Archive for the ‘Шимановачке приче’ Category

Прича о Спиридону-Спири Ћирковићу и икони Св. Часне Вериге-Верижице у цркви Светог Николе у Шимановцима

Постављено дана: 30. 01. 2020.

Прича о Спиридону-Спири Ћирковићу
и икони Св. Часне Вериге-Верижице
у цркви Светог Николе у Шимановцима

Породица Ћирковић је једна од најстаријих у насељу Шимановци, од успостављања писаних трагова са почетка 18. века.
У «Домовним пописима» месне цркве у Шимановцима из 1800. и 1871-73., породична задруга Максима и Анне Ћирковић пописана је као «11. нумера». Такође породица Ћирковић, је у ранијим државним пописима села Керек (расељенo је од 1736-38 и већина становника пресељена у Шимановце), увек је била присутна. У почетку презиме је уписано као Кirco (Ћирко јер на лaтинском нема «Ћ»), па затим Ћирков, да би од 1756. придодато «ић», и добило презиме данашњи облик Ћирковић. Исти принцип формирања шимановачких презимена је и код фамилија: Урошевић, Атанацковић, Арсенијевић, Радивојевић, итд.
Многи од вас, запазили су у месној цркви у Шимановцима, икону Св. Часне Вериге у богато украшеном раму већих димензија са уписаним текстом:
*Ћирковић Спиридон, дао урадити 1883*
Сигурно се питате:
-Ко је Спиридон Ћирковић и како је његова породична икона доспела у цркву?
Одвајкада ме је интересовало моје порекло, па сам раније прикупљао податке и урадио породично стабло породице Ћирковић у Шимановцима, и ево приче о Спиридону Ћирковићу. Почећу од његовог деде Антонија (рођ.1789) у фамили познат као Антоније I (Први) Ћирковић.
Антоније I (Први) имао је бројно потомство: синове Јефтимија-Јефту (1819-1871), Негована (рођ.1821.), Марка (рођ.1826), ћерку Драгињу(1829) и сина Милована (1830-1872).
Најстарији син Јефтимије био је добар домаћин, вредан човек, писмен и частан војник у војно граничарској служби тога времена, и као млад је стекао породицу и изродио бројно потомство-синове: Љубомира-Љубу (рођ.1840 , иначе он је мој наврдеда), Луку (рођ.1842.), Козму-Косту (1845), Спиридона-Спиру (1850) и ћерку Висовку удату Иванић у Огару.
Сва деца су била честита, породична, редовна у цркви и посвећени служби у Војној граници, већ како је то било прописано по законима у царевини Аустро-угарској.
Најмлађи син, Спиридон се истицао у служби и веома млад, као двадесетогодишњак, преузео послове поштанске службе при Војној компанији (гарнизону) у Шимановцима. После развојачења-укидања Војне границе 1871-73, Спиридон преузима пошту и постаје први цивилни управник поште у Шимановцима.
Зграда старе поште, била је на месту данашње Основне школе, и у њој је радило неколико службеника, радника и кочијаша. Пошта је имала неколико пратећих објеката: више канцеларија, спаваоницу, стражару, шупе за поштанске кочије, амбаре и простране штале са неколико пари добрих коња увек спремних за покрет. Шимановачка пошта је била једина у околини и зато је њен значај био изузетан за тадашњу војну организацију и цивилну власт у држави.
Пре неколико година, историчар и лични пријатељ из Кањиже, Сабо Јозеф, пронашао је у државном архиву Угарске запис из 1884:
– Управник поште, Шпира Ћирковић, већ дуже време држи успешно пошту у Шимановцима.
Треба напоменути, да је то била поверљива и велика «титула» у то време.
У црквеним књигама је записано да се Спиридон млад оженијо и добио прво сина Јефту (1871.-1874.), али је као дете рано умро. Затим се рађају ћерке Живана (1874.), Елена-Јелена (1879.) и нешто касније Милена.
Спиридон је био писмен, образован, говорио је више језика, савестан и стручан у свом послу и једно време живи и ради-службује у Угарској-Будимпешти, па се крајем 19. века враћа у Шимановце и Земун.
Био је познат и признат у «Земунском срезу», и имао је добре пословне и политичке везе. Спиридон Ћирковић и Жика Стојковић постају 1900. начелници Општине Шимановци и као заступници у локалној скупштини у Земуну, афирмишу своје насеље и реализују велике и значаје радове у самом селу. Завршене су важне цесте према Војки-Старој Пазови и Ашањи-Купинову, тротоари поред кућа су поплочани-патосани квалитетном циглом, извршено је сађење калемљених дудова по шоровима и друмовима око села, у школама се уче деца калемљењу племенитог воћа, ископани су дубоки канали око села, поправљена је црква, ископано је неколико бунара за пијаћу воду на шоровима, саграђена је нова општинска зграда и трајно доведен лекар-градски физикус Др. Георгије Чучковић , а његова кућа је била данашња (недавно изгорела) кућа Лазе Ћирковића на раскршћу и у месној амбуланти је, по први пут, за стално запослена бабица Агнеса Носек.
Прво се удаје ћерка Живана, у угледну кућу породице индустријалца Коњевића у Земуну-Београду.
Друга ћерка Елена-Јелена није се удавала, али била је музички надарена и свирала је вилолину дуго година у оркестру Народног позоришта у Београду.
Пред Први Светски рат, због потребе државног посла, Спиридон се сели у Загреб, где остаје све до своје смрти. Најмлађа ћерка Милена удала се у кућу Плавшић у Загребу, и тамо изродила два сина Миленка и Божидара. .
После очеве смрти, због гашења презимена, а по старом обичају, Милена је породичну икону «Свете Часне вериге апостола Петра-Верижице» пренела и завештала у месној цркви Светог Николе у Шимановцима.
Наставила је да одржавала породичне везе у Шимановцима, и далеке 1935. поклонила је своју породичну слику са синовима (са посветом), нашем Жики Ћирковићу (синови: Илија-Ика, Бранко-Бане и Сава-Чиле), где сам је и пронашао.
Милена је и после Другог Свецког рата неколико пута писала писма у Шимановце.
Данас, после сто година, о породичној икони се старају живи чланови фамилије Ћирковић из Шимановаца, па нeка тако остане и убудуће.
Слушајући старе дедове и читајући старе списе, написао сам ову животну причу да непадне у заборав као и много ствари до сада.
Данашњим младим, остаје у аманет да наставе да чувају ову породичну и месну реликвију и пренесу је будућим поколењима.

На Часне Вериге-Верижице
29/16. јануара.2о20. Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

 

Сећање на снимање филма, „Погон Б“ у Шимановцима и једна фузбалска утакмица после

Постављено дана: 17. 06. 2019.

Један старији Шим’новчан, ономад ми дивани, ал’са момачким сјајем у очима:
-Ма какав данашњи „Пинк“, немамо ми ника’ке вајде што је у нашем атару. Али каде је сниман педес’т осме(1958), „Погон Б“, то је био догађај и прави-изистински филм, ….ма браћела, то је био „Холивуд“ ! Познати глумци су пили и веселили се санама уз тамбураше у кафанама код „Ике“ и „Чике“. Павле Вујсић подиг’о шатор у авлији код кафеџије Чике Милошевића, поред кафане, валда да му буде близу, и свак’ дан пабарише са тамбурашима, а „литру Клеке“, само тако смири. Еј, а да видиш глумице, најлепше жене, лепотице тога времена: Љиљана Марковић и Деса Берић. Шта д’ ти кажем, сигур’ се пол’ Шим’новчана заљубило у њи’ ! Да ви’ш само, шта је лепота, шта је женско, имало се ту свашта видути, еее… Сећам се ко данас, кад’ се умивала у раскопчаној кошуљици на сред авлије. А ми дерани и момци начичкали се, извиривамо-бечимо се кроз рупице на платну и капиџику и гурамо с’ожењенима људима, канда би одједаред сви јурнули, и шта да ти кажем мал’га нисмо срушили целог…
Еј, наопако, а дневница за статирање две ‘иљаде, сунце ти јебем жарено, а „копачка“ само пе’сто динара! Једино онај режисер Воја Нановић, наш илегалац у рату, био је код Јове Војкића у бази, здраво нас дрибло и тер’о да по сто пута трчимо и још нас грдио ко нездрав. Јебешга, мало се бунимо, ал’ две ‘иљаде, никад лакше нисмо зарадили у дневници. Остали наши курузи у парлогу, није се ни видо од коровине, а клипови ко дечији кур..ћи, ето да баш не лајем, …и те године ни пол’ котобање нијо било. Једва смо марву изранили до следеће сетве.
Е, мој браћин, и тако, мушки свет два месеца цел’дан на раскршћу фурт пије, лондра, арчи новце и дангуби.
Каде су очле филмаџије, највише су се жене и девојке-удаваче обрадовале и одахнуле…
Поносно су говориле: -Вратили се мушки, јебо и’ отац пусти, из лудиње „Холивуда“, својим кућама, женама, удавачама и сељачким пословима!
Дал’ те, ал’ пре ће бити-следеће године-педес’т девете (1959), окупи се изнова добар део «филмаџијске партије», валда им било лепо, па оправе, како се то каже-ревијалну фузбалску утакмицу, ето да одају пажњу свим шим’новчанима на указаном гостопримству. Као специјални гост, дође нам тада прослављени југословенски фузбалер Милош Милутиновић, шабачки глумац Љубиша Јовановић, и још приде, море знаног и незнаног света, што сведочи ова кадгодашња слика. Од наши’, домаћи, било је ту свакојаког света, неки су само ради сликовања први пут обукли дрес, јел повод је била «ревијална фузбалска утакмица» и пре свега весело дружење.

На слики су следећи Шим’новчани: Светозар Арсенијевић Чикаја, Бандин Радослав, Љубинковић Сава Сила, Стева Марић, Јовица Богдановић, Тома Вујичић, Петар Радивојевић Лебара, дете Срета Љубинковић Бакика, Ђокица Мандић, Максим Радивојевић пекар, Анђелко Грујић, Мирко Ћирковић месар.
Ако смо неког погрешили, разумте нас, сећања бледе, наочаре не помажу, а и дудињара омета и тера по своме!
Захваљујем се Слободану Арсенијевићу Кенди, на уступљеној фотографији.
Било је то неко лепше, веселије, сигурно не богатије време, када се на раскршћу Шимановаца окупљао свакодневно свет из целог села и уз диване, шале, игру и песму проводио незаборавне дане.
18. ун. 2019. Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

Тегле

Постављено дана: 16. 11. 2018.

Штагар тегли и теглица…
Кадгод кад’ дође јесен, мајка (баба) је здраво кубурила са теглама, јер у башти кад роди највећи проблем су биле тегле.
Данас, је сасвим другачије време, јер у дућану пазариш зимницу и још ти приде западне тегла занавек.
И тако, по навици, ајд’ да сачувам ову, требаће ми, па ова је баш лепа, а ова што је згодна,… и тегла по тегла, накупило се тога броја се незна.
Е, моја мајка, нема више твоје лепе и благородне баште. Канда је сакривена у травуљини, а ми се изметли у господу, па седи у авто и терај у „Лидл“, ил’ „Родић“, ил’ вамо ил’ тамо.
Кажеду рачунџије, на шору; не исплати се више правити зимницу!?
Јебешга, још напишу трговци и произвођачи на теглама, „органска“, па још опале и добру цену.
Кобојаги, вреди толке новце!?
А на телевизији рекламирају на сва уста и зијају по цели боговетни дан:
„Органска зимница по рецептима наших бака!“.
Само, ко њима још верује? Ја први, не!
Сви ми знамо, да без мотике и стајског ђубрета нема домаће ране и зимнице. Немош више честиту мотику ни на вашару наћи, а марве у целом шору на прсте једне руке могу избројати.
И тако моје тегле чекају, неко друго време, а мајка одгоре гледи и крсти се, е докле смо догурали!

Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

ШИМАНОВЦИ – ПОМЕНИ И ТРАЈАЊА

Постављено дана: 22. 08. 2017.

ШИМАНОВЦИ – ПОМЕНИ И ТРАЈАЊА

 

 

Окупили смо се овде, ипред споменика Солунским добровољцима, да  вратимо достојанство сећању на све наше претке и тако очувамо континуитет трајања нашег идентитета и постојања. Историја је строга учитељица живота и ако не познајемо прошлост, ма каква била, сигурно садашњост нећемо разумети, а у будућност нећемо исправно гледати.

Кратка историја насеља Шимановци:

Шимановци спадају у ред најстаријих средњевековних насеља у доњем Срему, основани су 1385-е. указом Мачванског Бана Стјепана И. Коргија. Оснивање насеља поверено је, извесном Шимонолцу, који је био „важан човек“ у служби код мачванског бана. Са својим поданицима-војницима добија данашњи простор села Шимановаца и ту оснива насеље, које од тада по њему носи назив. У то време Мачва и Срем, припадају Краљевини Угарској, под именом „доња земља“ и имају статус посебне бановине-претече будуће граничарске службе.

У богатој шестовековној историји насеље Шимановци су припадали под више државних управа и територијалних подела, било је различитих развојних периода и друштвених улога, падова и успона и неколико варијатета у самом називу места. Првих век и по’ насеље се назива Шимонолц(и), у турско доба Шимоновци, од почетка 18-ог века у аустријско доба Шимуновци, у време Војне границе Шанац Шимуновци и од краја 19. века данашње име Шимановци.

У овој години наше село обележава неколико јубилеја везаних за важне догађаје из наше даље и ближе историје.

  1. Навршило се 250 година од уласка Шимановаца у Војну границу, и сигурно највећих промена у урбанистичком уређењу и организацији друштвеног живота у нашем месту до тада. Од средине 18. века почиње ушоравање свих села Срема, а уласком у Војну границу 1767-е у Шимановцима се формира простран трг-раскршће, на коме се плански граде војни објекти за потребе граничарске компаније-чете, као и војна амбуланта, отвара се српско-немачка школа, копају канали и војни шанчеви, исушују мочваре, граде путеви, лоцира гробље и међу првим местима у околини, 1791-е почиње градња велике садашње црква Св. Николе. Због државно-војних потреба долази до расељавања појединих околних места, пре свега Керека, затим Долинаца, Толинаца, Сакула,Обеда и осталих.                                                   Од 1738-е у Шимановце се плански досељавају многе породице током трајања Војне границе. Данашњи потомци првих староседелачких  породице су 14-о или чак 15-о колено својих далеких предака. Попис из 1749-е године потврђује континуитет постојања следећих породица: Вујичић, Катанић, Војкић, Урошев(ић), Мандић,  Љубинков(ић), Тодоров(ић), Атанацков(ић), Ћирков(ић), Добрић, Милошев(ић), Радивојев(ић), Чавић, Шимановачки(?) итд. У каснијим пописима свим презименима је углавном придодато, на крају, ић и које је остало до данашњих дана. Наши преци су били углавном из околних места и та врста сеоба се називала унутрашње пресељење у Срему. Шимановци пописом 1746-е имају 21-о домаћинство, или нумеру како се то тада звало, на следећем попису 1749-е имају 28 нумера, а већ 1766-е пред сам добровољни улазак у Војну границу село има 73 нумере. Црквеним детаљним пописом свих чланова домаћинстава, на преласку у Нови век, 1800-те Шимановци имају 94 нумере и око 1.045 становника, па већ тада спадају у значајна места у доњем Срему.

Треба бити поносан на наше претке-Војне граничаре јер они су припадали  важном делу војне границе-коридору одбране Европе од „Јадрана до Црног мора“.  Захваљујући храбрости, истрајности и свести, наши преци су сачували национални и верски идентитет, културно се уздизали, постали  равноправни грађани и толерантни према осталим народима у великом аустријском царству. После више од века, строге граничарске службе, долази до  развојачења-укидања 1873-ће Војне границе и од тада постајемо грунтовни власници кућа и земље, и све стечене и коришћене имовине. Шимановачки атар је тада имао 5.966 јутара земље.

 

  1. Широм света ове године обележава се 100 година Првог светског рата, јер баш те 1917-е године, сплетом догађаја, одлучен је исход страшног сукоба вођеног пре свега на тлу Европе. Споменик пред нама је подигнут 1934-е и он нас подсећа на наше храбре претке који су поднели велике жртве у Првом светском рату. Шимановци су поред војничких имали тада и прве веће цивилне жртве и запаљено је неколико кућа у самом селу. Овде на плочи поред наших предака уписано је име Светислава Крстића, рођеног 1896. у Шимановцима од оца Ђорђа Крстића, овдашњег учитеља и перовође. Као ђак петог разреда Карловачке гиманазије, са непуних 18 година, обрео се у Батајници 1914-е, када је српска војска победоносно продрла у Срем све до Руме. Међутим, славље је кратко трајало, јер се аустро-угарска војска убрзо консолидовала и потиснула српску војску преко Саве. Светислав Крстић, звани Лала, и многи младићи, из Срема тајно прелазе Саву, неки још увек деца од 14 година, ступају у Сремски добровољачки одред и припремају се за одбрану Београда.

На Дунавском кеју 1915-е прочитана је чувена наредба мајора Драгутина Гавриловића 24. септембра.1915.г.  

 

“Војници, тачно у три сата непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници, јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за Краља и Отаџбину. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје… Зато напред, у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ!

Живео Београд!”

 

Настала је страшна битка и у року три септембарска дана у крвавим борбама од 340 припадника Сремског одреда, избачено је из строја 223 војника. Светислав, лакше рањен, чудом остаје жив и са остатком јединице повлачи се на југ са целокупном српском војском. Отац Ђорђе Крстић је 1915-е интерниран у Констајницу, а мајка Даринка и млађи брат Бранко, пред опасношћу од хапшења напуштају Шимановце. Светислав учествује у пробоју „Солунског фронта“ и другим биткама, и на крају рата стиче чин артиљериског капетана. Његова ратна сведочења су објављена у историјским делима и публикацијама, као и у познатој књизи Антонија Ђурића- „За част отаџбине„, по којој је урађена и позоришна представа.

 

  1. Обележавамо и 80 година од почетка изградње данашњег „Дома културе“, односно „Соколског дома“ у Шимановцима. Генерација солунских добровољаца је од почетка подржавала и помагала „Соколски пансловенски спортски покрет“ и 1934-е основан је у Шимановцима од стране учитеља Ђорђа Јовановића, др. Стевана Радосављевића бановног лекара с још неколико младића из села. Од почетних 40 чланова, већ у првој години се број вежбача удвостручио и на неколико слетова у: Скопљу, Загребу, Софији и Купинову, остварени су велики такмичарски успеси. Иницијатива за градњу Соколског дома покреће се 1936-е и у најкраћем року обезбеђена је пројектна документација, материјал и новац. У пролеће 1937-е ангажовањем свих мештана почела је изградња „Соколског дома-Соколане“, и већ следеће године објекат је стављен под кров. Данас, после 80 година објекат вапи за поправком. Очекујемо и надамо се, да ће у што скорије време бити урађена озбиљна санација и адаптација, како би се објекат користио у пуном капацитету. Шимановци, су насеље са око четири хиљаде становника и такав објекат је насушна потреба свима.

  1. Навршава се 50 година од велике и вишегодишње изградње комуналне инфраструктуре села Шимановаца, када је за само три-четири године од 1964-1967. великом слогом, општим ангажовањем, самодоприносом и личним радом, изграђени главни сеоски путеви, уређени риголи-канали, бетонске ћуприје, бетонски тротоари, обновљен парк, засађене нове саднице по шоровима и село је добило изглед лепе вароши. Свакако највеће заслуге имају иницијатори тадашњи шеф Месне канцеларије Милан Ћирковић и директор задруге Ђорђе Ђокица Мандић.

Споменици се подижу да не заборавимо своје хероје, мислиоце, градитеље и знамените особе, како би сачували своју историју, културу, памћење и особеност. Код споменика се евоцирају успомене и даје млађим генерацијама пример и подстрек да буду честити људи одани своме завичају, народу и држави.

Као народ и мештани морамо прекинути досадашњу праксу да после сваког рата, сваког устанка, сваке династије и сваког владара стално почињемо испочетка. Само у 20. веку имали смо четири трагична дисконтинуитета са предходним генерацијама. Учесталим одрицањем, потирањем предходника сами себи бришемо памћења и губимо свест о континуитету и трајању.

Како ће ова генерација Шимановчана бити упамћена, сведочиће само њихова дела, јер њих ће у будућности оцењивати следеће генерације.

 

Живели, у слози, раду, успеху и нади у боље дане!

 

Прочитано приликом полагања венаца

на споменику Солунским добровољцима

  1. августа. 2017. У Шимановцима

Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

 

 

ПАРОЛА – СНАЂИ СЕ!

Постављено дана: 04. 08. 2017.

ПАРОЛА-СНАЂИ СЕ!
Сваког трећег у месецу на десетине хиљада људи запути се пут Руме на надалеко чувени РУМСКИ ВАШАР. По регистарским таблицама има света из свих државица Еx-Yу (да не нанабрајам) као и из Мађарске, Румуније,… Где наћи паркинг је највећи проблем. Па, кад је већ проблем, е однак, ту има и новаца!?

Стигли ми зарана, око пола седам и у споредној улици, испред једне лепе преке куће са анфортом паркирали се. Брзо смо обавили пазар и шетњу, купили ситнице, славину, федер за браву, мало шрафова, старински бонбона и мало алве, али не оне што бломбе вади, па лагано до аута. Сунце упекло, брига нас, наш авто у дебелој ладовини. У даљини двојица са кесама леба и патлиџана, осматрају нас и погледом прате… Прилазимо ауту, кад око њега некакво камење поређано, тако да се не можеш честито испаркирати! Таман се сагли се, и кад смо узели камење, ево ти једног: -Ко вам је дозволио да дирате камење? Погледамо увређеног и дрчног „кесеџију“, а около по целој улици, еј човече, камења к’о да је пала метеорска киша по Срему. Крајње озбиљно настави: -Не можете ви тек тако, да померате МОЈЕ камење, мора да се плати паркинг!? Коментаришемо: -Опа, …откуд сад то, а где то пише и кол’ко новаца! Бизнисмен ће, ко из топа: -Двеста динара! Питам га ја: – А чија је ова кућа испред које смо се паркирали, јер ваља прво видети домаћина! Одговара нервозно: -Нико ту тренутно не живи, али то је кућа моје сестре(?) и ја је „обилазим“! Кроз смех додајемо: -Поготово „сваког трећег“ кад’ је вашар! Одмах спушта цену на 100 динара, јер управо стиже нова „овца за шишање“, а и почела је и незгодна расправа! Добија тих његових, „крваво зарађених“ СТО ДИНАРА, и љубазно помера камење, а ми му допацујемо да ћемо га пријавити „органу реда“ што стоји на оближњој раскрсници. Само се победоносно насмеши. Прилазимо органу и таман да га упитамо, хитро замаче међ’ тезге…
Није луд да сече грану на којој седи!

Сећам се давних седамдесетих у Београду је било у „моди“ да локалне силеџије продају цигле народу у пролазу, као улазницу, на пример: у Сарајвску, на Калемегдан, итд. Изгледа да је овај „камењарски“ занат једини преживео, а све друго је отишло до бестрага?!

Сећање проф.Мирко Ђорђевић 2014-2017.

Постављено дана: 18. 04. 2017.

Сећање проф.Мирко Ђорђевић 2014-2017.

Пре три године, 18. априла. 2014. заувек нас је напустио наш житељ, комшија, професор, уважени мислилац и пре свега добар и частан човек, Мирко Ђорђевић. Недостаје нам, његова мудра реч да нас посаветује и отрезни у ова бурна и неспокојна времена. Увек је проналазио праву меру и реалну оцену за сва наша друштвена: лутања, беспућа и недоумице. Упурно је указивао и опомињао, све нас на честе појаве: нетолеранције, паланачког менталитета, митоманије, грандоманије, партиократије, клерикализма и лажних вредности у нашем друштву, које после сваког мањег потреса у свету ничу на нашем тлу као „отровне печурке после кише“. Професор Мирко Ђорђевић, оставио нам је бројне књиге и публикације, које како време пролази, уопште не бледе, већ напротив, сваким даном добијају на актуелности и значају, па сигурно постају незаобилазно штиво и за бројне будуће генерације.

 

Вероватно, би овде био крај овог текста, да нисам случајно прочитао једну интересантну информацију у Васкршњем броју-Пећиначке новина бр.98, страна12.

Наслов текста гласи: На згради школе у Обрежу, постављена споменплоча Паји Радосављевићу. По свему судећи, догодио се  преседан- револуционарни догађај, у новијој историји и пракси Општине Пећинци. Од самог настанка (1960-е године), важило је неписано правило у Општини Пећинци, да у свим јавним манифестацијама буду приоритено заступњени искључиво „партизанско-комунистички историјски период“ од 1941-45-е. Данас имамо ситуацију у општини да називи већине јавних: установа, школа, вртића, објеката, улица, предузећа и удружења су промењени или су добили искључиво имена народних хероја, војних формација и догађаја из периода НОБ-а у Другом свецком рату.

Руку на срце, претеривало се-већ како ми умемо и знамо, често без мере и стварне потребе.

Сигурно се већина пита; Ко је Павле-Паја Радосављевић?

Он је научник светског формата, доктор психологије, рођен у Обрежу 1879. а оба родитеља пореклом су из Карловчића. Учитељ по образовању, краћи период ради у Ашањи, Сомбору и Мостару, али жељан знања и образовања одлази на студије 1900-те у Беч, где 1904 успешно брани први докторат. По завршетку студија 1905-е, као двадесетшестогодишњак, сели се у Америку и наставља плодан научно истраживачки рад из области психологије, људског памћења, педагогије и објављује велики број научних радова као и одбрану другог доктората. У Америци, искрено другује више од 40 година са Николом Теслом, уређује лист „Србобран“ и безгранично верује у пансловенство до краја свога живота. Умире у Флориди 1958.

Међутим, као уредник српског листа „Србобран“, сигурно није био по вољи послератног комунистичког режима у Југославији. Вероватно, то је и једини разлог „кашњења“ (59 година од смрти) признања у виду спомен-плоче на основној школи у Обрежу. Нажалост, сви његови научни радови писани су на енглеском језику, и тек следују обимна превођења и тренутно су само малом броју људи у Србији доступни научни радови.

Жељко Трбовић, начелник пећиначке Општинске управе, је на скромној свечаности открио спомен плочу, и том приликом рекао-цитат:

Павле Паја Радосављевић, велики српски научник, који је потекао из овог места, заслужује да има спомен плочу и заслужује да мештани Обрежа никада не забораве тог знаменитог свог суграђанина...

Нема се шта, ни додати, ни одузети овом говору, као и самом чину, јер то је коначан повратак цивилном животу, трајним и универзалним вредностима нашег друштва.

У самом новинском тексту није речено ко је иницирао или дао идеју за постављање спомен плоче !? Остаје непознаница, који је орган-комисија-служба у општини донео одлуку о постављању спомен-плоче?

 

ПОДСЕЋАЊЕ

У Шимановцима је покренута иницијатива да се огранак (безимене) библиотеке назове по проф. Мирку Ђорђевићу из истиг разлога које је навео и сам начелник у свом говору у Обрежу.

Потсетимо се, иницијативу је уредно потписало 124 лица: културни посленици, просветни радници и мештани, плус приложен је додатак (уредна биографа и библиографија) и све је предато-послато на меил адресу челника Општине Пећинци, још 18. маја. 2015. Међутим, осим прошлогодишњег штурог и нејасног објашњења општинског ПР, датој ТВ-б92, до сада се нико није обратио иницијатору или било ком од потписника. Незна се званично разлог двогодишњег ћутања, оклевања или можда не прихватања, једне потпуно бенигне иницијативе од које може само да има велике друштвене користи и сама Општина Пећинци.

Читајући биографију Паје Радосављевића и упоређујући је са Мирком Ђорђевићем, уочио сам следеће:

-Обоје су уско везани за просвету. Паја Радосављевић као учитељ и психолог бави се људским памћњем, а Мирко Ђорђевић као професор српско-хрватског језика, и каснике на Педагошкој академији као професор предмета „Култура говора“.

-Мирко Ђорђевић долази у Срем у својој 26. години и остаје заувек у Шимановцима. Обоје су радили као просветни радници у Срему. Паја Радосављевић напушта заувек Срем и родно село у својој 26. години живота и одлази неповратно у бели свет.

-Обоје су се дивили Словенима и њиховој култури. Мирко Ђорђевић је активно преводио класике и савремене руске писце, а Паја Радосављевић у својим научним делима исказује велику љубав према Пансловенству.

-Обоје су за пријатеље и поштоваоце својих дела имали бројне савременике свога доба из целог света.

-Обоје су се често бавили у својим делима сличним темама: социологијом друштва, религијом, образовањем, понашањем групе као и односом појединаца према околини.

-Паја Радосављевић је после читавих 59 година од смрти, политичком одлуком добио скромну спомен таблу на основној школи и Обрежу.

Да ли ће Мирко Ђорђевић морати да чека својих „пола века“ на спомен таблу на сеоској библиотеци од 16 квадрата, тек треба да се види, јер власт има неограничену моћ одлуке или срамног игнорисања.

Као решење проблема, све чешће се чује, да ће се сеоска библиотека укинути, због „рационализације“, па ће тако и велики проблем имена бити коначно решен!

 

Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

 

 

 

ДИВАН ПРОЛЕЋНИ ДАН

Постављено дана: 20. 03. 2017.

ДИВАН ПРОЛЕЋНИ ДАН

 

Кроз малени пенџер пробија се упорно зрак сунца и као да ми трља очи. Чујем црквена звона како откуцавају шест сати и мог петла Петронија-Перу, како досадно кукуриче и само што не каже: -Ајд’ диксе, да виш как’и је леп’ дан сван’о!

Полако, облачим се, тражим чарапе, ронцам по фијокама, ал’ никако да нађем две исте, а пред вратима куће, валда чули ме, цвиле, врте се и чекају моји кучићи, чувари Нина и Гвоздена, а више њи’ на грани старог дуда, начичкале се четири, од пет мачака, кол’ко и’ имам тренутно на ‘рани. Пета мачка је, уствари, мачак Фјодор, локални швалер и он обично касније долази уз препознатљиво и гласно маукање. Питам се, у как’ом ће стању данас доћи? Oд ранији’ мегдана фали му парче увета, реп му мало иде укриво, глава сва изгребана, а уколико пада киша дође улопан да га једва препознам. Еј, па никада није било лако ићи у швалерацију, онај ко није иш’о-па како да зна, јер на туђем терену увек има свакојаки иненађења. Коначно, отварам врата, и гле, одједаред сви предамном, цвиле и маучу, кога прво да помазим, а да се онај други не наљути?

Леп пролећни дан, свеж ваздух удишем пуним плућима и подижем високо главу и погледом шарам по ведром небу, а кад’ оно, нигде ни облачка све бескрајно плаветнило. Ех, лепота једна…

Чујем жамор на шору, стиже свет са свих страна пред дућан и гласно се јављају једни другима:

– ‘Бројутро, свима!

И одма’ одговор: -‘Бројутро, жив био, јес’ поранио!

-Да, да, поранијо и зору преварио! Шали се, ново придошли.

Сви чекају лебац, па се успут препричавају сеоске новости и куди дуга зима која је баш свима дозлогрдила. Клупа скроз попуњена, двојица обашка у ћошку већ од сабајле испијају „следовање“ из фраклића, пред вратима две старије жене тихо оговарају, мало даље рођак Цвеја гласно поздравља бициклисту, мало даље тројица праве важне договоре и планови за радове у башти и пољу, ал’ утом’ часу, стиже комби и сви брже боље у војнички ред. Мирис свежег леба рашири се шором. Одвајкада је било правило, дан почиње тек кад се лебац и остала рана постави на астал и сви се окупе из куће на фруштуку, а после може куд који мили моји.

Волем ову земљу и мирисе у ваздуху, волем ово село и његове диване, волем овдашњи начин изражавања и нагласак сељака, веже ме оно што се ту мисли и што се ту једе, јер ми је ту корен и вековно сећање, у коме су му се родили и умрли преци и зато желим да живим о’де.

Волем своју кућу коју сам заједно с’дедом и с’оцом правио, у којој сам ја одрастао и сазрео, одрасло моје дете и моји унучићи…                                        Е, мој браћа па дићеш више, од овога и срце трне.

Волем, та мани ме, волем баш све…

Еј, Србијо и мој Среме, колико имаш лепи страна и танане душе у себи.

 

Март. 2013.                                                       Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

 

СВЕТА ПОРОДИЦА БРАНКОВИЋ-ВЕЧИТИ СВЕТИОНИК СРЕМА

Постављено дана: 11. 05. 2016.

СВЕТА ПОРОДИЦА БРАНКОВИЋ-ВЕЧИТИ СВЕТИОНИК СРЕМА

Срби у Срему спомињу се од 9. века, a у Митровици све до 1344. године постојао је православни српски манастир. Одмах после косовске катастрофе почињу честе и масовне сеобе српског становништва преко Саве и убрзо сав Срем, простор данашње Војводине и источне Славоније добијају српски карактер.

После неочекиване турске победе у бици код Никопоља 1396., уследили су први турски упади, разарања и пљачке по средњој Европи. Тадашња велика Угарска краљевина увиђа опасност од претеће турске инвазије. Да би лакше бранили јужну границу позивају српске племиће и народ да насељавају простор уз реку Саву и Дунав.

Није се дуго чекало и мађарски краљ-Сигмунд (Жигмунд) додељује 1404. прву титулу деспота српском племићу Стефану Лазаревићу, сину кнеза Лазара. Даје му на управљње најважније утврђене градове у Срему: Купиник, Земун, Митровицу и Сланкамен и то је претеча граничарске службе коју су Срби обављали, са повременим прекидима, скоро шест векова, све до краја 19. века. Срем тада постаје нека врста српског државног средишта, али ипак, под врховном угарском влашћу.

Стефан Лазаревић није имао порода и када му здравље би нагло нарушено одлучи 1426. у договору са краљем Жигмундом да његов наследник буде сестрић Ђурађ Бранковић. Након смрти Стефана 1427., после краћег премишљања, краљ Жигмунд, издаје повељу 1429. у Дебрецину, којом угарски краљ прима Ђурђа за вазала и назива „верним кнезом и деспотом целе државе Рашке и Албаније“. После полагања заклетве, Ђурађ добија од угарског краља владарске ознаке-огртач, митру и мач, као и све повластице које је имао Стефан за живота.

 

10. maj. 2016. Предавање Света породица Бранковић у Срему

Деспот Ђурађ Бранковић 

Ђурађ је син, незаслужено анатемисаног Вука Бранковића, био је наша најтрагичнија личност и као зла коб пратила га је цео живот. Он је био врло способан, интелигентан, лепе спољашности, виталан и снажног стаса, али понекад буран и осветољубив. Читав свој живот борио се да очува Србију која је у том периоду неколико пута пустошена и гажена са свих страна. Ђурађ је насељавао српски народ по Срему и осталим местима која је поседовао по Угарској. Са Дубровачком републиком имао одличне односе и њихови трговци су добијали повластице па су широм Срема развили своје послове. Из препорођене Митровице и Срема вешти дубровачки трговци пласирали су робу широм средње Европе. У то време трговачким караванима је требало целих 12 дана да превале пут од Дубровника до Митровице.

Када је Ђурађ дошао у Беч 1455. да агитује за помоћ у борби протв Турака, тада га је чувени католички проповедник Капистран наговарао да пређе у католичку веру, али му је он тада мудро одговорио:

Ја сам ево већ деведесет година проживео и вазда сам био веран законима мојих предака. Народ мој верује да сам мудар, ма да среће немам. А ти сад тражиш од мене да учуним нешто по чему би народ мој помислити могао, да сам у старости памећу помео! Та волим и у беди умрети, него да веру мојих отаца напустим!

 У то време завади се деспот Ђурађ са Михаилом Силађијем, присталицом Хуњадија, чији су припадници убили Ђурђевог зета Улриха Цељског у Београду. Приликом обиласка својих имања у Доњем Срему, Ђурађа нападоше из заседе Силађијеви плаћеници и ту наста права битка. Остарели Ђурађ јуначки се борио и том приликом изгуби три прста и тако рањен би заробљен. Разбојници су га пустили тек кад су добили 60.000 дуката, али убрзо је умро, 24. децембра 1456. Након његове смрти дошло је до неслоге и сукоба у фамили, поделе на туркофиле и угарофиле, грабежи међу племићима и дефинитивног распарчавања Србије.

Ђурђеве ћерке удаване су из чисто политичких разлога, Мара је удата на исток-за турског султана Мурата II,  а Катарина на запад-за грофа Урлиха Цељског. Турци су из освете, синове Стефана и Гргура, ослепили и за цео живот убогаљили. Трећи син Лазар, иако најмлађи, био је сувладар и деспот, али изненада умире 1458., у напону снаге и то само две године после очеве смрти. Деспот Лазар није оставио мушког потомка јер је имао три ћерке: Јелену, Ирину и Милицу.  Најстарији Ђурђев син Гргур много раније се замонашио у Хиландару, а средњи син Стеван Слепи после сукоба око наслеђа и статуса деспотовине морао је већ 1458. да напусти Србију и оде у избеглиштво.

Тако је политички живот средњевековне Србије неславно завршен у лето 1459.

 

Српски деспоти у Срему  

Змај-Огњен Вук

Ратна и политичка ситуација на Балкану се и даље преламала кроз сукобе Турске и Угарске. После склопљеног примирја 1465. Угарски краљ Матија позва на двор Вука, унука Ђурђа Бранковића и ванбрачног сина Гргура у своју службу. После успешног војевања са Чесима, призна Вука 1471. за српског деспота и поврати му сва имања у Срему. Вук се за стално настанио у утвђеном Купинику. Кроз народне епске песме и приче још увек живе сећања о његовом јунаштву по Купинову и Срему. Вук је окупио добру и многобројну војску од настањених Срба и заједно уз угарску војску у борби против Пољака код Пеште показао велико јунаштво. Од тада га прозваше Змајем„. У документима уписан је као Вук Гргуревић, а у народу упамћен као Змај Огњени Вук Бранковић. Био је пре свека храбар војник и ратовао је за интересе краља Матије против Турске, Пољске, босанско-херцеговачких великаша и против унутрашњих претендената на угарски престо. Обнова српске деспотовине под Змајем Вуком није донела Србима стварну корист, јер су постали само добровољни најамници-граничари а у честим биткама су се топили и бројчано губили. Деспот Вук са једва четрдесет година, изненада умире 1485. не оставивши иза себе порода, а његова жена Варвара, кћи Жигмунда Франкофана преуда је се за хрватског великаша Фрању Бериславића, који уз њу доби у мираз многе Вукове градове и земље.

Стефан Бранковић-Стеван Слепи  

Под притиском и претњама после очеве смрти Стеван Слепи напушта Србију 1458. и склања се у Угарску код сестре Катарине, а затим помаган од Дубровчана, преко Зете налази уточиште у северној Албанији  код старих породичних пријатеља албанског великаша Ђорђа Комнина Аријанита. За време боравка роди се искрена љубав између кнежеве ћерке Ангелине и Стевана Слепог. Уз родитељски благослов венчаше се 1460. у Скадру, и ту им се родио први син Ђорђе. Због турских напада, а на препоруку Ангелининог зета Ђурђа Скендербега, већ 1461. напуштају Албанију, финансијски потпомогути од Дубровчана, селе се у Италију, купују скроман замак у области Фурланија, у месту Београд. Ту им се рађају деца: син Јован и кћер Марија. Са женом Ангелином, иако у туђини и сиромаштву, живели су у складним односима и сво време су посветили образовању и хришћанском васпитању своје деце. Деспот Стефан слепи умире 1476. али већ 1484. у Београду проглашен је за светитеља. Оставши удовица Ангелина са синовима крајем 1478. допутовала је у Беч код цара Фридриха III, и на њену молбу уступљен им замак у Корушкој.

Деспоти Ђорђе и Јован Бранковић

Смрћу Деспота Змаја Вука 1485., стигао је позив краља Угарске Матије Корвина за оба брата Бранковића-Ђорђа и Јована да преузму Срем и сва имања. Током 1486. Бранковићи се налазе у Угарској, у Пешти, Ђорђе добија титулу деспота, а Јован барона и заједно са мајком Ангелином и моштима свога оца Стевана стижу у Купиново. Поред раније положених моштију Св.Луке полажу и мошти деспота Стевана Слепог у истоименој цркви Св.Луке. Нови деспот Ђорђе за разлику од ратоборног Вука својим образовањем и вештином успева да политичким путем издејствује много више за свој народ. Међутим, несрећном женидбом са Изабелом-принцезом из арагонске династије, због сталних свађа и неспоразума долази до развода. Деспот Ђорђе, разочаран због развода и личне срамоте, као и настали неспоразуми око избора за новог краља Угарске-Владислава II, бројних сплетки и унутрашњих војних сукоба, реши да се замонаши. У цркви апостола Луке у Купинову 1497-98. тајно у току ноћи је постриган, те узе монашко име Максим. Раније у Иригу 1495. Јован Бранковић је од стране краља Владислава II, указом већ постављен за српског деспота и одмах свима показао ратоборност и много веће планове за ослобођење Србије. Док је Максим водио дипломатију и често боравио по Европи, деспот Јован је непрестано предводио ратне походе против Турака, и тако исцрпљен зарадио грозницу од које је убрзо умро децембра 1502. Сахрањен је у Купинову у цркви Св.Луке.

Последњи Бранковићи, браћа Јован и монах Максим, су мудрошћу и поступцима подсећали на старе Немањиће, али време и услови су били сасвим различити.

Свети Максим и Мајка Ангелина 

Краљ Владислав II није желео да деспотска титула изађе изван породице Бранковић, али деспот Јован није имао мушког порода са Јеленом, ћерком Стефана Јакшића, као ни брат Ђорђе или монах Максим. Тражио је од јеромонаха Максима да се врати у световни живот и преузме деспотско место, али пошто је одбијен, титула је додељена хрватском племићу Ивану Бериславићу.

Породица Бранковић је тада заувек сишла са политичке сцене.

Максим и мати му Ангелина, после одузимања имања доживели су понижење и убрзо напуштају Срем и уточиште налазе у Влашкој, код војводе Радула Великог. Максим као искусан дипломата и вешт преговарач успева 1507. године да измири војводу Радула и молдавског војводу Богдана III. Основао је штампарију у Трговишту, али крајем 1510. враћа се у Срем са мајком Ангелином и почињу припреме за градњу манастира Крушедол. Током 1513. постао је београдски митрополит и већ тада је био толико цењен да су сви у њему гледали будућег свеца.

Умро је у Крушедолу 1516. и ту сахрањен.

Максимова мајка Ангелина се замонашила око 1509. а у периоду од 1512. и 1516. саградила је у самом селу Крушедолу-Сретењску цркву, првобитно као женски манастир. Ту је мајка Ангелина провела своје последње дане живота и умрла 1520.

Касније су мошти Свете породице Бранковић све пренесене у манастир Крушедол где остају све до 1716. када су их Турци, из освете, спалили заједно са зградама манастира.

Сачувана је само лева рука Свете мајке Ангелине.

Култ преподобне мајке Ангелине у народу Срема рано је изграђен, поштована је од Сремаца свих вера, јер народ се саживео са њеним страдањем: три пута је преносила мошти свога мужа и два пута сина, надживела је мужа, оба сина и кћер Мару. Везла је  за њихове кивоте златним и сребрним нитима прекриваче, активно је учествовала у изградњи и обнови светих храмова и манастира по Фрушкој Гори, Срему, Војводини и Румунији, и предано је окупљала побожан народ.

Према народном веровању од времена мајке Ангелине, деца у Срему бабу зову мајка, јер она се сматра заштитницом породице, свих хришћана и Срема.

Света мајка Ангелина кроз цео свој мученички живот исказивала је хришћанске врлине, чистоту подвижничког живота, стрпљивост и мудрост, оданост супруге и пожртвованост мајке, базгранично милосрђе и кроз молитве предала је сву себе Богу.

Хвала, Светој породици Бранковић, јер да њих није било, не би ни ми постојали у данашњем Срему!

 

10.мај.2016.г.

Предавање у Парохијском дому у Шимановцима-

Бранковићи у Срему                                                                                            Текст приредио и прочитао: Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

ШИМ`НОВЧАНИ НЕБОЈ` ТЕ СЕ-СТИЖУ „СЕДАМ ВЕЛИЧАНСТВЕНИХ”

Постављено дана: 24. 02. 2016.

Хумореска, наши дана…

ШИМ`НОВЧАНИ НЕБОЈ` ТЕ СЕТИЖУ „СЕДАМ ВЕЛИЧАНСТВЕНИХ”:

Оде предговор у експозе!

Кадгод, каде изиђемо на шор, раскршће, ил` одемо на свечаре, диванило се: кол`ко је чија крмача опрасила и како усеви напредују, ко се фест опио и лумпово по кафанама, ко се ноћом с`тамбурашима керио шором, која је девојка одбегла и ко се с`ким` швалера, ко се здраво побол`о и имали как`а редња, оћел бити дрва до краја зиме и дал` ће бити вина у бурадима, волемо да чујемо как`и штос или добар виц да се слатко намејемо. Ипак некако, највише волемо да чачнемо у општу политичку ситувацију у свету и утврдимо које јачи, дал Руси ил` Американци. Неможе да прође, а да се не доватимо расправе о нашим партијама и партијашима. Никад за века се нисмо ту слагали, па се ома посвађамо ко как`е загуледне.

Чика Бриле, вол`о је тада да каже:

-Еј, манте се ти гурави разговора, одо ја кући!

Дешавало се да у ватреној политичкој расправи на сред шора или пред млекаром, кажемо један другом:

-Ти си, баш загуљен и глупав и зато ниш не разумеш од политике!

-А, ти дирнути, кобојаги разумеш се у политику ко Мара у крив андрак!

На так`е погане речи, прво се умудримо, а отим се зајапуримо у образима и из очију само што несевне муња.  Расте бес брже нег` тесто у лебарнику, кроз зубе промрнђамо каку грдњу уместо поздрава, бесно седамо на бециклове и бритва-куд који мили моји. А кодкуће, смишљамо натенане цел` дан како да му сутрадан зајутра на раскршћу осветимо, и то пред целом „партијом“.

У себи кажемо:

-Ма, утераћу му ја прц, има само да се пуши и чеше тамо ди га не сврби, упамтиће он мене, јер нисам Ја макарко и од макаркаки!

Плеве се куће, а кад ће коров?

Јес, јес,…тако је било доскора, јер све се некако променило на тумбе, а ево и зашто!

Ономад, изјутра истерива Мита Клакер бецикли на шор и таман да га зајаши, кад ето комшије Јоце Чикова. Брез поздрава, ома поче, онако нуз уво, да конспиративно шапуће, ваљда да штагод неби неко чуо, иако до пете куће нема ни живе душе и чак ни комшијски керетина:

-Јесил` чуо,… јуче задана оплевили три куће у Широком шору?

-Па јесу ли и`уватили?. Просто закука Мита Клакер од изненађења.

-Јес, уватили и`, ко`и оне што су, дан пре, начисто претресли четр-пет кућа у Главном шору док су ови били на свечарима!.

Прилази деда Тоша Сиц, баш држећи дејка, у својој поодмаклој деветој деценији, све то пажљиво слуша и одједаред распали:

-Ау, матер им јебем лоповску, ови непоштују ни Свеце Божије и канда иду редом, скуће накућу, ко кадгод вршалица. А јел`, браћин, има ли оде милиције и власти код нас? Можда треба, да ми узмемо ушаке усрану мотку, па ондак све редом ш`њoмe? Љут и црвен у лицу деда Тоша Сиц, побеснио скроз, па наједаред окрену се у правцу општине Равнодола,  ил` по нашки ка Бабином буџаку, па штаком некако млати и прети ли прети… Некоме,… тамо у даљину, ваљда само њему знаном?!

Дал`, због великог једа, ал` и дејства дудињаре, поче он спомињати неке покојне  другове ко`и су нас, кобојаги, усрећили у прошлости, па нас метули у састав општине Равнодол. Настави још гласније и све одједаред пређе у ларму:

– Ми смо саде забачени једанајст километери од Равнодола, а до Бевограда нема ко досад 28 километери, већ 39 километери! Шта, не разумеш тај рачун? Додаш само ову најфришкију забаченост и биће ти јасно! Јебешга, поштено да ти рекнем, сви мислиду у нашем селу да ми одтад` највише трпимо грдну неправду због так`е минџеће политике у срезу и садашњег општег разјебандуса око власти у држави. Само, само … ипак ми најтеже пада подсмевање јабане и гологузије око нас, кад и` сретнемо на вашарима, па кад почну онако подмукло, да подјебавају и кажу нам:

-Ди сте Шим`новчани, и ди је та ваша кобојаги општина! Јавте нам, кад` се појави да дођемо на част!

Јоца Чиков, смешка се и као да смирује поче тихо говорити:

-Чекај мало дејка, мани се историје, политике, покојни` другова, смири се и не зијај тол`ко, чуће нас полак села?….Мож`, неки савесни друкер  и милицију да позове, па немој, к`о седамдес`пете, право са свечара у Лединце у каменолом, на „фискултуру”!

Наста тајац, к`о пред салауку. Деда Тоша Сиц, немрда, нетрепће, укочио се к`о кад на додолу сруче ведро ладне бунарске воде па све вата данфа јер га је здраво засопило у грудима. Гледи га испод ока и одједаред поче још гласније да зија:

-Шта, ти мени који очин ћути, и откуд ти балоња знаш за Лединце? Мора да ти се  фалио твој чика, удбашка цинкара и картарош, хоштаплер каки свет још није видо. Знам ја, ко је позво милицију и ко ми је то сместио у комитету? Ја, Тоша Сиц, јесам загула, ал` да знаш нисам се ја бој`о: ни краља, ни Швабе Итлера, ни усташа, ни оног риђог из Кумровца, ни так`и к`о твој стриц, па и ни ови данаске гуланфера што слуђиваду свет,… Упамти, отац те јебо недонети, нисам никад ништа укр`о,…а сви они јесу,…И да знаш, матер им јебем њиову-свима на камару!

Како заврши, окрену се бесно и оде преко шора кући.

Насталу тишину прекинуше две кумрије са бандере у љубавном заносу, к`о да и` неинтересује овај мали рат исподњи` на шору.

Утом, ето стиже од раскршћа деран Мики Свракалов, и у једном даху изговори:

«Еј, људи, отоич ме звале комшије од деда Боде Колара, јер опет су га похарали. Однели ноћаске чак и неко старо гвожђе из авлије. Мита Клакер поче да се крсти, левом па десном и само што непоче да запева, к`о как`а нарикача на сарани:

-Па, шта који очин тамо више краду, канда је нешто и остало песле сигур туце  пљачки у последњи` две-три године? Е, жалосна нам мајка, диће ово све изићи!

Мита Клакер цурикну бацикли у авлију и скроз дешперантан реши да данас неиде нигде из своје авлије.

Сит је прича, села, свог света и баш свију.

Ииију на`пако, стигли Бони и Клајд!

До сумрака само је ћут`о, дув`о, леж`о на банку пећи и лагано пио своју дудињару. Зарана намири марву и после добре вечере, одједаред му се припило баш пиво. Заповеди, својој жени Јули да му ома донесе два-три Јеленка из оближњег дућана. Није прошло ни фртаљ сата, а Јула улеће у авлију и поче брзо ко швапски митрољез, да штекће:

-Иијуу на`пако, саде су опљачкали и наш дућан, и то сножом,…ма оволиком ножекањом, и само да сам дошла ко`и минут раније можда би и мене убо? Настави још гласније да кука:

-Маајкоо мооја мила шта јее оовооо санама?!?!

Мита се трже од изненађења мало се прибра, па видевши је зајапурену, промешкољи се на столици, одмери је, па смешкајући се, дода мало шеретски:

-Еее, ниси ти те среће, лутко моја бела, да тебе неко убоде, па макар то било и сножом!

Љута и разочарана Јула одбруси Мити:

-Срам те било, маторо ђубре, само ти је до так`и глупости у тој главурди, а могло је свашта да се деси!,

Овај немарећи на Јулину срџбу, набрзину скочи с`отомана, истрча испред куће, па у мраку спретно нашоља нечије тесне шоље. Скоро трчећи дође до капиџика и промоли се онако гологлав нашор. Поплашио се како неби нешто пропустио са дешавања на шору. Мал` даље, у дућану млада трговкиња плаче од страја, а поред дућана поче народ да се сакупља, причаду, пуше цигаре и нервозно сви чекаду милицајце да дођу и реше овај незапамћен случај у нашем шору и селу. Утом, наиђе Луне Струја из шорића, крено код шурака спуном торбом којекак`и ножекања да  припремаду забијачку засутра. Кад је чуо сучим су обавили пљачку, мало се замисли, али ипак замуцкујући умеша се у разговор:

– И шта кажете,… уш`о са ножекањом, и от`о новце!…Ваљда, није усп`о да прибави шта друго, јер том бојџији се изгледа здраво журило!…Кад помислим, мого је зграбити штабило из авлије, как`и зарђали вагов, кључ из сламе, мотику, левчу од кола, дренову буџу ил` недај Боже ћускију, па јуриш у плаћкање ?…

Преко шора са штаком, гегајући стиже полако, деда Лала Крајцара, старо спадало и увек пун бува. Прво се накашља, упути  дуг поглед на  лунетову торбетину, тако да су ома сви то приметили, и поче да мудрује:

-Има о`де један сумљив међ` нама и прво треба њега  милиција да испита!.

Још није ни завршио деда Лала Крајцара своје излагање, а Луне Струја без поздрава крупним кораком журно крену низ шор, скоро к`о да бега, а све правдајући се да има преча посла нег` да трабуња глупости по шору. Неко му од окупљених гласно добаци:

-Јел`, Луне да није то био неки твој колега? Можда се и знате, аа..?

Утом, ето и наше народне милиције. У пролазу рекоше да им је ово данаске већ пети случај у нашој општини и да незнаду ди им је глава од посла. Дојадило, и њима да вазда залазиду по селима, тераду и арче државне автове и јоште троше државни бендзин. Народ још фуртом запиткива:

-Јесте ли и` уватили?, ил`: -Каде ћете и` уватити ?.

Они најбрезобразнији још провоцираду:

– Ај`, каж`те, ал` поштено, каде сте последњег уватили?

Обрезобразио се и наш свет па фуртом изумева макаркака питаља. Смирено и озбиљним гласом, милицајци лепо и увек исто кажеду окупљеном народу:

-Истрага је у току, и скоро 100 % знамо ко су извршитељи кривичног дела, ал` чекамо доказе па ћемо и` све поватати и дати ома на судове!.

Из групе окупљеног света неко тихо добацује:

-Јест, доће докази сами, можда с`родама и с`ластама на пролеће, хе, хе, хе…!

Јави још један паметни, некако скраја, скривајући се испод поцепаног шешира и широки леђа Боже Цара, стидљиво добацива к`о нека шушумига:

-Хм,… хе…, а тек ови наши жалибоже судови, који нерадиду од летос јербо су се: фишкали, бележници и власт озбиљно закачили, па се истериваду по телевизији и новинама, ко жентурњаче на бездану !

Стрина Мира, смешкајући додаје:

-Јес, то ти је ко у нашем старом сремачком бећарцу, Терај кера лутко моја бела, терај кера кера кад си започела,…

Сви се слатко насмејаше, баш! Није ни народ више честит ко што је кадгод био. Пост`о је: незахвалан, нестрпљив и здраво брезобразан.

Кад милицајци оду, оће народ у потаји и да лаје зањима и оњима:

-„Те, како су они сви исти”…

ил`-„Те, да и` баш боле лела за нас”…

ил`-„Те да у држави треба чврста рука, а не ова кобојаги демокрација и да ће ондак за један дан бити све нариктано”!…

Неки би волели, па често Бога „моле”и призиваду, да се врати: друг Тито-  Ранковић- Кардељ и све ђутуре с`њи`ови комунисти, па друг Стаљин с`његови` Инфобировци с` Голог Отока, те Краљ и његови џандари, па Цар Фрања Јосип, па  Царица Марија Терезија с`њини пандури и чак Цар Душан и његов Законик. Добро што наша историја ту стаде јер би ми терали ко зна докле!

Свако мисли, да би баш њи`ов кандидат био најбољи за ту работу. Има и они који призиваду страшни потоп и Суд Божији. Та манте ме и наше народне памети, јебеш и таки народ, кад су њему увек најбољи они ко`и нема, и што гођ је вођа више мртав све га више славимо и волемо. Није бадава реч вампир наша, србска реч јер изгледа одвајкада у мртве се здраво разумемо, а живе ич не фермамо.

Таман смо помислили ово је најгори дан у тривековној историји нашег ушореног шора, кад сутрадан у први мрачак, преко високог комшијског платна прескочиле лопурде и испретурале целу кућу и награбили тек нешто новаца. Причаду по шору да су направили грдну штету по стварима и роби јер су разтрговчили све покући. Још се вест није ни ни докотрљала до раскршћа, а наш комшијски дућан још једаред опљачкан и то опет соном ножекањом. Е, саде је ома било јасно да је то исти браћин. Натакарио је на главу исту ону штрикану капу фатомку ал` су га по ходу препознали! Лопурда је брзо утеко у сокачић, ди га је чеко пајтос с`автом. Што јес-јес, одмаглили они, ал` не далеко и не задуго. Уватили и` бевоградски милицајци, малко после фртаљ сата на автопуту. Еј браћела, кад оно, да неверујеш, жена и њен човек, из наши` Шим`новци и то ђутуре, каво у кадгод  преказиваном американском филму „Бони и Клајд”.

Саде смо доказали свој светској неверији да и ми пратимо так`у моду и при`ватамо њи`ов начин живота!

Компанија расправља на раскршћу

Зајутра, пред пекаром, на севоским вестима, кажеду добро обавештене мустре, да су тог дана још од сабајле, ови наши „Бони и Клајд”, дебело зарајтали по граду, па су зато и добили тајну пратњу целим путом. Исто је то, ко кад ловци крену у хајку на лисице после штеточинства, и ондак и` пратиду, па сачекаду у бусији и поватаду од лаке ласти. Мало даље, мушка јутарња компанија на раскршћу, више од сата, само дивани отим стварима и каво да је свима лакнуло. Ал` очин мало, увек се нађеду међ` нама контраши,  па се њима баш то несвиђа, јер видиду неку политику у том апшењу. Неки се кобојаги једе, намигиваду около, клибере се и правиду шале па ондак све личи на комендију и вашарски скеч.

2. М.З. Шимсити у заседању

-Шта има они градски милицајци да ловиду по нашем забрану, јер то су само наши лопови, ха, ха, ха!. Лаки Зец, јавља се из прикрајка, из последњег реда, шћућурен тихо започиње да задева и оправдава свој „храбри“ надимак.

Много света није кадро да оваке диване разуму, па ондак боље ћуте, гледе да се макну устрану, не мешаду се и не навијаду ни за ког. Тако је то вазда било, јер кад` почне наша подјебанција и прцажа обично награишу они који су се у пролазу затекли, најмање диванили ил` само климали главама. Каде се дигне прашина лако можеш да испаднеш гурав због туђег лајања, па ни крив ни дужан доспеш на суд, а тамо како каже покојни деда Трива Шацер:

-На судовима се причаду највеће овоземаљске лажије, и још кад те увате, они-фини фишкали, па те свашта набеде и затефтере у њиове теке, мож` да награбусиш низашта!

Неко спомену и нашу сеоску влас`, ил` локалну како се саде зоведу, која је баш напречац изданула ома после „изборне победе“ и саде смо ми, сви заједно, каво нека ратна сирочад. Ситувација у селу је ко пред фајронт или каво у неком кавубојском филму пред обрачун у чувеној вароши Таксас. Осилили се ти грдни лопови и фуртом залазиду по нашем селу без страја и срама.  Препуштени смо сами себи, па саде можеду да се истресаду на нас кадгод оћеду и кад им се ћефне. У народу се за так`у ситувацију каже: „и зец оштри лелу на сироче”!

Мита Клакер уздахну дубоко, па здраво тужно једва изговори:

– Е, кад се само сетим, нема ту ни годин` дана од последњи` избора… Е, каки су то избори били… А, онако жустра, да некажем врела кампања… А, обећања су пљуштала са свију страна, ко как`а летња салаука каде удари па цели шор плива у водурини… Аааа, тек како су обрађивани и грљени гласачи. Ајој, браћо моја, како су нас партијаши, од свију фела, витлали покућама, шоровима и кафанама,…Ееее, мој браћин, ал` су то били историјски избори! Мислио сам да ће после избора ома наступити рај, ал` овај наш овоземаљски и изистински, што га сви већ дуго, дуго изчекивамо!…

Наста тужан тајац и мал` је фалило да неким присутнима сузе не ударе. Јави се,  Миленце Штрукс, матори севоски шнајца, превејана шпицловчина, стручњак да поквари све с`војим унцутаријама:

– Шта лапрдаш који очин, кад нису саставили на окупу ни полак године, само су се међ`собом бирали и смењивали. Бегали из једне партије у другу, отрцави и олајавали једни друге, а ноп-стоп се улизивали и намештали своје гузице у општинском Равнодолу. Обећања нама дата одоше сва у мајчину, заједно с`првом јесењом кошавом. Имали смо само здраво леп вашар, прави циркус и наслушали се макаркаки гадарија. Од једа помислим , ко да ће скоро смак света. Еј, ти Мито, Митице, намоловани од бело до црно, знам ја, за кога ти  навијаш, кога симпатишеш, и који ти је на срцу, од ови наши девет величанствених кавубоја у Месној зајебници!

Мита Клакер није само поцрвенио него и помодрио, уши дункл плаве ко пред как`и шлог, глас одједаред посто пискав, ал` уз напор, ипак осу паљбу:

-Миленце Пиленце, штрукс мајсторчићу, ти боље да ћутиш и нелајеш јер сви оде знаду, ко си ти и кога све ниси сашио с`твоји` унцутарија и лагарија. Што не кажеш, који је твој омиљени кавубој у месној заједници, а не зајебници како брезобразно изврћеш. Ајд` што ланеш, како си лане укечио онај кредит преко партије и купио ону издрндану шиваћу машину. Как`и си ти мајстор кад и даље фирцаш с`шиватком, ко пре оног, та … оног Првог рата! Ха, ха, ха…

Миле Штрукс, отпљуну, преви десну руку у лакту, и промрмља:

-Ево ти га на!. Још одмахну шаком и к`о мало ждребенце касајући оде право у бирцуз.

Љубче Трунтош, кад то чу, реши и он да испадне паметан, па дода  коју на камару:

– Шта вам је људи, та манте се једа, јер код нас се за лоповлук каже крадуцкање или још лепше сналажење. Очин ће га знати одкад је така мода и спорт дошла, ал` одвајкада се најбоље разумемо у таку работу! Ето, баш сам се наједаред сетио Мићаге Врапца, како је само лепо коперисо у задруги и с`овереним налогима преоро њиве целог Срема, а да није ни честит трактор им`о. Био би он још увек здраво сналажљив да није лане пијан лај`о у биртији па га је директор ома изгустиро и одквинто из бизмиса. Саде, јадан кука како нема новаца да покрије викендицу на Фрушкој и доврши други локал у Широком шору. Упо човек у кризу, а баш га је лепо кренуло!.

Почеше около да се гуркају и смешкају. Слуша све то Жиле Крофна, дотад неприметан, иначе први комшија и пајтос Мићаге Врапца, па заштитнички и успијајући устима, ко как`ва стрина ил` нова млада, поче измењеним гласом објашњавати:

-Другови, није то баш тако…Ајд` кажте сад, шта је то данас поштено зарађено? Ето, видите…незна нико на овоземаљском свету! Он је само здраво вредан и сналажљив па се ето снашо у тим грдним папирима. Ако је шта и узо, није од нас, узо је из банкине кесе а тамо ионако има вазда лоповски` новаца.  Него, наш народ је љубоморан к`о кера и непрашта туђи успех и ондак само нешто задева! Јел` тако људи?… Мало застаде, па онако префриган осети да целу причу може окренути на тумбе, узе ваздух и још гласније настави:

-Ми, честити људи оде се свађамо за сићу, а свакдан с`камионима одоше наши новци, жито и марва у Бевоград код они изелица у Србији! Еее, отим ми треба да диванимо!… Јел`тако другови?….Мислим господо, у тој политики су наши проблеми…Јел`, моји прави Сремци и Војвођани!

Умислио Жиле Крофна да је овладо ситувацијом, на пречас посто велики трибун и окупљен свет убедио да је ставио тачку на пљачку.  Испрси се, па канда је порасто који центиметар преко своји метарипо и жилет. Међутим, посто је још смешнији него што је био. Ликом и стасом подсећао је на мало већу крофну, онако румену и фришко печену на масти.

4. Хумореска- Све мутиводе бићеду поватани

Сви ћуте, мало зинули и само трепћу. У трећем реду круга Драга Цврчак, ослоњен лактовима на трафику, спикавцем у ћошку уста, гледа испод ока и све пажљиво слуша. Дотад је био по страни, ал` од говорањције Жилета Крофне пост`о је напет ко бешига кад се напуни, па прети да пукне сваког трена. Није мог`о више да истрпи па се у пар корака нађе пред Жилетом Крофном и загалами ко из мегафона:

– Е, сад си ми препиздио с`твојом причом; Ти „сналажљиви поштењачино”, базирани Автомашу и Војвоџанеру, политиканту што комшијама одораваш њиве, царски друм си одавно присвојио, кад сејеш има дваестпет јутара, а кад жањеш, вид` га јадан, немаш ни максим. Ваташ субвенције и на авлију, саксије и празне штале. Кад продајеш прасиће и браове целу ноћ и`раниш и појиш водурином, па зајутра, онако бушави изгледају ко да и` је поплава избацила. Чекај, чекај само, и још да рекнем, …сам` ово,… још су те, ономад, уватили да магнете лепиш на сат за струју!

На моменат стаде да узме ваздух, ал` Жиле Крофна искористи па ома узвраћа:

– Ајд`, ждеро једна, немој да Ја почнем да причам. Како си пре дваест година, к`о преседник комисије, оне славне севоске комисије, све лепо удесио и истргово онолку задружну земљу, меканизацију и зградурине економије. У школи ниси знао да бројиш ни до десет, ал` си ома научио шта је десет осто. Ко ти је крив што си све новце пождеро и прокурво, па си саде лихт. Чекај, чекај ти,… саде сам се сетио,… а шта би са они десет задружни јуница што пред раздужење испарише на вашар у Шабац, ааа?. Зна, Жиле и за то!

Драга Цврчак од ови неочекивано тешки и сниски речи, ко да се мало занео у страну, вата се рукама за киоск и каво боксер малко би гроги. Мало ошамућен, ал` ипак сасу бујицу претњи право у лице:

-Не лај, не лај,… има за ово да те тужим па ћеш ондак видути, свог Бога зацело!

Видли људи да је враг одно шалу, па ко по команди, сви на лево круг и правац  свако у свој шор, јер како је почело мал` је фалило да дође до правог бокс меча, ил` недај Боже вађења брица.

Таки смо ми свет, сви бесни, преки, једно започнемо и завршимо с`трећом, ил` с`петом темом. Обично се посвађамо због: политике, туђи марифетлука, љубоморе и скроз надрндани разиђемо. Никад ко дотад, компанија с`раскршћа није се тако експресно  разишла кућама. Неки су идући шором, онако успут, ко какве луде, наглас се расправљали и свађали сами са собом.

А сутрадан, склањамо се једни од другога, срамота нас од света, више дана дувамо, па тек кад нас прође и попусти љутња, штаћеш-дићеш, нег` опет на раскршће и међ` живе људе. Таки смо одвајкада-сремске загуле и нема нам куд.

Беж` кући рођеној!

Мита Клакер, идући кући, кад је мало излуфтиро мозак, наједаред би му жао што се због прави` лопурда ипак, кол`к` тол`ко честити људи и стари другови међ`собом вређаду и свађаду насред раскршћа, пред црквом и школом.

Можда баш тада лопурде негде плеве нечију кућу ил` недај Боже пушницу. Како ово последње помисли ома даде гас у папуче, па очас стиже здраво задуван предкућу. Хитро гурну капиџик, уђе у авлију, ал` нама заопшија у шре`, па негледајући ди иде, право кроз блато и стиже пред гвоздена врата од пушнице. У скривеном џепићу од рекље, напипа дрхтавим рукама малени гвоздени калауз и тури га у локот. Кад, оно… локот већ отворен. Помисли на оно најстрашније:

-Да нису,… мајку им јебем стигли пре мене! У главу му наједаред јурнуше најцрње мисли а претисак моментално скочи, сигурно преко двеста.Тресући се полагано отвара врата пушнице, па се добро избечи у мрак. Требало му је пар тренутака да се очи навикну. Полагано, ко у бијоскопу, почеле су да се преказују из мрака његове лепе поле сланинице, шункице, кобасице, куленчићи и џигерњаче. Осмех се рашири лицем а у души наста нека неописива милина. Добро је, све је ту у број, само фали пар кобаисица које су отоич завршиле у тигању за данашњи ручак. Код нас у Срему, кад имаш пуну пушницу ондак си прави газда и тек тада имаш право да се фалиш и правиш здраво важан. Уранити чет`р-пет браова од два метера живе ваге је велика сељакова мука ал` и извор живота и сигурности за све укући. Заото нема Сремца који неби лопова, уколико га затекне у пушници, брез млого оклевања, ровашио бритвом, дуно буџом посред тинтаре ил` запрашио двоцевком.

Из стражње собе изиђе жена Јула, стаде насред гонка, забезекну се и прекину тишину у авлији:

-Ајој, жалосна ми мајка, вид` мог човека, учатливо се до дупета и стоји ко как`а загула на сред авлије пред пушницом и још се крсти! Није ти то црква, улази укућу, мож` неко наићи па ће се још свашта причати шором да си мало запрђен. Астал је давно постављен, супа ће се оладити и ондак ћеш још и беснити на мене!. У сличним ситувацијама кад Јула пусти језичину спомено би Мита Клакер, ома њену матер, па род, порекло и цели корен по списку. Ал` овог пута, погледа је равнодушно па ће тихо и помирљиво:

-Ево,… ево ома улазим! У тишини очиташе оченаш, обавише ручак и све без млого дивана. Разиђоше се затим сви у трену, неко ће: на отоман да одрема, ил` на шор по вести, ил` у предњу собу пред телевизор, ил` у комшилук на кафу и једно сат-два завлада мир укући.

Браћа Јова, дошо из Винодола 

Кад, таман почело смркавање, неко на капиџику загалами:

– Газдеее, имали кога, газдеее!. По лајању кере, Мита Клакер, ома је знаво да је неко познат уш`о у авлију и зато окрену штекер да упали светло на авлији па полагано изиђе у папучама нагонак. Кад оно браћа Јова, од Сакајдови, синовац теча Ђоке Бенгеша из Винодола, носи у шакама канистер и омањи цегер. Онако, увек весо и насмејан унесе радост у авлију и укућу. Изљубише се, ко род рођени и утолико поседаше за астал у стражњој соби. Уз ракију и топлу гибаницу поче леп диван. Прво утврдише да су сви поименце добро, живи и здрави, што је и најважније. Теча Ђока од кад је очо у пемзију, сваке године крајем јанувара шиље деци некол`ко тегли меда и Мити велики канистер вина од грожђа сланкаменке. Јова прво предаде течине „поздраве”. Мита се захвали и узе канистер вина, ал` канда се ове године нешто здраво смањио. Помало стидљиво Јова извади из цегерчића само једну теглу меда и нешто мало колача. Сви су то ома приметили. Помало одсутан, Мита Клакер покушава у себи да растумачи шта се то десило. Падају му на памет којекак`е мисли: да није наступила как`а  штедња, мож` бит` как`а квара напала виноград па грожђе подбацило, ил` мож` бити челињак страдо од летошње салауке ил` силне гамади! Јова се наједаред уозбиљи и поче тихо дивани, скоро ко да шапуће, каво да је неко недај Боже умро:

– Теча Ђока је им`о грдну потрицу…Ома после свечара, на други дан Светог Николе, бануле му лопурде у подрум у винограду и украли два бурета вина од четр` акова и оно моје од шес` акова. Тели су они и оног ардова од девет акова ал` изгледа нису били кадри да га тоскају узбрдо до друма, па га оставили у винограду…Сви за асталом избечише очи, а Мита гласно арлаукну ко кад вук види јагње и још неконтролисано опсова:

-Аууу, аууу… пичка им материна, и бурад с`вином крадеду из подрума,…дабогда и` црна губа убила!

Баба Мара, Митина матер, прекрсти се и оштро запрети :

-Мито, оћеш ћутати и не лај више за асталом, пред: децом, матером и Иконом Светог Игњатија Богоносца, на зиду! Мита  ућута, ал` се од узбуђења тако задуво, ко да је трчо од чело баште до шора.

Браћа Јова, још тише и тужније настави:

-Није то све,… јер,…летос у августу, таман кад се спремо твој теча-а мој чика Ђока, да врцамо мед, ноћом из горње баште, украдуму петнајс` кошница, ђутуре с`челама и саде му остало једва шес`!

Дотад мирна Баба Мара, несачека крај већ и она показа како уме да грди и ларма, кад` се здраво наједи:

-Ију, па ово никад за века није било,…отаци` јебо гадни и дабогда им се руке лоповске осушиле. А, јел` Јово, а како и` челе нису изуједале кад су и` дирали?.

Јова погледа на велики векер на зиду, канда му се жури, и дода још само ово:

-Е, то су неки испраксовани лопови што се разуму у челе. Само овог лета, у пар наврата, отерали су чудо кошница из нашег села. Кажеду људи, неки и` видли, каде су оне ноћом пребродиле чак преко реке Саве и Дрине!

Испи ракију на бело и  истог трена устаде и поче се редом са свима поздрављати. Баба Мара, донесе из вајата литру ракије од наши бељица на поклон, умотану у новине, и поче набрајати кога све да поздрави у Винодолу. Каже, волела би да дођеду деца на поседак на ферије. Ето, да и` види, док је још жива, јер скоро је свашта снивала.

Мита испрати Јову на шор и поздравише се ко људи. Уђе Јова у свој бордо стојадин стар скоро триест година и кресну га из цуга. Махао му Мита са ћуприје све док није стиго до самог раскршћа, а у глави навалише сећања на заједничке  момачке дане и швалерације с`пријама по кадгодашњим сремачким Партизанским славама.

Мита баци поглед и добро осмотри лево-десно низ шор, а оно нигде ни живе душе. Помисли, ко да је недај Боже сав свет помро ил` наступила как`а ратна окупација. Срећом, најпре ће бити да се свет добровољно посакриво покућама и свако се базиро испред свог телевизора или компуктера па буљи ли буљи у екран. Дошла нека чудна мода, навече више неидемо једни код други на диван, клупе иструлиле испред кућа, нове неоправљамо, па тако и заборавили да диванимо ко људи једни с`другима. На шору каде се сретнемо све се ређе јављамо једни другима јер и то нам припало мрско и сувишно. Немамо времена ни за поздрав или људску реч, правдајући се, од кобојаги силног и врло важног посла-саде се каже бизмиса. Журимо ко залудне ремунде по раскршћу, ал` ниједан честит посо нит смо кадри урадити нит оћемо. Сви би тели да буду газдурине, брез рада и знања. Саде се так`и стручњаци зоведу манаџери, јер они се у све разумеду, а низашта нису приспели. Прођемо шором, ко как`и мулци ил` несвет и само бело гледимо у даљину. Наша деца, ваљда видла од нас матори, па и они ћуте, нејављаду се ником као да кроз гробље иду. Тек уколико им се неко први јави, ондак дечурлија некако уморно и безвољно одговара:

Еј, ћааао!.

Наш лепи шор се измето у пусту варошку улицу, и кад је већ тако испало , е ондак јебеш и нас овако глупаве.

Еј, поново филм: «Седам Величанствених» 

Мита улази укућу, изгледа ко да је цел` дан бацо стајско ђубре по њиви, уморно седа свом тежином на хоклицу, лактовима обе руке ослони се на астал и лице обу`вати шакама. После фртаљ сата, нагло скочи, наспе пуну чашу течиног вина и наискап је попи. Задовољан испусти глас, узе балон вина, погледа по соби и рече:

-Јуло, треба ноћас да још додимим месо у пушници па ћу спавати у кујници на отоману!

Јула, на тренутак склони поглед са телевизије, и турске серије о Сулејману и вољеном Бали бегу, и само кратко добаци:

-Пази Мито како димиш и немој сутра да те боли глава од течиног вина!

Реко би он њој, већ нешто сочно, о зијању у телевизију, ал` овај пут само изиђе без речи. Пређе Мита преко патосане авлије у топлу кујницу, баци мало чокања на жар у шпорету, пружи се на стари дедин отоман и покуша да заспи. Тео би он да заспи, ал` сан тешко надолази. Коначно утону у сан, ал` уместо весели оваца што скачу по ливади нагрнуше му у сан којекакве знане и незнане лопурде па прескачу преко његовог платна, тараба и капија и односе шта год довате из авлије и куће. Мита виче, рве се и трчи зањима. Невреди, немош и` шакама уватити-клизави ко чикови из канала, хитри, бржи и још му се клибере у лице:

-Мито Клакеру, дошо ред и на тебе, има да ти и црно испод ноктију узмемо!

У том рвању с`лопурдама паде Мита с`отомана и главом право у патос. Отвори очи, боли га нос, жглавак десне руке, лево колено одеро а са чела капље зној. Некако дође себи и седе за мали асталчић. Руком довати балон вина , нађе неку музгаву и  крњаву чашу у креденцу. Насу пуну чашу до горе и на бело попи. Баш му је пријала та прва чаша вина, друга још више, трећа ко лек, па четврта само клизну и тек следећу попи смераком. Одједаред, Мита Клакер се заправо смирио, ил` како данас ови клинци кажеду урадио се људски.

Реши да уз мали црно-бели телевизор покуша поново да заспи јер од димљења ноћас нема вајде. Напипа оно мало дугменце и притисну. Поче старудија мало да крчи и шушти, а снег прекри цео екран. Подиже Мита руку и малко га шопи са горње десне стране и гле-слика ома стигла. Е, ондак поново нанишани па га малко јаче ошину по левој доњој страни и нама чу људски диван из телевизије ко да су сви код њега у кућерку. Насмеши се задовољно јер је потрефио из цуга баш ди треба. Гледи Мита, све се бечи и неможе да верује својим очима и ушима, јер на телевизији преказивају његов омиљени кавубојски филм «Седам величанствених». Код нас у бијоскопу у Дому културе преказиво се триред, у вароши га је гледо бар дваред и још на телевизији дваред. Научио тако Мита и енглешки да кобојаги дивани, мада ништа неразуме па изгледа ко циркуски папагај. Мало му још фали да све наизусћ издеклемује ко как`у нашу  јуначку песму о Марку Краљевићу. Закаснио на почетак, ал` немари, зна Мита филм боље нег` сви осам партизански офанзива, што је кадгод, без нарочите воље бубо из књига школске историје.

Гледи омиљени филм „Седам величанствених”, баш каде кавубоји спасиоци јашући стижу у мало, заплашено и оплаћкано максиканско село. Њи` седам решили да стану на мегдан и одбране село и сељаке. Каде тамо, чека и` Калверо, чувени бандит и ајдук. Има буљук којекак` вагабунда, измећара и сецикеса, и кад год му се ћефне плаћка и месецима понижава јадне сељаке.

У Мити се накупило баш свашта, капци све тежи, претисо умор, делује чаролија лепог течиног вина и ошамућује јара из шпорета.  Неда се Мита, гледо би филм, бори се  с`муком да не заспи, ал`очин мало, у трену гласно за`рче, тако да се кер у шупи трже и залаја.

3. Хумореска- стижу 7 величанствених до преображења

Страшни сан-ко судњи дан!  

Кажеду, ево слатког сна, ал` ово што поче Мита да снива, недо вам драги Бог. Ама,  баш ником`. Сањ`о је он досад свашта; вештице, вешцове, але и ратове, ал овак`е необичне страоте никада за века.

Није честито ни сан утврдио, јави се неки чудан, промукао глас ко из земље да долази. Сети се, деда Лале кад` је кадгод скак`о у бунар,  па кад` се прво окупо у ладној води, нама се предомслио и ондак дозиво спасиоце да га изваде у ведру.

Глас страшни, незна се чији позва га оштро-војнички:

– Ајд` ома да си изиш`о нашор,… чека те друштво на дивану. Диксе, Мито Клакеру  отац те јебо лењцовски! Немој да ми дођемо по тебе!

Послуша глас, више ко војничку наредбу, и скоро маршевским кораком изиђе на шор. У полумраку на ћошку, код шорића скупило се море једно мушког света, па стоје канда неког изчекиваду. Мита Клакер прилази и поче да загледа окупљене, ал` то нису ови садашњи и познати. Међутим приметио је да су сви лепо избријани и чисти, обучени у разна свечана одела, цивилна и војничка, а на њима: беле кошуље, чакшире од цајга и чоје, рекље од штрукса, сомотски прслуци, громби капути, војничке доламице, навиксане: чизме, ципеле ил` папуче, а на главама лепе астраганске шубаре, црни свечани шешири и старе војничке капе. Стаде му кнедла у грлу од страја и изненађења. Скупио се свет кадгодашњи, све покојни, да нерекнем мртви, мештани села, комшије и рођаци. Мита Клакер прилази несигурним кораком, баш се утроњо па све бечи очи, оћел` кога препознати међ` њима. У првом реду круга стојали су неки које је једва познаво, а остали присутни, около, били су ко у как`ој маглуштини, некако брез лица. Неке је видо на пожутелим старим сликама, као војне граничаре и кадгодашње војнике. О њима је највише слуш`о од стари` људи у зимским безбрижним диванима, кад` се терала ленка све док је било вина у бурадима. Неке је упамтио, као дете или ко момчић, у разним животним ситувацијама на раскршћу, сватовима и са фузбала. Начисто се Мита збунио. Кад је пришо сасвим близу, климну им главом у знак поздрава и поче тихо да говори, уствари-шапатом замуца:

– `Барвече људи, ево и ја стиго на диван, ето … па каде, каде… сте ме призвали, … Настави да гута кнедле и још лупи глупост:

-Па, како сте и шта има ново?. Очекивано, из групе, чу се жамор и кисели смех, ал` ома се јави Бора Бритва, кадгодашљи комшија испред куће:

-А, шта код нас може бити ново, Мито Клакеру! Ми смо све своје бриге одавно пребринули. Ал` кад гледимо вас, Вас живе, како пропадате и арчите наше село, не можемо ни ми бити баш «мртви ладни»! Здраво нас сикирате, јер скроз сте се изметнули, постали сте мрзећи једни спрам други, безвољни, бесни и још распикуће најгоре феле. Еј, шта би ми мртви дали да поново можемо живети живот! Та, ми бисмо наше село позлатили и довели очас све у ред и неби били срески фењераши, ко што сте саде!

-Народе, нема више срезова, укинути су, има пол` века, а ми одтад припали у нову општину Равнодол!. Рече значајно Мита Клакер.

Сви га у чуду погледаше јер чега се паметан стиди, луд се сотим поноси.

Арса Џија, кадгодашљи учитељ и црквени перовођа, зачућено и љутито сасу неколко питања:

-Еј, на`пако, да вам они буду вармеђе и комеданти из Равнодола. Тако нешто никад за века није било! Да нису то ка`ка нова властелинства к`о кадгод што су била широм Срема? Јел`, а знали се ко су ти властелини ?  Одакле су, ко и` је дов`о и как`е законе имаду спрам Вас ? Кажи ми дал` се наше село још увек зове Шим`новци, ил` сте можда и име променили?

Из групе искорачи, бркат, стамен у граничарској униформи, унесе се у лице Мити Клакеру и поче к`о на војничком рапорту да деклемује::

-Ја сам Спиридон Црни, исписник твог чукундеде Димитрија-Мите, с`којим сам ратово широм Јевропе. У једној бици сабљом га обогаљише и он доби инвалиду таман тол`ко да купи петнај`с јутара земље и увећа грунтовни капитал на скоро педесетспет јутара. Видиш, та земља је скоро стопедес` година ранила и изранила пуно чељади из ваше честите куће. И ја сам купио земље и оставио мојим синовима да кад прође солдатеска, буду за веки векова, ироши и газде на свом грунту !… Држава ће се звати по народу који буде грунтовно уписан и заото паз` каде продајете земљу, да небуде после касно, јер ће вас наследници по злу спомињали! Тако је било одвајкада… и квит! Незнате Ви садашљи ништа, само зјакате и дангубите. Незнате своје предке даље од деде, ко да вас је ветар доно па из буђавог семена никли на ливади овако недонети … Црно нам се пише и вама доле и нама горе, ако се нешто не уради и нарикта…

Зачуђен и збуњен Мита брзоплето настави:

-Еј,  да сам јуче умро неби све ово сазн`о!…Нагло застаде, јер по погледима схвати да је опет одвалио глупост. Спиридон га, само погледа испод густи обрва, штака се заљуља и мало је фалило да га оплете по леђи.

Из гужве промоли се Ђока Баћин, одскора фришко мртав, па се обрати:

– Видиш Мито, како год окренеш, дал` бијо жив ил` мртав, данас би све то сазн`о. Ми о`де све знамо, а имамо напретек времена да се људски и натенане издиванимо и сити расправимо. Ниси, ни ти Мито цвећка, како се кобајаги представљаш,  прод`о си буд зашто, незнаш ни коме, чет`р јутра, баш те чукундедине земље и списко на којека`е унцутарије жене Јуле, деце и твоје. Кад мало цврцнеш одвежеш језичину и на раскршћу свашта лупеташ. Лане си, Боже ме опрости, кудијо рођеног деду што ти је капитал оставио и најружније псово њиве и земљу. Фалио си се да ти нетреба земља ни у саксијама и паметово како се ништа неисплати радити. Јел`, а саде купујеш курузе за браове и кукаш како су здраво скупи и да млого једу? Волеш да кркаш сланину, шунку и кобасице, а вид` чуда, неће оне саме да расту на тараби и по дрвећу!.

Спиридон Црни, стаде испред свих и поче:

-Нема више циле-миле и времена за дангубу, нег` да се ома на раскршћу оправи нова Војна компанија и уведе Војни закон. Е, ондак да видиш оћел бити лопурда,  вагабунда и лапрдања по селу. Они који буду кршили Војна правила има једна клупа, по имену лемеш на коју се натрћиш, а онда на раскршћу пред целим селом, пред децом, женом, оцом, матером, кумовима, најачи војник удари ти по дупету дваест-триест са воловском жилом, све док се не унередиш у гаће… Јел, јасно!

Прво се чу хук, а затим наста гробни тајац.

Из другог реда промоли се Ђура Бољшевик, и поче страсно износити свој предлог:

-Другови, дошло је време за нову комунистичку револуцију у којој ћемо све домаће издајнике, анархо-либерале, техно-бирократе, стране плаћенике, кулаке и све наше противнике немилосрдно осудити у преким судовима и експресно ликвидирати. Да знате, биће без милости и до краја!…

Из групе загаламише и прекинуше говорника:

-Стани мало друже Бољшевик, па још се нисмо опоравили од ваших надавних чиски, а ти би опет!

Са друге стране јави се један баш здраво бесан:

-Бољшевик, мани се комендије, ови што праве садашњи белај су ваши најбољи ђаци и синови револуције! Како мислиш са њима изићи на крај јер они ће најпре прво тебе базирати у базу? Нећеш бити једини који ће завршити у њивама ко как`и бесни кер! Знаш ти добро шта сте радили и зато боље ћути!

Испред свих, изиђе Сава Кец, јединац и сироче погинулог партизана у Босни, вешт у картању, одан чаши до смрти, од детинства заљубљен у бијоскоп и американске кавубојске филмове, тихо рече:

-Људи, све смо ово већ видли на делу и ништа. Највећи и најпоштенији борци за правду и људску част су јуанаци из филма „Седам величанствених“. Ја сам тај филм глед`о сигурно дваест пута и мислим да само они могу помоћи нашом селу и завести ред. Довољно је да се они само појаве на раскршћу па да настане општа бежанија битанги и хоштаплера. Они имаду баш пуно посла широм света, траже их људи, … Ономад кад смо се срели, обећ`о ми је њи`ов вођа, онај ћелави, да сигурно долазе у Шим`новце, на Преображеље када је Сеоска слава и море света у селу.

Мита Клакер и још неколико повикаше:

-Тако је, нека дођу баш, за Преображење, па да се од тог дана и наше село преокрене, преобрази и врати старој слави!

Међутим, Ђура Бољшевик, протестујући загалами:

-Који ће нам очин ти Американци, сит сам ја њи`ови: кавубоја, кавубојштине и пиштољ правде, па ваљда има још честитих бораца на овом свету? Ево например браћа Руси, може и Јапанци, Кинези или …

Нервозно га прекину Сава Кец:

-Друже Бољшевик, у поверењу да вам кажем, њи`ов шеф, знаш онај ћелави, уствари је Руја, Рус сто одсто. Промено је кобајаги име због филма, ал` у души је наш Баћушка, Баћко!

-Ако је тако, нека дођу, а ја ћу им помоћи што се тиче наоружања, имам ја тога посакривано по њивама, кол`ко оћеш! Никад незнаш кад ће запуцати, па нек се нађе? Имам ја и спискове, које треба прве…

Нико га више неслуша јер сви одједаред повикаше:

-Слажемо се сви, нека дођу, нека дођу!

Таман кад су се спремали да једни другима честитају и по српки триред пољубе, нешто шушне и изненада јако тресну.

Б у м!

Бежте људи, спасавај се ко може!

Нови дан и нова нада

Мита скочи са отомана, пипа се по грудима, схвати да није погођен и нагло отвори очи. Кад оно, мачак Кића, отац га јебо пусти, срушио шерпу са астала, па од страја скаче по вратима и гребе. Поплашио се мачак, од самог себе и `оће напоље.

Мита му отвори врата, а мачак шмугну ка гувну.

Напољу се већ разданило па крене у шталу да намирива. Мита је малко љут на мачка што је мало раније прекинуо тако леп сан.

Смешка се, од задовољства, па наглас промрмља себи у браду:

-Јебешга, ипак на крају смо се сложили, живи и мртви Шим`новчани, па макар то било само у сну!

Приђе капији, шаком гурну резу, уз шкрипу отвори капиџик и изиђе на шор.

Лепо јутро, ведро, цунце извирива преко цркве и сваког трена обасјаће цел` шор. Гледа лево, па десно, кад у сусрет иде његов друг Луне Струја са месарском торбом. Крен`о опет на забијачку, ал` саде код Раде Лепог па ваља на сабајле стићи. Чекају га три бравца од двеста кила.

-`Бројутро!,

-`Бројутро!- назваше један другом и руковаше се.

Луне Струја, на тренутак стаде и проговори:

-Еј браћин, јесил` гледо синоћ, онај наш филм, „Седам величанствених“? Знаш, размишљ`о сам дуго ноћас о филму… Само, кад би могло да се некако то изведе у збиљи! Знаш Мито, што би вол`о да они дођу у наше село и направе реда!

– Луне, ко зна, чуда су могућа јер само нас она могу спасти!

Рече Мита Клакер, насмеја се и уђе у своју авлију.

Дођосмо до епилога, а ди су епикурејци?   

Ова хумореска смишљана и писана је од зиме 2015. до зиме 2016. и баш ме је здраво намучила. У ову чудну шерпу убачени су свакојаци састојци и саде се крчкају: истинити догађаји, истинити ликови са измишљеним именима-због  предострожности, делимично измишљени топоними места, разне историске приче, сеоске приче, нечија машта, а све зачињено нашим сремачким језиком, намерним правописним грешкама и зајебанцијом и то на  температури бунцања од 42 степени целзијуса.

Када конзумирате ову хумореску покушајте да уживате и немој те  млого да закерате.

Ако вам се ово свиђа, мож` да се деси ускоро наставак.

И на крају немојте преписивати и објављивати а да нас прво непитате.

Фебруара, 2016.                                                            Ћирковић В. Ђорђе, овдашњи

ЋУТАЊЕ (НИ)ЈЕ ЗЛАТО! ЗАР НЕ?

Постављено дана: 25. 01. 2016.

ЋУТАЊЕ (НИ)ЈЕ ЗЛАТО! ЗАР НЕ?

Писо је свет цела века писма, на почетку на дрвеним плочама, касније на папирусу а највише на артији. Данас захваљујући интернету писма путују брзо и сигурно, кроз жице и ваздук и проналазе људе ма где били на кугли земаљској. Ал`, од вајкада је постојо ред и неписано правило да кад се неком пошље писмо, да се што пре одпише па макаркакав одговор био. Јес, ал` то је било кадгод, јер саде нико никог не зарезива ни за ич. Море света је одскора стекло пуно којекакви диплома и тако постали одједаред здраво мудри. Уласком или преласком у бар некол`ко партија, сигурно су, кад тад постали власт и автоматцки постали здраво важни.

Е ондак, се без пардона свим људским вредностима може судити и пресуђивати, јер просто то је тако код нас и канда неможе друкчије бити.

Обичан свет није кадар, тој људској фели, ни честито питање да постави, па мој браћела Мика из Сурдука каже на све то:

-Ма, кој` очин учиш, питаш, думаш и пишеш макаршта, јер ак` нема «политичке воље», све ти је то браћин џаба и мош`сам` да се сликујеш за купусни лист!

Е, тек сад ми баш ништа није јасно, испало је одједаред, да је та политичка воља, постала као дух: тајновита, свугде присутна и кобојаги здраво важна.

Бојим се, да брез њеног «одобрења»: неће се ускоро ни лебац моћи пазарити у пекари, ил` нормално изићи на шор, па диванити на клупи са светом, ил` недај Боже запевати бећарац у сватовима и можда у кревету извршавати оне брачне обавезе !  Кажеду, може да нас поклопи ко страшна ала, и ко зна шта још учини са нама! Испало је да нико живи незна шта је то политичка воља, ал` некако се сви фуртом бојимо и у страви живимо ко зецови у пољу. Браћин, од ње се неможе утећи, то је као ноћна мора, кад бегаш у сну, ал` све бегаш у месту, а она све ближе и таман да те укечи, пробудиш се сав у зноју, а од страја залармаш и разбудиш по комшилука…

Политичку вољу изумева власт према својим аршинима и зато никад се незна каква ће бити зајутра кад се пробудимо!… А тек после избора шта ће бити?… Ко зна?…

СУДБИНА ЈЕДНЕ ИНИЦИЈАТИВЕ

Прошле године, некако спролећа, око прве годишњице смрти проф. Мирка Ђорђевића из Шимановаца, на једној књижевној вечери родила се идеја о трајном очувању имена и сећања. Убрзо је прихваћена идеја о преименовању, тренутно безименог огранка библиотеке у Шимановцима, у Библиотека «Проф. Мирко Ђорђевић». Иницијативу је подржао велики број становника села Шимановаца, већина просветних радника основне школе из Шимановаца и посленици културе и јавне речи Срема:

Радивој Прокопљевић Прока песник, Ратко Рацковић Рале историчар и публициста, Жељко Стојановић директор библиотеке, Ђока Филиповић романописац, Бошко Маринковић афористичар, Мића Дудић глумац, Никола Нинковић писац, Милан Ђурић сликар, Анђелка Мали новинар, Бошко Неговановић новинар-водитељ, Ружица Рагастовац галериста, Драгана Живковић библиотекар, Весна Ђурић педагог, итд.

За непуних три недеље прикупљено је око 120 потписа, што се увек сматрало у нормалним друштвеним односима, довољан број да се иницијатива (бар) разматра. Општина Пећинци је оснивач Народне библиотеке и све статусне промена као и промене имена су искључиво у њеној надлежности.

Уз скениране потписе грађана послата је комплетна животна биографија и библиографија (на 10 страна) са прегледом награда и друштвених признања покојног проф. Мирка Ђорђевића следећим општинскм званичницима:     Председница Општине Пећинци- Дубравка Ковачевић Суботички,

Председник Скупштине Општине Пећинци- Сава Чојчић,

Секретар Скупштине Општинске Пећинци-Јелена Мићић.

—–Прослеђена порука——————
Од: Djordje Cirkovic <djordje.v.cirkovic@gmail.com>
Датум: 18. мај 2015. 09.04
Наслов: Иницијатива
Коме: predsednik@pecinci.org

—-Прослеђена порука——————

—————Прослеђена порука——————
Од: Djordje Cirkovic <djordje.v.cirkovic@gmail.com>
Датум: 18. мај 2015. 09.06
Наслов: Fwd: Иницијатива
Коме: predsednik.so@pecinci.org
Од: Djordje Cirkovic <djordje.v.cirkovic@gmail.com>
Датум: 18. мај 2015. 09.07
Наслов: Fwd: Иницијатива
Коме: sekretar.so@pecinci.org

Нажалост, прође цела 2015. година, а ево пролазе дани и недеље у 2016 годину, а одговора, као и било каквог наговештаја нема, јер иницијатива није званично ни разматрана тамо где треба.

Именовањем сеоске библиотеке именом проф. Мирка Ђорђевића, неће бити оштећен општински буџет, јер одлука некошта ништа, а сви ћемо добити много на угледу и поштовању шире друштвене заједнице.

Очигледно је да неко кочи и игнорише грађанску иницијативу мештана Шимановаца,  и покушава да све гурне у заборав, прекрије прашином и тако створи апсурдну ситуацију. Никада ми неће бити јасни овакви поступци!

Ипак, надам се да ће до Ускрса текуће године преовладати разум и да ће на вратима, само «16 квадрата», шимановачке библиотеке бити постављен натпис:

                            Библиотека Проф. Мирко Ђорђевић.

Ћирковић В.Ђорђе, овдашњи

ПС. Примери назива огранака библиотека у Срему:

Библиотека у Војки – Владислав Чикош ( рођен у Војки),

Библиотека у Белегишу – Душан Ј.Поповић (рођен у Сурдуку а живео у Блегишу),

Библиотека Стари Бановци – Димитрије Руварац (рођен у Старим Бановцима),

Библиотека Голубинци – Дамјан Прерадовић (рођен у Голубинцима),

Библиотека Сурдук – Мирослав Антић (Војвођански песник),

Градска библиотека Рума – Атанасије Стојковић, (рођен у Руми), итд.


1. потписи од 1-23

2. потписи од 24-55

3. потписи од 56-75

4. потписи од 76-95

5.Просветари из Шимановаца од 1-15

6. Јавни и културни посленици Срема од 1-14

1. Скупштина општине Пећинци – Предлог за преименовање библиотеке у Шимановцима

2. Mirko Đorđević-Biografija

3. MIRKO DJORDJEVIC BIBLIOGRAFIJA poslednja verzija (10 страна)

Шимановци рекламни банер

Форум


Маркетинг

Neospindle - IT Usluge I Rešenja Agencija Horizont


Promena pisma

Latinica

Пратите нас


Препоручите нас

Линковање

Ако желите да нас линкујете, наш банер можете преузети ОВДЕ.
Шимановци рекламни банер
Преузимање Банера

Глас Шимановаца

Глас Шимановаца број 1 Глас Шимановаца број 2 Глас Шимановаца број 3
design & development 
by neospindle.com 
all rights reserved 
© 2020.