Archive for the ‘Чкаљ’ Category

Идеја градског превоза у Шимановцима стара више од пола века

Постављено дана: 26. 10. 2020.

Идеја градског превоза у Шимановцима стара више од пола века

 

Шимановци као насеље одувек су гравитирали ка Земуну, односно Београду, и миграција домаћегстановништва највише је ишла у том правцу.

Све време Земун, касније Београд, било је логично место стремљења наших насушних потреба: школовања, запослења, лечења, набавке, продаје домаћих производа, културе, забаве, спорта, друштвеног ангажовања и често настањивања.

Земун је одувек доживљаван као «наш град-наше место» и годинама су стваране многе породичне,пријатељске, политичке и пословне везе.

Одувек је навећи проблем било, како да се за што краће време и што лакше пређе тих 25 километарарастојања.

***

Предуслов добром повезивању и удобнијем путовању предходила је изградња путева. Давне 1900.,макаданска цеста-како се тада звало, завршена је од Шимановаца до Старе Пазове и створени супредуслови за најкраће («преко») и стратешко повезивање тада пограничног Купинова на Сави и Сланкамена на Дунаву. А из Старе Пазове, могло се десно путем за Земен, а лево путем за Фрушку Гору и Нови сад.

Појавом моторних возила, почетком двадесетог века, прво је успостављена поштанска веза, са Старом Пазовом, тада важним административно-трговинско-политичким центром, коме су Шимановци и околна села припадали у то време.

***

Први аутомобил у Шимановцима 1933. купио је др. Стеван Радосављевић, месни лекар, угледни политичар, касније «бановни лекар» (Дунавске бановине у Краљевини Југославији), оснивач «Соколске чете» и један од покретача идеје и учесник саме изградње «Соколане»-данашњег «Дома културе» у Шимановцима. Други аутомобил, нешто касније купио је месни апотекар Драгутин Брунетић.

***

Вековима се путовало широм Срема запрежним колима са коњима, али због предострожности од хајдука, обично се путовало у «караванима» на: вашаре, пијаце и скупове. Ка Земуну се путовало по «старом летњем путу», преко Угриноваца, и то «романтично путовање» трајало је и по неколико сати.Старији мештани се сигурно сећају тих ноћних путовања када се у цик зоре стизало на почетак Угриновачке улице у Земуну.

Крајем педесетих година забрањен је улаз коњских запрега у центар Земуна, а самим тим и тај облик превоза је престао да постоји

***

Прегледавајући стару штампу на интернету, пронашао сам један интересантан чланак објављен 1912. у загребачком «Јутарњем листу» бр.5, на страни 3.-вест о пројекту изградње жељезничке пруге Земун-Сремска Митровица, али преко доњо-сремских села: Бежанија, Сурчин, Добановци, Деч, Шимановци, Карловчић, Михаљевци, Суботиште, Брестач, Никинци, Хртковци и Јарак.

Исте године Општинска скупштина Шимановаца доноси одлуку и придружује се молби Земуна за изградњу жељезнице С. Митровица-Земун. Сва споменута места на траси пројектоване жељезнице,такође су дала сагласност. На општим државним изборима 1913. у Аустро-угарској све политичке партије учеснице избора су се залагале за изградњу поменуте жељезнице. Међутим, већ следеће 1914. године избио је Велики рат, а по окончању дошло је до промена државних граница. У новој држави, није било слуха и разума, да се та пруга изгради, па је све убрзо пало у заборав. Гледано из данашње переспективе, ипак је велика штета што није та идеја реализована. Данас би то била изузетно корисна веза свих доњосремских села са два најважнија града Срема-Земуна и С. Митровице.

Ономад, прочитао сам да се планира оживљавање жељезничког путничког превоза у оквиру «Беовоза» од Београда, Земуна, Батајнице, Добановаца, Сурчина до Обреновца јер пруга одавно постоји и чека путничке композиције.

Ако би се изградио још један крак жељезнице од Добановаца према: Дечу, Шимановцима, Карловчићу, … и даље према С. Митровици, успешно би се решио јавни путнички превоз у свим поменутим селима. Стари пројекат жељезнице би у потпуности био комплеметаран са ново насталим индустријским зонама око сремачких села. Питање је да ли ће бити: мудрости, струке, сарадње и солидарности, међуданашњим локалним политичарима ушанченим у своје општинске тврђаве и кабинете!?

***

Прва аутобуску линија-претеча «јавног превоза», из Шимановаца отворена је крајем тридесетих година прошлог века. Чувени Чортан из Каловчића, купио је  аутобус и отворио линију на релацији Земун-Шимановци-Деч преко «Преке калдрме». Возач и механичар био је Митар Вујичић из Шимановаца.

***

После завршетка Другог свецког рата, наредних неколико година, за јавни превоз коришћен је један преправљени камион, који је ишао на релацији Купиново-Земун преко Шимановаца. У њему су биле постављене клупе за путнике, и саобраћао је ујутро за Земун, а увече се враћао назад.

Када је средином прошлог века изграђен ауто-пут «Београд-Загреб» отворена је нова страница путовања ка Земуну-Београду.  Убрзо су уведени редовни аутобуси у употребу, и град нам је постао све ближи у сваком смислу. Вреди споменути, да су многи Шимановчани, у то време, користили и бицикл за одлазак у град возећи се ауто-путем, али је убрзо је строго забрањено, па је остала једина алтернатива за бициклисте «стари летњи пут» као могућност. Такође, у то втеме много Шимановчана је одлазило пешке до ауто-пута и тамо «стопирао» пролазне аутобусе или аутомобиле, не били се некако превезлидо града.

***

  1. Прва помена градског превоза у Шимановцима

 

Недавно, случајно сам добио каталог Стамбене задруге «Бетоњерка» из 1965-6., у вези изградње великог стамбеног насеља на уласку у Шимановце. У  каталогу је на један афирмативан начин описан и представљен план будућег насеља са 2.500 станова. Одмах на почетку, уочава се да су Шимановци тада представљени као «приградско насеље» града Београда. У уводу текста промовисани су разлози за изградњу таквог типа стамбеног насеља. Иако је прошло, више од пола века такав типнасеља је и даље врло прихватљив, савремен и актуелан у свету. У пројекту насеља предвиђена јекомплетна друштвена инфраструктура (простране улице, пошта, вртићи, основна школа, спортски центар са базеном, биоскоп, котларница, мотел, бензиска пумпа, …) и посебно интересантно, за нас данашње житеље Шимановаца, предвиђен је и директан «градски превоз» до Београда! Пројекат целокупног насеља је урађен и одобрен од свих релевантних друштвених структура од: ОпштинеПећинци, Покрајине Војводине и Републике Србије. Шимановци су тада уступили 153 хектара земљишта за изградњу насеља, а за узврат С. З. «Бетоњерка» је трошан макадамски пут проширила и асвалтирала од села до ауто пута, што је итекако значило свима у то време. Градња је силовито кренула и за пар година изграђена су: 124 стана (данашњи изглед), мотел, котларница, бензиска пумпа,… али, онда почињу пословно-финансијски проблеми у Стамбеној задрузи «Бетоњерка» и престаје даља градња, паона одлази у стечај 1981. Ипак, изграђене станове, некако приводи намени предузеће «Београд инжењеринг» и у станове се махом усељавају радници земунских и београдских фирми, а само један мањи део продат је на тржишту. Почињу године кризе, шимановачко ново насеље остаје усамљено,недовршено и препуштено само себи. Деведесете доносе: промену система државног уређења, вишестраначје у политици, лажна обећања, трагичну државну кризу, ратне године, инфлацију, разочарење, тешко преживљавање и нове становнике избегле у ратом захваћеним просторима Југославије. Ново насеље у Шимановцима доживљава тешке дане: котларница се гаси и урушава, прелепи хотел-иако је био у завршној фази градње, остављен је на милост и немилост крадљиваца и рушитељима, и многи стари становници насеља напуштају-продају буд зашто своје станове. Градски аутобус и сви они лепи планови падају у заборав. Сви су заборавили на пројекат «насеља од 2500 станова», и чим је кренула (пре)продаја земљишта око Шимановаца, амбициозни и вазда подобни «Пинк», пазари околно земљиште и постаје први комшија постојећем «окрњеном приградском насељу», и тако ставља тачку на даљу стамбену градњу.

***

Уласком у нови миленијум, земљиште поред ауто-пута (шимановачки атар и сеоске ледине), постају предмет интересовања нових страних и домаћих фирми и свакојаких бизнисмена, и убрзо почиње «ел дорадо»-продаја: сеоских ледина око села, околног пољопривредног земљишта, пре-препродаје и свакојаки марифетлуци који већ иду уз такву помаму и кампању. До тада, у касу неразвијене ОпштинуПећинци, сливају се велика средства од продаје шимановачки ледина и разних нуз пореза и прихода, али само мањи део завршава у Шимановцима на изградњи околних путева, обилазнице и осталих пратећих инфраструктурних пројеката.

Општина Пећинци је убрзо себе прозвала «Општином просперитета» и продаја је проглашена као ново-створена вредност. Шимановци остају без свог јединог ресурса-земље, и као највеће село у исто време доживљава све теже дане: долази до опкољавања села са индустријским халама, завладао је урбанистички хаос у самом селу, насеље доживљава целодневни саобраћајни колапс, настаје опасно загађење свих врста, вода из водовода није више за пиће, урушавају се друштвени објекти и долази до гашење друштвеног живота. Повремено, у изборним кампањама политичке партије су будиле наду, о увођењу градског превоза, али по успостављању власти своја обећања су брзо заборављала.

***

Приликом изборне кампање 2017. Шимановце је посетио Синиша Мали и том приликом је у разговору са мештанима, подржао је идеју увођења градске линије до Шимановаца и обећао да ће решити проблем. После пар месеци, обећање је испуњено и пронађено најцелисходније решање, да се градска линија 711. до Угриноваца продужи до Шимановаца.

У октобру исте године, на велику радост народа, кренула је градска линија.

***

Међутим, као гром из ведра неба, само пет дана пред почетак школске године, у доба јачања заразеКороне вируса, руководство општине објављује раскид уговора, закључно са 1. септембром. 2020. са ГСП «Београд», јер не жели да плаћа «нерентабилну линију». Међутим, најгоре су прошли грађани у целом том: неодговорном, исхитреном и изнуђеном решењу, јер општина није пронашла (још увек «тражи») одговарајућу алтернативу јавног превоза, тј. прихватљиво решење за све грађане општине. Остављени смо једноставно на цедилу да се сналазимо.

Општинари и даље ћуте-не оглашавају се- неко каже «манастирски тихују» и лагодно троше «наше дане», и своје мандате у топлим кабинетима.

Да потсетим, они су 20. септембра у разговору са «Преговарачким тимом грађанских протеста», прихватили обавезу да ће до 6. октобра понудити прихватљиво решење!

Било па прошло,… ником ништа…пуј пике не важи!

Ускоро ће бити два месеца, како је укинуто двадесет полазака аутобуса ГСП «Београд», а у међувремену и аутопревозник «Ласта» најављује укидање неких полазака, па се свим друштвеним чиниоцима постављају озбиљна и ургентних питања:

  1. Како ће се уопште одвијати будући живот у селу и околини?
  2. Ко је одговоран за овако скандалозне одлуке и понашање?
  3. Ко ће одговарати за причињену штету грађанима: губљење посла,       непохађање наставе, заражавање Коронавирусом у пренатрпаним аутобусима преосталих превозника, отежано лечење у граду,… итд.?

 

На последњем «Трећем протесту», пред камерама ТВ «Нове С»,  ђаци су донели паролу «ОВО ЈЕ 21 ВЕК» ! Сви су је видели, али не они који су требали тога дана да буду са народом.

Како ствари стоје, руководство наше општине-по свој прилици, све нас свесно враћа у прохујале векове, када се у град ишло само са коњском запрегом или у половним камионима са дрвеним клупама-као наши предци после Другог свецког рата?!

Ако је ово општински прокламовани «просперитет», шта је онда «регресија» у којој већ дуже време живимо или животињаримо!?

 

ПС. Приликом израде текста користио сам књигу:

Шимановци 1385-1986 (издање 1987), аутора Данета Клепића.

 

26.10.2020.                                 Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

 

 

 

 

 

Прича о Спиридону-Спири Ћирковићу и икони Св. Часне Вериге-Верижице у цркви Светог Николе у Шимановцима

Постављено дана: 30. 01. 2020.

Прича о Спиридону-Спири Ћирковићу
и икони Св. Часне Вериге-Верижице
у цркви Светог Николе у Шимановцима

Породица Ћирковић је једна од најстаријих у насељу Шимановци, од успостављања писаних трагова са почетка 18. века.
У «Домовним пописима» месне цркве у Шимановцима из 1800. и 1871-73., породична задруга Максима и Анне Ћирковић пописана је као «11. нумера». Такође породица Ћирковић, је у ранијим државним пописима села Керек (расељенo је од 1736-38 и већина становника пресељена у Шимановце), увек је била присутна. У почетку презиме је уписано као Кirco (Ћирко јер на лaтинском нема «Ћ»), па затим Ћирков, да би од 1756. придодато «ић», и добило презиме данашњи облик Ћирковић. Исти принцип формирања шимановачких презимена је и код фамилија: Урошевић, Атанацковић, Арсенијевић, Радивојевић, итд.
Многи од вас, запазили су у месној цркви у Шимановцима, икону Св. Часне Вериге у богато украшеном раму већих димензија са уписаним текстом:
*Ћирковић Спиридон, дао урадити 1883*
Сигурно се питате:
-Ко је Спиридон Ћирковић и како је његова породична икона доспела у цркву?
Одвајкада ме је интересовало моје порекло, па сам раније прикупљао податке и урадио породично стабло породице Ћирковић у Шимановцима, и ево приче о Спиридону Ћирковићу. Почећу од његовог деде Антонија (рођ.1789) у фамили познат као Антоније I (Први) Ћирковић.
Антоније I (Први) имао је бројно потомство: синове Јефтимија-Јефту (1819-1871), Негована (рођ.1821.), Марка (рођ.1826), ћерку Драгињу(1829) и сина Милована (1830-1872).
Најстарији син Јефтимије био је добар домаћин, вредан човек, писмен и частан војник у војно граничарској служби тога времена, и као млад је стекао породицу и изродио бројно потомство-синове: Љубомира-Љубу (рођ.1840 , иначе он је мој наврдеда), Луку (рођ.1842.), Козму-Косту (1845), Спиридона-Спиру (1850) и ћерку Висовку удату Иванић у Огару.
Сва деца су била честита, породична, редовна у цркви и посвећени служби у Војној граници, већ како је то било прописано по законима у царевини Аустро-угарској.
Најмлађи син, Спиридон се истицао у служби и веома млад, као двадесетогодишњак, преузео послове поштанске службе при Војној компанији (гарнизону) у Шимановцима. После развојачења-укидања Војне границе 1871-73, Спиридон преузима пошту и постаје први цивилни управник поште у Шимановцима.
Зграда старе поште, била је на месту данашње Основне школе, и у њој је радило неколико службеника, радника и кочијаша. Пошта је имала неколико пратећих објеката: више канцеларија, спаваоницу, стражару, шупе за поштанске кочије, амбаре и простране штале са неколико пари добрих коња увек спремних за покрет. Шимановачка пошта је била једина у околини и зато је њен значај био изузетан за тадашњу војну организацију и цивилну власт у држави.
Пре неколико година, историчар и лични пријатељ из Кањиже, Сабо Јозеф, пронашао је у државном архиву Угарске запис из 1884:
– Управник поште, Шпира Ћирковић, већ дуже време држи успешно пошту у Шимановцима.
Треба напоменути, да је то била поверљива и велика «титула» у то време.
У црквеним књигама је записано да се Спиридон млад оженијо и добио прво сина Јефту (1871.-1874.), али је као дете рано умро. Затим се рађају ћерке Живана (1874.), Елена-Јелена (1879.) и нешто касније Милена.
Спиридон је био писмен, образован, говорио је више језика, савестан и стручан у свом послу и једно време живи и ради-службује у Угарској-Будимпешти, па се крајем 19. века враћа у Шимановце и Земун.
Био је познат и признат у «Земунском срезу», и имао је добре пословне и политичке везе. Спиридон Ћирковић и Жика Стојковић постају 1900. начелници Општине Шимановци и као заступници у локалној скупштини у Земуну, афирмишу своје насеље и реализују велике и значаје радове у самом селу. Завршене су важне цесте према Војки-Старој Пазови и Ашањи-Купинову, тротоари поред кућа су поплочани-патосани квалитетном циглом, извршено је сађење калемљених дудова по шоровима и друмовима око села, у школама се уче деца калемљењу племенитог воћа, ископани су дубоки канали око села, поправљена је црква, ископано је неколико бунара за пијаћу воду на шоровима, саграђена је нова општинска зграда и трајно доведен лекар-градски физикус Др. Георгије Чучковић , а његова кућа је била данашња (недавно изгорела) кућа Лазе Ћирковића на раскршћу и у месној амбуланти је, по први пут, за стално запослена бабица Агнеса Носек.
Прво се удаје ћерка Живана, у угледну кућу породице индустријалца Коњевића у Земуну-Београду.
Друга ћерка Елена-Јелена није се удавала, али била је музички надарена и свирала је вилолину дуго година у оркестру Народног позоришта у Београду.
Пред Први Светски рат, због потребе државног посла, Спиридон се сели у Загреб, где остаје све до своје смрти. Најмлађа ћерка Милена удала се у кућу Плавшић у Загребу, и тамо изродила два сина Миленка и Божидара. .
После очеве смрти, због гашења презимена, а по старом обичају, Милена је породичну икону «Свете Часне вериге апостола Петра-Верижице» пренела и завештала у месној цркви Светог Николе у Шимановцима.
Наставила је да одржавала породичне везе у Шимановцима, и далеке 1935. поклонила је своју породичну слику са синовима (са посветом), нашем Жики Ћирковићу (синови: Илија-Ика, Бранко-Бане и Сава-Чиле), где сам је и пронашао.
Милена је и после Другог Свецког рата неколико пута писала писма у Шимановце.
Данас, после сто година, о породичној икони се старају живи чланови фамилије Ћирковић из Шимановаца, па нeка тако остане и убудуће.
Слушајући старе дедове и читајући старе списе, написао сам ову животну причу да непадне у заборав као и много ствари до сада.
Данашњим младим, остаје у аманет да наставе да чувају ову породичну и месну реликвију и пренесу је будућим поколењима.

На Часне Вериге-Верижице
29/16. јануара.2о20. Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

 

АЛО или АЛОУ ШИМАНОВЦИ!

Постављено дана: 16. 08. 2019.

-Ало, Шимановци, …јавите се!
-Ало, …нечујем добро,… везе су очајне!
-Ало, Шимановци,..онда лаку ноћ-спавајте и даље!
-Ало,..ма алоу*, и ти!

Не тако давно телефон и остале везе у МЗ Шимановци су нормално функционисале, али већ одавно су блокиране и ван сваке нормалне функције.
Ајд’ што не ради телефон, интернет, али зашто су „збор или људски међусобни диван“ одавно елиминисани и пресахнули, као наши стари сеоски напуштени бездани.
Недавно у старом чекмежету, пронашао сам, деценију старе „Сремске Новине“, и ево, о чему се тада причало, маштало и очекивало у будућности, у нашим Шимановцима.
Сва наша маштања, су углавном реализована по другим селима Општине Пећинци, а ми смо у међувремену „насађени“ на оптуженичку клупу, и тако „нагужени“ чекамо пресуду већ скоро деценију.

Петпарачке оптужнице типа: „рекла-казала“, „држ’те лопова“, су само допринели растројству села, међусобној неслози и поруги, и као разлог, дошло је до занемаривања Шимановаца од стране општинске администрације.
Питам вас, шта се честито урадило у селу, мислим на општи друштвени стандард, у последњих неколико година?
Ајд’ сетите се, и немој да се стидите, па напишите да се сви подсетимо?
На пример, шимановачки вртић, је више деценијска наша фатаморгана, али ова власт је само пре шест месеци обећала, па се „нешто примирила“, да не кажем попишманила. По селу се већ равнодушно прича:
-Ма стара политичарска прича, или „обећање лудом радовање?
Шимановачки „Дом културе-Соколана“ вапи за озбиљном поправком и као најстарији објекат тога типа у Општини, валда неће дочекати урушавање и нестанак!
Списак проблема и потреба нашег села не би стали ни на десет страна.
Ништа се капитално није радило годинама, па зато радије, ајде да се подсетимо лепих тренутака и догађаја из прошлости.
Имали смо ми некада и светле тренутке из друштвеног живота. Пре петнаест година, тачније 2004,. у сали МЗ Шимановци одржана је вишедневна изложба слика Милана Ђурића из Војке. Били су нам тада, бројни гости из околних села и Београда, а сви ђаци наше Основне школе су организовано посетили изложбу.
Из НИП-а „Политика“ био нам је гост чувени новинар-путописац, Богдан Ибрајтер Тане, и у својој редовној колумни се позитивно осврнуо на изложбу и живот у самом селу.
Из амбасаде Белорусије био нам је гост тадашњи амбасадор и секретар.


Песник, Радивој Прокопљевић Прока, је те вечери премијерно одрецитовао своју, сада надалеко чувену, песму или оду: „О сремској сланини“.
Песник Брица из Голубинаца, војачки тамбураши и група „Времеплов“, школски шимановачки хор под управом Маријане Добрић и Валентина Бујила-тада дете, приредили су свима незаборавно вече.

У старом чланку „Сремских Новина“ опширно, реално и лепо је писано о нашем житељу проф. Мирку Ђорђевићу. Међутим, у последњих неколико година његово име је неоправдано и небјашњиво постало „табу тема“, па грађанска иницијатива за именовање безимене шимановачке библиотеке-с’његовим именом, се очигледно гура у заборав и срамно игнорише. Зашто?


Једина светла тачка у последњој декади нашег села, је наша уређена црквена порта и црква Светог Николе, која истински улепшава раскршће, и враћа наду у наше сиво и запуштено село. Од недавно у порти је постављен прелеп споменик Светом владици Николају Велимировићу.


Ипак, треба мало више волети своје село, па ће и оно тада напредовати.
Зар не!
Шимановчани, па срећна вам наступајућа слава-„Дани Шимановаца“ и будите добри домаћини!

*алоу-узвик који означава када нешто оде до бестрага, или се направи грдна штета.

13. 08.2019. Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

Сећање на снимање филма, „Погон Б“ у Шимановцима и једна фузбалска утакмица после

Постављено дана: 17. 06. 2019.

Један старији Шим’новчан, ономад ми дивани, ал’са момачким сјајем у очима:
-Ма какав данашњи „Пинк“, немамо ми ника’ке вајде што је у нашем атару. Али каде је сниман педес’т осме(1958), „Погон Б“, то је био догађај и прави-изистински филм, ….ма браћела, то је био „Холивуд“ ! Познати глумци су пили и веселили се санама уз тамбураше у кафанама код „Ике“ и „Чике“. Павле Вујсић подиг’о шатор у авлији код кафеџије Чике Милошевића, поред кафане, валда да му буде близу, и свак’ дан пабарише са тамбурашима, а „литру Клеке“, само тако смири. Еј, а да видиш глумице, најлепше жене, лепотице тога времена: Љиљана Марковић и Деса Берић. Шта д’ ти кажем, сигур’ се пол’ Шим’новчана заљубило у њи’ ! Да ви’ш само, шта је лепота, шта је женско, имало се ту свашта видути, еее… Сећам се ко данас, кад’ се умивала у раскопчаној кошуљици на сред авлије. А ми дерани и момци начичкали се, извиривамо-бечимо се кроз рупице на платну и капиџику и гурамо с’ожењенима људима, канда би одједаред сви јурнули, и шта да ти кажем мал’га нисмо срушили целог…
Еј, наопако, а дневница за статирање две ‘иљаде, сунце ти јебем жарено, а „копачка“ само пе’сто динара! Једино онај режисер Воја Нановић, наш илегалац у рату, био је код Јове Војкића у бази, здраво нас дрибло и тер’о да по сто пута трчимо и још нас грдио ко нездрав. Јебешга, мало се бунимо, ал’ две ‘иљаде, никад лакше нисмо зарадили у дневници. Остали наши курузи у парлогу, није се ни видо од коровине, а клипови ко дечији кур..ћи, ето да баш не лајем, …и те године ни пол’ котобање нијо било. Једва смо марву изранили до следеће сетве.
Е, мој браћин, и тако, мушки свет два месеца цел’дан на раскршћу фурт пије, лондра, арчи новце и дангуби.
Каде су очле филмаџије, највише су се жене и девојке-удаваче обрадовале и одахнуле…
Поносно су говориле: -Вратили се мушки, јебо и’ отац пусти, из лудиње „Холивуда“, својим кућама, женама, удавачама и сељачким пословима!
Дал’ те, ал’ пре ће бити-следеће године-педес’т девете (1959), окупи се изнова добар део «филмаџијске партије», валда им било лепо, па оправе, како се то каже-ревијалну фузбалску утакмицу, ето да одају пажњу свим шим’новчанима на указаном гостопримству. Као специјални гост, дође нам тада прослављени југословенски фузбалер Милош Милутиновић, шабачки глумац Љубиша Јовановић, и још приде, море знаног и незнаног света, што сведочи ова кадгодашња слика. Од наши’, домаћи, било је ту свакојаког света, неки су само ради сликовања први пут обукли дрес, јел повод је била «ревијална фузбалска утакмица» и пре свега весело дружење.

На слики су следећи Шим’новчани: Светозар Арсенијевић Чикаја, Бандин Радослав, Љубинковић Сава Сила, Стева Марић, Јовица Богдановић, Тома Вујичић, Петар Радивојевић Лебара, дете Срета Љубинковић Бакика, Ђокица Мандић, Максим Радивојевић пекар, Анђелко Грујић, Мирко Ћирковић месар.
Ако смо неког погрешили, разумте нас, сећања бледе, наочаре не помажу, а и дудињара омета и тера по своме!
Захваљујем се Слободану Арсенијевићу Кенди, на уступљеној фотографији.
Било је то неко лепше, веселије, сигурно не богатије време, када се на раскршћу Шимановаца окупљао свакодневно свет из целог села и уз диване, шале, игру и песму проводио незаборавне дане.
18. ун. 2019. Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

СРЕЋНА НОВА ГОДИНА 2019

Постављено дана: 13. 01. 2019.

Хумореска «наши дана»

Заређали и изређали се, сви ови наши празници, па од свакојаке, и боме јаке ‘ране и ‘ића, здраво смо задригли, лице нам подуло, добило неку бордовску боју, ко пред-не дај боже как’и шлог, и јоште смо се олењили и каде с’муком одгегамо пар корака од астала до «чак» отомана останемо брез данфа. Напољу заладило, кажеду стигла «честитка» из Сибира, па седимо вазда у топлој соби и шта друго, нег’: јеј, пиј и бечи се у «сокоћало» од ране зоре до поноћи. Каде нестане чокања и дрва, е ондак сви гракну:

-Ајд’ «домаћине», ти си «најмлађи», скокни часом и наложи да се ватра не угаси! Још се као сикираду, помало мудрују и додају:

– Пази дас’не посмрзавамо, ко мишеви у празној котобањи»!

Марве немамо, а оно мало живине, око подне, напојимо млаком водом, бацимо им мало бунгура и мрва са астала, а оне само чуче, згуриле се, жмиркају, нит’ носе јаја, нит пето кукуриче, јербо и њима здраво ладно и канда им није нидочега.

Седе тако и наш Баћа Цвеја и Баћин Тоза у својим топлим собама, ал’ већма им дојадило, па ајд’мало на шор да виду, имал’кога за диван наћи. Некако у исти час обојица се промолили, опазили се и обрадовали се један другом ко најрођенијем. Часом би се они састали, само да су им куће с’једне стране, ал’треба прећи пусти шор, који се измеђ’њих попречио ко набујала дивља Дрина ил’ мутна Марица. Таман Цвеја крено преко, кад ето ти оданде колона шлепера, терају ко недонети, један точком улети посред баре ускрај пута и свог га је учатлив’о до гуше с’том смрдљивом бљузгавицом. Ондак, с’друге стране, крену храбро, Баћин Тоза, ал’ и тамо колона, и баш спрам њега неки загула у џипу даде гас, и мал га не потрефи. Кроз прозор му још опцује матер сељачку и показа средњи прст. Тоза ко Тоза, већ како је пргав, ома узврати, па му «спомене» маму мамину, и још којешта му сложи све по списку и на камару. Приде му оштро припрети песницом и довикну:

-Шта је битанго, оћеш ‘да ме згазиш у мом шору, пред мојом кућом?

И тако њи’ двојица, по сата, ко на лото извлачењу, врте се и покушавају да пређу шор. У пар наврата одлучно крену, па стану, ал’никако прећи шор, саобраћај не попушта, нико не стаје, а јебешга и јачи су.                                                              Њихови очеви су лакше прешли Дрину и Сутјеску, па се борили три године у партизанима по Босни, нег’ што њи’ двојица покушаваду да пређу шор.
Утом пролази Јова, загледа их, поче се смешкати, и гласно им добаци:

-Зар немате телефоне, ил’ фејс бук, па се издиванте ко људи, а не да се ту коцкате са животом. Браћини, немој да ме баците у трошак за свеће!

Тоза кад то чу, не окрећући се, само му одбруси:

– Ајд’ терај даље, и мани ме се твоје зајебантске политике, сит сам те одавно!

Коначно, пуначки Цвеја, некако претрчи шор и мал’се директно не судари са Тозом на ћуприји. Онако дебо, бего је Цвеја ко прави зец, кад у лову запраште пушке са свију страна. Срећни што су обоје живи и здрави, прво се по том питању изљубише, па тек онда падоше честитке и поново љубљење за Нову годину, Божић и све славе.

Баћин Тоза ома ће срдито:

-Баћа, слушај, ‘вако више не иде! Чим гране пролеће набавићемо ми, на вашару у Руми, ону белу фарбу за бетон и спрам наши кућа намалати «зебру» по путу, и јоште турити саобраћајне знаке, «пешачки прелаз» и знак «забране 30 км на сат»! Шта је ово-наопако, сви се сјатили кроз наше село, па није ово аутострада, ил’ автопут, па терају сви до даске ко на тркама.! Јес’, да ови наши душебрижници кажеду да је пут проглашен за «магистрални пут». Прогласили они, а нас нико ништа није ни пито! Једно су сметли сума; ми смо кадгод самодоприносом и кулуком оправљали наше шорове, зато да нама буде боље, па их лепо удесили, а саде испало да смо ми били залудни, глупави ко ноћ и све то работили из чиста унцута. Тобож’, ово је «магистрални пут», па испада, да могу саде ти пусти автови да нас «руше ко кегле у куглани» по нашим шоровима. Боме, ситувација је још загуљенија,  јер по регистрацијама автова то је међународни пут. Јебешга, баћа Цвејо није ово у реду, па нисмо ми глинени голубови на шицари па удри, и још кад неког спичи авто испаднемо фуртом ми криви. Као, непоштујемо саобраћајне прописе и јоште налећемо, ко муве брез главе, на њи’ове камионе и автове!

Слуша све то Баћа Цвеја, забринуто врти главом, брише грашке зноја, климањем главе све одобрава и почиње свој диван:

-Еј баћин Тозо, био сам ономад у Земуну, да нешто ‘ране пазарим за празнике јер тамо је доста јефтиније. Сретнем оног Милета, …та знаш га с’пијаце, што је кадгод купово «сремачки сир» од мог ћалета, а од вас прасице и бостан, док смо имали сви по максим земље, наше ледине, пуно марве и чопоре свиња!
Миле потврдно клима главом, уздахну и пали цигару. Тоза наставља да дивани:

– Пита он за све нас, а у једном моменту каже да прати дешавања у нашој «Задруги», те да му је драго, и још нам честита што сваког дана све више напредујемо и саде цели свет зна за Шим’новце!?

Тоза се од запрепашћења закашља, испаде му цигара право убару и гласно викну:

-Задруга, …кажеш задруга, па јел’ он пошандрцо, загула једна, или нас озбиљно зајебава, па наша задруга само што није изда’нула-готова је!

Смешка се загонетно Баћа Цвеја, заврће брк и наставља:

-Та, није он мислио на ову «нашу сељачку», већ на ону «лилавску», поред авто пута. Нап’о ме, па све испитива, па још умислио, да ми имамо неке вајде и новаца од тог циркуса и куплераја! Пито ме, … знаш, онако швалерски, дал’ ми понекад ноћом тамо свратимо? Отац га пусти, … и ово да ти рекнем, и још ме пито крајње озбиљно; да ли имамо ми тамо как’е протекције, ето у нашем је атару тај куплерај, па би свратио да се мало и он «омрси»! Додо је, да ће ако треба и добро платити, само да мало уђе унутри, јер има једна сојка по мери, баш као створена за њега!? Ома сам га отеро у очин и материну, и нисам ни реч више прозборио са тим заглајзаном недокуцаним!

Тоза се избечио од чуда и гласне каже:

-Шта је ово с’овим нашим светом, од силне телевизије и дангубе полудио начисто, а мозак му ко у пилета, само му је до лудирања, лајања и срамоте! Немо’ш више наћи честито чељаде и ко човек се лепо издиванити, све им је то «сокоћало», ко сврака-попила мозак.

Цвеја гледи према раскршћу, пали цигару и забринуто ће:

– Мој Тозо, знаш оног мог нећака, завршио тешки државни факултет-еј, прави инжињер пост’о, добар ко лебац, а ономад потписо уговор, и са још једним Батањичаном, оде да ради шест месеци ко келнер на броду! Каже, неће он о’де да ради ко виљушкариста за 200 евра, каде тамо зарађује, чисто-десет пута више, и ‘оће деран још мало да види света. Дошло неко црно време, каде наша честита сремачка деца, одоше у морепловце, код овако лепе земље и нашега Срема. Па то није било никада-за века! Пу,…’бем ти небо, кад’ нас оваке килаве трпи, и кад’ смо дотле догурали!

Тоза се осврће, накашља и бесно настави:

-Погледај само наше село! Кадгод смо били први у свему, пример другима, а саде смо последња рупа на свирали. Нас више не зову ни село Шимановци, већ све чешће «Индустријска зона Пећинци», а ми му дођемо, ко неко «индустријско предграђе», неко «лево сметало», чак пустара, ил’ још горе ардала. Ми смо нон-стоп блокирани, а у нашем атару толке фирме и још се распродаје оно мало преостали’ ледина око села. Ди су ти наши новци, бог свети зна?! Ономад, мој унук, ми прочит’о, на том интернету да је наш предцедник општине даво интервју за Нову годину. Посебно је нагласио да неће одустати од започетих пројеката у општини!… Ево већ пар дана, тако размишљам, а шта је то у нашем селу лане започето? Осим «историског пута», од 800 метери-од ћуприје «Боша» до раскршћа и лежећег полицајца на раскршћу, ама … ама, баш ништа. Кад размислим, и то је урађено због теретног саобраћаја, па је питање; а ди смо се ми ту овајдили! Народ ће опет у Голубиначком шорићу трпети буку, загађење и бити у сталној опасности. На недавним изборима у децембру 2017-те обећавало се море ствари: нов вртић, дом културе, летња позорница, библиотека, нови путеви, генерално сређивање раскршћа, тротоари поред пута, канали, екологија, култура, спорт и неможе се све чо’ек о’ма ни сетити! Нећу да кажем да је неко лажљив, ал’ кад се не испуне обећања, шта је ондак? Ајд’, кажи ми ти Баћа Цвејо, можда ја грешим, жив сам човек?

Цвеја, слеже раменима, нервозно вади два фраклића  ракије, из унутрашнјег џепа рекље и један додаје Този :

-Е мој, Баћин Тозо, мани се политике, гурава су времена, биће како мора бити, сам’ да небуде горе. Јес’ли гледо на телевизи оног човека што каже:

-Бољег немамо, горег нећемо наћи!

Тако је, како је! Ајд’ па живели, и са срећом у овој 2019-ој , и да ми будеш здрав, чио и кадар за све!

 

Дан уочи

српске Нове године 2019.

Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

 

ХАЈДУЧИЈА-ПУСТАХИЛУК У СРЕМУ ОД ЛАЗЕ ХАРАМБАШЕ ДО РОМЕ

Постављено дана: 23. 12. 2018.

Кадгод, кад’  није било «сокоћала» и интернета, сремачкој деци су у дугим зимским  вечерима мајке (бабе) и деде диванили свакојаке приче о ајдуцима. Још увек су ми у сећању стари дедови који су знали напамет и више десетина народних епских песама о хајдуцима, писаних у десетерцу. Окупљени око топле пећи, деца су са наћуленим ушима и широм отворених очију, упијали приче и стихове, о животу и разним «подвизима» ајдука и ајдучких дружина. Касније, када децу ухвати сан, и сами су «постајали» хајдуци и харамбаше, па су се у току ноћи бунцајући «борили» са Турцима и знојави у кревету будили. Већ сутрадан, од ране зоре, деца су често, на сеоским гувнима и лединама, са кобојаги сабљама, топузима и моткама у својим играма опонашали ајдуке. Старији су ајдучка дела, као и недела, оправдавали социјалном неправдом и често је хајдуцима приписивана праведност и борба за социјална и национална права, иако су углавном, били немилосрдни разбојници, пљачкаши каравана, салаша и често сеоски лопови и кабадахије. Обичан народ одувек је тешко живео у Срему, био је изложен разним неправдама од стране свих власти, па су зато хајдуци доживљавани као спасиоци, заштитници и осветници, мада је у стварности често било сасвим другачије. Дуга је традиција ајдуковања и ајдучије широм Балкана, и та друштвена појава уочена је не само код Срба, већ је забележена и код других народа. Почетак пустахилука-хајдучије, јавља се одмах по доласку Турака, али и касније све до данашњих дана. У почетку су их звали пустахије и хајдуци, касније разбојници, пљачкши и убице, а данас су актуелни називи попут: кланови, мафијаши и тајкуни.                                                          Домаћи и страни историчари у разним документима пронашли су доказе о њиховом сталном присуство у Срему, поготово, од успоствљања аустриске власти и њихова масовност се често осматрала као «уобичајено занимање» становништва.

Увод

Турским освајањем 1521. утврђеног града Купиника, пада ускоро и цели Срем под власт нових господара. Турској држави прави циљ је освајање Европе, и зато турска војска силовито напредује и већ после десетак година покорава скоро целу Панонију, као и престоницу Будим, великог Угарског краљевства.

Срем остаје наредна два века у дубокој позадини турског царства. Тај период се сматра мирним, јер локално српско становништво, бавило се пољопривредом и сточарством, и имало је примарну обавезу плаћања годишњег пореза-десетка, и снабдевања храном турских аскера у пролећним походима ка Бечу. Велике промене настају 1683. после турског неочекиваног дебакла под зидинама Беча, и затим следе серије њихових тешких пораза. Са турском војском почиње и опште повлачење дела становништва наклоњених турској држави. То је уједно и почетак, чувеног «Великог бечког рата», који је трајао непрекидно скоро 35 година, са промењивом војном срећом код обеју страна. Међутим, у току ратних дејстава  испретурана  је већина  народа Балкана, од Прилепа до Будима и на крају су успостављене нове државне границе, а становништво се у сеобама измешало.

У Срему су се одиграле две велике и судбоносне битке између зараћених страна, 1691. код Сланкамена , 1716. код Петроварадина и у непосредној близини 1697. код Сенте, у којима су после више векова учествовали и Срби, у «рацким (српским) милицијама», на страни аустријског царства.

Пожаревачким миром 1718. коначно цео Срем је «ослобођен» од турске власти, али  од тада постаје гранична област између два сукобљена царства, у наредних век ипо. После тих силних битака, свест покорног и мирног сељака у новим околностима се почела мењати. Моћ оружја и војна служба постају саставни део живота, до тада пољопривредног становништва. Када је успостављена граница, целом дужином, на Сави и Дунаву, успостављена је нова и издвојена област-тампон зона под именом Војна граница, и од тада становници по рођењу постају аутоматски Војни граничари (Милитарци) до краја живота. Већина граничара су били Раци (односно Срби) на целом простору од мора, Динаре, и дуж река Саве и Дунава.

Појава пустахија и хајдука

Почетком 18. века, народ у целој Панонији се тешко мирио са враћањем у стање обесправљености феудалних подложника-кметова и наметања нових обавеза и дажбина, па се код становника коморског Срема исказивало огорчење и чак појаву пребега у Турску (Србију) и све већој појави одметања у хајдучке дружине.

Најстарији подаци о хајдучији у Срему потичу из 1702. када је 8 наоружаних људи напало у Иригу и убило богадаша Хорнемана и потом опљачкали све у његовој  кући.

Већ 1703. у близини Карловаца опљачкан и убијен је  коморски службеник Георг Себастијан Нихтмајер који је носио сто форинти у касу Петроварадина.

Поред напада на службенике и представнике власти, све више је било напада и пљачки сељака, цркви и манастира, па су расписиване награде, организоване потере и честа погубљење разбојника.

Само у ратним временима хајдучија је мало попуштала, али је потом још више бујала и стварала општу несигурност. Колико је безакоње узело маха најбоље се види у казивању мајора Флигбајла 1722. и извештају граничарског капетана Саве Николића у коме наводи;

Народ из Срема поред Саве, је скоро сав наоружан, те да после рада у пољу и кући, одлазе у шуме и одају се разбојништву!

У то време појављују се веће групе хајдука и харамбаша, попут: у горњем Срему Ђука Јечменица, код Петроварадина харамбаша Ловра, код Буђановаца повећа дружина Радојица Стефановић, Стојча Радовић, Недељко Цигановић и још десетак, из Кленка дружине: Миланка Батлајића и Стојана, Петра и Живана, из Градишке Миливоја Милатовића, из Лаћарка Живана Грашића, из Сурдука харамбаше Малеша, из Стејановаца Петра Константиновића и још много знаних и незнаних.

У то време цео доњи Срем је био под густим столетним шумама, која се спајала са Фрушком гором, што је хајдучким дружинама погодовало да се неометано крећу и скривају, а забележене су и честе бежаније преко Саве и Дунава код јатака са друге стране.

И Шимановци нису били поштеђени хајдучије, јатака и потера, па у извештају из августа 1730. провизор Колхунт из Сурчина, наводи следеће:

-На салашима у Шимановцима је похватано десетак пастира и слугу који су били у вези са разбојницима који су напали Суботиште. У извештају се наводи да су пандури том приликом убили двојицу разбојника и неке сељаке (јатаке). Колхунт наводи; да се труди да искорени разбојништво, али да има утисак да ни пандури, ни сељаци не прогоне разбојнике довољно енергично. Шта више, међу њима имају своје пријатеље који их свему обавештавају, дају им уточиште, храну и пиће, иако је забрањено под претњом вешала.

(Славко Гавриловић, «Срем од краја 17. до средине 18. века» страна 384.)

Ситуација из године у годину бивала је све тежа и тежа са масовном хадучијом. Држава је законски обавезала војску да прогони и кажњава разбојнике по «праву мача»(извршење смртне казне) на лицу места. Ради зстрашивања по свим селима се граде затвори, постављају вешала и «точкови»(за разапињање) и врше јавне егзекуције пред окупљеним народом.

Створен је посебан пандурски одред од 32 пандура за прогањање хајдука, и пооштрене су казнене одредбе «Патент (закон) о разбојништву», у тачки 5. Закона налаже да ће породице оних који се одметну одмах бити ухапшене, и протеране, ако се дотични (хајдук) не преда у року 14 дана. Кућа ће им затим бити спаљена, а сва имовина припашће држави.

Угарска канцеларија је приметила да «рацка нација» ствара највеће хероје од својих злочинаца и њихове најгоре мане слави као највеће врлине, препричава њихове или своје «разбојничке историје» па утиче на формирање омладине у рђавом правцу. Предлаже, да за изношење таквих прича, песама и историје најстроже забрани, односно кажњава; први пут затвором, други пут са 100-200 батина, а трећи пут и смрћу. Потказивачи, пак, треба да буду награђени са по 12 форинти.

Војна команда, налаже Дворском ратном савету, да тражи од «Српског Народно-црквеног сабора» забрану јавног певања «неморалних и разбојничких песама», а да сарадницима пустахија запрети вечним искључењем из цркве. Од митрополита и свештенства тражи да се на разбојнике баци «анатема», јер Срби се више плаше «божије казне» од било какве телесне и новчане, па и саме смртне казне.

Војна команда, у више махова је нудила амнестију хајдуцима, поготово у ратним временима када је фалило војника на ратиштима. Међутим, према једном извештају с пролећа 1741, из редова Тренкових пандура, од укупно 589, дезертирало је чак 273 човека и тако наоружани махом отишли у разбојнике.

У то време био је веома опасан харамбаша Јован Дијак, који је оперисао са више десетина сурових момака по Фрушкој гори. Једном прилком упао је у сред богослужења у цркву у Бешкој, и све присутне дрско опљачкао, потом је и групу трговаца пресрео и опљачкао на Банстолу, убрзо је ухватио марадичког кнеза Стојка и изнудио 100 дуката, и пљачкао редом имућне куће по Путинцима. Једном припуцао и на кола пуковника Рашковића и још починио много разбојништва у кратком периоду. За Дијакову главу, провизор је расписао награду од 100 дуката, али патријах Арсеније и ритмајер Игњат Станковић су тражили «амнестију како би допринели смиривању» ситуације у области. Дијаку харамбаши и његовим хајдуцима, а било их је 37, планирано и унапред одређено-уколико добију амнестију, место коњичке «фрајкомпаније»!? Уствари, неке врсте добровољачке специјалне чете. Дворски Ратни савет, ипак одбија амнестију, због много учињених злодела у Астрији и Турској, и покренули су велику потеру. Гонили су их широм Срема и све до Саве. После пребега и преласка реке, Турци су наставили са потером, и у правом ватреном окршају, све су их поубијали на задовољство аустријске власти.

Средином 18. века хајдучија као масовна појава у Срему је полако престајала, јер су се побољшале економско-социјалне прилике. Војна граница је реформисана, законски учвршћена и проширена на више села, па је убрзо формирано десетак нових компанија (чета).

Појава и прича, о Лази Харамбаши  

Средином 18. века родио се Лазар Добрић, у сремском селу Сасе или Новим Карловцима. Био је опанчар по занимању, ожењен и породичан човек. Први пут за њега се чуло крајем 18. када је због незадовољства и сукоба са влашћу-пандурима, напустио село и отишао у хајдуке. Убрзо је окупио више десетина момака, и после неколико успешних акција постао вођа дружине. Добио је кратко и упечатљиво име-Лаза Харамбаша. Оперисао је на широком простору Срема, Бачке, по северној Србији, а стизао је Дунавом и до Панчева. Био је «на добром гласу» код народа у Срему, али и по Србији, а имао је и позитивну националну боју, пред устанак у Србији против турских кабадахија. Као хајдук светио се народним зулумћарима, а сиротињу је помагао делећи им отети плен. По много чему је подсећао на енглеског «хајдука» Робина Худа и зато га је народ обожавао и чувао. Поред напада на сувом, он је нападао и лађе на Дунаву, и они су по дрскости, маштовитости, лукавости и неустрашивости задивили и народ и власт. Често се маскирао, и чак једном приликом, преобучен у «митрополита», упао  код самог војног комаданата, који му је главу високо уценио, а да га није препознао.                                                                                                                          У његовој чети су били хајдуци из Србије: Станоје Главаш, Вељко Петровић и вероватно будући народни вођа устанка Црни Ђорђе Петровић. По избијању Првог српског устанка Лаза је прешао у Србију и тамо постао јако популаран. Устаници  и народ, поготово у рудничком округу су га славили, и у њему видели и будућег народног вођу. Међутим, страдао је од српске руке, вероватно по наредби  побратима Станоја Главаша, а можда и Вожда Карађорђа, у селу Сиљевци, трећег маја 1804. године, и тако по ко зна који пут исказана је српска неслога и зла коб.

Писац и свестрани уметник Предраг Бањеглав из Саса, бавио се више година истраживањем његовог живота, и као плод издао је 2008. роман-романсирану биографију Лазе Харамбаше, под називом «Сремске сене». Убрзо затим потакнут жељом да заокружи причу о Лази Харамбаши, урадио је вајарски пројекат, и у свом атељеу 2013. завршио дво метарску скулптуру Лазара Добрића, у пуној хајдучкој опреми. Коначно, остварио се сан многих Сремаца, па поред старих прича, могу прочитати књигу и «коначно видети» легендарног Лазу Харамбашу на постаменту. У суботу 28. априла. 2018., тачно у подне, уз пригодан културно-уметнички програм откривен је на раскршћу Саса, споменик Лази Харамбаши. Лепо вајарско дело је поклон уметника свим мештанима Саса и Срема. Познато је, да Срби тешко подижу споменике, јер увек имају неке предрасуде. Тако је било и са овим спомеником, па уз бројне перипетије са општином Инђија,  после петогодишњег одлагања ипак је постигнут договор и хајдук Лазар Добрић-Лаза Харамбаша се «коначно скрасио и вратио»  међ’своје, у своје родно Сасе,.

Појава и прича, о Јови Станисављевић-Јови Чаруги

Родио се 1897. у српској породици, селу Баре, код Нашица у Славонији и одрастао је као сироче, од десете године, без мајке. Браварски занат је учио у Осијеку, који је у то време више припадао Срему него Славонији. На почетку Великог рата као седамнастогодишњак мобилисан је у Аустро-угарску војску и одређен за слање у рат против Србије. У једном сукобу, убија наредника  и то га трајно одређује ка странпутици. Одмах је дезертирао, као и хиљаде војника Аустро-угарске у то време. Крију се по шумама и кукурузиштима и зато их поспрдно називају «Зелени кадар». Чаруга окупља око себе неколико истомишљеника и почињу пљачке државних службеника и богаташа. По окончању рата у новој држави наставља са хајдуковањем, под изговором «борбе против капитализма» и убрзо бива осуђен и затворен у Сремској Митровици. Успева да побегне из затвора, и наставља са још већим пљачкама и свирепим убиствима, па се организују велике жандарске потере. У својим акцијама био је лукав, дрзак, суров, и често неухватљив. Живео је распусно, волео је да се јавно оглашава и није се никог плашио. У једној од заседа, после ватреног окршаја, страдају му другови, а он бива ухваћен. Организовано је велико суђење, уз велику пажњу домаће јавности и средстава информисања. Осуђен је на смрт вешањем.                                                        По први пут штампане су плакате и облепљена су већина места по Славонији и Срему, а улазнице за посматрање смакнућа су плануле у року пар сати. Пред скоро 3.000 гледалаца, казна је извршена јавно у Осијеку, и чак су доведени и глумци да гледају и «уче како смрт изгледа» у стварности. Чаруга је био познат као велики женскарош, имао је чак десетак вереница, од сељанки до бароница, од младих девојака до средовечних удовица, и на извршењу казне било је много женског света у првим редовима. Забележено је, како се обратио окупљеном народу, када се суочио са вешалима у дворишту Краљевског судбеног стола у Осијеку.

Након прозивања општинског чиновника, Чаруга се окренуо окупљеном свету, и гласно обратио у његовом «стилу»:

Ја сам Јован Станисављевић Чаруга. Мој наклон, господине крвниче. Збогом, народе, Чаруга путује. То није тако страшно. Идемо весело!

Смртна казна је извршена 1925.

Јова Чаруга је имао тада, само 28 година.

О Јови Чаруги је написано неколико књига, а 1991. године снимљен је и филм у режији Рајка Грлића. Чаругу је глумио одлични Иво Грегуревић, и то је била последња Југословенска продукција.

Појава и прича о Душану Остојићу Роми из Купинова

Некако, у исто време, док је «хајдучка слава» Јове Чаруге, завршавала на осијечким вешалима, у сремском селу Купинову почиње да се ствара нови хајдук. Купиново је у својој «хајдучкој историји» имало неколико познатих хајдука током 18. века. Захваљујучи географском положају Купинова, близини реке Саве, сталног скелског прелаза, речног меандра «Кут», окружено густом столетном шумом и тајновитом Обецком Баром, представљало је сигурно уточиште за хајдучке дружине. Купиново је било читав век ипо у Војној граници, и на подручју села увек је било војске и оружја на претек. У току Великог рата било је неколико већих војних операција у самом месту, и заостало оружје мештани Купинова су вешто посакривали у разним «базама» по селу и шуми, и чували за како се то већ, у нашем разговору каже: «злу не требало, али нек’се нађе, за недај боже»,.

Душан Остојић Рома, рођен је 1913. у сиромашној породици на крају шорића, цик уз саму Обецку Бару. Живели су од наднице, риболова, али и од криволова. Од малена је био суочен са сиромаштвом и неправдом која га је обележила, усмерила и покретала у револт, бес и касније освету према спољњем окружењу. Још као млад момак од 17. година починио је прво кривично дело, мању крађу и зато добио казну од 6 месеци затвора. На основу новинских фотографија и прича самих мештана Душан Остојић Рома је био леп момак, висок, танак, црномањаст, бујне косе, правилних црта лица, интересантан, свирао је на хармоници, лепо је умео да пева и није било бољег играча у колу. Одмах су га запазиле девојке, и није оскудевао са њима, а симпатија је било још и више. Од старијих мештана сам чуо и ово:

– Био је леп момак, али сирома, и то га је здраво тиштило!

У затвору упознаје старије робијаше и искусне разбојнике и упија у себе њихове приче. По изласку наставља са крађама, и у једној акцији починио је тешко разбојништво. На суђењу 1934. године осуђен на  4 године робије у Сремској Митровици. Некако је издржао две године, али са неколико затвореника бежи и наставља са крађама. Међутим, после месец дана га хватају и враћају назад у затвор. Тешко му пада повратак у затвор, и све више размишља о освети према особама које су му «упропастиле» живот. Ускоро, у јуну 1937. поновним бегом из затвора, почиње његов животни суноврат, јер вођен осветничким слепилом, у кратком периоду починио је више тешких убистава. После серије убистава са одбеглим другом Драгољубом Ристићем, бежи преко Саве, али потера их проналази и у обрачуну убија Ристића, а Рома бива тешко рањен у надлактицу и ухваћен. У Београду се лечио неколико месеци и 10-ог септембра 1937. враћен је под јаким обезбеђењем у затвор, у Сремску Митровицу. Почињу озбиљне припреме за велико суђење. Тадашња штампа је доста писала о Роми из Купинова, и сви дневни листови у Београду су поклањали много пажње. Дневни лист «Време», «Правда» и «Политика» су у опширно, у више наврата, писали о току истраге, догађајима, припреми оптужнице и будућем суђењу.

Суђење је заказано за 24. јануар. 1938. и у наредна три дана «Политика» је свакодневно извештавала на читавој страни о самом току суђења.

Први дан суђења, 24. Јануар. 1938.

Испред зграде суда у Сремској Митровици, од раног јутра тискало се много света. Интересовање за суђење је било велико. Народ не верујући да је Рома ухваћен разграбили су улазнице за велику салу суднице са балконом, како би се сами уверили у истинитост. Пролазећи кроз двориште сачекали су га бројни фото-репортери и новинари. Он им се смешка, поздрвља их и позира, да што лепше испадне на фотографијама. Душана Остојића уводе окованог у препуну салу суднице, са три стражара и заповедником страже, уз гуркање и комешање. Тог момента, завладао је тајац у судници.

Почиње читање оптужнице. Душан се окреће, као да се досађује, смео и дрзак је за време читања оптужнице. Дајући податке о себи, Душан гласно додаје судији, као да прети:

-Не заборавите, уз моје име да додате Рома. Познат сам као Рома. То је краће, и лепше, зар не?

Оптужница је велика и опширна, за седам кривичних дела: три убиства после зрелог размишљања (са предумишљајем), један покушај убиства, две тешке крађе и злочин против јавне безбедности. Рома се често окреће ка публици и  незаинтересовано звера по сали, као да се њега то не тиче. На крају читања оптужнице, судија пита Рому:

– Јесте ли разумели оптужницу, и да ли се осећате кривим?!

Рома се изчуђава, смешка и одговара:

-А, шта сам разумео? Прави паузу, и дрско и громко наставља: -Па, наравно!

На питање о родитељима и породичној ситуације, мало застајкује, али почиње мирније да прича.

-Отац Миливој, убио је комшију бритвом, и сада је у Лепоглави. Робијаће незаслужено 10 година. Мајку су ми убили жандари, а ништа није била крива. Бога ми…Отац ми је имао малу кућицу, а живели смо ловећи рибу. Имао сам још тетку, сестру и старијег брата. Брат ми је био ко лутка, добар,…али су га претукли жандари, низашта, и убрзо је умро. Ево како је то било…Била је јака клизавица на шору, када је наишла поштарица Боса Будимчић и претурила се. Пријавила је жандарима да је неко подметнуо ногу и оптужила мога брата. Жандари су га потом страшно претукли, и он је сирома убзо умро.

Судија прекида и додаје: -То је било давно, има сигурно десет година!

Рома, одговара кратко и оштро: -Јесте,…али ја нисам заборавио!

После краће паузе Рома наставља да прича и објашњава догађаје из прошлости везане за свој живот и оптужницу. Описује догађаје из јуна 1937. године када је, по други пут са затвореником Драгољубом Ристићем, побегао из  Митровачке казнионе и кренуо на пут освете и злочина. Рома описује како се то десило:

-Ми, већа група затвореника, радили смо нешто на Грабовачком брду, и искористило смо непажњу стражара Ристе Стојановића, савладали га, отели му пушку, све метке и побегли. Успут смо се пресвукли у цивилно одело и кренули пут Руме и Купинова. Када смо стигли у Руму  потражили смо кућу богатог трговца Винка Шефелда, у којој је радила као слушкиња, моја бивша девојка Јелисавета Хладник. Био сам љут на њу, јер се удала чим сам отишао у затвор!

Када су стигли испред куће, ушли су кроз прозор унутра, али их је спазила слушкиња Јелисавета. Почела је гласна свађа и препирка. Тражили су од ње паре, али је она запретила жандарима и почела гласно да виче. Дали су се у бег низ улицу, али Јелисавета је наставила још јаче да запомаже и виче за њима. У једном момету, вероватно Рома, љутито се окренуо, стао, нанишанио и опалио. Она је пала погођена. Тешко је рањена, али се опоравила у болници и доведена је да сведочи на суду против Роме.

Из Руме су на путу ка Краљевцима пресрели Јоцу Јоцића и приморали да их вози у колима. У колима су се хвалили, и Јоци саопштили:

-Чућеш, Јоцо, шта ће бити за два дана, има да се прича!?

Причали су, како ће кад «нешто обаве», опљачкати неког богатог поседника код Бешке, и онда побећи у иностранство, можда у Бугарску, и тамо започети нови живот.

Од Краљеваца до Пећинаца, возио их је неки ћутљив човек, а затим са другим колима, до Михаљеваца где проналазе мештанина Милорада Драгосавца и траже да им покаже кућу сељака Димитрија Јовановића званог Магла, као би се са њим разрачунао зато што је једном убо бритвом његовог оца. Испред куће Драгосавац, на наговор Роме, позива Димитрија да изађе напоље. Рома прилази и тражи од њега иљаду динара, на име оштете и дуга, али Димитрије одбија и настаје галама и жучна свађа. Рома подиже пушку и пуца. Погађа га са два метка и Димитрије остаје мртав на лицу места.

Судија га прекида и пита како је тачно извршио убиство. Рома устаје и имитира испруженом руком пушку. Гласно сред суднице виче:

-Овако,… и дум, дум! И почиње гласно да се смеје. У судници запрепашћење.

Бежећи кроз Михаљевце, пролазе поред пуне гостионице Милоша Јанковић, Рома окреће пушку и без нишањења пуца у прозор кафане, како би «поздравио» сељаке и гласно добацује:

-Здраво, браћо, ево вашег Роме!

Рома наставља да прича шта је даље било. У судници је апсолутна тишина.

-Кренули смо загрљени кроз кукурузе и певали смо гласно песме. Касно навече стигли смо у Купиново. Прикрали смо се кући поштарице Босе (Босиљке Будимчић) и чекали да уђе у кућу, јер је нешто диванила на шору са униформисаним човеком. Боса улази у кућу и спрема се за починак. Прилазим прозору, …гледам је, пресвлачила се, …нишаним и без упозорења пуцам… само једном. Она мртва пада.

У глави, Рома сигурно констатује: -Брата сам осветио, а на реду је следећи!

Одатле одлазе код рибара Матије Вршке што га је давно пријавио жандарима и остао му дужан 160 динара. Желео је да га убије због освете и одмах га је извео испред куће. После краћег објашњења испалио је два метка у њега, и на лицу места га убио.

Рома, још претећи додаје и ликује у судници:

-Хтео сам да му се осветим, … и после првог метка, само се стропоштао и тако треснуо,…да је било милина гледати!

Настао је жамор у судници и негодовање, али Рома наставља са причом:

-А кадгод смо били нераздвојни другови. После овог, кренули смо ка Сави, и приморали скелеџију Лазу Дроњка да нас превезе преко воде! Сутрадан смо пушку продали за 100 динара и наставили да се кријемо. Код Умке смо налетели на патролу жандармерије. која нас је сасула мецима. Ту смо се разишли. Он је после убијен негде у срезу Велико Градишке, а ја касније рањен на другом месту, и ево ме сада овде.

Рома заврши, а судија га упита:

-Жалите ли што сте убијали?

-Па,…веријте, жао мије… Али није требало да ме дирају…Није требало против мене да сведоче и наносе ми неправду!

Затим суд позва сведоке да сведоче, служавку Јелисавету Хладник и стражара Ристу Стојановића.

Адвокат одбране г. Небојша Маловић, на крају првог дана, затражио је од суда да се утврди да ли је оптужени душевно заостао и урачунљива особа, и ако није да се упути на лечење. Суд је прихватио предлог, и док се веће судија повукло на заседање, Рома се окренуо ка публици, намигује на девојке на галерији, па једна од узбуђења пада у несвест. Публика гласно жагори, све до повратка судског већа када се смирује. Судско веће саопштава да је прихваћен предлог браниоца.

Судија заказује наставак суђења за сутра.

Други дан суђења, 25, јануар. 1938.  

На самом почетку лекар специјалиста др. Сава Шијак, прочитао је свој налаз:

-Као лекар, видим да оптужени не болује ни од једне душевне болести, и зато није потребан никакав дужи и детаљни преглед!

Државни тужилац је тражио смртну казну, и напоменуо да је Остојић Душан планирао да убије укупно 8 људи због освете, и као такав опасан је за друштво.

Службени адвокат одбране г. Небојша Маловић устаје, и покушава да оправда поступке неурачунивошћу свога клијента, тешком ситуацијом у самом друштву, великом немаштином, сталним понижавањем од околине и још напомиње да је рођен у Великом рату и да је као беба био интерниран. Захтевао је да се ипак детаљно прегледа, јер као душевно заостао имао је умањен степен урачуњивости приликом извршења убистава.

Када су сви завршили судија је заказао, за сутра читање пресуде, у 5 сати после подне.

Трећи дан суђења 26.јануар. 1938.

У заказано време у сали је било много света, а поготово жена у првим редовима. Рома улази насмејан у салу, седа на столицу, окреће, осмехује се, маше и једном препознатом довикује:

– Здраво Лазо, као си?!

Дежурни умирује присутне и судија починје са читањем пресуде. Нека дела су ублажена, али за убиство Босиљке Будимчић и Матије Вршке није било олакшавајућих околности. Када су сва кривична дела сабрана, осуђен је за једну јединствену казну-смрт вешањем. Рома је узрицање смртне пресуде примио сасвим мирно. Публика се полако у жамору разилазила, када је у ходнику суда одјекнула песма: -Ој, животе не требам те….Рома је певао из све снаге.

Извршење смртне казне, 12.05. 1938

Дан пре извршења смртне казне, Рома је цели дан примао посете до касно у ноћ. Свет знан и незнан, окупљао се да види на смрт оптуженог, да се рукује, кажему нешто или пољуби га. Рома је млађе поздрављао са: -Здраво баћо! Старијима је с’поштовањем љубио руку и пијући заједно ракију наздрављали једни другима.

Он њима за дуг живот, а они њему: -Нек’ти је лака црна земља!

Целу ноћ није ока склопио, и пред свањивање, у зору, припит закључује:

-Шта, ја још имам,… један час да живим!…Еј, па то је читава вечност за мене!

Сређује се, чешља косу, намешта кравату, поздравља се са две девојке познанице и братом од ујака из Купинова. После причести са свештеником, замољава госте да оду. У једном тренутку, као да се јада самом себи, и гласно каже:

-Тешки су ово часови за мене, верујте…Али нека, ја сам заслужио,….Убијао сам!

У четири ујутро, стављају осуђенику лисице на руке, а он тужно али гласно пева идући кроз затворски ходник:

– Ој, свануће ми, зора…

Стижу до вешала и жели сам себи да стави омчу око врата, али му не дозвољавају. Последњи пут довикнуо је свим присутним као и друговима у затвору:

-ЗДРАВО!… Џелат Хорт, намакнуо је омчу око врата и тихо на уво шапнуо Роми:

– Душане, ја нисам крив за твоју смрт! После десетак минута, пришао је столу и саопштио судији: -Господине судија, правда је задовољена!

На улици је дуго, у тишини стајала велика маса света, која није могла да присуствује јустификацији-извршењу смртне зазне.

Рома је завршио свој бурни живот у 25-години живота, и како је записано у његовом личном затворском картону бр. АЈ,63,F-144-18-1939, Душан Остојић звани Рома, Купиново, земљорадник, неожењен, писмен, без имовине, осуђиван за крађе. Као бегунац из затвора извршио више убистава, разбојништва и крађа. Извештај с.к. извршена 12.05.1938.

ИМЕНИЧКИ РЕГИСТАР МИНИСТАРСТВА ПРАВДЕ за 1938.г.0-94.

Прошло је већ-или само, 80. година од смакнућа Роме и бомбасти новинарски наслови из тога времена су већ заборављени:

«Злогласни разбојник Душан Остојић», «Разбојништва одбеглог робијаша Остојића», «Многоструки убица Душан Остојић спроведен у Сремску Митровицу», «Вишеструки убица и разбојник Душан Остојић пред судом», «Злочинац Душан Остојић осуђен на смрт», итд.

Убрзо после смрти Рома је ушао у сремачке диване као Хајдук Рома, и до дан данас такав остао. Испричано је много прича о њему, често су се мењале и проширивале, у зависности како је «сремачки диванџија»  у датом тренутку био: вешт, расположен, маштовит или под дејством дудињаре.

Као дете слушао сам и ја те приче, о последњем сремачком хајдуку Роми из Купинова, не знајући да се он зове Душан Остојић, и да је био толики разбојник, убица, злочинац, па нека ову причу приме све диванџије к’знању и добро размисле. Његов лик сам сасвим другачије замишљао, и када сам погледао његове фотографије, замислио, изненадио и помислио сам:

-Еј, па зар је могуће да је он све то починио за својих 25 година живота!?

Децембра 2018.

Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

Тегле

Постављено дана: 16. 11. 2018.

Штагар тегли и теглица…
Кадгод кад’ дође јесен, мајка (баба) је здраво кубурила са теглама, јер у башти кад роди највећи проблем су биле тегле.
Данас, је сасвим другачије време, јер у дућану пазариш зимницу и још ти приде западне тегла занавек.
И тако, по навици, ајд’ да сачувам ову, требаће ми, па ова је баш лепа, а ова што је згодна,… и тегла по тегла, накупило се тога броја се незна.
Е, моја мајка, нема више твоје лепе и благородне баште. Канда је сакривена у травуљини, а ми се изметли у господу, па седи у авто и терај у „Лидл“, ил’ „Родић“, ил’ вамо ил’ тамо.
Кажеду рачунџије, на шору; не исплати се више правити зимницу!?
Јебешга, још напишу трговци и произвођачи на теглама, „органска“, па још опале и добру цену.
Кобојаги, вреди толке новце!?
А на телевизији рекламирају на сва уста и зијају по цели боговетни дан:
„Органска зимница по рецептима наших бака!“.
Само, ко њима још верује? Ја први, не!
Сви ми знамо, да без мотике и стајског ђубрета нема домаће ране и зимнице. Немош више честиту мотику ни на вашару наћи, а марве у целом шору на прсте једне руке могу избројати.
И тако моје тегле чекају, неко друго време, а мајка одгоре гледи и крсти се, е докле смо догурали!

Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

ИДЕМО НА ЛОКАЛНЕ ИЗБОРЕ-ПА ШТА БУДЕ!

Постављено дана: 26. 11. 2017.

ИДЕМО НА ЛОКАЛНЕ ИЗБОРЕ-ПА ШТА БУДЕ!

Укидањем војне границе 1873 у доњем Срему полако се уводио цивилни и политички живот, по моделу, као у целој Аустро-угарској царевини, и од тада често у нашој историји било је свакојаких избора и кампања, славља и протеста, туча и чак трагичних сукоба. Странке-партије су надевале себи разна имена и узимали разне идеологије, од националних до интернационалних, народњачких до уско територијалних, левих и десних, социјалистичких и капиталистичких, конзервативних и напредних, радикалних и умерених, сељачких и грађанских, а не ретко било је и смешних назива са контраверзним чудацима на челу.

Међутим, када почне да се врши власт, народ се обично разочара у (не) остварене резултате, јер од прокламованих предизборних обећања, (скоро) увек на крају испадне «обећање лудом радовање»! У кампањи сви се представљају као заклете  велике демократе, док не преузму власт. На крају мандата заврше к’о омражене и грамзиве аутократе и партиократе своје партије и свог дубоког џепа. На власт се обично долазило с’празним џеповима, а силазило са препуним, и зато је свака власт «чувала» предходну, јер државна каса је била свима омиљен циљ и лако освојив мајдан у који су сви радо завлачили своје дугачке прсте. Стање у нашој држави и друштву се често мењају и према општој политици увек се прилагођава и локална елита. Све наше локалне власти су биле верна копија више власти па макар то било на очигледну штету. Најважније је правовремено подржавати лидера и водећу партију, јер то је једини услов за даљи опстанак у локалној власти.

Старији људи су често разочарано говорили:

-Мани ме политике и политичара, сад овако, сад онако, а новаца нигде!

Територијалном реорганизацијом Срема 1960. формирана је општина Пећинци и од тада су Шимановци у њеном саставу. Општина је од самог почетка таворила и била на листи «неразвијених» општина у Војводини и Србији, све до пре петнајстак година када почење велики «ел дорадо»-продаја (распродаја) земље и најава поновне «индустријализације» и великих инвестиција у Србији. Наше село, Шимановци су били први на удару, пре свега због свог повољног географског положаја, и у року три-четири године су хаотично продаване велике сеоске ледине и плодне оранице око села, а много пара се буично сливало у празне касе општине. Неодговорни, необразовани, грамзиви и некопетентни општински кадрови без икакве друштевне контроле и плана (по)трошили су велике паре на мегаломанске квази пројекте, а појединци су се у том смишљеном и контролисаном метежу нагло обогатили у разним махинацијама, пре свега, извлачењем новца из државне касе и злоупотребама положаја. Афере су стизале аферу, али ни једна није ваљано и правовремено судски окончана, па су многе остале «заглављене» у писарницама, архивама, политичарским нагодбама и судским развлачењима. Трагедија тога времена је, што се тај велики новац представљао као «успех просперитетне општине и способног руководства». Велики новац је представљен као «ново створена» друштвена вредност што је потпуни апсурд. Новац није улаган адекватно у инфраструтуру већ је партиско-буразерским каналима трошен на површно шминкање села, финансирање сумљивих удружења, чудних пројеката и многобројних измишљених општинских комисија. Тако је то када има превише новца у каси, а мало поштења, нестручности, неодговорности и неразмишљања о будућности.

Пред сваке изборе, у већ виђеним трач кампањама, обично нас сами политичари подсећају шта су они други крали, а на нама је да им верујемо, неверујемо или игноришемо.

Уобичајена пракса је да су, овде код нас, у општини Пећинци локални избори у последње време оптерећени увек «привремененим мерама» а да јавност незна о чему се ту заправо ради, па се прећуткују стварни разлози, и обично постају предмет нагађања и свакојаких петпарачких прича? Тако се ће бити и овај пут, јер вољом владајуће партије и њихових бројних коалиционих партнера и партнерчића тако је одлучено-изрежирано. Свима је познато, да није постојала ама баш никаква опасност и угроженост по њихово владање, јер имали су све могуће већине и множине у скупштини оштине. Ипак, Влада Републике Србије 26 .10. 2017. уводи привремене мере из само њима знаних разлога и расписује нове изборе 24. 12. 2017. у ванредним условима. Локална јавност је била затечена, јер у свим досадашњим јавним наступима челника у првом плану је била истицана крилатица «Општина Пећинци-место просперитета» са сталним наглашавањем великог успеха и напредка, па су нам многи из околине и оправдано завидели.

Привремени орган општине Пећинци је састављен искључиво од кадрова СНС партије, што изазива сумљу, подозрење и обесмишљује привремене мере у вишепартијском систему и честитост предизборних радњи. Иначе углавном сви општински кадрови су вишедеценијски искусни «политички вукови», махом легални «прелетачи» из некадашњих и садашњих странака у власти и око власти, почевши од легендарног СКЈ, преко СПС, ЈУЛ, ДС, ДСС, СПО,… и да не набрајам и замарам читаоце. Може се слободно закључити, ипак је «задовољена форма» вишестраначког састава привременог органа који треба да нас законски и непристрасно доведу до нових избора 24. децембра. 2017.

Међутим, поставља се озбиљно питање да ли ће поред листе СНС и њених коалиционих партнера ( већ је предата под бројем 1.), успети још нека партија или група да  прикупи довољан број потписа и кандидује се на скорашњим локалним изборима? Цео постојећи политички и кадровски капацитет у општини се слио и утопио у СНС и већина опозиционих партија не фунционише, немају ни кадрове а ни чланство. Цела ситуација неодољиво подсећа на време и стање као у бившој држави СФРЈ. Тада је била водећа и једина партија СКЈ, а сви остали грађани «по закону» били су аутоматски уписани у чланство Социјалистичког савеза радног народа или млађег брата СКЈ. То друштвено решење је тада приказано народу као савршена организација политичког живота у  држави! Можда смо ми већ на путу да се вратимо старим провереним решењим, јер се све више чују гласови да је кадгод било много, много боље!

Листа кандидата СНС и коалиције није јавно обелодањена, али надамо се да ће Шимановци као и досад имати већи број својих представника-одборника у општинској скупштини!?

Већ сада се може рећи да је победа СНС-а извесна и вероватно изражена у процентима са рекордних 90% до чак апсолутних 100% гласова и комплет листом својих одборника у будућој скупштини општине. Биће то још једна у низу блиставих победа владајуће партије и загарантованих четири године мирног владања у општини Пећинци.

Да ли ће будућа нова-стара власт са «свога облака» коначно погледати, разумети и помоћи житељима села Шимановци, тек ћемо видети!? Бар имамо праву на наду!

Пред забринутим становницима насеља Шимановци, је тежак период борбе за голи опстанак насеља и стварања нормалних услова живота вредног цивилизованог европског човека. Проблеми су се нагомилали, јер нису решавани годинама, већ су системацки произођени нови од стране извршне општинске власти. Највеће село у општини је већ сада окружено или опкољено индустријском зоном необазирући се на близину породичних кућа. Неконтролисано се издају дозволе за градњу индустријских хала по самом селу и тако дерастира стамбено насеље са несагледивим последицама. Претеће неконтролисано загађење је на све стране и свог познатог арсенала: бука, вибрације, смог, аеро загађење, општинска депонија, десетине малих депонија, опасна складишта, хемијска индустрија, урушена каналска мрежа итд. Озбиљан саобраћајни и безбедносни проблем је учестали: регионални, локални и индустријски тешки транспорт, који се обавља кроз неподесне уске сеоске шорове и шориће и тако угрожавају животе становника у свим аспектима. Вода из сеоског водовода одавно није за људску употребу, иако се годинама (нешто велико) ради и обећава, али атест о квалитету никако да се добије. Јавни и културни живот је потпуно угашен и са једва неколико годишњих приредби у оронулом Дому културе, је кап у мору жеља и потреба близу четири хиљаде становника насеља. У досадашњој пракси када се требају решавати проблеми села Шимановаца све је успорено, безвољно, под велом тајности, оптерећено са безброј препрека (обично измишљених), компликованим законским регулативама, уз недостатак пројеката и поврх свега заглављени у бесконачном, безциљном и замршеном дебатовању. Наши насушни капитални пројекти попут: обданишта, путне мреже и обилазнице, водовода, летње позорнице, адаптације дома културе, читаонице и библиотеке, спортског центра и остало, годинама слове само као идеје и пусте жеље. О плановима градње и роковима општинско руководство није озбиљно говорило и доносило одлуке у последњих (сигурно) десетак година. Збор грађана није био организован у Шимановцима више од деценије.

Да ли ће у предизборној кампањи бити говора о плановима везаним за Шимановце и да ли ће бити организована трибина, збор грађана или страначки скупови са житељима, тек ћемо видети!?

Надајмо се да ће наши будући одборници у Скупштини општине Пећинци и стално запослени у општини бити бар мало Шимановчани и као локал патриоте понекад дићи руку и глас за своје село.

Било како било, идемо на нове изборе, гласаћемо по савести, па шта буде!

 

Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

ПОЧЕЛА СА РАДОМ ГРАДСКА ЛИНИЈА 711

Постављено дана: 24. 10. 2017.

ПОЧЕЛА СА РАДОМ ГРАДСКА ЛИНИЈА 711

Већ дуги низ година причало и обећавало се да ће Шимановци добити градску линију са Београдом. Коначно 02. октобра. 2017-те. и то се догодило.
Пронађено је најцелисходније решење, продужена је линија 711 – Н. Београд (Павиљони)-Угриновци, до Шимановаца. Са 20 постојећих линија радним даном и 16 линија викендом, за сада, сигурно ће задовољити потребе мештана и запослених у индустријској зони око села.
Међутим, остављена је извесна резерва па ће наредних пола године ГСП Београд „пратити“ финансијску исплативост уведених линија и проходност путева, и сходно томе донети коначно решење.
Уочено је да сваким даном мештани села Шимановаца, све више користе градску линију 711, јер увиђају њене предности. Очекује се да ђаци и запослени изваде „месечне претплатне карте“ у наредном периоду и тако сигурно економска исплативост неће долазити у питање.


Много озбиљнија ситуација је са изградњом деонице пута од фабрике „Бош“ до раскршћа села, јер тих око 800 метара представља вишегодишњи проблем за везу села и индустријске зоне. Пут је потпуно дерастиран, узан, закрчен, необележен, са неколико непотребних оштрих кривина и две видно оштећене уске ћуприје преко важних регионалних канала. Надлежни из Општине Пећинци су недавно обавестили да је пројекат готов, усаглашен, паре обезбеђене и радови су требали већ да почну, али до данашњег дана нису су се појавили извођачи радова и путарска механизација.


Суво и сунчано време је за нама, и већ су почеле обилне падавине, а ускоро стиже хладно време са мразем. Једно је сигурно, да ће постојећи-назови пут бити потпуно неупотребљив за јавни градски превоз и ГСП сигурно неће «ломити» своје аутобусе.
Многи скептици постављају оправдано питање:
-Шта ако, због тих разлога ГСП Београд откаже линију?
Одговоре већ сада треба потражити у Општини Пећинци, јер они држе све конце у својим рукама.

24.окт.2017. Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

ПЕТРОВЧИЋ – КУЛТУРНИ САБОР „РАСПЕВАНА РАВНИЦА“

Постављено дана: 19. 09. 2017.

ПЕТРОВЧИЋ – КУЛТУРНИ САБОР „РАСПЕВАНА РАВНИЦА“

Одавно на једном месту није виђен толики број писаца, аутора, извођача и културних посленика као у суботу 16. септембра. 2017. у маленом сремачком селу Петровчић. Сигурно најзаслужнији је Радивој Прокопљевић Прока, највећи живи песник Срема, али треба похвалити спонзора Општину Сурчин, председника Стевана Сушу, МЗ Петровчић, Клуб пензионера Петровчић и наше драге домаћине: Бају, Миланка, Бранка, Миленка, Перу, Гулу, Мику, Путника, Мићу, Дула и многе друге, а да не увредим неког ако ми је које име промакло.
Петровчић је те суботе био престоница културе Срема, али и Војводине јер први пут дошли су гости из Баната, Зрењанина, етно Женска певачка група «Филиграм», квартет врсних вокала: солиста Вања Јурошевић, Љиља-Беба Петровић, Силвија Киш и Драгана Сабо. Гост из Бачке, од славних Шајкаша, дошао је чувени диванџија, писац и глумац Тодоровић Гојко.
Поред непосредних аутора на сабору су присуствовали и бројни посленици културе: издавач и писац Милутин Живановић из Руме, директор градске библиотеке Жељко Стојановић из Руме, романописац Ђока Филиповић из Путинаца, главни библиотекар Бранислав Јовичић Чварак, чувене библиотеке из Ирига. Све ово је медијски пропратила наша „Сремска телевизија“ из Шида, са чувеном водитељком Цицом-Саветом Ковачевић, као и бројни гости из околних места Срема.

После свечаног отварања и поздравне речи домаћина Проке, све присутне је поздравио председник Општине Сурчин Стеван Суша, а онда стари мајстор коферансе Бошко Неговановић из Руме, маестрално је водио дво часовни програм и на својствен и духовит начин и редом представљао учеснике.
Наступали су:
Миле Кајалић-Кајгана из Бежаније са гитаром и репертоаром евергрин музике шездесетих, Жика Лекић рецитатор из Купинова са песмама стрица Григорија Лекића, Предраг-Пеђа Бањеглав мулти уметник из Саса са љубавном поезијом, Оливера Котрљановић песникиња из Инђије са ауторском љубавном песмом, Никола Нинковић писац и песник из Батајнице са више кратких текстова и песмом о Срему, Немања Радивојшић песник и ТВ водитељ из Бачинаца, посветио је једну песму Проки, Тодор Бјелкић уважен и плодан песник из Ирига прочитао је песму из своје последње збирке, Санадровић Љиља песникиња из Гргуреваца прочитала је своје песме, Дана Пауновић песникиња из Гргуреваца прочитала је песме, Ђорђе Ћирковић писац из Шимановаца представио се са две кратке приче, Зоран Митић Змај песник из Ирига представио се са песмом, Тања Шћекић-Аћимовић песникиња из Сурчина читала је своју љубавну поезију, Бошко Маринковић афористичар из Сурчина насмејао је присутне својим досеткама и Тања Прокопљевић писац из Земуна прочитала је песму и афоризме из управо изашле књиге: «Мала књига смеха вредна».


На крају бард сремачке народне поезије Прока прочитао је неколико својих песама и добио громогласан аплауз свих присутних у испуњеној сали Дома културе у Петровчићу.
Дружење и пријатан разговор настављен је на закусци у Клубу пензионера. Писци су размењивали своје књиге, збијали шале, правили будуће планове и договарали следеће наступе.

Као и увек наш сремачки неуморни трубадур и вечити момак Миле Кајгана латио се своје гитаре па су се могли чути стари хитови: Про арта, Индекса и других ЕX-YU извођача.
Те вечери је обелодањена, од стране Немање Радивојшића, сигурно најдуховитија последња „подела Сремаца“, на оне по позивном броју „022, 011 и 021“, па сад одлучите и Ви који су прави и најбољи Сремци? И зашто?


Шимановце и шимановачке боје су достојанствено представиле и одбраниле наше даме из Удружења жена „Шимановчанке“, јер већ за три недеље оне организују сличан културан догађај у Шимановцима, па је искоришћен моменат за договоре и безецовање учесника.
Уместо закључка, кратка констатација-вече за памћење!

ПС. Захваљујем се Маријани Вучић на уступљеним фотографијама

Септембар. 2017. Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

Шимановци рекламни банер

Твитер


Маркетинг

Neospindle - IT Usluge I Rešenja Agencija Horizont


Promena pisma

Latinica

Пратите нас


Препоручите нас

Линковање

Ако желите да нас линкујете, наш банер можете преузети ОВДЕ.
Шимановци рекламни банер
Преузимање Банера

Глас Шимановаца

Глас Шимановаца број 1 Глас Шимановаца број 2 Глас Шимановаца број 3
design & development 
by neospindle.com 
all rights reserved 
© 2020.