967. великом слогом, општим ангажовањем, самодоприносом и личним радом, изграђени главни сеоски путеви, уређени риголи-канали, бетонске ћуприје, бетонски тротоари, обновљен парк, засађене нове саднице по шоровима и село је добило изглед лепе вароши. Свакако највеће заслуге имају иницијатори тадашњи шеф Месне канцеларије Милан Ћирковић и директор задруге Ђорђе Ђокица Мандић.

Споменици се подижу да не заборавимо своје хероје, мислиоце, градитеље и знамените особе, како би сачували своју историју, културу, памћење и особеност. Код споменика се евоцирају успомене и даје млађим генерацијама пример и подстрек да буду честити људи одани своме завичају, народу и држави.

Као народ и мештани морамо прекинути досадашњу праксу да после сваког рата, сваког устанка, сваке династије и сваког владара стално почињемо испочетка. Само у 20. веку имали смо четири трагична дисконтинуитета са предходним генерацијама. Учесталим одрицањем, потирањем предходника сами себи бришемо памћења и губимо свест о континуитету и трајању.

Како ће ова генерација Шимановчана бити упамћена, сведочиће само њихова дела, јер њих ће у будућности оцењивати следеће генерације.

 

Живели, у слози, раду, успеху и нади у боље дане!

 

Прочитано приликом полагања венаца

на споменику Солунским добровољцима

  1. августа. 2017. У Шимановцима

Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

 

 

ПАРОЛА – СНАЂИ СЕ!

Постављено дана: 04. 08. 2017.

ПАРОЛА-СНАЂИ СЕ!
Сваког трећег у месецу на десетине хиљада људи запути се пут Руме на надалеко чувени РУМСКИ ВАШАР. По регистарским таблицама има света из свих државица Еx-Yу (да не нанабрајам) као и из Мађарске, Румуније,… Где наћи паркинг је највећи проблем. Па, кад је већ проблем, е однак, ту има и новаца!?

Стигли ми зарана, око пола седам и у споредној улици, испред једне лепе преке куће са анфортом паркирали се. Брзо смо обавили пазар и шетњу, купили ситнице, славину, федер за браву, мало шрафова, старински бонбона и мало алве, али не оне што бломбе вади, па лагано до аута. Сунце упекло, брига нас, наш авто у дебелој ладовини. У даљини двојица са кесама леба и патлиџана, осматрају нас и погледом прате… Прилазимо ауту, кад око њега некакво камење поређано, тако да се не можеш честито испаркирати! Таман се сагли се, и кад смо узели камење, ево ти једног: -Ко вам је дозволио да дирате камење? Погледамо увређеног и дрчног „кесеџију“, а около по целој улици, еј човече, камења к’о да је пала метеорска киша по Срему. Крајње озбиљно настави: -Не можете ви тек тако, да померате МОЈЕ камење, мора да се плати паркинг!? Коментаришемо: -Опа, …откуд сад то, а где то пише и кол’ко новаца! Бизнисмен ће, ко из топа: -Двеста динара! Питам га ја: – А чија је ова кућа испред које смо се паркирали, јер ваља прво видети домаћина! Одговара нервозно: -Нико ту тренутно не живи, али то је кућа моје сестре(?) и ја је „обилазим“! Кроз смех додајемо: -Поготово „сваког трећег“ кад’ је вашар! Одмах спушта цену на 100 динара, јер управо стиже нова „овца за шишање“, а и почела је и незгодна расправа! Добија тих његових, „крваво зарађених“ СТО ДИНАРА, и љубазно помера камење, а ми му допацујемо да ћемо га пријавити „органу реда“ што стоји на оближњој раскрсници. Само се победоносно насмеши. Прилазимо органу и таман да га упитамо, хитро замаче међ’ тезге…
Није луд да сече грану на којој седи!

Сећам се давних седамдесетих у Београду је било у „моди“ да локалне силеџије продају цигле народу у пролазу, као улазницу, на пример: у Сарајвску, на Калемегдан, итд. Изгледа да је овај „камењарски“ занат једини преживео, а све друго је отишло до бестрага?!

ДИВЧИБАРЕ – ЛЕТЊА РАЗГЛЕДНИЦА 

Постављено дана: 23. 07. 2017.

ДИВЧИБАРЕ-ЛЕТЊА РАЗГЛЕДНИЦА

Браћа Цвеја, изиш’о нашор сео на клупу и док чека друштво, размишља: 
Кадгог, ми Сремци ишли смо на море и планине само кад нас как’а невоља потера, обично ратне аперације или општа бежанија, па се после дуго диванило и допричавало, како је тамо било-сачувај нас Боже, страшна пропаст и само да не дође и код нас о’де у наш лепи шор и равницу. 

Међутим, времена се мењају, и ево већ више од пола века идемо ми Сремци добровољно, поред мора и на планине, као туристи да се: одморимо, здравља накупимо и малчице науживамо. 

Немош’ касти да ми Сремци немамо планину, ал’ фали јој висине, не млого-који’ четрсто метери, па да укечимо иљадарку и ондак да нас драги Бог види! Да, да, … то је наша лепотица и дика Фрушка Гора, и што јес-јес изистинска је планина, јер тако је и натрукавано у свим земљописним картама света. Ма, свете мој, добро је, каде је овако лепо снашом природом испало, па зато не закерајмо и фала свим светима одгоре што имамо Фрушку Гору. Она је ту, и кад год јој споменемо име, само се осврнемо, и ондак је онако лепу спазимо, насмешимо се и фуртом је погледом помазимо. Наше прве комшије Лале и Бачвани немаду планину, па сироти не изволеваду и не приговараду. Еј, а ми Сремци, покадкад смо баш погани, и ‘тели би да имамо свега што има свугда у васцелом свету, па ондак да уживамо, ништа непотребујемо и никог не молимо низашта. Јест’, очин мало, кад’ би’ то тако могло, јер како здудати сва та свецка чудесија на овако малом простору између Саве, Дунава и Босута!? Неки наши браћини, кад мало потегну фрушкогорског вина, расрде се и озбиљно припрете, да треба, у инат свима, прогласити континент Срем и шлус. 

На клупи на шору, кадгод би деда Мита, кад почнемо да се фалимо, улепшавамо и дижемо све наше у небеса, на све то, ‘вако казо:

 -Е, загуле сремачке, манте се фантазија, могло би то тако бити, само кад’ би се у свету за све Ми-Сремци питали! Ал’ оћеш очин мало, недаду други и штаћеш-дићеш, кад и’ има више од нас… 

Еј, матер им њи’ову, брезобразну, из потаје нам завиде, па још нас и неволу!? Ал не’маримо ми, добро знамо  колк’о вреди наш кићени Срем..

Манимо се, шора, клупа и наши’ дивана, било и’ је и биће док је света, већ ваља штагод касти и за наше лепоте које имамо у држави Србији на сваком кораку, а да и незнамо…

Д И В Ч И Б А Р Е  

Дивчибаре, планинска висораван или планинско поље је најближа по изгледу нама равничарима, на свега сто десет километара од Београда. Припада правом планинском масиву Маљен, са идеалном надморској висином од 945 до 1.103 метара.

Многи се питају, а зашто народ из Војводине радо одлази на Дивчибаре? Прво; природа је питома и близу је на сат ипо лагане вожње, затим: има чист планински ваздух, посебно-пријатну климу, богату вегетацију, природни мир и тишину, без вреве и гламура као на Златибору и Копаонику. Планинарење је уствари пријатна шетња или опуштено „ливадарење„, до оближних врхова и видиковаца: Голубац 1.056 м, Паљба 1.051 м, Љути крш 962 м, Велика плећ 1.050 м, Црни врх 1.096 м и највиши Краљев сто 1.103 м надморске висине (нв).

˟

Дивчибаре је старо место, записано још 1476., а почетком 18. века била је граница између два царства аустријског и  турског, и отада место Стража носи то име. Мудри српски кнез Милош Обреновић, откупљује целу висораван од турског побратима Делиаге, па и сам често борави на Дивчибарима. По њему су добили име Господарске колибе, као и извор лековите воде Молошева чесма. Од средине 19. века Дивчибаре постају признато здравствено-туристичко место у Србији.

˟

Дивчибаре се могу обићи клај-клај шетњом али и возићем. Поготово они мало пунији, још и без кондиције или са малом децом, имају на располагању Веселинов „возић“ са кабриолет вагончићима, и за скромних 100-200 динара можете се провозати и успут разгледати прелепу природу.

Ранијих година качио је Веселин и по три-четири пуна вагона са народом, а ове године само се два котрљају и то полупразна. Цена није мењана годинама, али криза је очигледна, па многа деца остану ускраћена за несвакидашњи доживљај. Родитељи, бабе и деде кад сазнају за цену, невешто убеђују дечурлију да ће сутра доћи, али кад тужни погледају у свој новчаник, ипак одустану. Није Веселин само „машиновођа свога возића„, већ од њега можете чути разних корисних прича о шумама, пашњацима, људима и историји Дивчибара, па га слободно питајте увек је рад разговору. Само пре пар година видели смо неколико чобана и повећа стада оваца по прелепим ливадама Дивчибара, а ове године и тај древни занат је нестао и само на Краљевом столу видели смо пар крава на испаши. Бујна и лековита планинска трава крајем јуна чекала је косце, али изгледа да су они остарили, онемоћали и у међувремену отишли у пензију, а младе баш много не интересује тежак рисарски посо. Невиде се више пластови сена великих ко куће, већ тек по који омањи накупљени од три-четр’ навијка са вилама, довољна за једну козу или овцу, тек за своје кућне потребе.

˟

У центру Дивчибара је прелепа православна црква Св. Пантелејмона са вредним и несвакидашњим мозаицима на улазу. Иконостас и унутрашњост цркве је богато осликана у најлепшој традицији српског фреско-сликарства. Цео простор око цркве, парохијског дома је укусно уређен и увек има света на парковским клупама, а у црквеној продавници-галерији можете купити црквена издања Гласа цркве, иконе, сувенире и дечије играчке.

˟

Ту у непосредној близини, у парку, на радост деце, већ годинама у назад, Милан староседелац Дивчибара и његове две мирне кобиле Клара и Сара, за само 100 динара, прописано оседлане, провозају мале јахаче правећи повећи круг. Ако нема гужве, обично Милан части, још један „гратис круг“, па уз пријатан разговор и на радост деце време прође очас. Међутим, јада се Милан, да је лане имао озбиљне проблеме са здрављем и срцем, и још додаје да је сада боље, води рачуна и чува се колико може. Секира се, треба живети и газдинство одржавати, није кадар ко раније, млади имају преча посла, а сеоски посо не може се одлагати, и тако како која година стиже све теже и теже је.

˟

У самом центру је једина и добро снабдевена продавница „Пепа“, иначе припада ланцу трговинско-туристичког предузећа „Пепа“ из Ваљева, која има и повећи хотел и велики ресторан са свим врстама јела. Међутим, одмах ћете приметити у продавници, да су већина цена чак неколико десетина процената више него у оближњим градовима. Каже народ, монополиста-може му се, што је и веома чест случај у мањим местима широм Србије.

˟

На сеоској пијаци је слабија понуда него ранијих година, свега три-четири тезге раде, жале се да је мање посетилаца због већ споменуте кризе. Викендом, ипак све некако оживи и на пијаци одједном има свега у понуди, јер тада неколико стотина, можда и која хиљада људи из градова  допутује у своје викендице и хотеле да бар пар дана ужива у природи и надише се свежег ваздуха. Већ у четвртак поред пијаце, у башти кафане, на променади, почне да се окреће на ражњу прасе и јагње, па лепим мирисима мами пролазнике и најављује доласка већег броја викенд туриста.

˟

Свануло је сунчано јутро, и крећемо у шетњу из центра Дивчибара поред хотела Маљен путићем ка правцу врха Голубац. Пролазимо крај затворених радничких одмаралишта „Колубаре“, „Вреоца“ и других некадашњих гиганата. Ваљда, данашњи радници „пуцају од здравља“, па им и не треба овакав вид рехабилитације, или је то нови свецки тренд у који се ми ревносно уклапамо!?. Међутим, ту на пар стотина метара наилазимо на напуштено огромно градилиште, мегаломански пројекат деведесетих- велики конгресни центар (тако кажу), који више од деценије чека „боље дане„, па већ добро зарђале арматуре штрче из бетонских темеља потопљених по барама са жабокречином и још около набацана је велика количина комуналног ђубрета. Само сто метара даље стоји, напуштен некада прелеп, хотел „Поштански дом“, и како кажу: – Продат је, да пропадне!? Питам се, ко и зашто га је уопште и купио кад овако пропада?

И стварно, сваке године све више личи на руину, са већином полупаних прозорима, поломљеним вратима, отпалом и ишараном фасадом, разбацаним инвентаром, оштећеним кровом и коровом до паса. Идемо даље, и ту у близини, у природном усеку, такође у јадном стању стоји огроман базен-као фудбалско игралиште, који би да је у функцији итекако поправио квалитет мршаве туристичке понуде. На сваком кораку срећемо многа затворена и напуштена одмаралишта (давно бивших социјалистичких гиганата ИМТ-а, Змаја, и др.), као и више спортских терена у веома лошем стању. А онда, наилазимо на ново изграђене хотеле-чуда архитектуре и читава ексклузивна насеља са прелепим вилама, које се нуде на продају или најам на бројним успутним билбордима. Помешале су се куће-викендице из прошлих времена са ново изграђеним луксузним вилама данашњих тајкуна, па тај шарениш осликава најреалније стање у нашем друштву у последњих пола века.

˟

У нашој вили упознајемо једну већ типичну савремену, српско-интернационалну  породицу. Пођимо редом, две баке, једна права Енглескиња из Саутемптона, а друга Српкиња из Суботице (али већ неколико деценија настањена у Америци), са унуцима Миком и Стевом, и родитељима, мајком Енглескињом и оцем Србином, стално настањеним у Хонг Конгу, због посла у страној авио компанији. Они су ове године успели да се окупе на Дивчибарима и проведу недељу дана заједно, јер ко зна када ће се таква шанса поново указати. Унуци већ основци говоре између себе енглески, али баба из Суботице покушава да нам објасни, како они знају и српски, али осим „да, не и добар дан“  нисмо више чули. Не кривимо децу, већ се треба упитати: колико и где има тренутно наше деце широм света и да ли ће се икад вратити у своју земљу!? Прича је компликована јер траје превише дуго и нажалост то је пут у једном правцу.

˟

Са основним намирницама и наоружани са штаповима, унука и ја, без великог напора „освајамо“ Црни Врх-1096 нв, и после обавезног фотографисања и разгледања планина Србије са видиковца, крећемо ниже до  чувеног бора названог „Дрво љубави„, који својим обликом стабла и повијеним гранама задивљује. Однедавно, створено је веровање, да благотворно делује на емоције парова, без обзира на године, после пар минута седења у крошњи, се лудо заљубе и та љубав вечно траје. Ако ништа, бар је лепо веровање.

˟

У том моменту из подножја стиже задихан, прописано опремљен, планинар у касним седамдесетим и ту поред нас реши да направи паузу. Уз осмех и поздрав почињемо разговор, и сазнајем да је господин Швајцарац, пензионер из Лозане, иначе вишегодишњи сремачки зет који воли Србију, Фрушку Гору, традицију и народ, али жао му је што се овде лоше живи, а неби требало. Трудимо се да се споразумемо, и уз помоћ енглеског и помало српског језика, препознајем речи потоњег Швајцарца, др. Арчибалда Рајса и његових пријатељских савета упућених Србима. Све знамо и све је написано, али очигледно ни после скоро сто година, тешко прихватамо промене поготово када је стил власти у питању. Пожелесмо један другом свако добро, и наш зет пожури ка врху јер тамо га чека нестрпљива и како сам каже „незгодна“ Сремица.

˟

Спуштамо се стрмим каменитим кривудавим путићем према згради Сеизмолошког завода Србије и долазомо до асвалта и првих викендица сазиданих пре три-четири деценије. Неке викендице су видно запуштене и ко зна кад је последњи пут била посећена. Испред једне окупила се већа група добро држећих старијих особа и разговарају. Чујем, умро им комшија преклане, а његова деца се разишла по белом свету и не питају за викендицу, а они по навици обилазе и пазе на њу. Испред оближњих викендица паркирани олд тајмери, стари али угланцани „таунус“, „ескорт“ и најмлађи „југић“, као сведоци њиховог прохујалог времена.

Наш први боравак на Дивчибарима почиње 2011 године у вили „Марина“, са јединим прекидом, оне плавне и апокалиптичне 2014-те.

Уствари ми долазимо или боље враћамо се, сваке године код наших сада већ пријатеља породице Дуновић: Данета, Миланке и њихових ћерки Јелене и Марине. Они су саградили вила Марину-прелепи мини хотел 2009, уложивши сву своју имовину, много ризикујући и уз кредитно задужење успели да отпочну са радом. Захваљујући великој посвећености, квалитетној услузи, љубазности и породичној слози хотел је на добром гласу, па соба или апартман се мора резервисати и пар месеци раније. Углавном су то стари гости са децом и сви су сагласни:

-Ко једном посети вила Марину, обавезно се враћа!

ПС: А колико становника имају Дивчибаре? На попису 2002. само 235, а на последњем попису 2011 свега 141! Ето, овај податак је најтужнија страна наше стварности, јер већ сада имају нешто преко сто становника….

 

јун-јул 2017.                                             Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

 

 

Шимановци рекламни банер

Твитер


Маркетинг

Neospindle - IT Usluge I Rešenja Agencija Horizont


Promena pisma

Latinica

Пратите нас


Препоручите нас

Линковање

Ако желите да нас линкујете, наш банер можете преузети ОВДЕ.
Шимановци рекламни банер
Преузимање Банера

Глас Шимановаца

Глас Шимановаца број 1 Глас Шимановаца број 2 Глас Шимановаца број 3
design & development 
by neospindle.com 
all rights reserved 
© 2021.