Шимановци кроз историју

Постављено дана: 24. 10. 2011.

У Угарској, смрћу Цара Јована Ненада, његове присталице незадовољне статусом као и  већи део српског народа прелазе 1527. године у Срем под вођством Радослава Челника и Суботе Врлића. Они признају турску власт, постају вазали, добијају положаје, привилегије, ту и остају. У Шимановцима вероватно су насељени војници Цара Јована Ненада, али њихова презимена у турским  пописима из друге половине XVI века нису као ова садашња, осим презимена Радић и Бојић која су постојала на пописима 1800. и 1870. године. Извесни Никола Радић 1570. године био је кнез села, а породица Бојић је била у кумовским везама са породицом Ћирковић док су живели у Шимановцима.

Велики рат одлучен је битком код Сланкамена 19. августа 1691. године у којој аустро-немачка војска, под командом грофа Лудвига Вилхема Баденског потукла турску војску на брду Михаљевац, непосредно поред Сланкамена. Учествовало је око 10.000 Срба. На бојишту је остало око 20.000 настрадалих турских војника, 18 паша и сам везир Мустафа Ћуприлић.

Цар Леополд I одговара новом привилегијом, и већ сутрадан после битке 20. августа 1691. године проширује права Срба и цркве као награду за победу.

У част ове победе је после 101 године на вису изнад Сланкамена подигнут споменик висок 16 метара. Том приликом певао је и хор којим је дириговао Стеван Мокрањац, а на споменику су уклесане речи стихова Змај Јове Јовановића:

И хвала и слава јунацима врлим, падом уздигнутим, смрћу неумрлим“

Турска се поново престројава и консолидује војску и у наставку „Великог рата“ у близини Сенте 11.септембра 1697. године одиграла се велика битка између аустријске и турске војске. Под командом Еугена Савојског, аустријска војска нанела је тежак пораз турској војсци са којом је командовао сам султан Мустафа II. Турска је била близу победе али успешном тактиком су разбијени и тада је погинуло 27 паша, јаничарски ага, велики везир и 30.000 војника. Султан је са 2.000 коњаника успео  да побегне у Темишвар. Ратни плен је био огроман: 72 топа, 52.400 ђулади, 553 бомбе, 505 буради барута, 6.000 кола муниције и хране, 5.000 коња, 6.000 камила, 12.000 волова и бивола, и још разне робе која је подељена као плен војницима. Овом победом Аустрија је створила повољне услове за Карловачки мир 1699. године. Нове границе у Срему ишле су линијом од  Сланкамена, Марадика, Руме, Митровице, Лаћарка и до ушћа Босута и Раче. Срби учесници битке, искусни граничари из Лике, Славоније, Босне и Кордуна, насељавају ослобођену теритирију северног Срема као предходница убрзаном формирању војне границе и у овом делу аустријске монархије.

Доњи Срем као и Шимановци остали су још 20 година под Турском. У том периоду постоје три записа о селу Шимуновци 1713. 1714. и 1716. године у тефтерима митрополита Мојсија Петровића и односе се на мештане по именима, без презимена: Ђорђе, Арсеније, Ранислав, Живан, Божа, Ђура, Вујица, Миладин и њиховим прилозима за цркву, обавезама према турској  власти и дугови према јеврејском трговцу. По именима се може закључити да су Срби, али презимена су непозната и не зна се тачно дали су они преци данашњих становника Шимановаца.

Мир је нарушен  и у мају 1716. године, започет је нови, варадински рат против Турске, великом битком на пољу Визирцу који се налази између Сремских Карловаца, Петроварадина и Буковца и у августу исте године потучена је Турска војска. Учествовали су Срби из разних крајева аустријске монархије и Угарске и један број се трајно населио у Доњем Срему. Последњи Турски војник је напустио Срем 1717. године, после 196 година владања, али су оставили дубок траг пре свега у језику и турцизмима (око 6.500 речи) који су одомаћени и данас их несвесно сматрамо својим матерњим језиком. Пример: бећар, бекрија, боја, бостан, бунар, буразер, вуруна, дуд,  деда, дирек, ђувегија, јадац, јорган, јуриш, кафана, кајмак, кашика, копиле, кутија, лула, лоповлук, леш, маказе, мусака, олук, оџак, папуча, парче, ракија, сапун, топ, ћебе, улар, чакшире, чокот, чобан, шећер, алат, бадава, ћуфте, ђувеч, сабајле, муштулук, зорт, јендек, џада, мур, букач, адет……

Рат је завршен миром у Пожаревцу 21.јула 1718. године и Турци губе цео Срем, Темишвар, Банат и Београд са северном Србијом. Овај велики тридесетпетогодишњи непрекидни ратни вихор испретурао је народе Балкана, подунавља и посавља, више пута разне војске су прошле Банатом, Бачком а поготово Сремом уништавајући градове и села и остављајући страшну пустош.

Утврђено је пописом Срема од 1722. године да постоји 22 насеља и 30 пустара (ненасељених места) у које спадају и Шимановци, Крњешевци, Товарник, Угриновци, Ашања, Бечмен, Товарник и Угриновци. Од 1718. до 1728. године држава Аустрија управља Земунским спахилуком, обнавља путеве и куће и потом све продаје Фридриху Карлу, грофу од Шенборна за 60.000 франака. Шимановци 1736. године нису још били насељени, према државном попису, али убрзо после годину-две  враћају се стари и долазе нови становници и село има тек неколико породица.

Пуна војна граница у доњем Срему се успоставља 1745. године, а породица Грофа од Шенборна задржава управу над Шимановцима и још 11 села. Пописом од 1746. године утврђено је да у Шимановцима има само 21 домаћинство. Поред  Саве ницали су високи чардаци – осматрачнице на растојању “пола сата“ хода и где се стража обављала и дању и ноћу. У насељеним местима (Војка, Шимановци, Купиново, Бољевци итд.)  изграђиване су велике војне касарне и полигони за вежбање. Дисциплина и покорност граничара одржавала се суровим казнама, некада горим од инквизиције и турских мучења. Упамћена је казна када кажњеник, војник или мештанин, мора да легне преко клупе, која се звала „лемеш“, испред касарне, на раскршћу, и да му јавно други војник „поштено“ удара батине. Тако је и настао израз „излемати га“.

Породица Грофа од Шенборна продаје своје властелинство Георгију Бернату 1753. године за 36.000 форинти, а надгледање и даље врши Данијел Сеп, који је то обављао и раније. Село Шимановци се увећава и пописом од: 1756. године има 40 кућа, 1766. године има 73 куће ,1774. године има 88 кућа и 1791. године има 93 куће и већ 1.017 становника.

Од 1770. до 1775. године из околине Звољена у Словачкој, под вођством професора Јана Бона досељавају се у Срем прве породице сиромашних и обесправљених Словака, прво 98 породица у Стару Пазову, касније 1832. године у Бољевце, 1861. године у Добановце и Ашању, и у мањем броју у Сурчин, Јаково, Купиново, Угриновце и Шимановце. За разлику од ратоборних и преких Срба, Словаци су били радан, тих и скроман народ, вешт у пољопривреди и занатству, од којих се имало шта научити.

1775. године у Шимановцима раде две школе на немачком и српском језику што позитивно утиче на писменост и општи европски културни ниво становништва.

Материјал за чланак доставио Ђорђе Ћирковић
текст приредио Саша Шљукић

Оставите коментар

Морате бити улоговоани да би оставили коментар.

Шимановци рекламни банер


Promena pisma

Ћирилица

Пратите нас


Препоручите нас

Линковање

Ако желите да нас линкујете, наш банер можете преузети ОВДЕ.
Шимановци рекламни банер
Преузимање Банера

Глас Шимановаца

Глас Шимановаца број 1 Глас Шимановаца број 2 Глас Шимановаца број 3
design & development 
by neospindle.com 
all rights reserved 
© 2024.